Kuća izlazećeg sunca

Todd Hido

Folk standard House of Rising Sun, pesmu afro-američkog anonimnog Homera, tokom 20. veka obrađivalo je više autora, među kojima bih za ovu priliku izdvojila dva: Boba Dylana i Lauren O’Connell. Iako najpoznatija verzija pripada grupi Animals meni su draže interpretacije navedenih muzičara, ne zato što su bolje, ili manje komercijalne, već zato što su notama i atmosferom bliže poetskom zanosu orginalne pesme o mitskom bolu, mitskom gradu i mitskoj neumitnosti sudbine, dakle svim motivima južnjačke gotike kojoj se američki duh neprestano vraća.

Kuća iz koje prosijava Sunce – veličanstvena poetska vizija. To nije drvo, nije brod, nije pećina, to je kuća, a ta kuća je – bordel. Kuće su bitne za konstituisanje američkog mita, ali kao motiv ne potiču direktno iz američke književnosti. Najpoznatije kuće svetske književnosti, istina, jesu one Edgara Alana Poa, ali on motiv preuzima iz engleskog gotskog romana i obrađuje ga daleko ozbiljnije nego ijedan drugi pisac žanra. Takođe, kuće su značajan motiv u slikarstvu Edvarda Hopera koji kasnije za potrebe Holivuda koristi i Alfred Hičkok. Kada govorimo o ovoj pesmi, kuća je smeštena u drugačiji kontekst, data joj je drugačija funkcija. Ona, čini se, ima „radosniju“ funkciju (zar ne bi idealan naziv svakog bordela bio „Radost“? – Ali, čija?).

Narator pesme je žensko, što je uočljivo zahvaljujući početnim stihovima: „There is a house down in New Orleans, they call ’The Rising Sun’, and it has been the ruin of many poor girls, and me, oh God, I’m one“. Sudbinu deteta određuju dvoje: majka i otac (u pojedinim verzijama muškarac je „father“ a u drugim pak „sweetheart“). Majka je šila „blue jeans“ dok je otac bio kockar kome su bile potrebne dve stvari: kofer i kamion, uz viski, naravno. Nešto od francuskog niskobudžetnog šarma i vonja jeftinog parfema alhemijski je sjedinjeno sa znojem pijanica tvoreći daleki odsjaj sunca koje se proteže nad predelom. Na ovom mestu vidimo koliko se, u južnjačkoj verziji, mit izobličio i koliko je, jedinstvena prirodna pojava, izuzetno često korišćena u tradiciji, dobila sasvim lokalnu konotaciju. Nastavite sa čitanjem

Утицај Вилијама Блејка на популарну културу 20. века

 

Додатак Блејковом утицају на поп културу 20. века је и приложени видео о коме нисам успела да пронађем детаљније информације. Непознати аутор видеа са Блејковим култом комбинује култ рок хероја 20. века: Џима Морисона и Ијана Кертиса, фронтмене група The Doors и Joy Division. Ту је, наравно, и Боб Дилен.

Међутим, пре ових, за нас најпознатијих референци, било је других уметника које је инспирисао енглески ексцентрик, визионар, неуморни радник на пољу слике и речи, њиховог заједничког деловања и, најзад, на пољу довршавања сопственог митолошког система који ми и даље дешифрујемо.

Томас Харис, амерички писац, творац романа о серијском убици Ханибалу Лектору, имао је значајан однос према Блејковим цртежима. У књизи Црвени змај, што је алузија на Блејков цртеж (овде) главни јунак опседнут је истоименом Блејковом сликом. У роману Ханибал, серијски убица Ханибал Лектор држи један други Блејков цртеж (овде) на зиду своје собе. Остаје да се питамо зашто је писац својим серијским убицама придружио, као естетски одабир, ове цртеже, да ли да додатно потврди њихов карактер негативаца или да, напротив, њихову злоћу релативизује, с обзиром на снажну симболичку и филозофску позадину ових цртежа. Наставите са читањем