Sedam godina bloga A . A . A

ČITAOCI PIŠU

I Oprostite, draga i poštovana Ana, na javnom ukazivanju komplimenata, ali bez obzira što su javni, nisu puka kurtoazija. Onomad mi je prijateljica poslala par Vaših tekstova iz magazina „Puls“ u kojima sam uživao, kao i u predgovoru za Vašu knjigu, koji sam našao na blogu. Jedna slika me je oduševila, ona „gde se priviđenja ne razlikuju od sećanja“. Mislio sam da je tako sveobuhvatan renesansni duh ovde iščezao smrću Kalajićevom. Posvećenik ste Kulture u našem nihilistickom veku. I, svestan rizika da će ovo što ću reći zvučati patetično, osobe nalik Vama danas su zvezda u noći koja nam ukazuje na lepljivu hladnoću tmine oko nas. Čitao sam onomad Vaše pismo Agati Kristi, što me je namah setilo na ono Pavićevo pismo Orfelinu. A kako u ovom postu priznajete da volite poklone, meni bi bilo zadovoljstvo da Vam poklonim jedan veliki putopis jednog mog dragog, na žalost pokojnog rođaka. On je pisao ovde prvi doktorat o Andriću,a poslednjih godina se, iako starac, posvetio putovanju kroz sve kontinente, izuzev Australije i Severne Amerike; uvek s pripravnom beležnicom. Ja oduvek volim da dajem poklone, ne da ih primam, jer sam u onoj aristotelijanskoj klasifikaciji sličan megalopsihosu koji daje a ne voli da uzima. Nastavljate i obogaćujete tradicije najboljih ženskih pera u nas: Isidora Sekulić, Anica Savić Rebac, Ksenija Atanasijević – to je Vaš rang. Naročito mi se iz pisma stvoriteljki gosn. Poaroa svidela Vaša rečenica o radnoj etici kao uslovu svih uslova za stvaranje. I nadam se da će Vaš entuzijazam rezultirati jođ mnogim kvalitetnim zapisima na polzu našeg sve beslovesnijeg naroda. Oprostite još jednom na indiskretnosti u ovom mom javnom iznošenju pohvala na Vaš račun, ali prosto zračite takvom vrlinom, da je na to nemoguće ostati ravnodušan. Jednom rečju – inspirišete mnogo više od najvećeg dela naših novih književnika.

Odgovor: Dušane, hvala Vam na ovako lepom komentaru. Hvala Vam, takođe, na podršci i učešću u životu mog bloga, toga što radim.

Nema potrebe da se zahvaljujete, naprotiv, Vaše posvećeništvo osvetljava javni prostor ove naše tmine. Nikada još nisam sreo osobu koja gaji toliku ljubav prema umetnosti, a da to nije neki vid pozeraja ili lukrativnosti. Želim Vam da ne izgubite taj tako vredan duh i tako dragocenu ljubav prema temama večnim i beskrajnim. Vaš blog intenzivno pratim i kad god me neko pita: „Imaš li šta interesantno za čitanje?“ uvek preporučim „A.A.A“. Nadam se da uspevate da zadržite takav vid života u kojem ima puno zadovoljstva, a malo novca. Takođe se nadam da ću kada budem u mogućnosti moći da Vam pošaljem neki skromni tekst o filozofiji ili književnosti. Živite život koji je, makar ja tako mislim, život smisla. Odatle potiče moja velika naklonost prema Vama. – Dušan Vučković

II U kratkoj dokolici svakodnevice, koja se sada provodi na internetu, postoji jedna autentična oaza za sve ljubitelje stvaralaštva. Zašto je internet magazin A . A . A locus amoenus za sve koji vole umetnost?

Sadržaji koji su prezentovani na blogu predstavljaju svojevrsni amalgam reči i slika, koji tek u takvoj objedinjenosti, pružaju jedinstven estetski doživljaj. Najraznovrsniji tekstovi iz domena stvaralaštva, bilo poetski ili kritički, napisani u formi eseja, odražavaju eklekticizam modernosti. U tom smislu je internet magazin A . A . A ogledalo osobene filozofije života i pogleda na mesto umetnosti u savremenom svetu.

U sveopštoj degradaciji kulture, umetnosti, kritičke svesti, internet preostaje poslednji bastion slobode za stvaraoce. Kada sam tu pronašla eseje kao što su Džez, leto i apstrakcije, Putnici romantizma ili Uništiteljska komponenta lepote u delu „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana, bila sam potpuno fascinirana lepotom ovih eseja.

Džez, leto i apstrakcije sam čitala jednog julskog popodneva čudeći se tačnosti s kojom je pogođen utisak slušanja džeza ili klasične muzike. Ovaj esej je na mene delovao gotovo sinestezijski, jer je Anino iskustvo slušanja klasične muzike ili džeza bilo upravo ono što se vidi dok se sluša takva vrsta muzike. Esej je bio upotpunjen slikama Marka Rotka koje su bile nepogrešiv izbor za ovaj esej.

Pokušavajući bezuspešno da pronađem nešto o Tomasu Manu na internetu, slučajno sam otkrila esej Uništiteljska komponenta lepote u delu „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana. Kao i svaki tekst na blogu, i ovaj je bio napisan u formi naučnog rada, uz poštovanje akademskog integriteta, navođenjem izvora i literature. Anina promišljanja o uništiteljskoj komponenti lepote, a rekla bih onda i stvaralaštva, koje u sebi uvek spaja ono što se čini da je nepremostivo, dionizijsko, neobuzdano, nepredvidivo, ali i apolonijsko, koje jeste oko posmtrača, analize, discipline i ogromnog rada, jesu jedno veliko otkriće, ovde na internetu, u ovom internet magazinu.

Ovaj internet magazin je od tada postao deo moje svakodnevice. Komparativni pristup pojavama iz najšireg domena stvaralaštva otkriva široku erudiciju ove mlade književnice. Istrajati u delfijskom načelu i zaista spoznati sebe, nemoguće je bez stvaralaštva i obrazovanja, a svaki Anin tekst postaje integralni deo digitalne riznice koja je dostupna svima čiji su ciljevi umetnost i nauka. – Ružica Medaković

III Internet prostor A . A . A. je mesto koje od samog osnivanja odlučno ustaje protiv struje propadanja. Oslobođena iluzije o nekakvoj spontanoj i naprednoj „evoluciji“, autorka svojim pristupom i sadržajem ponavlja kosmičke tendencije, iskazujući poštovanje prema tradiciji. Od prvog čitanja do danas redovan sam posetilac ovog mesta koje, mora se priznati, karakteriše očaravajuća kapricioznost i smelost da ne koketira sa mediokritetlukom zarad većeg publiciteta. Vladajuća Kali Juga spram ovog internet mesta biva ponižena. Vapaj za slobodom samoodređenja i metamorfozom čoveka putem umetnosti čini misiju A . A . A. vanvremenskom, svojevrsnim svetionikom i putokazom Čoveku kojeg vuče na gore ideja svetlosti. – Igor Mirčev

IV Od prvih tekstova koje sam pročitala na stranici internet magazina A . A . A. do serije tekstova posvećenih Veneciji ili motivu Ikarovog pada u književnosti i slikarstvu, ne prestajem da se divim Aninoj erudiciji i stvaralačkoj energiji.

Ona je uspela da svojim pronicljivim zapažanjima o umetnosti da konkretan format koji prevazilazi definiciju bloga.

Brižljivo odabranim sadržajem, iscrpnim tekstovima koji svedoče o radosti stvaranja, Ana pokazuje da i u vremenu površnosti i banalnosti, posvećenost i istrajavanje na kvalitetu nisu samo potrebni nego i mogući. – Jelena Jeremić

V „Pred večnošću sve se čini malim, ali je u svojim svedenim merama jednako dostojno, kao i sve drugo, čak i ono što se, preteći, razmeće silom“, kaže Klaudio Magris. Blog A . A . A je upravo to. Svojom umerenošću, profinjenošću tema i, što je još bitnije, istančanim načinom njihovog izlaganja – jer forma je ta koja daje život ujedno ga oblikujući – on dostojanstveno i prkosno stoji nasuprot lažnoj erudiciji, možda još goroj od neznanja. Prikazujući, a ne pokazujući, iz svog mikrokosmosa pokušava da uspostavi onu, čini se izgubljenu, harmoniju života i umetnosti, i da kroz njihov suživot pruži šansu Čoveku da se putem umetnosti – jedinog istinskog blaga čovečanstva, pored Ljubavi – zapita nad Svetom kako bi se zapitao nad Sopstvom. – Nataša Gavrilović

VI Ovaj predivni blog izvanredan je primjer da i na Internetu postoje oaze u kojima će se umovi žedni saznanja i ljepote oplemeniti. Divna, zanimljiva i znalački pisana stranica sa ličnim pečatom autora. – Drago Jarić

VII Ako iza ove stranice i istoimenog bloga zaista stoji samo jedna osoba, usudio bih se da kažem da ona po svojoj erudiciji, širini znanja i istančanom ukusu pripada jednoj gotovo iščezloj vrsti polihistora i predstavnika renesansnog duha koja se u današnje vreme izuzetno retko sreće. – Siniša Lekić

VIII A . A . A – biser u moru gotovo praznih školjki. Volim da upoznajem nove, ali da se i vraćam tvojim tekstovima, draga Ana. Naslonim uvo (oko) i putujem: kroz vreme, kroz teme… Samo tako nastavi. – Valentina Obradović

IX „Od sudbine nema beganja“. Nastavite da pišete Ana, na obostrano zadovoljstvo. – Dušanka Simić

X Predivno! HVALA! – Dragana Tokin Đurković

XI Ana Arp je zanimljiva duša. – Ivan Zidarević

*

REČ AUTORKE

Sedmi rođendan i peti put da se tim povodom obraćam čitaocima.

U poslednjem rođendanskom obraćanju žalila sam se na svoju pasivnost, naglašavajući da ni posle toliko godina pisanja i održavanja bloga nisam u stanju da kupim domen. U međuvremenu se to promenilo. To je jedna od novina za ovih godinu dana.

Takođe, novina je i da sam objavila tekstove koji su mi godinama bili u beležnici i u nacrtima koje nisam uspela da realizujem zbog nedostatka vremena. I to se promenilo. U pitanju su tekstovi koji su ubrzo postali čitani.

Pored pojedinačnih tekstova o uglavnom vizuelnim umetnicima koje sam realizovala, poslednjih godinu dana objavila sam nekoliko tematskih ciklusa koje su mi godinama u nacrtima.

Što se tiče već postojećih tematskih celina neke od onih na kojima sam najviše radila i koje su naišle na pozitivan prijem, a na koje sam ponosna jer su neobične, nove, eklektične i predstavljaju duh onoga što radim su (redosled je nebitan):

Jedna od novina je i da sam za poslednjih godinu dana napisala nekoliko eseja koje nisam objavila na blogu, već sam ih u okviru doktorskih studija realizovala, a koje ću, u skorije vreme, uvrstiti u jednu od tri knjige koje trenuto pišem. Broj nije odraz megalomanije već simultanog rada na više koloseka. Ide sporo. Ne predajem se.

Prethodih godina sam citirala ono što su autori drugih blogova i sajtova ostavili kao komentar na moj rad. Ovoga puta na početku sam citirala neke od čitalaca koji su svoje komentare ostavljali u moj inbox ili u okviru fejsbuk stranice. Njihovo prisustvo nije odraz arogancije i narcizma već duboke zahvalnosti i ponosa na ono što je urađeno.

Dosta ostaje za realizaciju. U nacrtima imam preko dvesta postova. Moja samokritičnost je iz godine u godinu sve snažnija i u nju se uzdam. Iako sam u fazi nove sveske, neke odrednice i planovi iz stare još uvek nisu precrtani. Tu je i odluka da više budem deo Gutembergove galaksije. Internet ograničiti. Što više čitati. Putovala sam. Pisaću i o tome.

A . A . A u antologiji „Somehow“

Novosadski dizajnerski studio Peter Gregson osmislio je koncept za časopis (antologiju) koji bi sadržao eseje, poeziju, studije, odlomke. Švajcarski proizvođač nameštaja Woak podržao je ovu ideju.

Na sajmu nameštaja u Kelnu, koji je u toku, kupci i posetioci izlagačkog prostora ovog proizvođača moći će da dobiju knjigu, u kojoj sam i ja participirala jednim tekstom. Antologija je nazvana Somehow i sadrži dvanaest priloga koji su na engleskom jeziku.

Na preporuku prijateljice napisala sam esej o holandskoj mrtvoj prirodi, slikarskom fenomenu 17. veka. Ponosna sam, zahvalna i srećna! Već osećam energiju svog nepoznatog, dalekog čitaoca. Esej ću uskoro objaviti i na blogu, na srpskom jeziku, u okviru serije tekstova pod nazivom Barok nedeljom.

Isprva sam za potrebe antologije napisala dva eseja, od kojih je jedan prihvaćen. Drugi je, takođe, o holandskoj umetnosti 17. veka, s tim što je u fokusu tog rada prikaz egzotičnih ptica na platnima nekoliko holandskih i flamanskih slikara toga doba. Taj rad ću objaviti, isto tako, u okviru serije objava pod nazivom Barok nedeljom

Zamislila sam četri eseja kao četri različita platna u tamnoj sobi. Bio je to moj mali, privatni muzej. U formi tetraptiha bih holandsku umetnost zlatnog doba povezala sa istorijskim, ekonomskim i građanskim tekovinama koje su je uslovile i oblikovale. Posmatrač bi u tu sobu ušao i, krenuvši s leva na desno, kretao bi se ovako: prvo krilo tetraptiha su Rembrantovi ženski portreti, preciznije haljine Rembrantovih portretisanih. Drugo krilo su egzotične ptice u izmaštanim vrtovima koje su na ogromnim platnima bile deo enterijera prve moderne evropske građanske klase. Treće krilo je ovo o kome je reč: mrtva priroda, mnoštvo hrane i predmeta na stolovima u tamnim sobama. Četvrto krilo, još uvek „nenaslikano“, biće esej o kabinetima kurioziteta, o sobama i škrinjama mnogobrojnih ličnosti koje nalikuju Šekspirovom Prosperu. To su sobe putnika, kolekcionara i ezoterika, sakupljača, fetišista, zaljubljenika u materijalno, u predmete, ali ne u onakve kakve viđamo na platnima mrtve prirode, već bizarne, neobične, „kuriozitetne“. Sobe pune prepariranih životinja, korala, lobanja, predmeta iz prirode, ali odvojenih iz svog prirodnog staništa i stavljenih u potpuno novi kontekst.

Esej o haljinama Rembrantovih portretisanih je objavljen na blogu A . A . A. Sledeći na redu za objavljivanje, u okviru pomenute serije Barok nedeljom, jeste esej o egzotičnim pticama. Zatim ću objaviti ovaj esej o mrtvoj prirodi (na srpskom jeziku, samo za ovu priliku je objavljen na engleskom) i, najzad, esej o kabinetima kurioziteta koji ću, u međuvremenu, napisati. On će se poklopiti sa mojim doktorskim istraživanjima koja se tiču nekih Šekspirovih drama, naročito „Bure“.

Facebook reakcija

A . A . A u sarajevskom „Almanahu Prosvjete“

Na preporuku pisca Muharema Bazdulja, urednik Almanaha Prosvjete za 2016-2017. godinu, Slobodan Šoja, pozvao me je na saradnju i zamolio da doprinesem novom broju godišnjaka za književnost, kulturu i društvena pitanja.

Poslala sam mu dva teksta, jedan o Matisu i Elijaru, drugi o Šileu. Objedinjujuća nit oba eseja je akt, način prikazivanja tela, kao i moguća značenja koja ta prikazivanja sa sobom povlače. Dakle, kretala sam se između estetike i kritike.

Oba eseja prvobitno su objavljena na blogu A . A . A. Tekst o Matisu i Elijaru objavljen je marta 2012. Tekst o aktovima Egona Šilea objavljen je decembra 2012. godine, ali je za ovu priliku znatno proširen i izmenjen.

U nastavku slede skenirane stranice oba eseja. Predstavljanje Almanaha bilo je na Sajmu knjiga u Beogradu, oktobra 2017. godine, kada sam i upoznala Slobodana Šoju (pre toga smo obavljali konverzaciju putem mejla), dobila svoj primerak, kao i honorar za tekstove. Ovo je prvi put da su neki moji tekstovi plaćeni, praksa koja bi trebalo da je pravilo, ali je, u ovakvim uslovima, više izuzetak i toliko interesantna pojava da ju je neophodno i pomenuti, kao da je u pitanju nekakav srednjevekovni mirakul.

Almanah Prosvejte za 2016-2017. godinu podeljen je u tri tematske celine. Prva je posvećena Petru Kočiću, druga našem savremenom dirigentu Radetu Radoviću i kamernom horu za crkvenu muziku koji deluje u okviru Muzičke akademije u Istočnom Sarajevu, treća nedavno preminulom istoričaru Dušanu T. Batakoviću. Između tih celina stalo je nekoliko zanimljivih eseja, priča, poezije i prevoda, kao i tekstova iz ranijih brojeva Almanaha.

Facebook reakcija

A . A . A u web časopisu za književnost „Eckermann“

Sonja Šljivić, urednica za poeziju web časopisa Eckermann, pozvala me je na saradnju, predloživši mi da joj pošaljem svoje neobjavljene poetske radove. Srele smo se u jednom kafeu, maja 2017, razgovarale smo o saradnji, ali i o fakultetskim temama. Obe smo na doktorskim studijama, ona se bavi Konstantinovićem, ja romantizmom.

U dvanaestom broju (novembar-decembar ’17) objavljena je moja poetska proza pod nazivom „Mrtva priroda“. Ispod teksta je i nekoliko redova o meni. U nastavku sledi tekst koji će se naći u jednoj od mojih narednih knjiga. Do tada biće prisutan u formi koja nije u štampanom obliku, u online formatu, na ovom mestu, i u časopisu Ekerman.

*

MRTVA PRIRODA

Inspiracija za moju narednu pesmu biće špajz. Tamna soba, uska, puna mrtve prirode.

Inspiracija za moju narednu pesmu biće korpa od pruća. Stajala je iza vrata. Grožđe, orasi, jabuke, dunje, kestenje, kruške i nar. Velika kao kolevka. U nju stavljali smo sve što bi sakupili. Ona ih je dubinom svojih usta, ivicama svojih osmehnutih usana, okružila, okupljala, čuvala i o njima brinula. Niko od nas nije se setio da nju pita je li gladna.

Inspiracija za moju narednu pesmu biće stari patos koji škripi i svi zvukovi stare kuće. Škripa vrata od kredenca, škripa stakla po udubljenju vitrine, ogledalo o gvožđe rama kad udari i limeni lavor o pločice. A najviše dvokrilni prozor kad se otvara i trula vrata podruma kad o stare sanke udare.

Inspiracija za moju narednu pesmu biće miris osušene kamilice, položene na hartiji starih novina u jednoj velikoj sobi na severnoj strani kuće. Jorgani na sanduku i reka koja se čula u daljini.

Inspiracija za moju narednu pesmu biće zvuk jabuka koje sa stola kotrljaju se i padaju po daskama poda. Time uznemirene, i jabuke u uglu, sa vrha džaka, počinju, jedna po jedna, odron. I vrata, koja po prvi put otvaraju se, a da ih niko ne vuče ili gura, drugačiju svetlost prinose prizoru.

Inspiracija za moju narednu pesmu biće mnogi isečci iz novina, suve hartije koje pucketale su kao mokra drva u šporetu.

Inspiracija za moju narednu pesmu biće dimnjak na vrhu kuće, stare već šezdeset godina i više puta obnovljene fasade, prozora i crepa. Samo dimnjak bi zaboravili, tu kutiju iz koje toliko reči u etar je iščilelo, reči iz soba, visokih, često hladnih, žutog svetla, reči mnogih, porodice koje više nema.

Inspiracija za moju narednu pesmu biće zidovi kuće koji počeli su slojeve plesni da razlistavaju. U toj kući već dugo niko ne živi. Trava između dasaka poda počela je da raste i zemlja u olucima bujala je. Iza stakla rama, po fotografijama, fleke razgrađivale su lica.

Inspiracija za moju narednu pesmu biće jedna stara, otupela i izborana komoda, nekada samo donji deo vitrine. Pri vrhu ta komoda ima dve fioke, obe odavno uže od svog sedla, rasklimane, bezvoljne, kao kad majica nije postavljena u red sa ramenima, kao cvet koji ne stoji uspravno u vazni. Ispod fioka nalaze se dvokrilna vrata koja škripe kad se otvaraju, ali jedna vrata su uvek ispred drugih, nema mesta za obe u sedištu. Ona koja ostaju vani, koja ne mogu uz druga vrata da se priljube, naginju se, padaju. Stara plava komoda, odustala od sebe.

Inspiracija za moju narednu pesmu biće fenjer čije staklo, boje paučinastog mleka, i u obliku peščanika, sija kao sagoreli šećer. Njegova svetlost ne doseže daleko, ali on vrši svoju dužnost. Njegova škripa, dok ga vetar klati, uspavljuje, kao decu zimi toplo mleko predveče.

Inspiracija za moju narednu pesmu biće dve scene kojima zajednički imenitelj su leptiri. Jednom, već u suton, silazeći niz grub, uzan put, sa livade visoko u brdima, između drveća, lišća i žbunja iskrili su zraci sunca, odlutali iz svoje moćne mase. Te iskre, ti, u kasno podne već blagi vrhovi, bili su narandžasti leptiri sa crnim tačkama po krilima. U jedno drugo vreme, nekoliko godina kasnije, kada sam napustila pejsaže (ili su oni mene) koji onda su mi značili, našla sam se opet u predelu koji, naprotiv, nisam volela do tada. Bio mi je hladan, stran. Planinski zrak pre ubada kapke nego što se topi po njima. Ali, počeo je da mi prija, baš tada, i toj promeni nisam htela da tražim uzrok. Išla sam na groblje. Idući ka jednom grobu, uskim prolazima između dva groba, kao i nekad između drveća, leptiri su klackali cveće. Narandžasti, sa crnim tačkama po krilima.

Inspiracija za moju narednu pesmu, najzad, biće i mušica koja mi je obletala pored oka dok sam ovo pisala.

A . A . A na drugim internet portalima

I LIBARTES

II P.U.L.S.E

III KLUB PUTNIKA

Putnik – junak njihovog doba. Analiza odnosa Putnika i prirode u književnosti i slikarstvu romantizma.

IV OD KNJIGE DO DUŠE (Narodna biblioteka „Ilija M. Petrović“, Kostolac)

Putnik – junak njihovog doba. Analiza odnosa Putnika i prirode u književnosti i slikarstvu romantizma.

V ALEA

Putnik – junak njihovog doba. Analiza odnosa Putnika i prirode u književnosti i slikarstvu romantizma.

*

Ovo su sajtovi na kojima sam objavljivala svoje eseje, počevši od 2013. godine. Svi ti eseji objavljeni su prvobitno na ovom internet mestu, blogu A . A . A .

Prvo me je Milena Ilić Mladenović, urednica elektronskog časopisa Libartes, pozvala da sarađujem na tematu o ljubavi. Za tu priliku dva moja eseja su objavljena, jedan o motivu ljubavi u tri Šekspirove drame, drugi o motivu ljubavi na slikama Edvarda Munka i u poeziji nemačkih ekspresionista.

Luna Jovanović, nekadašnja urednica i saradnica elektronskog časopisa P.U.L.S.E, kao i Boban Savković, sadašnji urednik, pozvali su me da sarađujem sa njima tako što bih već objavljene tekstove, i odabrane, objavljivala i na njihovom portalu.

Uroš Krčadinac, saradnik, pisac i ilustrator internet foruma Klub putnika, pitao me je da li može da objavi moj tekst o putnicima doba romantizma, uvodnom eseju moje studije koja je posvećena tom motivu književnosti 18. i 19. veka.

Najzad, urednici/urednice dva bloga, bez da su me pitali za dozvolu, ili makar obavestili o svom postupku, objavili su moj tekst o putnicima, ali su me potpisali i naznačili mesto odakle je tekst preuzet, što je već lepo sa njihove strane. Hvala im!

Tekstovi objаvljeni na blogu A . A . A prilog su kritičkim, teorijskim, istorijskim i biogrаfskim segmentimа umetnosti. Autorski tekstovi ne smeju se kopirati i prisvajati bez dozvole i pomene autorke.

Ana Arp
anaarpart@gmail.com

Šest godina bloga A . A . A

therepublicofletters: “At the Metropolitan Museum of Art ”

Ovim povodom želela bih da pišem o tome šta nisam uradila za ovih nekoliko godina a ne šta jesam.

Nisam posle šest godina rada, pisanja, ulaganja ogromne energije i truda, planiranja i ambicija uradila jednu vrlo jednostavnu stvar: kupila domen. Iako povod ovoj objavi nije moj psihološki opis, mislim da ova činjenica dosta govori u prilog tome. Previše analiziranja, perfekcionizam i mikroskopsko sagledavanje okolnosti nikuda ne vode. Previše analitičnosti ima iste posledice kao lenjost.

Nisam posle šest godina rada, pisanja, ulaganja ogromne energije i truda, planiranja i ambicija uradila jednu vrlo jednostavnu stvar: osmislila način na koji bi čitaoci mogli da finansijski podrže ovo što radim. Nemam žiro-račun, nemam paypal, nikada, sve do sada, nisam ovo u vidu posebnog teksta objavila na blogu, nisam napravila video kao poziv na podršku. Ne treba mi novac da bih održavala sajt, ili zaposlila još nekog da mi pomaže, a rad je odavno u toj fazi, već smatram da sadržaj i ovo što radim to zaslužuje, bez da dodatno objašnjavam zašto. Smatram da je to vrlo očigledno. Toliko besplatnog znanja. Toliko rada.

Takođe, htela bih da sa vama ovom prilikom podelim i jednu svoju uspomenu, a ona je u vezi sa lovorovim vencem, koji je na ovoj prelepoj skulpturi podstakao neka moja sećanja. Obično povodom rođendana bloga pišem o svojim sećanjima i dovodim ih u vezu sa svojim radom i sa svojom misijom umetnika. Neću se truditi da izvučem neki konkretan zaključak, niti da pružim neku pouku. Samo sećanje kao podsticaj za pisanje i, kroz taj čin, upoznavanje sebe.

Bilo je to jednog leta, imala sam devet godna, porodično smo letovali u jednom malom mestu. Ponela sam svesku sa sobom, ja sam i tada pisala. Ubrzo smo upoznali jednu porodicu sa kojom smo se, i danas to mislim, neprirodno združili. Moji roditelji su se u potpunosti razlikovali od tih ljudi. Oni su bili bračni drugovi istih godina kao i moji roditelji i imali su dvoje dece, ćerka je bila mojih godina, sin godina moje mlađe sestre. Sve ostalo je bilo drugačije. Oni su bili arhitekta i farmaceutkinja, imali su svoj stan, u mnogo lepšem delu gada, ćerka je bila drugačija od mene, sa drugačijom decom se družila, znala je da odbrusi, veoma ironična, da se postavi, mangup već tada. Tipično za devojčice u tim godinama. Ja sam bila veoma naivna i bezazlena. Izuzetno lakoverna. Ništa nisam znala. Ona se kalila sa još mnogo dece iz ulaza, u mojoj ulici nije bilo dece. Razlika se odmah primetila.

Njen otac je bio arhitekta i od njega sam prvi put čula da je neki Dženson autor jedne važne knjige koja se zove „Istorija umetnosti“. To je za mene bilo nešto potpuno apstraktno ali je izazivalo divljenje i poštovanje (bele korice sa bronzanom bistom). Jedna druga gospođa iz kampa je stanovala prekoputa Zoološkog vrta u Beogradu (ona se time hvalila, ja to nisam ukapirala) i čitala je sive knjige sa starim slovima i crvenim listovima (ja nisam imala pojma da su to SKZ izdanja). Svim tim ljudima ja sam čitala svoje pesme koje je, kada smo se pre nekoliko godina videli, čika M. i dalje znao napamet. Smejali smo se mom tadašnjem nadahnuću. Od njega sam prvi put čula da je Rim bio jedan veoma veliki grad i da su u njemu pesnici i državnici nosili lovorov venac na glavi. On je bio simbol najveće počasti za jednog rimskog građanina. To sam dobro upamtila!

Desilo se da je ispred naše kamp kućice zaista bio jedan lovorov žbun. Tako smo jedno popodne čika M., njegov sin i ja bili kod tog žbuna i, dok nam je pričao o antičkom Rimu, čika M. je istovremeno pravio venac. Moje radosti! On je znao da ja pišem, svi su to znali, i svi su se osmehivali kada bih ja recitovala svoje pesme, tako da sam, posmatrajući ga, znala da je taj venac za mene. Prirodno. Za koga bi drugo bio? Ja sam jedini pesnik među njima. Kada je završio venac, koji je bio velik i raskošan, on ga je, posle nekoliko sekundi držanja pred nama, položio na glavu svog sina. Sina koji je po čitav dan igrao tetris i koga uopšte nije bilo briga za to o čemu je njegov otac pričao.

Ja sam se tada razbolela od razočaranja. Bila sam izdata, bila sam ljuta na život. Bila sam ljuta na sebe jer sam, u poređenju sa svim tim ljudima, bila glupa. Bila sam naivna i puna očekivanja. Zašto sam ja očekivala bilo šta od bilo koga (tako je moja majka zvala nepoznate ljude), naročito od nekoga ko nije moj roditelj? Još bolnije saznanje bilo je to da moji roditelji ne znaju ništa o lovoru, a kamoli da sastave venac, a još manje o tome da taj venac meni pripada, oni nisu bili svesni mene. Još gore: nisu me poricali, bili su ravnodušni. Taj događaj je odlična metafora za sva moja naredna razočaranja u životu, naročito kada bi olakšice, ljubav, pažnju, „zasluge“ dobijali oni kojima te zasluge ne pripadaju. Pitala sam se zašto je to tako? Zašto se za neke ljude sreća i lep život podrazumevaju? Oni to ne zaslužuju. Ničim, nikada, ništa. To su tri reči koje ih opisuju.

Gledala sam decu kojom sam bila okružena u osnovnoj školi, u srednjoj, decu naših komšija, kučnih prijatelja i rođaka, kasnije kolege na poslu, gledala sam decu vlasnika stanova koje sam iznajmljivala. Onda sam se uplašila svoje oholosti. Ko sam ja da sudim? To je moj put, ja kao takvog treba da ga prihvatim. Pitala sam se zašto ta iskušenja? Onda sam prestala da se pitam. I to je oholost. To je datost. Sav trud, sav rad, sva pamet, talenat, težnje, to je deo misije, deo razloga zbog koga sam ovde. Sve zasluge, sva priznanja, svi uspesi, sva sreća: odakle mi ideja da je to prirodan rezultat prethodno nabrojanih postupaka? To nije jedno sa drugim u vezi. Kakvu sudbinu ima mrav, kakvu sudbinu ima pčela? Zar da se usude da imaju očekivanje? Nas pogešno vaspitavaju, nas lažu i pripremaju nam takvim učenjima put u razočaranja. Velika očekivanja – izgubljene iluzije. To je bio moj bildungsroman.

Takve okolnosti meni su oformile karakter, ništa bolji ili gori od karaktera drugih. Međutim, ja sam se u jednom razlikovala od većine ljudi koje sam poznavala. Ne, nisam bila veći vojnik od njih. Svi ti vojnici teškog života ostvaruju isključivo Pirove pobede. Ja sam bila daleko upornija od njih. Ja ne pamtim da sam ikada u životu odustala od nečeg. Nije bilo šanse. Spisak sam oduvek imala iznad stola i stalno sam precrtavala. Red po red. Red po red. Tako sam naučila da je najveća vrlina strpljenje, a ono je u vezi sa vremenom. Takođe, upravo kroz mnoga iskušenja ja sam se okrenula umetnosti i, posredstvom nje (moja duhovna Beatriče) došla sam do religije. Tu bih stala, za ovu priliku. „Tvoji ciljevi su umetnost i nauka, tvoj život ljubav i obrazovanje. I da ne znaš, na putu si ka religiji.“

A . A . A u online izdanju magazina ELLE

BeFunky Collage 2

Marija Mićanovič, novinarka internet izdanja magazina Elle, pozvala me je jednog julskog podneva na intervju. Kao dugogodišni čitalac – otkrila je moje pisanje u Portugalu, što mi je posebno drago – smatrala je da treba razgovarati o različitim temama koje su u vezi sa stvaralaštvom, sa time šta ja radim, šta mi radimo. Mi smo, podjednako, ja koja pišem i uređujem, i vi koji ovo pratite, čitate, u ovom radu nalazite smisao, lepotu i obećanje entuzijazma.

Ja bez vas ne bih imala razloga da ovo radim. Radila bih, svakako, zbog sebe, ali ne u ovoj formi, na ovaj način, ovim intezitetom. Nikada nisam shvatala ljude kojima je dovoljno da to što rade bude dobro i dovoljno za njih. Meni je, naprotiv, drugi neophodan. Ne razumem glas koji se zadovoljava time da odzvanja u praznini. Deljenje je dar. Otuda je moja najveća želja od malena bila da imam svoj časopis i da budem profesor. Marija mi je pomogla da taj glas dodatno odjekne.

Zato, sa neočekivanih mesta stižu podsticaji. U nastavku prenosim celokupan intervju, kao i pojedine fotografije, a Marijin uvod možete pročitati na izvornom mestu, sajtu magazine Elle. Marija je i samostalna autorka, urednica sajta Moda u Srbiji. Intervju koji smo radile prenela je i na svoje mesto te ga i tu možete pročitati, a i dati Mariji podršku kako bi se razvijala i svojim sadržajem doprla do više čitalaca.

1. Kada si počela da pišeš? 

Počela sam da pišem čim sam naučila da pišem, u šestoj godini. Kada sam imala neku misao, ili neko sećanje, to sam zapisivala tako što bih pisala drugima pisma, ocu ili baki, koja, naravno, ne bi bila poslata. Kako sam odrastala moja interesovanja su se proširivala: zanimao me je život Drage Mašin, crnogorskih princeza i Luize Čikone-Madonne, posebno njen mičigenski period, o čemu sam napisala roman koji, nažalost, nisam sačuvala. Istu sudbinu delio je još jedan roman koji sam u tom periodu napisala (radoznala devojčica otkriva napuštenu kuću). Pred sam kraj osnovne škole napisala sam nekoliko priča pod uticajem Agate Kristi i Ive Andrića. Ni njih nisam sačuvala. Polaskom u srednju školu počela sam da pišem pank pesme i recenzije albuma. Srećom, njih još uvek imam. To je jedino svedočanstvo mog pisanja do petnaeste godine. Čak i veliku količinu dnevnika koje sam imala, sve sam to, zajedno sa pričama i romanima, u jednom trenutku bacila.

2. Šta je posebno uticalo na tvoj dosadašnji rad?

Uticala je umetnost i dokolica i sve što je imalo veze sa bajkama. Diznijevi crtani filmovi bili su značajni za moju imaginaciju, ali i jedna reprodukcija Konstablove slike u trpezariji mamine tetke, kao i gobleni moje bake. Emisija Koncert u podne doprinela je da razvijem beskrajnu ljubav prema klasičnoj muzici. Od pisaca sam volela Hansa Kristijana Andersena, Žila Verna i, naravno, Anu Frank. Bio je tu i jedan omladinski roman koji se zvao Zbogom mojih petnaest godina, kao i horor roman o jednoj lutki koji se zvao Bela. Kasnije, veliki uticaj na mene imali su Rilke, Prust i Margerit Jursenar.

3. Da li postoje neke stvari koje te baš nerviraju u našem društvu i na koje si posebno ogorčena?

Da, postoje. Ohrabrivanje mediokriteta i diletanata.

4. A šta bi konkretno pohvalila?

Pohvalila bih žilavost i vitalizam naših građana. Zapravo, ogromnu sposobnost samoobmane koja proizilazi iz ogromne volje za lepšim životom. Ako pogledate šta se sve ovde dogodilo od 1990. onda shvatite koliki je napor (ili je to ludilo?) bio potreban da se okrene glava na drugu stranu i živi kao da se to vas ne tiče. I tako 27 godina! Guranjem problema pod tepih ništa ne rešavate, zato se ovde decenijama ništa ne menja. Međutim, ljudi vole da lažu sebe, kako bi drugačije podneli život?

5. Kakva god bila situacija u društvu, ona te nije zaustavila da konstatno radiš i ulažeš u sebe. Online magazin A . A . A čiji si autor ima veliku produkciju tekstova posvećenih umetnosti i imaginaciji, kao i kritici. Naziv bloga nije slučajan…

Nije. Tri A simbolišu tri početka/načela mog života – slobodu, putovanja i stvaranje. Naziv bloga poklopio se i sa mojim inicijalima i sa latinskom rečju Ars. Kada sam svoje eseje, citate iz knjiga, razmišljanja o filmovima, arhitekturi i muzici prenela sa papira na online nebo nastao je blog na kome radim. Moja početna želja bila je da delim znanje i lepotu koja je našoj stvarnosti nedostajala. Nije tačno da ljude ne zanima umetnost. Sebe smatram u tom smislu online kustosom, a blog baroknim kabinetom kurioziteta.

6. Kad bi mogla da biraš, od svih živih i onih na drugom svetu, sa kim bi volela da se vidiš na piću i porazgovaraš?

Uh, ovo je najteže pitanje do sada (smeh)! Volela bih da popijem čašu vina sa Margerit Diras ili sa Patrišom Hajsmit. Kad bih mogla da delim sto u kafeu sa nekim fikcionalnim junakom, onda bi to bio Korto Malteze. U Veneciji, podrazumeva se.

7. Na blogu si pisala i o modi, Gabrijeli Šanel, kao i o modnoj fotografiji. Kako ti gledaš na modu? 

Moda je veličanstvena umetnost, ona je vizuelna opera. Ne mislim da je trivijalna. Međutim, lepa haljina dobija svoje puno značenje tek kada ju harizma osobe dopuni. Volim istoriju mode i modnu fotografiju koja modi daje dodatnu umetničku snagu. Šešir je jedan od mojih omiljenih modnih komada, a Stela Makartni omiljena dizajnerka jer pravi dobre sakoe, drugi moj omiljeni komad odeće. Jedna južnoafrička dizajnerka, Žizela Hjuman (Gisele Human), pravi prelep nakit, treći meni važan detalj kada je odeća u pitanju. Roksanda Ilinčić je modna dizajnerka sa najboljim instagram nalogom. Najazd, treba istaći i ono što je loše kod mode: to je modna industrija. Čini se da u njoj nema puno etike ovih dana…

8. Često ističeš koliko ti je bitno da putuješ, otkrivaš daljine. Persijski pesnik i mističar Rumi rekao je kako putovanja vraćaju snagu i ljubav u naš život, dok je Ibn Batuta smatrao kako nas putovanja prvo ostave bez reči, a onda pretvore u pripovedača. Šta tebi znače putovanja? 

Citirala bih Selina: Putovanje je korisno, ono razvija maštovitost. Sve ostalo je razočaranje i zamor. Naše putovanje je izmišljeno, u tome je njegova snaga.  U ovom citatu sažeta je sva filozofija putovanja. Samo putujući i zahvaljujući umetnosti možete da putujete kroz vreme. Mislite o tome. To nije mala stvar. Ljudi, katedrale, svetlost nepoznatih gradova, boja povrća na pijacama, more, drveće, muzeji, unutrašnja dvorišta, rošave fasade… Bitno je putovati. Nikada nisam mogla da razumem ljude za koje je kućni prag nepremostiva planina.

9. Uprkos okolnostima u kojima danas živimo, vremenu koji nam ne dozvoljava predah, ljudi i danas čitaju. Koje bi ti savremene pisce, pesnike i knjige preporučila ljudima, posebno mladim osobama kojima je potreban neki duhovni, književni stimulans?

Dobar savremeni pesnik je Tomas Transtremer. Mnogi poljski pesnici koje objavljujem na blogu, a koje tako dobro i predano prevodi gospođa Biserka Rajčić, su odlični i njih preporučujem. Od proznih pisaca Alis Manro, Toni Morison, Klaudio Magris i Vladimir Pištalo. Pesnik savremenik, a moj vršnjak, koga bih izdvojila je Uroš Kotlajić. Njegova zbirka Poslednji gran žete velike Ane Andrejevne je odlična. Takođe, na fejsbuku možete naići na toliko dobrih pesnika, neafirmisanih, retko objavljivanih.

10. Čini se da je pre poezija bila daleko više angažovana, subverzivna, i da je danas prevashodno lična, intimna i nekako udaljena od stvarnosti. Gde ti vidiš ulogu poezije u 21. veku?

Možda je i bolje da ne bude angažovana. Svakako, nije ni dobro da bude instagram selfi. Njena uloga će biti kao i do sada: da oplemenjuje i daje smisao pojedinačnom čitaocu. Ona ne može da menja svet ali može da menja i oblikuje pojedinačan svet. To je važno. I dovoljno.

11. Kakvi su ti planovi za dalje?

Čeka me polaganje ispita na doktorskim studijama, objavljivanje nove knjige, rad na blogu. Takođe, čeka me rad na štampanom izdanju časopisa koji bi sadržao nove tekstove, i ne samo moje, ali i one sa bloga. Sve je ovo, naravno, planirano da bude u samizdat varijanti. Ona predstavlja mnogo olakšica i samo jednu prepreku: novac. Stoga, monetarizovanje bloga, ali i pokušaj ponovnog zapošljavanja su neizostavni deo mojih planova.

Razgovarala: Marija Mićanović  Fotografije: Aleksandar Mijailović

Intervju je objavljen na sajtu magazina Elle, na sajtu Moda u Srbiji, kao i na Instagram nalogu magazina Elle

BeFunky CollageBeFunky CollageBeFunky Collage

A . A . A u Domu kulture „Studentski grad“

Related image

U četvrtak, 4. maja 2017. godine, sa početkom u 19 časova, u domu kulture „Studentski grad“ održaće se veče posvećeno internet portalima koji se bave kulturnim i umetničkim sadržajima. Ja, kao jedini član redakcije bloga A . A . A učestvovaću u razgovoru sa urednicima i autorima drugih važnih i čitanih internet mesta posvećenih pomenutim temama. Na fb stranici DKSG piše sledeće:

„Naši gosti biće urednici/urednice i autori/autorke internet portala koji se bave umetnošću, književnošću i kritikom. Razgovaraćemo i razmeniti iskustva i mišljenja na teme kao što su: mogućnosti kreiranja kulturne politike, delovanje u institucionalnim i vaninstitucionalnim okvirima kulture, čitalačka publika, opstanak i budućnost ovakvog vida bavljenja književnošću.

Učestvuju: Kultur Kokoška (Anja Anđelković), Agon (Bojan Savić Ostojić),Glif – portal za književnost i kulturu (Danilo Lučić), Art-Anima (Dragoljub Igrošanac), Kultiviši se (Sonja Todorović), A . A . A (Ana Arp), Časopis Kult (Milena Kulić) i Beton (Saša Ćirić).“

O događaju se dodatno možete obavestiti na facebook stranici Doma kulture „Studentski grad“, kao i na sajtu te ustanove.

Vidimo se u četvrtak od 19h!

Unapred se radujem razgovoru i razmenama mišljenja učesnika. Sam prostor u kome će se razgovor voditi je veoma prijatan, majsko veče biće vedro a plato ispred idealno sastajalište i za kasnije susrete.

DKSG  |  DKSG (fb)

Slika: DKSG

Godinu dana putovanja iza Sunca

Opšta slika za reklamu

Prvog maja 2016. godine izašle je iz štampe moja prva knjiga, Tri mita o putovanju iza Sunca. Pisala sam o njoj, obaveštenje, pogovor i inspiracije bila su polazišta za tri različita teksta koja sam objavila na ovom mestu. Na društvenim mrežama, takođe, obznanila sam vest i reakcije su bile lepe, kako na mom profilu, tako i na fb stranici bloga. Javljali su mi se čitaoci iz Beograda, Novog Sada, Tuzle, Podgorice, Subotice, Niša, Bele Crkve, Bara, iz Švedske. Primerci koje sam ostavila u knjižarama Mala Akademija, Nolit, Beopolis, Zlatno runo i Apropo prodati su. Nisam organizovala promociju. Nisam se još uvek prepoznala u nekoj od institucija. To ne znači da neću u jednom tenutku odlučiti da organizujem predstavljanje ili veče razgovora o knjizi, kao i blogu.

 

Knjigu je među prvima poručio i o njoj je pisao Marko Matolić, urednik časopisa „Naslijeđe“ (Naslijeđe – Neovisni časopis za književnu prošlost i budućnost BiH). U 17. broju (jun 2016) pojavio se prikaz moje knjige koji u celosti prenosim:

Ova kratka bilješka ima za cilj da svrne pažnju na prvu objavljenu knjigu pjesnikinje Ane Arp.

„Tri mita o putovanju iza Sunca“ zbirka je pjesama koju čine tri ciklusa. Ciklus Pisma Persefoni fragmentirane su poeme, bljeskovite sličice koje ukazuju na konture jedne veće, kompleksnije slike. Pjesnikinja u ovom ciklusu kao da osjeća svu moć jezika jer se vraća na lakonski izražaj koji misao samo nagovještava i koju treba sam(o) potražiti, iz blještavila sunca, ukoliko ta potraga nije samo mit… Drugi ciklus, Herbarijum, lirski je tekst, također fragmentiran, elegične atmosfere kojoj inverzije dodaju i dozu arhaičnog. Treći ciklus, Dedalove sobe, je najfragmentarniji, ali i slike u njemu su najšire. Na početku te slike izgledaju jako precizne ali baš njihova širina sprečava da ih se obuhvati razumom pa preostaju same grablje osjećaja. Forma ovog ciklusa je raznolika i ima hipnotički ritam. Započinje pjesmama u prozi, ritam odjednom ubrzava kratkim, fragmentarnim poemama (na koje nas je pjesnikinja već pripremila u prvom ciklusu), eksplodira u mapama labirinta u kojima nipošto ne smijemo (niti možemo, uostalom) tražiti sintaktički već samo osjećajni smisao, i onda nas istim putem polako vraća natrag.

Nemir, koji ovo čitanje izaziva, bit će smiren racionalnim pogovorom koji dosta toga utješno pojašnjava i razjašnjava.

Saradnja sa časopisem „Naslijeđe“ se nastavila pa sam pozvana da učestvujem sa dva eseja o fotografiji za 19. broj. U pitanju su eseji Ogledalo i senka Vivijen Majer i Topografija ljudskog lica: Sali Man i Orhan Pamuk. Urednik mi je kasnije poslao i fotografiju na kojoj se vidi broj, sa mojim tekstom i fotografijama Vivijen Majer na naslovnoj strani. Ambijent je divan. U pitanju je biblioteka u Orašju (BIH).

Časopis Naslijeđe (broj 17) | Časopis Naslijeđe (broj 19)

 

Posle ove kraće digresije, vraćam se na glavni kolosek. Kolosek je reč koja mene uvek, bez izuzetka, asocira na putovanja, a putovanja je bilo i u slučaju Tri mita. Knjigu sam nosila sa sobom u Temišvar, na Frušku goru, u Veneciju, u Boku Kotorsku, u Dubrovnik, u Napulj, u Novi Sad. U mnogobrojne beogradske kafee u kojima bih se sastajala sa ljudima koji bi knjigu preuzimali direktno od mene. Tada bismo pričali o blogu, procesu pripreme knjige za štampu, utiscima, inspiraciji. Mnogi od njih knjigu su i fotografisali a ja sam te slike priložila na kraju objave.

 

Naredni čitalac koji mi se javio bio je Stefan Tanasijević, autor sajta Art Nit. On je 21. avgusta 2016. godine objavio prikaz knjige i svoj utisak povodom njenog čitanja:

Pisac i putnik Ana Arp, osnivač i urednik internet magazina A . A . A posvećenog umetnosti objavila je svoju prvu knjigu Tri mita o putovanju iza Sunca, maja 2016. godine. Ova knjiga je neobična poetska trilogija koju čine Pisma Persefoni, Herbarijum i Dedalove sobe. Mlada autorka ovog dela obojenog patinom drevnih vremena, jedinstvenog na našim prostorima, ali i u našem vremenu, u jednom delu pogovora knjige piše veoma slikovito o prisutnosti umetnosti u njenom životu i značaju za stvaranje ove knjige..

 

Jedini urednik kome sam samoinicijativno poslala knjgu bio je Branko Kukić, urednik časopisa „Gradac“, kao i mnogobrojnih edicija u okviru izdavačke kuće Službeni glasnik. Nakon nekoliko nedelja stigao mi je njegov odgovor koji ovde prenosim u celosti.

Ana Arp,

sa zadovoljstvom sam pročitao Vašu knjigu „Tri mita…“. Kažem sa zadovoljstvom, jer se ono što pišete razlikuje od onoga što povremeno čitam od poezije mlađih, a što mi najčešće liči na konstrukciju, koja je inače danas postala pravilo. Svi grade most, a ne shvataju da nije isto preći preko mosta, nego preko kakvog mosta.

Prvi deo Vaše knjige je osetljiv, ali pun „patki u preletanju“, pa me podseća na pesnike kineske i japanske. Taj nečujni šum u visini i kada dolazi iz druge kulture podseća pomalo na ono oduševljenje Crnjanskog kada je prevodio te pesnike.

„Dedalove sobe“ su moćne. Lavirint je moćan, u svim oblicima, bilo da je iz mita, bilo da je iz Kjubrikovog „Šajninga“, itd.

Ne smem dalje, jer ja ipak nisam onaj koji se baš u sve ovo razume.

Iskreno,
Branko Kukić

 

U nastavku slede fotografije čitalaca, kao i fotografije knjige koja se našla u izlozima beogradskih knjižara Mala Akademija, Nolit, Beopolis, Zlatno runo i Apropo. Knjigu možete poručiti na anaarpart@gmail.com

BeFunky CollageBeFunky Collage 1

Pet godina bloga A . A . A

za-blog

Ne pamtim kada me je neki domaći sajt ovako obradovao. Tvoja širina, imagologija, mudrost, posvećenost i obrazovanje sliveni u jedno, nesputano i slobodno kazivanje sebe ili njih, uzvisuju te među same predvodnike na tom putu Kentaura. Putu slobode duha i nesebičnog davanja. Ljudi kao ti su tako potrebni danas. Neću ti reći „nastavi ovako“, jer se vrlo oseća da je ovo sve tvoja potreba, gotovo misija one koja je otkrila sebe i sad pomaže drugima da se otkriju.
Sanja Perić

Ne radi se o kurtoaziji. Dopada mi se pristup, studioznost i rafiniranost koja je prisutna u svakoj objavi ili postu (nešto mi se, ama baš, ova reč ne dopada). Kad dođem ovde, bez izuzetka osećam divljenje prema Vašem pristupu, odnosu, načinu, studioznosti i svemu ostalom što ulažete u sve „proizvode“, koje „konzumiram“ sa velikim uživanjem.
TamoiOvde

Ovo što radiš je fantastično, ako mene pitaš – svaki članak ti je obrađen sa više aspekata. I sjajno povezuješ različite grane umetnosti tražeći paralelu među njima (tako ja tvoj blog vidim, multi-umetnički). Voleo bih da su moji članci ovakvi.
Šta slušam danas

Divno, Ana. Juče naleteh na ovaj blog (O, zašto, zašto tek juče?! Ja ne znam.) i sad ga polako istražujem. Ti si poput neke heroine, gotovo nestvarna! Samo napred.
Staša Vukadinović

Sjajno! Ovaj blog je pravo otkriće i mesto gde svratim gotovo svakodnevno da se ponečeg prisetim, ponešto novo naučim i da uživam.
Tanja Taubner Gajić

Sviđa mi se kako pišeš!
Mina

Sve me više oduševljavaš svojim poznavanjem svakojakog štiva.
Alba

Sjajan blog, sa uživanjem ću ga istražiti! Tvoja razmišljanja su stvarno temeljna i interesantna. Zanima me zašto smatraš da je putovanje početak slobode, zašto ono nije sloboda sama?
Bez kofera

Kad sam tražeći nešto od Williama Blakea prvi put došao na ovu tvoju misiju, fanzin, blog (nije bitno kako ga zovemo, važno je vjerujemo li u njega, ne?) znao sam odmah da ću ti ostati vjeran. Iz nekog razloga tvoje djelo me je asociralo na knjigu Alberta Manguela „Povijest čitanja“ koju smještam u onih nekoliko koje bih ponio na pusti otok (koliko god to zvučalo floskularno), najviše zbog jedne izvjesne podudarnosti: povijest čitanja nema kraja. Tako i ovo što ti radiš, način na koji radiš i sve tako… na moje osobno veselje, a vjerujem i ostalih tvojih čitateljica i čitatelja – nema kraja.
Bezimena ulica

Divan blog, predivan. Mada, malo tužan.
N.N

Odličan blog.
A.S

Vaš Blog je je jedna prekrasna, bogata riznica. Probrana djela, interpretacije i vaš suptilna promišljanja. A kroz sve se provlači jedna jasna ideja u mnoštvu svojih uvijek iznenađujućih metamorfoza. Ne može se čitati brzo jer dubine privlače i traže uvijek nova istraživanja.
Vrhun

Blog čitam kao knjigu, od datuma njegovog nastanka (koji je i datum mog rođenja). Želim da ostavim komentar i pokušam da izrazim ljubav prema onome što sam ovde pročitala za ovih nekoliko godina koliko pratim blog. Retko sam nailazila na tekstove u kojima se više osećaju ljubav, posvećenost i strast – koju smatram manje značajnom od prve dve, ali ne i zanemarljivom. One, zajedno sa sadržajem i formom, stvaraju nešto što je po mom mišljenju jedinstveno, nešto čime sam oduševljena, što me inspiriše. Kao ljubitelju umetnosti, tvoje (ako smem) pisanje mi predstavlja neizmerno uživanje.
Nadam se da moje reči deluju iskreno, nikako mi nije bila namera da deluju bilo kako drugačije. Čestitam, uz istu želju koju je izrazio jedan čitalac – da čitanju ne bude kraja.
Antiheroj

Odabir pasusa iz odličnih dela, odabir stvaralaca, sve je tako snažno, takva imaginacija potkrepljena odličnim slikama da sam nebrojno puta preveslala na svoj zid, usrećujući čitaoce i poštovaoce reči dalje, i dalje, i dalje …..na spas i sreću …. Hvala Ti.
Neđa Medić

Ana takođe piše o svemu onome o čemu Ana(ja) razmišlja(m). Odavno nisam naišla na ovako dobar blog na našim prostorima. Hvala na tome.
Ana

Bravo, Ana i hvala! Koliko si mi samo radosnih sati čitanja pružila… Želim ti da neku narednu godišnjicu proslavljaš u svojoj knjižari.
Jelena Jeremić

Osamsto dvadeset sedam objava (827). Sto šezdeset dve hiljade posetilaca (162.000). Trista trideset sedam hiljada pregleda (337.000). Pet hiljada pratilaca na društvenim mrežama (5000). Sve se to dogodilo u međuvremenu, od 23. oktobra 2011. Upravo citirani niz komentara, koji su u različitim prilikama i različitim povodima ostavljani na blogu, takođe su, uz ove brojeve, za pet godina postojanja internet magazina A . A . A posvećenog umetnosti svedočanstvo da ovo mesto drugima nešto znači. Nisam to očekivala kada sam počinjala, ali sam to želela.

Pred sam kraj dana pišem ovaj tekst (i pišem ga već nedelju dana). Dugo nisam znala kako da započnem, o čemu bih zapravo mogla da pišem. Bila sam melanholična jer sam se setila okolnosti u kojima sam živela onda kada sam napisala prvi tekst. One su bile drugačije. Ne bih želela da ih kategorizujem kao bolje ili kao sigurnije ili kao srećnije. Zapravo, tada je svet za mene bio kao za Mirandu – nov. To je neprocenjiv osećaj, to kada je svet nov. Sada, kao i Prospero, za svet (ljude, ne predele) mogu da kažem isto što je i on odgovorio svojoj ćerci u Šekspirovoj poslednjoj drami, „Buri“ (uz „Mletačkog trgovca“ mojoj omiljenoj): „Tebi je on nov“.

MIRANDA: O čuda! Kol’ko je mnogo krasnih bića
Ovde! Kako je lep taj ljudski rod!
O divni novi svete koji imaš
Baš takve ljude!

PROSPERO: Tebi je on nov.

Kasnog oktobarskog podneva, pre pet godina, u stanu je bilo toplo, deda je bio živ. Nas dvoje živeli smo zajedno. On u svojoj prostranoj sobi, ja u svojoj prostranoj sobi. Između je bila kuhinja, prekoputa kupatilo. Hodnik lep, dovoljno širok i svetao. Deda nije bio moj deda, on je bio čovek kod koga sam tada stanovala i u čiji sam život ušla, a i on u moj, nenadano. Mislim da me niko do tada, a ni od tada, nije bolje razumeo i naučio nekim stvarima. On je sve činio na lak način, bez mnogo reči, a sa dosta radoznalosti, koja je inače svojstvena starim ljudima, što ume da bude iritantno, ali je benigno. Deda je bio duhovit i stalno raspoložen. Jednostavan čovek. Potpuno vickast i spreman da uradi sve što treba. Uvek afirmativan, ali racionalan. Starački usamljen, u meni, kao svojoj iznenadnoj stanarki (njegova unuka bila je moja prijateljica iz osnovne škole), pronašao je druga, zabavu i alibi. Nije ispadalo kao da priča sam sa sobom.

Deda je u međuvremenu umro, ali to se dogodilo pošto sam se ja odselila. Iskustvo druženja sa njim, dani provedeni u tom stanu doprineli su da mnogo pišem, da se u potpunosti posvetim nauci i onome što najviše volim – stvaranju i proučavanju umetnosti. Tada je blog nastao, u pomenutoj sobi, u tihom okruženju, punom podrške. Tada su i nastali mnogi moji eseji, koji su sada među najčitanijima na blogu. Tada su nastale dve moje knjige, „Pisma Persefoni“ i „Herbarijum“. Kada bi bi bilo nezgodno da sama istovremeno prekucavam i čitam ono što treba prekucati, zvala bih dedu pa bi on sedao na stranicu kreveta i čitao rečenicu po rečenicu dok bih ja kucala. To je bio slučaj kada sam pisala o Floberovom „Novembru“, na primer. Sve citirano on je izdiktirao. To su bili lepi trenutci. I tada su bili opterećeni nekim drugim stvarima, ali sa ove tačke gledišta, bilo je divno.

Blaženi su duhom siromašni, njihovo je carstvo nebesko. Ako za nečim žalim, to je što nisam idiot. Naivnost, koja je bila, a verovatno je i sada, moja prva osobina kada je u pitanju bilo kakav međuljudski odnos, prijateljski, emotivni, poslovni, činio je da na svet gledam drugačije. To je ono što mi nedostaje, to je jedna od razlika koju uočavam kada se osvrenem na te dane od pre pet godina. Mene je iskustvo degradiralo. Ja sam, spolja gledano, prešla određen put koji se kretao uzlaznom putanjom: diplomirala sam, zaposlila se, putovala, dala otkaz, završila master studije, objavila knjigu, našla novi posao, pisala, putovala, promenila četri stana, imala odvratna emotivna iskustva, ali onda je došlo jedno lepo koje je učinilo sve(t) lakšim. Ipak, kako sam se kretala napred, hronološki gledano, tako je moja ogorčenost bivala veća. Manje sam pričala (Miranda izgovara bujicu reči, Prospero samo četri), manje sam imala želje da viđam ljude, da se družim, da izlazim, da učestvujem u modernom svetu. Sve je bilo laž, svi su želeli samo korist, niko nije bio dobar prema meni. Bila sam kao pitbul kada zagrize. Grč mu stegne vrat i on ne može da pusti. Stalno sam osećala da meni neko nešto duguje. Da mi život nešto duguje, da mi roditelji nešto duguju, da mi država nešto duguje.

Iskustvo mi ništa nije donelo, ono je za mene predstavljalo potpuni pad. Nisam se snalazila u društvu, u odalenju u osnovnoj školi, u srednjoj školi, u klasi na fakultetu, u kolektivu, u porodici, među nekakvim umetnicima, na nekakvoj književnoj sceni, omrzla sam Beograd, nikad nisam volela zemlju u kojoj sam rođena, nisam mogla nigde da se prilagodim, a nisam upoznala osobu koja je to više želela od mene. I nalik kolažu, nalik sceni za scenom u filmu o postapokaliptičnoj Hirošimi, odjednom: slika postaje bela. Sve to ima svoj kraj. Sve to ima svoju protivtežu. Drugi tas sadrži samo jednu stvar: umetnost. Ja i dalje ne shvatam odakle moja privrženost toj strani. Ona nije posledica mog vaspitanja (moji roditelji nisu kačili slike po zidovima, ja nisam nasledila porodičnu biblioteku, da se slikovito izrazim), niti je ona posledica mog obrazovanja. Tokom osnovne i srednje škole, samo dve godine pamtim kao produktivne, a da se tiču časova srpskog: u osmom razredu, kod nastavnice Jele Makrelis i u prvom razredu srednje škole, kod profesorke Nade Prodanović. Pomenute dve profesorke srpskog, i treća na zameni, koja je kratko bila sa nama, ali koja je rado pročitala jednu moju priču u osmom razredu, kao i nastavnica istorije u osnovnoj školi, Marina Stefanović, bile su mi značajne u tom uzrastu.

Ipak, oduvek sam volela da čitam, stalno sam pisala, to je dolazilo kao prirodan proces, kao nastavak življenja, a nikad više nisam maštala i bivala srećnija nego dok sam gledala u slike ili slušala muziku. Obožavala sam kao dete jednu sliku, reprodukciju na zidu koja se nalazila u trpezariji majčine tetke. Porodčno bismo tamo odlazili i bilo mi je dosadno pa sam klateći noge na stolici i stalno zapitkujući „Kad ćemo da krenemo, kad ćemo da krenemo?“ zurila u crveni komplet sabranih dela Lava Tolstoja ili u Konstablovu sliku (tek sam na studijama otkrila koji je slikar u pitanju) na kojoj je prikazan dečak kako pije vodu sa izvora, dok stado samo produžava dalje, koje je čak i pas zaboravio jer čeka dečaka. Ja sam tada zaključila da dečak plače jer je pao a njegova kuca ne zna kako da mu pomogne. Moja vezanost za klasičnu muziku potiče iz detinjstva, iz dana kada sam u nedostatku bilo kakve razonode slušala „Koncert u podne“. Bio mi je mnogo dosadan. Ali, ostao je neki trag od tolike količine nota i ja sam se baš za njega vezala i na osnovu tog koraka u snegu, u beskrajnoj okolnoj belini, nastavila dalje, intuitivno verujući godovima na usputnom panju. Otkrivajući je shvatila sam da me je klasična muzika u toliko navrata obogatila, slušajući nju bilo je to kao da me reka nosi, kao da se sankam i spuštam niz dugo brdo. Osećala sam kapljice vode na usnama, rezove vetra po licu. Toliko su jaki bili čulni doživljaji nečeg u toj meri nematerijalnog.

Prvi put sam u biblioteku ušla sasvim slučajno. Moja majka je radila u apoteci, tokom devedesetih vladala je potpuna nestašica lekova i ona je odlučila da pomogne jednom penzioneru i da mu dostavi neophodan lek, koji nikakako ne bi mogao regularno da dobije, ali da ih neko ne bi video, ona je došla na genijalnu ideju: da se nađu u biblioteci. Biblioteka u predgrađu u kome sam odrasla, i koje mi je iz tih, čisto sentimentalnih razloga, i dalje lepo, za kojim i dalje čeznem, nalazila se u centralnoj ulici. Sećam se obućarske radnje koja je bila sa desne strane, mirisa imalina i lepka, koje sam oduvek volela, a sećam se i „Beteksa“, prodavnice koja se nalazila sa leve strane, mirisa nove garderobe, velikih valjaka hartije u koju su pakovali pamučni veš i još većih valjaka materijala koje su prodavačice tako precizno sekle. Toliko sam želela da zađem iza njihovog pulta i otvorim jednu od fioka čiji je gornji deo bio sav u staklu, kako bi kupci videli lepo nasložene čarape, razlistane kao neki tradicionalni kolač iz Napulja. Ali, vratimo se biblioteci. Njen miris mi se tako oštro urezao u biće da ni „Beteks“ i lavirinti izložene garderobe (kao dete imala sam veliku želju da me zaborave pa da prespavam u izlogu), ni mala obućarska radnja (ko još nije verovao u to da cipele zaista vode svoj život kada padne mrak?) nisu mogli da se porede sa tim prostorom.

Biblioteka u mom predgrađu izgledala je ovako: pri ulazu je maleni hol i naspram ulaza nalaze se vrata, jedna vode u toalet, druga u kuhinju. To je bilo pristojno mesto tako da su vrata uvek bila zatvorena. Između njih bio je dovoljno širok zid i na njemu su bile dve vitrine u kojima su bibliotekarke smenjivale naslove među kojima su bile lektire, najčitanije knjige, klasici, beletristika, istorijska dela. Sa leve strane ulaza bila je ogromna prostorija visokih zidova na čijem su gornjem rubu bili uski a dugački prozori (bili su postavljeni čitavom širinom prostorije) tako da je svetlost dolazila odozgo i samo sa jedne strane. To je bila glavna prostorija. Sa desne strane glavnog ulaza nalazila se manja soba čijem je osvetljenju doprinosilo staklo koje se protezalo od poda do plafona, i to sa glavne strane ulice. Taj veliki prozor, veliki poput izloga, nije bio izložbeni, tu je oduvek stajala duga zavesa boje jutra, nekada siva, nekada belo-plava. U toj sobi bilo je dečije odalenje. Police su bile poput vitrina, takva im je bila građa i visina. Donji deo je imao vrata koja se otvaraju, to naglašavam jer iza jednih stajala su dela Žila Verna, a gornji deo bio je sav u policama. Na sredini sobe nalazio se sto sa slikovnicama.

Velika prostorija, odalenje za odrasle, toliko je lepo mirisala, tako je svetlost bila lepa, prigušena, dostojanstvena i odmereno stroga, ali ne odbojna, da sam želela tu da se vratim, pod bilo kojim izgovorom. Pošto je majka dala deki lek otišle smo ali sam uspela da zapamtim drvene fiokice u kojima su se nalazile kartice, kao i da čujem kako bibliotekarkini meki prsti lagano i pucketavo prelistavaju kartice koje su bile u jednoj pravougaonoj drvenoj kutiji na njenom stolu, tražeći onu sa odgovarajućim brojem iz koje bi izvadila neke listiće i vratila ih u knjige čije su korice takođe umilno zazvučale pošto bi ih sklopila. Onda je napuštala svoj sto i odlazila među police, u svet tajanstva i mašte, u svet gušćeg mirisa i pritajenije svetlosti, u svet zaboravljenog vrta u kome najlepšte cveće preklapa, umesto svojih latica, svoje mirise. Tu bi tražila neku knjigu, držeći kažiprst uperen ka riknama, poput senzora koji će je povesti ka naslovu. Čovek kome je trebalo dati lekove bio je bibliotekarkin suprug i on je stalno bio u biblioteci (kasnije sam ga viđala), sedeo je za stolom (onim koji je trebalo da predstavlja deo čitaonice) i čitao „Politiku“. Biblioteka je dobijala besplatan primerak, njemu je očito kod kuće bilo dosadno i tako su svako jutro, a jutro je njima trajalo do jedan sat popodne, do kad je trajala prva smena, bivali zajedno.

Potom sam otkrila i drugu biblioteku, onu koju smo imali u osnovnoj školi, ali ništa nije moglo da se meri sa ovom. Izmolila sam roditelje da me upišu i sećam se kako sam svaki put kada bih dolazila, na bibliotekarkino pitanje koju knjigu želim, odgovarala sa: „Hvala, sama ću da pogledam.“ Tačno sam znala gde stoji Kronin, gde Agata Kristi, gde sestre Bronte (ono ljupko izdanje sa ilustracijama viktorijanskih devojaka), gde „Istorija Beograda“, a gde Radoslav Petković, čija je dela moja nastavnica istorije, Marina Stefanović, obožavala i koja mi je preporučila, uz Gordanu Kuić i Svetlanu Velmar-Janković tako što ih je na staroj mašini, koju je prethodno koristila za svoje seminarske radove i diplomski, otkucala. Bibliotekarka me je puštala da budem sama u drugoj sobi ali mi nije davala da se zadržavam. Ja sam nasumično preturala po policama, za kratko vreme pokušavajući da razbijem granice prostora i vremena. Baš kao u romanu „Kraljević i prosjak“, putovala sam kroz vreme zahvaljujući mirisu. Taj miris nije me odvodio u moju prošlost, niti je omogućavao da budućnost postane jasna. Ne, to je bilo nešto šire od mene. Ja sam bila putnik kroz istorijske epohe, dnevno sam ih obilazila po nekoliko, kroz gradove, sobe, kroz nezamislivo široke geografske predele, a i bila sam u društvu toliko zanimljivih ljudi. Sa Poaroom, kapetanom Nemom, kraljicom Dragom, Robinzonom.

Svuda sam bila, mnogo toga sam videla, sve sam radila. Tada sam zavolela i specifičan font, ilustracije i opremu koji su bili prepoznatljiv deo omladinske literature, naročito knjiga iz biblioteke „Lastavica“ ili Nolitovih izdanja za decu, a o „Plavoj ptici“, mojoj omiljenoj ediciji, nije bilo pomisli da neki naslov može biti loš. Sećam se prve knjige koju sam uzela iz biblioteke: Zeleni papagaj. Na kraju prvog razreda osnovne škole tata mi je kupio Andersenove „Bajke i priče“, to je bila moja prva knjiga koja je sadržala i posvetu. Obožavala sam Agatu Kristi, Žila Verna, slikovnice o Maji, sve knjige o Doroti i čarobnjaku iz Oza, „Tri musketara“, Andrićev ciklus pripovedaka o deci, romansirane biografije srpskih kraljica i crnogorskih princeza, roman „Zbogom mojih petnaest godina“, priču o lutki Beli, „Dnevnik Ane Frank“ i još toliko drugih knjiga. Imala sam i svesku u koju sam upisivala knjige koje želim da pročitam, koje sam pročitala i koje bih jednom, ali taj se trenutak činio tako dalekim i nedostižnim, možda mogla i da kupim. Polica biblioteke bila je moj izlog, moje sredstvo saznavanja, moj internet. Svet je zapravo bio lep. Sve je dobijalo širinu, svaka klupa u parku, list koji škripi asfaltom, zgrada, staza, senka, drvo – sve je bilo bremenito značenjem! To je bilo moje detinjstvo koje mi sad šapuće: potraži me u predgrađu.

I dalje imam mnogobrojne sveske u kojima zapisujem svoje planove, ja sam kraljica spiskova. Mnogo toga nije objavljeno na ovom mestu, a odavno je planirano. Mnogo toga sam planirala i da napišem, ne samo da prenesem (o tom odnosu merkurijanske i jupiterovske misije pisala sam povodom trećeg rođendana bloga), pa se nadam da ću tim putem i nastaviti. Osećam da sam tek počela, imam pregršt ideja i planova, ali me usporavaju neke druge stvari, one koje sam nazvala iskustvom. Pod njim podrazumevam svakodnevni život, prilično isporgramiran i deprimirajuć, ponekad mi izgleda klaustrofobično, kao da nema izlaza iz besmislice. Izgleda ponižavajuće činjenica da je neko drugi umesto mene osmislio moju stvarnost. Baš zato sam i napravila veliku digresiju, veliki korak unazad, da bih predstavila entuzijazam koji me je od početka obuzimao kada je bilo reči o umetnosti. Prirodno je stoga bilo da moji zapisi, razmišljanja i fascinacije dobiju određen oblik. Srećom, živimo u digitalnom dobu pa mi je daleko jednostavnije da svoja razmišljanja podelim sa drugima. U svetu gde je suvereno vladala Gutembergova mašina, pitanje je koliko bih bila u mogućnosti da pravim svoj časopis i pitanje je koja bi onda bila njegova forma. Mada, ni to ne mora ništa da znači. Ja sam imala čitave sveske posvećene pop i rok grupama, Madoni, filmu „Titanik“, takozvane scrapbooks, koje i dalje čuvam, a devojčice koje sada imaju dvanaest godina poseduju tumblr i instagram nalog. Ništa više.

To je sve što sam želela da napišem ovom prilikom, mada osećam da sam previše toga do sad i napisala, da sam mnogo toga naznačila, ali ne i čvrsto povezala i zaokružila. Imam odbojnost prema čitanju svojih tekstova, pošto ih objavim, ali ih zato pre tog trenutka pročitam više desetina puta i onda to što čitam nema efekta, napamet znam rečenice, ali nemam jasnu distancu kako bih uspostavila neki odgovarajući odnos prema tekstu i njegovom sadržaju. Sa ove tačke gledišta, kada „prelistavam“ sadržaj na blogu, ne prateći hronološki niz, već nasumično odabirajući mesece i tekstove, mogu da kažem da sam zadovoljna, a nekada se i sama nad sobom začudim. Ipak, bitno mi je da sve izgleda uravnoteženo. Volela bih da moj blog, u celosti gledano, zvuči kao Mocartova kompozicija koju sam objavila pre pet godina, u prvom postu. Dok sam živela sa dedom imala sam običaj da kad izađem ostavim laptop uključen samo da bi ova kompozicija mogla da se čuje. Ponavljala se u nedogled i ja sam to radila namerno jer je to bila neka vrsta higijene, kao kad otvorite prozor da se izluftira soba. Htela sam da zidovi upiju ove zvuke, da oni oforme jednu energiju koja će me dočekati kad se vratim, kao bujica vazduha kad otvorite vrata.

Četri godine bloga A . A . A

Pravo da kažem, ja sam zaista uveren da imam malo talenta da bi me ljudi čitali. Ponekad nalazim veliko zadovoljstvo u pisanju. I to je sve.
Stendal, iz pisma Balzaku

Sve zavisi od toga da imaš hrabrosti.
Đakomo Kazanova

Volim da pišem. Ipak, nisam smatrala da je samo voleti dovoljno pa sam pisanje, baš kao i ukus, morala da formiram vežbajući ga, pre svega, čitanjem. Takođe, pisanje se uči i pisanjem, stalnim pisanjem. Tek tada shvatala bih koliko je misao apstraktna i koliko je napora potrebno da je artikulišem. Misli dati konkretan oblik kroz govor uvek mi je bilo lakše nego misli dati konkretan oblik kroz pisanje.

Nije svako pisanje stvaranje, ali iziskuje napor duha koji ja doživljavam kao radost. Kao kad zanatlija uzme dleto i počne da kleše kamen. Negde u toj neuobličenoj masi krije se suština, ali treba doći do nje. Kamen pruža otpor isto kao što i reči pružaju otpor. Često, ni sama ne znam šta želim dok ne sednem i počnem da pišem. Razmišljanja, nacrti, predumišljaji, sve to malo pomaže. Tek u samom činu pisanja odmotavam svoje misli, poput tela u tepihu koje će, na kraju, na njemu i poleteti.

Biti hrabar. Šta to znači? Biti i imati, jesu li to suštinski dva ista glagola? Biti hrabar, je li to isto što i imati hrabrosti? Biti hrabra dovoljno da imam hrabrosti da budem to što jesam. Ali,  šta sam to ja? Na to bi mi pitanje, ipak, bilo teško da odgovorim. Znam šta volim, znam šta mi pričinjava radost ali… ko sam ja? To pitanje ostaje, i dalje, nataloženo prašinom. Pisanjem pokušavam da doprem do odgovora ali, često, klupko se još više oko sebe obmotava, ne odmotava, pa mi tako hod lavirintom biva otežan. Iznova, cilj bi bio tamo odakle sam krenula.

Volim šume, na primer, ali retko sam bivala u njima, posebno u onim pravim, visokim, gustim šumama. Ali, utisak da sam tamo bila postoji i ja ga koristim kao dokaz. Svetlost, mnogo zvukova, ali tihih, krhkih, pritajenih. Eno, tamo su pečurke, a tamo tanani mlaz vode koji se sliva niz zemlju, tamo žbun, a tamo već položeno stablo, posuto mahovinom, trulo. Sve to mene navodi na pomisao da volim šume! Ali, ako bi me neko pitao u kojoj sam šumi bila, nisam sigurna da bih mogla da se pozovem na nešto konkretno i činjenično, mada ja sasvim poudano znam da ih volim i da sam tamo bila.

Isto je i sa ulicama grada, drugoj lutalačkoj krajnosti kojoj sam sklona. Volim da lutam Beogradom i da zalazim u unutrašnja dvorišta starih zgrada, da iznalazim najmanje ulice, da okružujem parkove i reke, ali kada bi me neko pitao koju ulicu smatram najlepšom,  ja ne bih umela da odgovorim. Sadržim milion misli, impresija, asocijacija, ali konkretnih činjenica koje treba u trenutku verbalno da izrazim – to mi ne polazi za rukom. Zato, da bih se bolje upoznala, ja sedam da pišem. Pisanjem uobličavam trenje svoje svesti, racionalizujem misli, slike prevodim u reči.

Umetnost, prožeta idejama i uvek otvorenom mogućnošću putovanja kroz vremena i prostore, bila je nešto čime sam blagoslovena. Proučavanje umetnosti, podjednako koliko i stvaranje iste, jeste dar. A dar, to je nešto sveto. Pitam se šta bi bilo samnom da nije bilo nečega čemu sam mogla da se okrenem i da, jednostavno, zatvorim vrata. Naravno, mislim na Blejkov tip vrata. Da bi se vrata zatvorila potrebna je, prethodno, prostorija koju ona štite, ograđuju i odvajaju od svega što je ispred. Proučavanje umetnosti, i duhovna putovanja posredstvom nje, moguća su jedino u sopstvenoj sobi. A sopstvena soba je kutija. Nekad Pandorina, ponekad Nojeva.

Tišina je neophodan element. Razumem zašto su sanatorijumi na tako izdvojenim područjima, okruženi zelenilom i tišinom. Potreba za tišinom je poslednji vapaj za detinjstvom. Sva moja interesovanja, sve moje navike, strahovi, osećanja, afiniteti formirani su u detinjstvu, a moje detinjstvo bilo je ispunjeno tišinom. Meni je bilo dosadno, ja sam bila usamljeno dete. I danas osećam kako je moja potreba za tišinom proizašla iz želje da vratim vreme, da se vratim u detinjstvo. A zašto bih se vraćala tamo, tamo gde ničeg nema za mene, osim prašine? Ipak, nešto me vuče da se okrenem. A onaj ko se okrene gubi i zauvek ostaje zarobljen u svetu senki.

Putovanja. Koliko tek kod ovog poglavlja moje ličnosti ima izreka upisanih u mnogobrojne sveske, fotografija, maštarija. „Kosti mu sada postaju korali“, napisao je Vilijam Šekspir u svojoj poslednjoj drami. Kosti mi postaju korali pred mogućnostima putovanja. Ježim se, skupim, postajem poput oraha, spolja tvrda, iznutra puna lavirintnih pregrada mogućnosti, utisaka, radosti. Zato sebe određujem kao pisca i putnika. Ne kao pisca i kao putnika, već kao jedno koje se imenuje „pisac i putnik“. Kao i sa pisanjem, i ovde je odlučujuća radost kretanja, radost stvaranja. Bilo da je u pitanju kretanje ruke po papiru ili kretanje tela po gradovima kamenih pločnika Evrope.

Najzad, snovi. Tek pred ovim činom, poslednjim pred svršetak drame, neću moći da do kraja spoznam ko sam ja. A možda i neću objasniti sebe kroz svoje snove dok traje predstava nego tek kada se spuste zavese pa kad ugledam, krajičkom oka, nečiji pokret, lišenog svesti da ga posmatraju. Zapisujem svoje snove, ali konac mi izmiče, ne mogu da uhvatim početnu i krajnju nit, kolaži se, poput plesnjivog lišća, jedan preko drugog talože i ja se gubim u nerazjasnim bojama, scenama, slikama. Ipak, ne odustajem, zapisujem ih. I njima pripada deo zasluge za ovo što radim na blogu, deo zasluge za ono što me je estetski formiralo.

Moj blog, kome danas obeležavam četri godine postojanja, dao bi se podvesti pod elemenat bez koga ne bih mogla da živim onako kako bih želela. Način da svoja interesovanja, rezultate pretraga po knjigama, bibliotekama i internetu smestim u istu knjigu, da im dam konkretan format, jeste ovo mesto, internet magazin posvećen umetnosti  koji sam nazvala A . A . A. Tri A su skraćenica za slobodu, putovanje i stvaranje. A je početak i ova tri elementa za mene su preduslov egzistencije. Slede ih entuzijazam, prijateljstvo i obrazovanje.

IMG_0362 IMG_0093

Tri godine bloga A . A . A

Brisel Brisel

Sa pisanjem na blogu A . A . A započela sam 23. oktobra 2011. godine. Bila je nedelja, kišno poslepodne kada sam konačno odlučila da plan sprovedem u delo. Pripadam onom tipu osoba koje mnogo više analiziraju nego što delaju pa mi je stoga trebalo oko godinu dana da započnem sa pisanjem. Predlog mi je dao prijatelj kome sam, dok smo hodali ka nekoj kući na Vračaru, pričala o svim svojim zamislima. Duvao je vetar, padala je sitna kiša i drug je verovatno želeo da „skratim priču“ u pola jedanaest uveče, na putu ka žurci, pa mi je samo rekao: „Zašto ne pokušaš sa blogom?“. Pojedini ljudi oko stvari kao što su nalozi na internetu ne razmišljaju puno. No, za mene to nije bilo tek puko otvaranje stranice na kojoj ću „cvrkutati“ i biti subjektivna u komentarima koji bi se ticali dnevnih, političkih i „kulturnih“ tema. Za mene je osnivanje ovog časopisa posvećenog umetnosti (koji ja i dalje zovem blog, a koji nema nijednu odliku klasičnog bloga) bila misija.

Do pomenutog datuma 2011. ja sam napisala više od deset eseja i jednu knjigu poezije. Na adrese mnogih redakcija i do mnogih uredničkih stolova stizale su koverte sa mojim esejima i poezijom ali nisam dobijala odgovore. Takođe, do pomenutog datuma moja druga knjiga bila je u nastajanju, analogije pri posmatranju umetničkih dela svakodnevno su bile zapisivane u jednu od četrnaest svesaka koje mi služe ili su služile kao beležnice. Svaka od njih bila je i sada je u upotrebi, bilo da je u pitanju ispisivanje novih stranica ili vraćanje starima. Stvari do kojih mi je stalo previše shvatam ozbiljno što za formu kroz koju predstavljam ono što me zanima, a i za vreme u kome živimo, nije uvek najbolja preporuka i ne mora nužno voditi pozitivnom učinku ili utisku kod čitalaca.

Na blogu A . A . A sve se svodi na obrazovanje umetnošću. Stvaranje umetnosti, kao i fascinacija istom, jeste potencijal formiranja sopstvene ličnosti i, nimalo beznačajno, pojavnog sveta. Drugačijim očima gledamo na stvarnost posle svakog intelektualnog i estetskog iskustva koje doživimo kroz knjigu, film, skulpturu ili sliku. Obrazovanje umetnošću je moja misija i ona ima dvosmeran tok, one je nastavak misije dva božanstva: Jupitera i Merkura.

Jupiter je učitelj, on daje znanje, on je napisao knjigu koju Merkur predaje učenicima. Hermes iliti Merkur je posrednik, veza između bogova i ljudi, mrtvih i živih, znanja i onih koji to znanje jesu spremni da usvoje. On prenosi, on je veza. Hermes je i ono što ćuti, ono što je, kao na starim alhemijskim crtežima, anđeo sa zatvorenom knjigom. Opskurnost je element koji olovo pretvara u zlato, od glave tvori Sunce. Nisu sva znanja za svakoga, zato je Prometej morao biti kažnjen.

Na mom blogu mogu se prepoznati dve vrste znanja: ono koje sam ja prenela održavajući merkurijansku tradiciju ili ono koje sam sama stvorila. Ja sam posrednik između pravog znanja, sa jedne strane, i čitalaca, sa druge. To je moja uloga kao urednika bloga. Često se ovde mogu čitati najrazličitiji eseji, poezija, citati ili pogledati slike starih majstora ili slikara savremenika. Nasuprot njima, doduše daleko ređi, jesu moji eseji na određenu temu koje želim da sa drugima podelim.

Uvek je u pitanju dvoje: pisac i čitalac. Treći je onaj koji posreduje i koje ta dva prizivaju. Sve je u entuzijazmu deljenja, davanja i uzvraćanja. Kao što sam napisala u svom prvom eseju kroz koji sam predstavila sebe i svoju misiju: sve je u slobodi, putovanju, stvaranju, entuzijazmu, prijateljstvu i obrazovanju. Bar na ovom mestu koje je za prethodne tri godine uspelo da oformi svoj krug čitalaca.

Nikada nisam bila deo glavnog toka (mainstream). Moj blog čedo je DIY (do it yourself) etike. Ja sam u prvom razredu srednje škole, u nedostatku prave literature i časopisa, sama napravila i napisala fanzin. I ovo sada što radim može biti jedna vrsta te forme. Forme se menjaju (glinene tablice, papirus, knjiga, blog) i, samim tim, utiču na predstavljanje znanja, kao i na njegovu recepciju. Dominantne forme jednog vremena odražavaju to vreme, njegov civilizacijski trenutak. Internet ima svoje forme i načela, a ja pokušavam da doprinesem tom univerzumu. Vrlo popularnom mediju dala sam, ili se bar trudim da dam, ozbiljnost kakvu tema nalaže. Stara klasicistička norma da forma i tema trebaju biti usklađene jeste ono što pokušavam da održim, trudeći se da ne budem normativna.

Светлост, очи, руке. Искуства, жеље, снови. Порекло и смисао стварања.

Peter Lindbergh

ТВОЈИ ЦИЉЕВИ СУ УМЕТНОСТ И НАУКА, ТВОЈ ЖИВОТ – ЉУБАВ И ОБРАЗОВАЊЕ.

И ДА НЕ ЗНАШ, НА ПУТУ СИ КА РЕЛИГИЈИ.

Цитирано према: Фридрих Шлегел, Иронија љубави (избор из дела), превео Драган Стојановић, Zepter book world, Beograd 1999.

Фотографија