Длан као симбол стваралачког надахнућа: од праисторије до модерности

hands-triptych-by-hans-bellmer-1934-1

Ханс Белмер, „Руке“, 1934.

hands-triptych-by-hans-bellmer-1934-2

Ханс Белмер, „Руке“, 1934.

hands-triptych-by-hans-bellmer-1934-3

Ханс Белмер, „Руке“, 1934.

Длан приказан у ликовној форми првобитно нам долази из пећинске уметности. Тада је човек имао инстинктиван однос према стваралаштву и творио је оно што ћемо ми, много миленијума касније, називати уметношћу. Оцртавање мокрих зидова земљине утробе био је део ритуала, чин умољавања природе. Оно што је цртано на зидове пећине, требало је да буде приносом богато. Заједница је од меса и крзна представљених дивљих животиња зависила. Било је у том процесу још нечег што данас подразумева нашу запитаност: да ли су та осликавања била део сујеверја или повод за жртвовања? Разлог недоумици крије се у чињеници да је читав један зид у тим пећинама био би посвећен искључиво формама у облику људског длана. Постоје две могућности за њихово порекло, а оне нам не откривају и разлоге за њихова постојања, што к нама, још једном, приводи тезу да мистерија одржава уметност. Оно што је далеко и неухватљиво више привлачи јер човек је, баш као и његов предак из пећине, архетипски предодређен да буде ловац. Прва од могућности значења дланова на зидовима пећина јесте да се древни уметник на тај начин потписивао. У остатке боје он би умочио већ мусави длан и на тај начин оставио свој потпис. Дакле, тада је човек имао свест о свом индивидуалном стваралачком значају. Исти ритуал могао је бити рађен и са другачијим циљем. Можда би после „потписивања“ тај исти длан био одсечен како би се жртвом одређеног дела људског тела, оног којим животиња бива савладана, умилостивило божанство и плен лакше омогућио припадницима племена. Свест примитивног човека инстинктивна је али не и без плана. То нам пећинско сликарство лепо показује. Наставите са читањем

Пећинска уметност и цртежи Пабла Пикаса

Цртежи бикова Пабла Пикаса

Непрегледан амбис времена простире се између пећинских слика насталих пре осамнаест хиљада година и литографија Пабла Пикаса старих шездесет шест година. Налик мосту над поменутим амбисом, Пикасов циклус од једанаест литографија, којима као уметник прелази пут од пуне фигурације ка потпуној апстракцији, и то баш на примеру фигуре бика, показује суштинску одлику уметности: безвременост.

Прелазећи поменути пут Пикасо контрастира слике бикова из Алтамире, пећине на северу Шпаније, и Ласка, пећине на југу Француске. Прва поменута пећина била је откривена 1832. године, друга, сасвим случајно, 1940. Слике бикова у Алтамири стилски се значајно разликују од слика у пећини Ласко јер су стварани са више волумена, техником која истиче обла тела бизона, коња, јелена и других говеда које је тадашњи човек познавао. За разлику од циклуса из Алтамире, у пећини Ласко акценат је на линији пре него на боји и волумену. Ова, свакако врло условна подела, сведочи o временскoj дистанци која је постојала између настајања слика у поменутим пећинама.

Прве фазе (цртеже) Пикасовог бика можемо стилски упоредити са приказима бикова из Алтамире. Бикови у каснијој фази Пикасовог дела имају облик остварен са пар потеза, скоро апстрактном линијом која  је више у функцији наговештаја. У тој фази Пикасо као да парира прадавном сликару из пећине Ласко. Oно што је старије у хронолошком смислу, у Пикасовом делу је млађе и представља завршну фазу. Тако се круг затвара. Најстарији и најмлађи облици уметности заправо су истоветна форма. Сваки уметник својим делима понавља прастаре обрасце. Сваки уметник кроз чин стварања, баш као и прадавни човек, спушта се у пећину.

Ова ликовна уобличења налазе се дубоко у пећинама, на зидовима до којих не допире светлост. Тим просторима нису се  кретале нити су за себе тражиле склониште животиње које је тадашњи сликар приказао. Пећине у којима су откривени цртежи нису била ни станишта намењена свакодневном животу. Човек није стварао цртеже на мокром пећинском камењу да би имао пред собом призоре којима би се дивио у часовима доколице. Контемплативно посматрање слика навика је новијег датума која подразумева одговарајуће услове културе које тадашњи човек није могао имати. Он је био део инстинктивног света и није, као данас, био на врху пирамиде исхране, већ је био плен, баш као што су биле и животиње које је представљао. Наставите са читањем