Kuća izlazećeg sunca

Todd Hido

Folk standard „House of Rising Sun“, pesmu afro-američkog anonimnog Homera, tokom 20. veka obrađivalo je više autora, među kojima bih za ovu priliku izdvojila dva: Boba Dylana i Lauren O’Connell. Iako najpoznatija verzija pripada grupi Animals meni su draže interpretacije navedenih muzičara, ne zato što su bolje, ili manje komercijalne, već zato što su notama i atmosferom bliže poetskom zanosu orginalne pesme o mitskom bolu, mitskom gradu i mitskoj neumitnosti sudbine, dakle svim motivima južnjačke gotike kojoj se američki duh neprestano vraća. Nastavite sa čitanjem

Утицај Вилијама Блејка на популарну културу 20. века

 

Додатак Блејковом утицају на поп културу 20. века је и приложени видео о коме нисам успела да пронађем детаљније информације. Непознати аутор видеа са Блејковим култом комбинује култ рок хероја 20. века: Џима Морисона и Ијана Кертиса, фронтмене група The Doors и Joy Division. Ту је, наравно, и Боб Дилен.

Међутим, пре ових, за нас најпознатијих референци, било је других уметника које је инспирисао енглески ексцентрик, визионар, неуморни радник на пољу слике и речи, њиховог заједничког деловања и, најзад, на пољу довршавања сопственог митолошког система који ми и даље дешифрујемо.

Томас Харис, амерички писац, творац романа о серијском убици Ханибалу Лектору, имао је значајан однос према Блејковим цртежима. У књизи Црвени змај, што је алузија на Блејков цртеж (овде) главни јунак опседнут је истоименом Блејковом сликом. У роману Ханибал, серијски убица Ханибал Лектор држи један други Блејков цртеж (овде) на зиду своје собе. Остаје да се питамо зашто је писац својим серијским убицама придружио, као естетски одабир, ове цртеже, да ли да додатно потврди њихов карактер негативаца или да, напротив, њихову злоћу релативизује, с обзиром на снажну симболичку и филозофску позадину ових цртежа. Наставите са читањем