Miloš Crnjanski čita svoje pesme

U arhivi Radio Beograda čuva se snimljen glas velikog pesnika Miloša Crnjanskog. Snimci datiraju iz juna 1966. godine kada je Radio Beograd snimio jednu ambicioznu emisiju o Crnjanskom, prvu po njegovom povratku iz Engleske u Jugoslaviju. Emisija je trebalo da ide u okviru novog serijala „Književni klub“. Ploča je objavljena tek 1978.

AUDIO ZAPIS

Sve tekstove koji se mogu čuti na ploči govorio je Miloš Crnjanski. Na strani A nalaze se pesme Miloša Crnjanskog koje je pesnik sam čitao: „Lament nad Beogradom“, „Serenata“, „Mizera“, „Moja pesma“, „Ja, ti i svi savremeni parovi“, „Stražilovo“. Na strani B može se čuti deo intervjua koji je pesnik dao saradnicima Radio Beograda.

Izvor slika: Discogs

Ogledala, snovi, ženska tela i zvuci u Bergmanovim filmovima

Četiri video eseja u ovoj objavi jesu kompilacije scena iz različitih Bergmanovih filmova, koji sadrže različite motive, koje sam naslovom naznačila, a koji, kada se ovako kompilirano posmatraju, predstavljaju uvid u nekoliuko bitnih motiva za stvaralaštvo neumornog filmskog proučavaoca ljudskh emocija, psihe i njenog načina funkcionisanja.

Bergman je suprotstavio, ili približio, simboličkom predmetu iracionalnog, ogledalu, mnoge junakinje. Taština nad taštinama ili vanitas vanitatum, delfijsko Spoznaj samog sebe ili, kao na slici Marije Magdalene Žorža de la Tura, sva simbolička značenja žene pred ogledalom uzeta su u obzir i smeštena u filmski kontekst.

 

 

U pozadini scena mogli smo čuti pesmu Ogledalo Silvije Plat. Stvaralaštvo ove američke pesnikinje neobično je blisko Bergmanovim stvaralačkim preokupacijama.

Posrebreno sam i egzaktno. Nemam predrasuda.
Što god vidim odmah progutam.
Onakvo kakvo je, nezamućeno ljubavlju ili nedopadanjem.
Nisam okrutno, samo istinoljubivo –
Oko malenog boga, četvorougaono.
Vreme provodim uglavnom meditirajući o suprotnom zidu.
Ružičast je, s flekama. Tako ga dugo gledam
Da pomišljam da je delić moga srca. Ali on treperi.
Stalno nas razdvajaju lica i pomrčina.

Sad sam jezero. Jedna žena se svija nada mnom
Tražeći moje potvrde za ono što stvarno jeste.
Zatim se okreće onim lažovima, svećama i luni.
Vidim joj leđa i verno ih odslikavam.
Nagrađuje me suzama i pokretima ruku.
Važno sam joj. Dolazi i odlazi.
To njeno lice svakog jutra smenjuje tamu.
U meni je mladu devojku utopila, i iz mene se jedna starica
Iz dana u dan diže prema njoj, kao strasna riba.

Prevela Ljiljana Đurđić

Sledeći video esej jeste o prikazu snova u filmovima švedskog reditelja. Autor i narator Majkl Koreski. Nastavite sa čitanjem

Силвија Плат чита песме из збирке „Аријел“

Sylvia Plath

Силвија Плат

Збирка Аријел америчке песникиње Силвије Плат објављена је 1965. године, две године после песникињине смрти. Тридесетог октобра 1960. године, три дана после свог тридесетог рођендана, Силвија Плат читала је песме које су тонски забележене оним редоследом по коме се појављују у збирци.

Поред романа Стаклено звоно (1963), Силвија Плат написала је и две збирке поезије, Колос (1960) и Аријел (1965). Такође, сачувана су и објављена њена писма, као и дневници. О њој је објављено и мноштво књига чије су теме њена приватна ситуација, њена личност и дело. Наставите са читањем

Паул Целан: „Фуга смрти“

Caspar David Friedrich - Winter Landscape, 1811.

Каспар Давид Фридрих, „Зимски пејсаж“, 1811.

Црно млеко прераности ми га пијемо с вечери
пијемо га у подне и јутром пијемо ноћу
пијемо пијемо
копамо гроб у ваздуху где неће нам бити тесно
У кући живи човек са гујама се игра
под сутон у Немачку пише твоја коса од злата Маргрето
он пише пред кућу излази светлуцају звезде
он звижди довабљује керове извабљује своје Јевреје
наређује да се у земљи ископа гроб
заповеда за игру да свирамо

Црно млеко прераности ми те пијемо ноћу
ми те пијемо јутром у подне пијемо с вечери
пијемо пијемо
У кући живи човек са гујама се игра
под сутон у Немачку пише твоја коса од злата Маргрето
Твоја коса од пепела Суламко
копамо гроб у ваздуху где неће нам бити тесно

Он виче копајте дубље у земљу а ви други
певајте свирајте за појасом гвожђа се маша
и витла њиме очи су његове плаве
дубље ашовом а ви за игру свирајте

Црно млеко прераности ми те пијемо ноћу
ми те пијемо у подне јутром пијемо с вечери
пијемо пијемо
у кући живи човек твоја коса од злата Маргрето
твоја коса од пепела Суламко он се са гујама игра Наставите са читањем

Сексуалне персоне Шарла Бодлера

cvece-zla-red-and-pink-la-petite-mephisto

Џејмс Мекнил Вислер, „Мали Мефисто“, 1884.

Замислимо шкорпиона који је истовремено храњен и уништаван својом отровном течношћу. За разлику од змије, која отров складишти на врху језика, шкорпион свој талог носи у средишту тела – трбуху, утроби, нутрини, како год нам је драже да назовемо централни део живих бића, онај најпримарнији и најзахтевнији, који сваком приликом спори ширења духа и условљава га својим захтевима. У поезији Шарла Бодлера жеља, која за собом повлачи подједнако телесну колико и емоционалну компоненту, представља се као незасити трбух жедан отрова и, истовремено, њиме препуњен. Субјект је у немогућности ослобађања себе од жеље која је и као испуњена и као неостварена за њега искључиво патња. Камил Паља у својој књизи Сексуалне персоне писала је:

Бодлеров нови декадентни тон је охол и хијератички. Његове песме представљају ритуалну конфронтацију са ужасима секса и природе, које он анализира помоћу оштре Садове реторике. Хтонско представља његову епску тему.

Хтонске елементе у Бодлеровој поезији лако је препознати. Песник често свој лирски субјект ставља у положај некога ко пузи, налик гмизавцу који кажњава свој плен, не убијајући га већ перверзно се играјући са њим. Бодлерови касни романтични декаденти, опхрвани досадом од које су створили ритуал и позу као одговор на свакидашњицу која нема изазова, задају ране заривајући отров у тела својих љубавница. Сви набројани елементи, истовремено, у функцији су сексуалне конотације. Сексуалност је поимана као део хтонског. Одломак из песме „Превеселој“, која је припадала циклусу забрањених песама збирке Цвеће зла, описује узајамни однос сексуалних персона Шарла Бодлера. Наставите са читањем

Путници Џони Мичел

Џони Мичел

У време хипи покрета бити песник значило је бити трубадур. Трубадури су некада давно, у 12. и 13. веку, путовали јужном Француском и срицали песме под прозорима госпи. Истоветан модел поновљен је седам векова касније на потпуно другачијој територији, под потпуно другачијим околностима. Лауте су замењене гитарама, путовање и баладна поезија остали су заједнички именитељи.

Трубадурска песма Џони Мичел носи назив Вудсток по одредишту путовања великог броја људи између 15, 16. и 17. августа 1969. године. Постоје две верзије песме: прва припада Џони Мичел, друга групи Крозби, Стилс, Неш и Јанг. Џони Мичел овом песмом даје коначан обрис једној култури, химну генерацији у тренутку њеног нестајања.

Песма нам казује о Двоје који су на заједничком су путовању до Вудстока. Баш као и романтичарски самоизгнаници, они беже пред притиском којим их друштво оптерећује. Одлазак је једино могуће супротстављање датим околностима. Међутим, са ове дистанце, стиче се утисак да је хипи генерација, ипак, начинила и повратак дому, друштву и конвенцији од којих је бежала, додатно учврстивши вредности друштва против којих је била против.

„Од звјездане прашине ми смо / Од злата ми смо / И морамо се / Вратити у Врт“ , наглашава јунакиња Џони Мичел она у рефрену песме. Хипи култура понавља русоистичке тенденције, она тежи повратку природи. Врт је место невиности. Врт, баш као на триптиху Хијеронимуса Боша, место је славља, заједништва, хармоније, чулних сензација. Али, да ли само тога?

Женски лирски субјект у четвртој строфи пита свог сапутника да ли може да корача уз њега (кога препознаје као сродну душу). Младић је већ у другој строфи нагласио да је кренуо на Вудсток где ће се придружити рокенрол  бенду. Примећује се пасивност јунакиње: и она је на путу, али није кренула ка Вудстоку. Пошто је срела мушкарца, она му се придружује, мењајући правац. Она лута, он путује. Путовање, за разлику од лутања, увек има јасан смер, правац, циљ. Наставите са читањем