Jehuda Amihaj: „Tokom ljubavi naše kuće su sazidane“

Tokom ljubavi naše kuće su sazidane
I devojčica je, počevši tada,
Naučila da svira na flauti.
Njene etide dižu se i ruše.
Možeš ih čuti, danas
Kad se više ne gnezdimo,
Jedno u drugom,
Ko ptice što se gnezde, u krošnjama.
Ti menjaš novčiće, silom prilika.

Od zemlje do zemlje,
Od podstreka do podstreka.

I mada se grlismo ludo,
Sad znam da nismo odstupili od norme
Niti smo uznemirili svet,
Građane, i njihove sne. Svršeno je.

Uskoro
Od nas dvoje neće ostati nijedno
Da zaboravi drugog.

Slika: Fernandez Arman

Lučijan Blaga: „Anno Domini“

Noć je ušla u grad, bez carine.
Suđeno je da opet veje u kasne sate.
Na strejama srednjovekovne katedrale
čame šumski duhovi.

Izbijanje časovnika budi jorgovan
iz dugog sna, u kojem se nalazi.
Pepeo anđela izgorelih na nebesima
pada nam kao pahulje na ramena i na kuće.

Prevod: Ratomir Marković

Slika: Fernandez Arman

Wanda Coleman: „Wanda zašto nisi mrtva“

wanda kad ćeš raspustiti kosu
wanda to je ime za kurvu
wanda zašto nemaš love
wanda znaš nijedan muškarac kojemu su sve na broju ne želi već gotovu obitelj
zašto ne smršaviš
wanda zašto si tako ljuta
kako to da su ti stopala tako jebeno velika
zar se stvarno ne možeš odseliti iz te odvratne rupe
da sam ja ti, ja ti, ja ti
wanda kako je to biti crnkinja
čujem da ne spavaš sa crncima
priznaj da si dvocjevka. reci mi da si nimfomanka.
reci mi da se pališ na lance
wanda nisi to stvarno mislila
sereš. curo, spaljena si
wanda što te to tako ljuti
wanda uzmi ovo mislim da ti treba malo
wanda ne znaš se šaliti, previše si ozbiljna
wanda nisam znao da te boli
bilo je slučajno
wanda znam što misliš
wanda mislim da ti to neće moći odstraniti

wanda zašto si tako ljuta

žao mi je što se nisam sjetio ovo ovo ovo
to to to je tebi bilo jako važno

wanda ti UVIJEK napadaš

wanda wanda wanda pitam se

zašto nisi mrtva

Preveli Simo Mraović i Vivijana Radman

Izvor: Camille Paglia, Slomi, sruši, sprži, prevela Vivijana Radman, Postscriptum, Zagreb, 2006.

Slika: Renee Gouin

Metafizika svetlosti u gotskim katedralama

Kao što se može zaključiti iz Dionisovih reči, lepo se sastoji i od sjaja i od odgovarajućih srazmera: naime, on tvrdi da je Bog lep „kao uzrok sjaja i harmonije svih stvari“. Zbog toga je lepota tela u skladnosti udova, sa sjajem odgovarajuće boje. – Toma Akvinski

Svetlost, boja i broj su tri komponente lepog u „gotičkoj interpretaciji“ hrišćanskog platonizma. Iz toga se rodila i predilekcija za velike staklene prozore, koji zamenjuju masivne zidove romaničkih građevina. Nastaje nova metafizika svetlosti, koja se više ne zasniva na kontrastu svetlosti i tame, već na univerzalnom širenju svetlosti.

Ako je specifičnost svetlosti da osvetljavajući boji (illuminando colorat), to je u skladu s činjenicom da je unutrašnjost gotičke crkve raznobojnim staklenim prozorima drukčije određena nego romanički unutrašnji prostor. On nije više tvrđava odvojena od spoljnog sveta debelim zidovima, već dijafana struktura (prema definiciji Jancena), transparentni univerzum, čija svetlost ima drukčiju boju i drukčiji kvalitet nego dnevna svetlost. Umesto zraka koji prodiru u tamni ambijent i simbolizuju borbu između spasenja i greha, raznobojna svetlost pada sa svih strana i u svojoj različitosti od prirodne svetlosti anticipira uživanje natprirodne svetlosti. Ovo svojstvo da širi blaženstvo svetlost ima i u arhitekturi cistercita, gde su prozori od stakla u boji bili zabranjeni. Ovde se u promenljivim nijansama, koje kamen u unutrašnjosti dobija u različito doba dana, manifestuje svečani karakter svetlosti i u bogomolji nagoveštava zagrobna radost, koja će pasti u deo duši kad se nađe licem u lice sa čistim izvorom svekolike svetlosti. Novo shvatanje lepote kao svetlosti odgovara mističkoj crti u gotičkoj estetici, dok njenu intelektualističku stranu izražava predstava o lepoti kao mnogostrukosti koja teži jedinstvu ili, ako se hoće, kao jedinstvu koje se umnožava. Ovo slivanje misticizma i intelektualizma, za gotičku estetiku tako tipično, inkarniralo se, ako se tako može reći, u velikom katedralama klasičnog perioda gotičke umetnosti i, kasnije, u Božanstvenoj komediji, delu koje je takođe u isto vreme mističko i intelektualističko.

Izvor: Rozario Asunto, Teorija o lepom u srednjem veku, preveo Gligorije Ernjaković, SKZ, Beograd, 1975.

Slike: Različite rozete gotskih katedrala iz 13. veka.

Prvobitno objavljeno na sajtu Art Nit

Autoportreti Fride Kalo

Frida Kalo, meksička slikarka rođena 1907. godine, višestruko je prisutna u našem vremenu. Nažalost, na pogrešan i zloupotrebljen način. Ona je svedena na puku pojavnost koja draži posmatrača svojom „neobičnom“ pojavom. Ona se odlikuje toaletom, nakitom i frizurom nestandardnim za zapadni oblik ulepšavanja i ukrašavanja žena. Ličnost Fride Kalo postala je deo potrošačkog miljea, mentaliteta koji koristi sliku kao sliku, a ne sliku kao simbol. Mnogi znaju da je ona slikarka, ali ne bi znali puno da kažu o njenoj umetnosti. Umetnik je bitan, ali ne i njegovo delo, što je poseban vid paradoksalnosti, ali ne tako neobičan u sferi konzumerizma. Mnogi ne znaju ko je ona, ali imaju majicu sa njenim likom. Frida Kalo je primer jedne od najštetnijih zloupotreba koje su se desile nekom umetniku. Potpuna eksploatacija lika, nimalo razumevanja dela, uklapanje u neoliberalne tržišne procese, bez imalo svesti o realnom liku i njegovom pravom značaju. Feminizam našeg doba (a on se razlikuje od feminizma Simon de Bovoar ili feminizma Kamil Palje) je prigrlio Fridu za svoju ikonu. Jedna zloupotrebljena pojava, pasivna u odnosu na novčani model koji ju je pokrenuo, zloupotrebila je i pogrešno interpretirala drugu pasivnu i zloupotrebljenu pojavu. Feminizam našeg doba jedna je od dominantnih zloupotreba na koju su žene, sva je prilika, nasele. Frida Kalo deo je te pošasti.

Frida Kalo je bila komunista (komunistkinja?). Poznat nam je njen iscrtani mider. Na njemu su srp i čekić. Poznat je njen portret Staljina. Poznat je njen Autoportret sa Staljinom. Poznat je njen prezir prema američkom industrijskom društvu, sukob njenog supruga, Dijega Rivere, sa Rokfelerom, čiji je hol Rivera iscrtao, a koji je kasnije srušen zbor problematičnih levičarskih amblema prisutnih na velikom muralu. Frida Kalo je bila ljubavnica Lava Trockog, čoveka koji je mogao, umesto Staljina, da bude vođa svetske revolucije. Poznato je Fridino aktivno učestvovanje u Komunističkoj partiji, njeno učešće u štrajkovima, protestima, učešće u pisanju pamfleta, programa i govora. Ta žena nije bila nemoćna bolesnica koju muž vara, a koja se, u svrhu neke emotivne nadoknade, samo fotografiše, što većina današnjih „feministkinja“ na instagramu i Starbaks marksista čini. Frida Kalo je volela da se fotografiše, ali ne propuštajući priliku da pored sebe stavi skulpturu iz perioda prekolumbovskog Meksika. Naivna umetnost, to sam već u jednom tekstu pokazala, kao deo folklora, kao deo narodnog stvaralaštva, ima značajan inspiracijski potencijal za avangardu. Nadrealizam, kao jedan od avangardnih modela, bio je izam u koji je smešteno Fridino delo, iako su njene slike, mahom, inspirisane narodnom kulturom, verovanjima i simbolima Asteka.

Emotivni i fizički problemi Fride Kalo su, svakako, bili značajan deo njenog života, uslovili su određena emotivna raspoloženja koja su prisutna u stvaralaštvu ove žene, kao motiv ili kao nagoveštaj, ali nikako nisu poluga zahvaljujući kojoj se objašnjava njeno delo (ukoliko se neko uopšte i potrudi da delo još i interpretira). Frida je bila revolucionar (revolucionarka?), to je način na koji ju treba posmatrati. Frida ni u kom slučaju nije bila feministkinja, bar ne u izokrenutom, zloupotrebljenom i izopačenom značenju koji taj politički i društveni pokret podrazumeva danas, a koji se nekako neobično probudio posle višedecenijskog sna pošto je Donald Tramp izabran za predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Zaista, neobična podudarnost! Kao da su određeni centri moći, koristeći potencijale feminističke kritike i moć svojih medija, došli na ideju kako da se bore sa osobom koja je izabrana za predsednika, a na koju oni, svakako, nisu računali. Bitno je udariti na emocije, to je način rada medija, a zna se da kada osoba isključivo emotivno reaguje na pojave, razumski deo spoznajnog procesa biva potisnut. Mediji to žele i otuda Frida Kalo. Sve što današnji „ljubitelji“ ove umetnice mogu da kažu o njoj dolazi iz ponuđenih odgovora koji su u sferi isključivo emocionalnog: patnja, prevara, izdaja, bol. Sa tim se svaki čovek može identifikovati, a pošto je ovde u pitanju umetnik ženskog roda, onda je stvar jasna. Frida je najdominantniji primer zloupotrebe, ali i čitav pokret ženskih pesnikinja, ženskih slikarki, ženskih pisaca, ženskih koreografa, ženskih ilustratorki, ženskih rudara, ženskih fotografa, ženskih pilota, svega što u sebi nosi prefiks ženski, a što je isključivo prisutno u javnom prostoru zbog novca. Prefiks ženski prodaje. Njihova umetnost svedena je na robu. Ne sme se nasesti na tu priču, baš zbog same feminističke filozofije, kao dela levičarske ideje o ravnopravnosti svih ljudi, o jednakim pravima koja svi ljudi treba da imaju. Predavanje Čimamande Ngozi Adiči je, takođe, izokrenuto i izuzetno problematično interpretirano, ali o njemu drugom prilikom. Pominjem ga u ovom kontekstu jer i ono dolazi iz „zemalja trećeg sveta“ (kolonijalni termin), ali je preuzeto na zapadu, ne da bi žene „trećeg sveta“ emancipovalo, već da bi žene zapada, koja su sva svoja politička i društvena prava odavno ostvarile, stvarale frustraciju. Frustracija ima ogroman tržišni i potrošački potencijal. Jedna od predvodnica ove izokrenute priče, žena koja priča o feminizmu, ali ženama sa zapada, jeste Ema Votson, glumica sa posebnim instagram nalogom za kolekciju svojih brendiranih haljina (@the_press_tour). Pitanje je da li je njen „aktivizam“ ikada došao do devojčice u Pakistanu kojoj odsecaju klitoris. Licemerstvo na koje, neverovatno!, u eri dostupnosti informacija (ali, očigledno, ne i njihovog konstruktivnog povezivanja), većina žena naseda. 

Uvek sam smatrala da je umetnost u životu Fride Kalo bila nešto sekundarno, ali ne u smislu značaja same umetnosti i stvaralačkog impulsa, koliko u samom njenom odnosu prema tome. Autoportret je ego dokument. Frida je, umesto da piše o sebi, sebe portretisala. To je bio njen način samospoznaje, njen način razgovora same sa sobom pred ogledalom, njen način da dopre do dubine svog bića kroz različite faze životnih, emotivnih i misaonih iskustava. Film Džuli Tejmur o Fridi Kalo, sa Selmom Hajek u glavnoj ulozi, doprinosi ovome što sam napisala: kada u filmu Andre Breton zajedno sa Trockim razgleda slike u Fridinom ateljeu, on je oduševljen, dok ona sama govori da im pridaje mali značaj, uz rečenicu „moje slike mogu da znače samo meni“. To je veran prikaz njenog odnosa prema svom delu. Ja ih posmatram kao dnevnik i kao putopis. Autoportreti su svedočanstvo o radoznalosti subjekta prema samom sebi. Oni su, baš kao što stoji kod Montenja, pokušaj da se ocrta i opiše biće koje ćemo zvati Ja. Isto stoji i na početku Rusoovih Ispovesti. Izraz samosvesti, pokušaja samospoznaje, način izgradnje identiteta kroz crtanje sopstvenog lika jesu mogućnosti autoportreta. Autoportret je, sa jedne strane mimezis, odraz stvarnosti, pokušaj prenošenja obrisa fizičkog (svog lica) na platno. Sa druge strane, autoportreti su čin samokreacije, stvaranje sebe ex-nihilo posredstvom vizuelizacije. Isto je sa piscima koji pišu o sebi, bilo kroz formu dnevnika, bilo kroz neki drugi vid fikcije. Jer, to ne smemo prevideti: pisanje o sebi, slikanje sebe, uvek je vrsta fikcije. Samostvaranje je, istovremeno, i samootuđenje. Subjekt mora da se izmakne, da napravi korak unazad i sebe posmatra i poima kao drugog. Pisati o sebi nije samo pisanje o sebi. Od sebe se polazi ali se nastavlja kao da se radi o nekom drugom. Dakle, maska. Frida ima i takvu sliku.

Ja je telo, ali Ja je i duša. Oba elemeta ličnosti, i fizički i psihički, upadljivo su prisutna na autoportretima Fride Kalo i to je ono što ih čini specifičnim, vibrantnim, podsticajnim za analizu. Tela su kod ove slikarke naročito bitna. Slikarka sebe udvaja, slika dve Fride u različitim haljinama, jednu u evropskoj, drugu u tradicionalnoj, meksičkoj. Ona svoju glavu stavlja na telo srne, svoju glavu stavlja na telo bebe koja sisa. Sisa je „otvorena“, vide se njeni nervi, njena nabreklost. Sve je naturalistički do granice neprijatnosti po posmatrača. Svoje srce ona, naturalistički, stavlja u svoje ruke, ono je njena paleta kojom slika portret svog doktora. Portretiše se sa polomljenom kičmom, tela potpuno šupljeg. Ogrlica od trnja steže joj vrat, pogled je hipnotišući. Niske te ogrlice su kapi krvi koje teku niz vrat. Njeno telo na bolesničkom krevetu koji lebdi, leži nago, na krvavom čaršafu. Njena glava pomalja se iz vulve njene majke koja leži na samrtničkom odru. Čaršaf je krvav. Njena stopala, deformisana, precizno nalakiranih crvenih noktiju, vire iz kade pune simbola njenog života. Telo pada kroz prozor, telo je probodeno desetinama udaraca nožem, džinovsko srce krvari na obali, do nabreklog, deformisanog stopala. Kosa je isečena i svuda naokolo je pobacana, na čelu je znak smrti. U naručju su majmunčići i papagaji, na leđima su dva duga reza od operacije, nad ustima je splačina hrane koju bolesnica treba da preživa dok leži u bolnici. Posmatrač shvata sav užas višemesečne nepokretnosti. Jak karnalni, telesni element je vrlo značajan za poetiku Fride Kalo. On, bizaran, prenaglašen, brutalan, vodi nas ka emotivnom. Radikalna iskustva su na taj način postavljena pred posmatrača. Džigerica. Izvrnuta nutrina, kako je pisao Majakovski. To ne može biti fake. Tako snažna dela, uprkos njima, neko je uspeo da zloupotrebi. Ovaj tekst mali je doprinos ispravljanju greške ili, još važnije, on je iskren podsticaj budućim ljubiteljima umetnosti i socijalne pravde da misle svojom glavom.

Najzad, nekoliko reči o mom upoznavanju sa ovom slikarkom. Moja lutalačka hodanja gradom podrazumevala su da ulazim u knjižare i razgledam različita izdanja knjiga, a naročito monografije posvećene slikarima. Tako sam došla i do Fride. Tada sam bila četvrti razred srednje škole, bio je maj 2004. kada sam kupila knjigu o Fridinom životu i delu. Danima sam razgledala slike neverovatne snage i hrabrosti. Slike izrazito jakog koloriteta. Podstakle su me da razmišljam o Meksiku dvadesetih godina 20. veka. Slike izrazito intezivne. Pitala sam se kakvo ih je iskustvo moralo proizvesti. Zainteresovala sam se za život ove žene pa sam nabavila i film Frida rediteljke Džuli Tejmur. On me je u potpunosti opčinio. Predamnom je bila izrazito čulna žena (oduvek sam imala utisak da je Frida Kalo bila seksualno nezajažljiva), neverovatno hrabra i liberalna za svoje doba. Njen stvaralački potencijal sam posmatrala u kontekstu ogromne seksualne energije koja uvek, na svom vrhuncu, prelazi u stvaralačku energiju (Frida i Pikaso su uvek po toj liniji bili par u mojoj uobrazilji). Njena putovanja, način oblačenja, slikarstvo i ekscentričnost nisu bili deo od nje otuđen, iako je ona bila, kao što sam već naglasila, neko ko je voleo da pozira i da gradi personu i na taj način. Njena izražena egocentričnost i njena izražena ekscentričnost bile su utemeljene. Sećam se dana proslave svoje velike mature. Uopšte se nisam spremala i doterivala. Sat vremena pred polazak ja sam čitala knjigu o Fridi. Bilo mi je banalno i strašno neprihvatljivo da se spremam za neku proslavu balavaca u cirkuskim haljinama. Firda mi je dala drugi oblik pojavnosti iz koje nisam tako lako mogla da pređem u jedan površniji i prizemniji. Moj život nije bio tako filmski i herojski kao Fridin. Međutim, uspevala sam da održim korak sa težinom bizarnosti i težinom stvaralačke snage koju je ona prezentovala posredstvom svog stvaralaštva. To je bilo važno. Shvatila sam, na primeru njenog lika i dela, koliko sam se, i kako, menjala, uvek ostajući, u samoj suštini, ista. I pogled na Fridino delo neka je vrsta mog autoportreta.

Izvor slika: WikiArt

Folklorna umetnost kao preduslov avangardne umetnosti: Kazimir Maljevič i Stevan Mokranjac

Jarko sunce odskočilo,
sele, žetva je,
haj, haj, haj!
Ustaj, ne spavaj!

Tradicionalna umetnost i avangarda imaju mnogo više zajedničkog nego različitog. Kada kažemo tradicionalna umetnost, mislimo na folklorne forme, „naivnu“ umetnost čije geometrijske oblike kolektivno nesvesno jednog naroda koristi u različitim oblicima svog stvaralaštva koje se, ukoliko postane muzejski eksponat, imenuje kao „primenjena umetnost“. Ćilimi, grnčarija, heklani stolnjaci, rezbarije na muzičkim instrumentima.

Osloboditi sliku forme i dati joj samo ono što joj je, od početka svojstveno, boju, bio je cilj ruskog avangardnog umetnika Kazimira Maljeviča. Taj proces je u njegovom slučaju tekao postepeno i poznati crni kvadrat nije njegova prva slika. Pre nje, slikar je morao, po prirodi stvari, proći put figuracije, koje se postepeno oslobađao. Jedan od njegovih ranih ciklusa, još uvek figurativan, i sa više boje, bio je u vezi sa seljacima u polju.

Ideološki kontekst ne treba prevideti. I po upotrebi predmetne prikazanosti i po upotrebi tri boje: crne, crvene, bele. Nema ideologije koja ih nije, zajedno ili odvojeno, koristila, bivajući svesna snažnog vizuelnog i psihološkog utiska koji njihova kombinacija ostvaruje na posmatrača (trijada je bitna: isto kao što nijedan veliki brend danas ne koristi više od tri boje za svoj logo). Cilj je bio ostvariti psihološki efekat na posmatrača.

Tri boje, posebno ukoliko su u efektnom kontrastu, i posebno ukoliko svaka pojedinačno ima snažnu simboliku, koja je starija od svakog slikarstva i svake ideologije, dodatno učvšćuju u mestu posmatrača. Posle pronađenih boja, slikar je prešao na forme. Njih je dugo tražio, a boje je, tražeći ih, redukovao. Muziku, poput Kandinskog, koji je sličan eksperiment preduzeo, nije stvorio, već više niz odvojenih tresaka. Takav je moj utisak.

Zašto sam u odnos poređenja postavila delo umetnika koga smatram najznačajnijim slikarem 20. veka (po inovaciji, po uticaju, po razvijenoj filozofskoj i estetičkoj misli) u kontrast sa šarama i uobičajenim geometrijskim oblicima koji se mogu naći na ćilimima, prekrivačima, korpama, pletenim džemperima, stolnjacima i ostalim narodnim rukotvorinama koje vezujemo za stvaralaštvo žena? Zato jer sam slušala Mokranjca.

Mokranjac je za srpsku muziku ono što je Jovan Cvijić za geografiju. Moralo se putovati da bi se prikupilo i oformilo ono što je ušlo u korpus Rukoveti, koje sam sklona da uporedim, s jedne strane, sa Šubertom, a sa druge sa Maljevičem i pesmama njegovih seljaka. Šubert je tu kao primer romantičarskog odnosa prema narodnom stvaralaštvu koje je, zahvaljujući kompozitoru, dobilo svoj umetnički oblik u formi Lieda.

Related image

Mokranjčeve Rukoveti sastoje se od nekoliko narodnih pesama, sa raznih delova Balkana, koje su deo folklorne tradicije, i pevane su različitim povodima. Kompozitor ih je sastavio i rasporedio. Glasovi hora, posebno tekstovi pesama, zaista su me oduvek asocirali na stvaralaštvo Kazimira Maljeviča, iako sam pomenula da je Mokranjčevo delo pomalo zakasneli odjek romantičarskih tendencija umetnosti.

Kakve veze imaju Mokranjac i Maljevič? U mom ličnom doživljaju, glasovi se preklapaju geometrijiski, poput boja na haljinama i keceljama seljanki. Zamišljam da su i one morale pevati neke od pesama (ili slične) kao one koje je kompozitor zabeležio. Za mene je umetnost nadovezivanje i čitalac, posmatrač, slušalac, recipijent umetnosti, oformljuje dela i ontološku ravan gradi na osnovu njih po principu analogija.

Narodno stvaralaštvo redukuje, a ponekad se može učiniti i zaumnim. Hlebnjikov, ruski avangardni pesnik, a posebno Momčilo Nastasijević, svojim stvaralaštvom, pored Maljeviča, u dvadesetom veku pokazuju snažnu vezu folklora i novih umetničkih praksi. Naivnom umetniku forme koje ćemo u dvadesetom veku nazvati avangardnim oduvek su poznate. One su njegovo prvobitno slovo.

Početne slike deo su istraživanja ornamenata i šara prisutnih na srpskim rukotvorinama koje je istražio i precrtao profesor crtanja, Voj. Stevanović. Knjiga u kojoj su se našle ove šare objavljen aje 1936. godine. Stihovi koji za njima slede deo su narodnog stvaralaštva koje se našlo u jednoj od Mokranjčevih Rukoveti. Zatim, objavu ispunjavaju različite slike Kazimira Maljeviča, nastale u periodu od 1900. do 1930. Najzad, tu je i link za Mokranjčeve Rukoveti.

Nacrt za ovu objavu nalazi se u mojoj svesci još od aprila 2012. godine. Dugo mi je trebalo da objedinim nečim konkretnim, teorijskim ili kritičkim, utiske koje sam imala čitajući Nastasijevića i Hlebnjikova, slušajući Mokranjca, istražujući misao i slikarstvo Kazimira Maljeviča, jednog krajnje osobenog slikara prethodnog veka, tako bogatom kada je u pitanju nova likovna izražajnost. Ali, to sam sve već rekla. Međutim, moje „opravdanje“ čeka.

Već sam pominjala analogije koje prate svaki moj pristup umetnosti i koje na taj način razlistavaju svetove kojima prisutupam. Možda to ne bi bilo akademski prihvatljivo, možda moja razmatranja umetnosti, moja kreativna čitanja simbola, nisu u skladu sa vremenom u kome živimo i njegovim tendencijama. Možda su zastarela, a možda su naivna i nezrela. Znam da moram da ih zapišem jer utisci i trajne fascinacije jednog boljeg postojanja traže da budu prevedeni.

STEVAN STOJANOVIĆ MOKRANJAC – RUKOVETI

Related image

Pet oficira sa Jave

Indonesia, Java, Five Javanese court officials, Anonymous, oil painting, gilding, c. 1820 - c. 1870Javanese court official, by anonymous, approx. 1820 - approx. 1870 (Rijksmuseum, the Netherlands).Portret van een Javaanse militaire ambtenaar, anoniem, ca. 1820 - ca. 1870Vijf Javaanse hoffunctionarissen, anoniem, ca. 1820 - ca. 1870Indonesia, Java, Five Javanese court officials, Anonymous, oil painting, gilding, c. 1820 - c. 1870

Moje putovanje Holandijom obogaćeno je i pogledom na ovih pet portreta u Rijks muzeju u Amsterdamu. Svi su iste veličine: 1.96m visoki i 74cm široki. Bili su u jednoj od soba muzeja. Porcelanski papagaji, ulje na papiru oficira sa Jave, teški drveni apotekarski kabineti iz Nemačke, velika ulja na platnu (straže, mlekarice, mrtve prirode, devojčice u čipkanim haljinama, egzotične ptice), umetnost Istoka, umetnost pre holandske samostalnosti, pod uticajem majstora iz Antverpena i Briža, iscrtana ogledala, različite skulpture, velike makete brodova, ključevi, mačevi, staklo i medaljoni. Različite teme, različiti oblici stvaralaštva, duh jedne nacije i jednog vremena ili mnogih vremena stapaju se u jednu tačku.

Soba u kojoj sam se nalazila bila je hronotop, tačka u kojoj se seku vreme (hronos) i prostor (topos). U njoj se nalazila umetnost koja se odnosi na prisustvo Holanđana u Aziji, tačnije u Indoneziji. Istočno-indijska kompanija, iako je bankrotirala 1798. i svoj „proizvodni“ pogon (svakako, nije moglo biti reči o proizvodnji, u pitanju je bila klasična ekonomska eksploatacija resursa drugih zemalja, uspostavom sopstvene dominacije posredstvom vojske i trgovačkih zakona) ustupila Engleskoj, drugoj lepotici kolonijalnog oblika vladavine i bogaćenja, zadržala je svoje kompanije još dugo na tlu Balija, Jave, Sumatre, trgujući duvanom, šećerom i kafom, na čijim su plantažama radili robovi (interesantno je pomenuti da Kenet Klark, u svojoj čuvenoj emisiji, kada govori o holandskoj umetnosti ni na jednom jednom mestu ne pominje njihovu kolonijalnu prošlost, što je neobično, baš zato što on sam kroz emisiju pokušava da dočara gledaocu kako su upravo novi ekonomski oblici u tom društvu doprineli sjajnoj umetnosti i novoj građanskoj klasi, ni jednom ne pominjući kakvi su to novi ekonomski oblici).

Ovde vidimo pet oficira sa Jave, tradicionalno obučenih, u odeći prošaranoj različitim ornamentima. Pet oficira pripadali su različitim staležima, s obzirom na svoju funkciju. Prvi prikazani muškarac je upravitelj oblasti. Njegov lik deluje blago, on e ne žesti kao ostala četvorica. Posle njega sledi, za nijansu drugačije obučen, visoki zvaničnik. Zatim, u jarkoj, kontrastnoj košulji, sa cvećem koje uokviruju njegove oči, prikazan je komadant, zatim, golih ramena su čuvar i član dvorske uprave. Poslednji, najniži po činu, jedini nosi pantalone, svi ostali su u dugim haljinama. Sva petorica nose različite šešire i različite sablje na leđima. Četvorica oficira su bosi, osim petog, upravitelja, koji je obuven. On i jedini nema brkove, a i položaj ruku drugačiji mu je od položaja ruku drugih dvorskih i državnih službenika. Ove slike nastale su između 1820. i 1870. godine na Javi, umetnik je nepoznat. Delo je Rijks muzej poručio i kupio aprila 2010. godine. Na slikama su stanovnici oblasti kojom su Holanđani upravljali ili sa kojom su trgovali prikazani dostojanstveno i doterano, svesni da odelo čini čoveka.

Izvor slika: Rijks Museum

Preporuka: The Dutch East India Company BBC Podcast

Dnevnik sa Tahitija Pola Gogena „Noa Noa“

<i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i>

Raskorak je između vaše civilizacije i mog varvarstva. Civilizacije u kojoj vi patite. Varvarstva koje je, za mene, podmlađivanje. – Pol Gogen (Katalog izložbe iz 1895.)

Pol Gogen (1848-1903), francuski slikar, koga, ukoliko podlegnemo nepouzdanim klasifikacijama zapadne umetnosti, možemo odrediti kao post-impresionistu, ili kao preteču ekspresionista (jak koloritet, interesovanja za umetnost Okeanije, napuštanje dotadašnjih normi površinskog prikaza, grube linije, otvoren potez četkice oku posmatrača) koji je, zgađen konvencijama „civilizovanog“, zapadnog društva (ali istim tim konvencijama i zagađen, ukoliko imamo u vidu kakav je bio njegov odnos prema Van Gogu ili njegovoj supruzi), odlučuje da napusti Francusku, da napusti Evropu i da, posle jedne uspešnije prodaje svojih slika, sav novac uloži u odlazak na Tahiti gde je, u ključu misli Žan-Žak Rusoa (ali, nepotvrđeno da li doista pod njegovim uticajem), želeo da započne novi život, u skladu sa prirodom i sa novim oblicima stvaralaštva.

Gogen odlazi na Tahiti prvi put 1891. godine. Isprva ostaje razočaran zatečenim prizorom. Kolonijalni oblici vladavine i nametanja svakodnevnih aktivnosti snažno su bili prisutni na tlu za koje je mislio da će ga osloboditi buke grada, robnih i novčanih uslova na koje je navikao ili na koje je bio primoran. Međutim, vremenom, Gogen je pronašao, dalje od gradova i naselja, mesto za sebe, selo Mataja. Slike koje prvo povezujemo sa njegovim stvaralaštvom, nastale su u poslednjoj fazi tog stvaralaštva i motivi se odnose na devojke sa Tahitija, prirodu, razgovore i trenutke sa njima (što nam je sugerisano naslovima i dnevnikom). Forma Gogenovih dela nije se menjala naročito tokom godina stvaralaštva, ali ono što je prikazano jeste. Prva dela koja Gogen stvara su mrtve prirode. Uz njih, poznat je i po portretima i pejsažima.

Gogenov otac bio je Francuz, dok mu je majka bila peruanska kreolka. Gogen od rane mladosti putuje svetom, često boraveći na različitim brodovima. Njegov osoben način oblačenja, kao i fizički izgled, deo su majčine zaostavštine i života provedenog dugo godina u Peruu. U Francuskoj, Gogen živi drugačijim životom. Učestvuje na nekoliko izložbi impresionista, čija je dela prethodno kupovao i sakupljao. Učestvuje u različitim slikarskim kolonijama, boravi u Bretanji, druži se sa Sinjakom, Seraom i Van Gogom. Po dolasku na Tahiti intenzivno stvara. Ubrzo ostaje bez novca pa se vraća u Pariz 1893, posle dvogodišnjeg odsustva. Izlaže. Sa Anah, svojom ljubavnicom sa Jave (Gogen je imao ženu, Metu Sofi Gad, Dankinju, sa kojom se oženio kada je imao dvadeset četri godine i sa kojom je imao petoro dece), utorkom u svom ateljeu organizuje okupljanja umetnika i prijatelja kojima čita odlomke iz svog dnevnika, buduće ilustrovane knjige koja se zove Noa Noa i koja je predmet naše objave.

Raskorak između „civilizacije prilika“ i „varvarskih tendencija umetnika“ postaje ponoran pa Gogen opet planira odlazak na Tahiti. Izlaže četdeset jednu sliku, neke uspeva i da proda. Napustio je Francusku 28. juna 1895. godine i više se nije u nju vraćao. Po drugom dolasku na Tahiti nastanio se u Punaviji, mestu na obali okeana. Izabrao je devojku od četrnaest godina po imenu Pahura i proglasio je svojom „vahine“ (ženom). Očajan zbog finanskijske situacije, životnih uslova, smrti ćerke, Gogen iste godine kada i izlazi njegova knjiga Noa Noa pokušava da se ubije. Kasnije se sa Pahurom selio na više različitih mesta i ostrva. Naravno, Pahura je, kao i sve prethodnice, postala prethodnica. Pred sam kraj života između 1900. i 1903. nastao je veliki kreativni period za Gogena koji je doprineo uspehu njegove izložbe u galeriji Volar u Parizu gde je izloženo pedeset njegovih slika i dvadeset sedam crteža. Novouspostavljeni Jesenji salon spremao se da mu posveti ceo paviljon.

Kada je likovna umetnost u pitanju njena manifestacija kroz umetničke knjige (dakle, ne monografije, već knjige koje su po sebi, kao predmeti, ali i kao sadržaj, nosilac umetničkog) oduvek mi je bila bliska. Isprva sam bila privučena tom formom stvaralaštva u opusu savremenog nemačkog slikara Anselma Kifera. Kroz njegove sveske, koje su kombinacija crteža, fotografije, isečaka, prirodnih oblika (peska, trave, slame), teksta, uverila sam se u značaj i veliki potencijal ove forme. Pre njega su u tom obliku stvarali dadaisti i, naravno, Pol Gogen. Noa Noa znači miris, poseban miris Tahićanki, miris njihove krvi, kože, kose. Animalna strana, divlja, razuzdana, instinktivna zanimala je slikara koji je utiske transponovao na platna, drvoreze i u pomenutu knjigu. U nastavku slede tri odlomaka iz knjige Noa Noa.

Couple enlacé et femme repliée sur elle-même, entourés d'un texte manuscrit, Album Noa Noa, folio 42 recto, Paul Gauguin

Uveče u krevetu vodili smo velike i duge razgovore, i često veoma ozbiljne. U duši deteta tragao sam za otiscima daleke prošlosti, davno društveno izumrle, i nijedno od mojih pitanja nije ostalo bez odgovora. Možda su muškarci, zavedeni našom civilizacijom, ili povinujući se našem osvajanju, zaboravili, ali nekadašnji bogovi su sebi sačuvali utočište u pamćenju žena. Poseban je i uzbudljiv prizor koji mi Tehura dočarava kad malo-pomalo sagledavam kako se njeni nacionalni bogovi bude u njoj i deluju ispod velova za koje su protestantski misionari verovali da su ih iscepali. Ukratko, posao kateheta se svodio samo na površinu. Njihova pouka je poput slabe glazure koja lako puca i brzo ustupa pred najmanjim direktnim kuckanjem. Tehuta redovno odlazi u hram i uvežbano usnama i prstima izvršava zahtev zvanične religije. Ali, ona napamet zna imena svih božanstava maorskog Olimpa. Poznaje njihovu istoriju, kako su stvorili svet; na koji način vole da im bude ugađano i budu štovani. Što se tiče strogosti hrišćanskog morala, ona je ignoriše ili ne vodi brigu o njemu, i čak ne sanja da bi trebalo da okajava činjenicu što sa jednim tane živi mimo veza zvaničnog braka. Ne znam previše kako u svojim verovanjima združuje Ta’aroau i Isusa. Mislim da ih obojicu poštuje.

Sad sam radio nesputanije, bolje.

Ali, usamljenost me je opterećivala. Viđao sam mnoge mlade žene, mirnooke, čiste Tahićanke, a neka bi, možda, bila spremna da podeli život sa mnom. Ali, sve su htele da budu osvojene, uzete na maorski način (mau, „zgrabiti“), bez reči, sirovo; sve su imale neku vrstu želje da budu silovane. A ja, pred njima, makar pred onima koje nisu živele s nekim tane, osećao sam se istinski zastrašen time kako su nas, druge muškarce i mene, gledale s toliko slobode, dostojanstva, gordosti.

Zatim, slušao sam kako se o mnogima od njih govori da su bolesne – bolesne od onog zla koje su Evropljani doneli divljacima kao prvi i nesumnjivo suštinski element civilizacije.

I starci su me uzalud nagovarali, pokazujući mi na neku od njih: „Mau tera“ („uzmi ovu“), ali ja nisam imao ni nužne smelosti niti poverenja.

Poslao sam poruku Titi da ću je prihvatiti sa zadovoljstvom. Ona je, međutim, u Papeteu imala groznu reputaciju, da je jednog za drugim sahranila mnoge ljubavnike…

Taj pokušaj, uostalom, nije uspeo, i mogao sam da prepoznam sopstvenu dosadu koju sam osećao u društvu te žene naviknute na funkcionerski luksuz, i osećao sam tada do kojeg sam stepena već doista napredovao u svom divljaštvu. Posle nekoliko nedelja nepovratno smo se razišli, Titi i ja.

Ponovo sam.

Aha oe feii (What! Are You Jealous?)Aha oe feii (What! Are You Jealous?)Manao tupapau (Watched by the Spirit of the Dead)

Moja žena, melanholična i podrugljiva, nije mnogo pričala. Neprestano smo se gledali, ali ona je ostajala nedokučiva, i ja sam ubrzo bio pobeđen u toj borbi. Uzalud sam sebi obećao da ću se kontrolisati, da ću vladati sobom da bih ostao pronicljivi svedok, moji živci su popustili i nisam bio u stanju da donosim ni najozbiljnije odluke, pa sam ubrzo za Tehuru bio otvorena knjiga.

Tako sam stekao, u neku ruku na svoju štetu, iskustvo duboke razlike koja deli okeanijsku dušu od latinkse, posebno francuske duše. Maorska duša se ne predaje odmah; potrebno je mnogo strpljivosti i proučavanja da biste uspeli da je posedujete. Najpre vam izmiče i na hiljadu načina vas rastura, uvijena u smeh i varljivost; i dok se predajete tim prividima kao manigfestacijama njene unutrašnje istine, i ne razmišljate da igrate neki lik, ona vas istražuje s mirnom izvesnošću, iz dubine svoje smešljive bezbrižnosti, iz svoje detinjaste lakoće.

Protekla je nedelja dana tokom koje sam bio u nekom „detinjstvu“ koje je meni samom bilo nepoznato. Voleo sam Tehuru i govorio sam joj to, što je kod nje izazivalo smeh: ona je to već znala! Činilo mi se, zauzvrat, da je i ona mene volela, a da mi to nije rekla. Ali, pokatkad, noću, odblesci bi kliznuli po zlatu Tehurine kože…

Osmoga dana – a izgledalo mi je kao da smo tek prvi put ušli u kolibu – Tehura mi zatraži dozvolu da ode da vidi majku u Faoneu, kao što je bilo obećano. Tužno sam klonuo i vezao u maramicu nekoliko pijasti da bi mogla da plati troškove putovanja i da ponese rum za svoga oca, i odveo je do kola javnog prevoza.

To je za mene bilo kao oproštajni rastanak. Da li će se vratiti?

Samotnost moje kolibe stropoštala mi se na leđa. Nisam mogao da se usredsredim ni na jednu studiju…

Posle niza dana, ona se vratila.

Citati: Pol Gogen, Noa Noa, preveo Nebojša Zdravković, Sluižbeni glasnik, Beograd, 2008.

Izvor slika i preporuke: Agoras, MOMA 

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Mječislav Jastrun

LETNJA NOĆ

Kratka letnja noć s tobom.
Munja. Kako su časovi leteli u kasu!
Nad tvojom zaspalom glavom
Prozor otvoren na vrt divlji i zvezde.

Moje oči su bdele nad zaspalom do zore.

Sve jače ti si sjajila u mraku,
Od nogu do kose ljubičasta kao na dnu vira,
Sve dok osvit nije pobelio
Gluhi prozor svetlošću, pesmom ptica
Bijući u okna granama iz vrta.

I prošla je kratka letnja noć, ljubav i mladost.

USPAVANA

Ti spavaš već davno i ne znaš da se kazaljka sata
Pomakla do blizu tri posle ponoći na osvetljenoj ploči,
Tvoja kosa leži rasuta na jastuku kao da si umrla –
I ništa ne znaš o onome što se dešava unutar okeana
Mada ka tvojoj nepokretnoj glavi
Plove genezijska stvorenja koja nisu znala za strah pred potopom,
Mada se milijarde punktova pale na zemljinoj kugli,
Mada tišina u bolničkim hodnicima
Zagleda svojim mrtvim pogledom u metalne brave
I u starom samostanu na vlažnom zidu gubi boju freska Fra Anđelika,
Mada voda iz gorskih izvora koncertira u cevima
I u kući, u koju su stigli gosti, cvet paprati pale električne lampe,
Mada se majka nadnosi nad umirućim detetom,
Mada besani ne može da zaustavi krvotok uspomena,
Mada…

I bila bi nepodnošljiva grozota te istovremenosti
da nije činjenice da drhtaji i talasi što se sukobljavaju u tvojoj glavi
Ne bacaju na ekran tvojih snova dosta izrazite slike
I ne pretvaraju se u zvuk
I jedva su nagoveštaj tišine što predoseća glasove i nagoveštaj slike neizrazitih boja
I mada se trude da se zadrže u tebi, za tebe ih nema.

ONA ŠTO ŽIVI U MENI

Samo u mome unutrašnjem prostoru, prostranom do neshvatljivosti,
Ne okreće glavu, ne obara pogled kada u nju gledam
Kažu da ne postoji. Kako u to da poverujem,
Ako u meni obavlja svoje obične pokrete, baca poglede ispod oka.
Samo ne govori. Onemela je, nekad tako razgovorljiva.
Niko ne može poreći da je to takođe forma postojanja,
Sigurno produbljena, sigurno žalosna. Ali ako se
Sni kakvom bogu, bez obzira da li je verovala ili nije verovala?
Ona je riba moga okeana. Spava na dnu.
U snu se budi, preuzima oblik dostupan meni samo,
Da bi pomutila moj san dalekom brazdom
I zadržala moje oči skrivene pod kapcima
U blesku umrlih zenica.

DAN STVARANJA

Učini prvi korak u pustinji,
taman kao molitva pred ništavilom.

Potraži zrno ognja u kamenu.
Izvedi iz ukočene materije
Živi sok vinograda.

Ribama, mesecima ponora,
Naredi da iplove na sunce.
Probudi ptice i usnule životinje
U kolevkama stenovitih gora.

Osvetli sto u mraku, na njemu
Voće,
Vrč čiste vode.

ŽIVOTI

Mogao sam imati drugi udeo u životu planete.

Mogao sam biti u slepoći dana i noći
Jedan od nemih i puzećih,
Mogao sam iz trbuha sukati tanku nit,
Tonuti u san u ćeliji od voska i blata.

A postigao sam samo to da patim
Više od svih drugih stvorenja na zemlji.
Plod proždire moja usta, svetlosti – oči.

Glavonožac – svaljujem svoju nakaznu glavu
Na rebra uzdizana kratkim disanjem.
U snu posećujem ponor srodnosti.
Nema me u meni.

O PESNIKU

Mječislav Jastrun (1903-1983), veliki poštovalac narodnih tradicija, naročito epohe romantizma, poštovalac i prevodilac Rilkea i Helderlina, Jastrun piše refleksivno-filozofsku poeziju, punu fine odmerenoti, u majstorski vajanim stihovima i strofama.

Pre rata Jastrunova poezija odisala je izvesnim melanholičnim tonovima, bila je bliska neosimbolizmu. Život je za njega predstavljao nepodnošljivu smesu komplikovanih odnosa i pesnik je više voleo da uverava samoga sebe u nestvarnost spoljnjeg sveta nego da mu se pokorava. Zato je svet njegove predratne poezije u stalno zamagljenim konturama, granica između stvarnosti i mašte vrlo je neodređena.

Kompletan prelom u njegovoj lirici  donela je okupacija. Stihovi napisani u tom razdoblju objavljeni su u zbirkama Vreme budnosti i Ljudska stvar. Nijeu njima bilo reči o patnjama i strahotama okupacije. Ropstvo i besmisao uništenja pesnik prima kao zlo koje se strahotno nadnelo nad čovekom, a glavna pesnikova briga je da sačuva ono što je najveće u čoveku, „ljudska stvar“. Centralno Jastrunovo delo iz tog ciklusa je poema San zimske noći (1941), koja se ubraja u najznačajnija ostvarenja poljske poezije.

Nakon plaćanja duga zahtevima dogmatske estetike, Jastrun se vratio svojim pesničkim temama, na neki način je povezao svoje novije stvaranje sa tokovima Sna zimske noći. U njegovu poeziju vratila se refleksivnost, produbljena bogatim životnim iskustvom, fina ironija, harmonija između pesničkog htenja i mogućnosti ostvarenja. Ni za trenutak ne zaboravljajući kakav je komplikovan položaj čoveka u današnjem svetu, pitajući se ponekad kao i veliki majstor renesanse: „Zašto se toliko trudiš, Leonardo?“, Jastrun stalnim usavršavanjem i bogaćenjem svoje lirike daje svoj doprinos kulturi, svestan da je to najviša mera koju jedan pesnik može dati.

Sem poezije Jastrun piše umetničku esejistiku, a poznate su i van granica Poljske njegove velike monografije o najvećim poljskim pesnicima prošlosti, Kohanovskom, Mickjeviču i Slovackom.

O SLIKARU

Francuski slikar Žerar Šloser rođen je 1931. godine. Živi i radi u Parizu. Njegova dela su svojevrstan pop art, ali na francuski način. Realistična, neobičnih kadrova, zumirana, preciznih kontura, njegova platna podsećaju na scene herc romana koje čita ili o kojima fantazira Hamber Hambert, junak Nabokovljevog romana „Lolita“. Nešto nisko prepliće se sa vrhunskim stilom.

Izvor: Savremena poljska poezija, odabrao i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slike: Gérard Schlosser

Pariska opera Garnije

Image result for marc chagall operaImage result for marc chagall opera

Slikar Mark Šagal je na poziv tadašnjeg ministra kulture Francuske, Andre Malroa, 1960. godine oslikao tavanicu opere Garnije, nazvanu po Šarlu Garnijeu, njenom arhitekti koji je za vreme Napoleona III, inače velikog obnovitelja Pariza, osmislio ovo, po svom stilu, barokno zdanje, dragulj arhitekture.

Napoleon III je značajan i po tome što je modrenizovao Pariz zajedno sa arhitektom Osmanom, što je Bodlera navodilo na melanholična stanja, a to nam pesma Labud i potvrđuje. Zdanje je građeno četrnaest godina, od 1861. do 1875, što, sudeći po priloženim nacrtima u nastavku objave, deluje sasvim razumljivo.

Opera ima hiljadu devetsto sedamdeset devet sedišta. U vreme kada je građena bila je najskuplja građevina koju je država Francuska finansirala. Njenoj popularnosti naročito je doprineo roman Fantom iz Opere Gastona Lerua. Scena je najveća na svetu i na njoj može da stane do četristo pedeset umetnika.

Još jedna zanimljivost Opere je njen luster, težak sedam tona, u centralnom delu, auditorijumu, koji je Garnije sam dizajnirao, a koji je koštao trideset hiljada zlatnih franaka. Događaj koji je inspirisao Lerua za roman iz 1910. je i činjenica da je jedan deo lustera pao i uzrokovao smrt posetioca.

Tavanicu u centralnom delu isprva je oslikao, danas u potpunosti nepoznati slikar, Žil Ežen Lenepu. Po Malroovom pozivu, Šagal je preko prvobitnih slika naslikao svoje i završio rad nakon četri godine. Prikazano na Šagalovoj tavanici ne razlikuje se od njegovih uobičajenih motiva, međutim, zanimljiv je njegov način korišćenja boja.

Već sam pisala o vizuelnim asocijacijama i likovnom toku unutar našeg uma kada slušamo određenu vrstu muzike, naročito podvlačeći razliku između klasične i džez muzike. Klasična muzika za mene je odnos svetlosti i senke, tonovi su prozračni ili u senci, ali je sa džez muzikom drugačije, tu je prisutna eksplozija boja.

Šagal je podelio krug tavanice, prostor od dvesta dvadeset kvadratnih metara, na pet delova, svaki označavajući jednom od osnovnih boja. U okviru prostora jedne boje ispisao je i pripisao dvojici kompozitora prisustvo, pridruženo po asocijativnom, ali i umetničkom toku. Svi kompozitori, njih deset, koji su se našli unutar kruga zaslužili su svet svojim operama i baletima. Evo Šagalovog rasporeda:

PLAVA: Musorgski „Boris Godunov“, Mocart „Čarobna frula“

ZELENA: Vagner „Tristan i Izolda“, Hektor Berlioz „Romeo i Julija“

BELA: Ramo „Galantna Indija“, Klod Debisi „Peleas i Melisandra“

CRVENA: Ravel „Dafnis i Hloja“, Igor Stravinski „Žar-ptica“

ŽUTA: Čajkovski „Labudovo jezero“, Alfred Adam „Žizela“

Unutar kruga je manji krug. U njemu su upisana imena sledećih kompozitora: Bize „Karmen“ (dominantna boja je crvena), Verdi „Travijata“ (dominantna boja je žuta), Betoven „Fidelio“ (plava i zelena), Glik „Orfej i Euridika“ (zelena).

U nastavku slede arhitektonski crteži zdanja Opere koja je uradila Celine Kim. Zatim, priložila sam i fotografije koje svedoče o maketi zdanja, kao i fazama izgradnje. Tu su i orginalni crteži koji predstavljaju Garnijeovu zamisao kako bi unutrašnjost zdanja trebala da izgleda. Na dva sajta koja preporučujem možete detaljnije čitati o Šagalovom delu, kao i videti dodatne crteže fasade, skulptura i enterijera. Za dodatne objave o kompozitorima, koje sam više puta pominjala na ovom mestu, pogledajte na kraju objave prostor sa oznakama.

Najzad, dok čitate ili ponovo gledate priložene slike, poslušajte ovu ariju, ona dodatno uverava kako je lepo biti na izvođenju opere jer ona nije samo muzika. Operi se mora prepustiti, mora se dobrovoljno pristati na takav žanr, događaj koji je uslovljen konvencijama. Ariju iz Glikove opere Orfej i Euridika izvodi Marija Kalas.

Ja obožavam operu! Omiljena mi je Didona i Eneja Henrija Persela. Prva kojoj sam prisustvovala jeste Hofmanove priče Žaka Ofenbaha koja se izvodila u Madlenijanumu. Scenografija je naročito bila bajkovita, sećam se da su učesnici na sceni, plivajući u vodi potopljene Venecije, bili na skejtovima, u ležećem položaju, a „klizili su“ odnosno „ronili“ uspešno tako što bi se rukama odgurnuli o tlo. Gledala sam i izvođenje Verdijevog Otela, ali i dalje u našoj zemlji ne postoji pravi izlazak u Operu. Duga svečana haljina, vredna ogrlica, crveni karmin.. Gledali ste film Talentovani gospodin Ripli ili poslednji deo filma Kum ili Vudi Alenov Match Point ili Mariju Antoanetu Sofije Kopole? To se zove izlazak u Operu. Naravno, izlazite na sopstvenu odgovornost.

Preporuke: Google Arts and Culture | Paris Opera Story

Jazz eksplozija boja

Veza boje i zvuka naročito je izražena u džez muzici, neobjašnjivo, ali očigledno, posebno kada zatvorite oči. Prisustvo apstraktne umetnosti, nefigurativnog slikarstva uopšte, veoma je povezano sa ovom vrstom muzike koja stvara slike zvukom. Ali, kakve su to slike? Možda bi bilo preciznije reći da to nisu u pitanju slike, već boje? Razlika je u tome, ali ovo je subjektivan doživljaj, da klasična muzika, tvori predmetno jasne oblike, dok ih džez razobličava i čini otopljenim. Kao kada niz tablu, niz platno curi gusta masa. Sve počinje velikim praskom (na primer, uvod u Koltrejnov album „A Love Supreme“), a onda nanosi boja, po eksploziji, počinju da klize niz platno, stvarajući igru (to su te džez varijacije i solaže), odnos kao u još jednoj Koltrejnovoj kompoziciji, „My Favorite Things“. Onda, oni usporavaju, negde na sredini platna, i poput delte reke, koja krči tropsku šumu, baš kao „Round Midnight“, Teloniusa Monka, tok postaje pravolinijski, blažen u tamnoj noći, poput panterinog tela glatke, nad kojom se vidi mnoštvo zvezda. Čudo je džez!

Slike: David Stone Martin. Dizajn ploče na kojoj su se našle kompozicije različitih džez muzičara.

Vladimir Pištalo: „Mediteran“

7b023b7abf8d25f2bf21465470dc8c8c

– Mediteran – šapućem… – to je svadba hiljada makedonskih plemića sa hiljadama persijskih princeza. Sećanje na Aleksandra, sina Amonovog, Helenističke kraljevine od kojih je najvažnija – Rim.

To je nekoliko ari morskih čudovišta i divljih veprova na mozaicima u Tunisu. To je Magna Graecia. To je vikinško-arapsko-grčka mešavina Palerma. Trgovina biberom između Porte i Serenisime. Četvrtina arapskih reči u zlatnom veku Španije.

To su antičke menjačnice gde se menjao novac za novac a bogovi za bogove.

To je mrmljanje molitava – krvavom Isusu i žestokom Prijapu.

To je gnom delfinskog čela, koji je popio kukutu i tugu svojih učenika ispravio kao logičku grešku.

Mediteran su i sandale koje su igrale oko mršavih zglobova raspetog sofiste.

Mediteran su mladići kudravi kao čempresi i starice koje ćućore po crkvama. To je čežnja za telima i morem. Votivne ruke i noge kraj oltara. To su žuti prsti i sveće. Onesvešćujuće sunčanice. Kopnjenje iza tamnih škura. Trešteće tarantele. Bikovski basovi Napulja. Buzuki. Nauljene kose. Kaćiperke i razmetljivci. Južnjački pederi, kurve, maske, klovnovi, lažovi, pevači, rvači i žderonje. Molitva bogu koji se zove strast: Osećam, dakle jesam. Jebi se Dekarte! To su flamenko i fado. Žene sa kosama kao kavijar, što tuku muve kastanjetama. Trgovi što se puše od sunca kao žigosana goveda. I gle: toreadori se uspravljaju u bleštavim arenama! Karmen draži bika suknjama!

– Mediteran – ponavljam – to je Rumijeva svetlost koja skida veo sa sveta. To su dostojanstvene toge koje su postale galabije. To su najtajnija mesta na našem unutrašnjem moru, Dardaneli sa konturama Konstantinopolja. Herkulovi stubovi, Gibel tarik – Gibraltar, sa svojim majmunima. To su islamski natpisi – nebeski grafiti u kojima je reč božija postala tečna. Povrh plaveti, jasni glas sa minareta poziva boga: dođi i igraj u meni!

To su crkve koje su se uplele u džamije koje su se uplele u kasnije crkve. To je Gaudijeva molitva, koja je igra. Žuti hramovi od tufa. I Vetroviti Sunion. Jedrilice koje se trkaju sa delfinima. Karirani stolnjaci i računi u čašama.

To su tri starice u crnom koje izgledaju kao personifikovane slutnje. Bevanda. Boće, domine, šijavica. Govor ruku. Epileptična žestina svađa. Vendete. San o milosti. Svetac prevrnutih očiju nad svakim kvartom. I cika lastavica.

To je Kavafijeva vizija grčkih luka i pristaništa.

To je krava koja viri iz likijske grobnice.

To su vertikalne zenice mačaka, horizontalne zenice koza. Podnevne utvare. Amfiteatri šapućućih duhova. Lebdenje u akvarelu parkova.

To je odbijanje sunčeve svetlosti od mora, dimljivo lelujanje preko borova i ples po stenama. To su mumije u katakombama i stogodišnji recepti za sladolede. To su bura i kiše. Miris divlje smokve i pasje mokraće. To su fajumske freske, sa očima mojih rođaka. To je muzika iz filma Mediteraneo:

Una faccia una razza.

Mediteran su oleandri i buganvilije. Ljudi ogrnuti togama vetra. Okrečena sela. Plava vrata koja vode nikud. To su procesije kiparsko-libansko-koptske sa ikonama i meduzama.

To su mačkoliki tipovi sa bradicama i slatko-kiselim osmesima, Kirkini ljubavnici, zapljuskivani penom, ustremljeni ka kraju sveta.

To je kad čovek i zmija piju iz istog pehara na pogrebnom piru. Sibile pod čempresima mrmljaju neprozirnu sudbinu. To su crnine i tragedije Mediterana. Mirni mrtvi na sarkofazima. Kapre što rastu iz grobnica. To su očnjaci kao praziluk koji štrče iz usta Gorgone.

To su svi ti momci i njihove cure posle plivanja i pića. Apstrraktna orgija leta. Udružena radost svih feničanskih, slovenskih, grčkih, đenovljanskih, venecijanskih parova za trideset stoleća u trenutku vrhunca.

Odlomak pod nazivom „Mediteran“ pripada romanu Venecija

Izvor: Vladimir Pištalo, Venecija, Agora, Zrenjanin 2011.

Slika: Leon Spiliar, „Morski predeo“, 1925.

Glasovi putovanja

Uprkos svetu, reći, pevati: „We live in a beautiful world“. Pod lepim svetom ne podrazumevam istoriju. Istorija nije sve. Alber Kami je napisao:

Siromaštvo me je sprečilo da mislim kako je sve pod ovim suncem i u istoriji dobro; sunce me je naučilo da istorija nije sve.

Poučena tim rečima, uopšte, celokupnom njegovom poetskom prozom uobličenom u zbirci heliotropnih eseja „Leto“, tom mestu sunca evropske proze 20. veka, ja putujem. Gledam gradove, koji nisu ono što ja vidim i doživim. Posmatram ljude, plave majice, bež pantalone, elegantne naočare za sunce. Oni nisu ono što ja vidim. Posmatram pse, izloge, uokvirene mape grada na zidu. Osluškujem zvuk nadolazeće mašine u metrou. Posmatram ljude dok ulaze u vozove, pitam se: „Šta bi se desilo kada bi neko ispremeštao vozni raspored ili pomerio kazaljke časovnika u holu?“.

Skorele fasade, u stvari, palimpsest neke građevine, a i više od toga, slojevi reči.

Tako sam jednom, u Pragu, usled strahovite glavobolje izazvane umorom, ušla u kafe, u samom centru grada, poručila bilo šta, samo zato da bih mogla da na miru sednem, da dobijem kriglu vode i popijem svoj kafetin. Nije bilo puno ljudi unutra. Sela sam do prozora, a dva metra ispred njega bile su šine po kojima je klizio, povremeno, nečujni tramvaj. Prekoputa prozora, delio nas je samo taj povremeni tramvaj, bila je jedna poznata crkva, sa divnom kupolom i lepom belom fasadom. Da li od leka, ili od halucinacije izazvane umorom, ili zbog samog grada, ja sam tada počela tako intezivno da doživljavam sve oko sebe da sam se, ubrzo, stopila sam svim tim slojevima koji su dopirali, sa zvukovima, sa siluetama, sa prizorima.

Glas Krisa Martina pratio me je na nekim putovanjima i često slušam Coldplay baš kada mi se putuje, kada me ponese seta ostajanja u mestu. Prvo sam, zapravo po povratku, a ne dok sam boravila u Francuskoj, maja 2008, slušala album „Viva la vida..“ Naročito mi se izmagličast zvuk pesme ‘Violet Hill’ učinio poput nekog pejzaža koji sam posmatrala iz voza, stvorio je predamnom sliku fasada francuskih građevina 18. i 19. veka, asocirao na neobavezan život, svakodnevicu koju provedeš u tankom kaputu, a februar je, na severu, i tebi nije hladno. Taj osećaj.

Ne bih umela da pronađem zajednički imenitelj prethodnim redovima, ali mislim da ću polako i prestati da kroz svoje pisanje pokušavam da uspostavim neki „zajednički imenitelj“. Jednostavno, zašto i pisanje ne bi bilo poput plesa, ili nekog protoimpresionističkog Tarnerovog akvarela Venecije? Zar misao nije sfumato? Oblici se naziru ali su granice između njih izgu(b)ljene, u dimu.. Slika sećanja je duhovni svet u koji se može ući, želimo preko.

Ali, unutra, slika na sliku naleže, zamagljene su granice, svetlost i tama, blagom gradacijom, ulivaju se jedna u drugu. Oblici su razaznatljivi, ali granice među njima nisu čvrste, razlike su nepouzdane. Eto, to je sećanje na impresije. Dakle, dvostruka udaljenost koju rečima treba, kao prstima paru sa stakla, razjasniti. To nije moguće, bar nije tako lako. Zato, za početak, tu je muzika. Ona je najpouzdaniji zapis sećanja. Čak i više nego reči na papiru ili fotografija.

Filip Džonson o promeni kao jedinoj izvesnosti moderne umetnosti

Danas postoji samo jedna apsolutna stvar, a to je promena. Ne postoje pravila, apsolutno ni u jednoj umetnosti ne postoje izvesnosti. Postoji samo osećanje čudesne slobode, neograničene mogućnosti istraživanja i beskonačna prošlost velikih arhitektura istorije za uživanje.

Ne zabrinjava me novi eklektizam. Ni Richardson koji se smatrao eklektikom to uopšte nije bio. Dobar arhitekta će uvek napraviti orginalno delo. Loš arhitekta će napraviti najgore „moderno“ delo, kao što bi napravio i delo (to jest imitaciju) sa istorijskim formama.

Strukturalno poštenje za mene je jedna od dečijih muka koje bi trebalo što pre da se oslobodimo.

Dovoljno sam star tako da sam beskrajno uživao u internacionalnom stilu i u tom području radio sa najvećom radošću. Još uvek verujemo da su Le Korbizije i Mies najveći živi arhitekti. Ali sada se epoha menja tako brzo. Stare vrednosti se ponovo šire vrtoglavom brzinom. Neka živi Promena!

Opasnost koju vi vidite u njenom sterilnom akademskom eklektizmu uopšte nije opasnost. Opasnost leži u suprotnom, u sterilnosti Vaše Akademije modernog pokreta.  – Philip Johnson

Citirano prema: Paolo Portoghesi, „Star System i kriza funkcionalističkog statuta“, u: Jedinstvena vizija arhitekture. Kritička antologija, priredio Slobodan Selinkić, prevod Branka Krasić, Radionica SIC, Beograd, 1989.

Lorens Darel: „Aleksandrijski kvartet“ (prvi odlomak)

Alexandre Pieri, Watercolors 

U samoj osnovi, šta je taj naš grad? Šta obuhvata ta reč Aleksandrija? U magnovenju, okom duha svog vidim hiljade ulica koje kinji prašina. U njoj danas gospodare muve i prosjaci, i svi oni koji nekako životare na sredini između prvih i drugih.

Pet rasa, pet jezika, tuce veroispovesti: pet flota koje se vrzmaju kroz svoje masne odbleske u vodi iza njenih lukobrana. Ali ima tu i više od pet polova koje samo narodski grčki jezik može razlikovati. Izbor polnih zadovoljstava koja vam se u ovom gradu pružaju zapanjuju raznolikošću i obiljem. Nikada se ne biste prevarili da ga nazovete srećnim mestom. Simbolične ljubavnike slobodnog helenskog sveta ovde je zamenilo nešto sasvim drukčije, nešto dvopolno, posuvraćeno u sebe. Istok nije kadar da ućiva u sladostrasnoj anarhiji tela, jer je prevazišao telo. Sećam se da je Nesim jednom rekao – mislim da je to negde pročitao – kako je Aleksandrija velika muljača ljubavi; oni koji kroz nju prođu bolesnici su, samotnici i proroci – hoću reći: svi oni koji su, u svojoj polnosti, bili duboko ranjeni.

Citat: Lorens Darel, „Aleksandrijski kvartet“, preveo Ivan Ž. Popović, Prosveta, Beograd, 1965.

Akvarel: Alexander Pieri

Lorens Darel: „Aleksandrijski kvartet“ (drugi odlomak)

Alexandre Pieri, Watercolors
 

Beleške o bojama pejzaža… Dugi niz tempera. Svetlost propuštena kroz esenciju limuna. Vazduh zasićen crvenkastom prašinom – prašinom slatkog mirisa – i vonj vrelog pločnika polivenog vodom. Vlažni oblačići, prionuli uz zemlju, a ipak, retko kad daždonosni. Preko svega isceđena prljavo-crvena, prljavo-zelena, kredasta kao slez i tamnoljubičasta. Leti, vlaga s mora ovlaš gleđoše vazduh. Sve počiva pod lepljivim plaštom.

A onda, s jeseni, vazduh suv i treperav, oštar od statičkog elektriciteta, pali telo pod laganom odećom. Probuđena put nasrće na rešetke tamnice u koju je sputana. Pijana kurva ide mračnom ulicom utonulom u noć sejući za sobom delove pesme kao ružine latice. Da li je tu Antonije čuo omamne zvuke muzike koja ga je naterala da se zauvek prepusti voljenom gradu?

Učmala tela mladih polaze u traganje za bliskom nagotom, a u onim kafanicama, u koje je Baltazar tako često zalazio sa starim pesnikom* ovoga grada, mladići se nelagodno kreću bacajući kockice pri svetlu petrolejki: uznemireni ovim suvim pustinjskim vetrom – tako neromantični, tako prevrtljivi – okreću se i odmeravaju svakog stranca. Jedva dolaze do daha i u svakom letnjem poljupcu mogu da osete ukus negašenog kreča…

Napomena: Pesnik grada je Konstantin Kavafi.

Izvor: Lorens Darel, „Aleksandrijski kvartet“, preveo Ivan Ž. Popović, Prosveta, Beograd, 1965.

Akvarel: Alexander Pieri

Italijanski futurizam: Fortunato Depero

DEPEROFortunato Depero 3Fortunato Depero

Na sajtu fondacije Juan March o ovom slikaru, povodom izložbe koja je organizovana u Madridu, piše sledeće:

During its most active years, between 1909 and 1915, Futurism made an innovative and dynamic contribution to European visual art and literature. The outbreak of World War I resulted in a break in its activities with many of the Futurists participating in the combat and the death of Boccioni. Prior to this, in 1913, Fortunato Depero went to Rome where he met Marinetti and visited the exhibition on Boccioni at the Galleria Sprovieri. His encounter there with the work of Boccioni and Balla led to a transformation in his artistic output as he assimilated Boccioni’s visual dynamism and Balla’s sense of tension deriving from the abstraction of forms. In the spring of 1915 Depero joined the Futurist movement.

Detaljnije o ovom slikaru, izložbi, kao i o futurizmu u najopštijim crticama, možete pogledati na sajtu ove fondacije. Među raspoloživim informacijama, posebno se izdvaja video napravljen povodom izložbe radova ovog futuriste, naročito aktivnog tokom Prvog svetskog rata.

Poezija Vasilja Holoborotka

eszter radak

OSUŠENI KOZACI

Car Petar je voleo svakojake kolekcije:
putovao je po Nemačkoj i kupovao razne
slike i stare knjige.
Prohtelo mu se da napravi takvu kolekciju,
kakvu još niko nije video na celom svetu.

I zatraži on od hetmana Polubotka
nekoliko kozaka da ih osuši za kolekciju.
Hetman: ne, i ponovo: ne.

Car Petar pozva Polubotka
Polubotko uze čak četri stotine
kozaka pa im zapovedi:
Pazite reče, gospodo mlada, ne bojte se!
Ne bojte se! Neće vas pojesti! Ni kapu mu čak nemojte skinuti!

Dođoše oni u plaču, čekaju, kad će car da se pojavi.
Kad izađe, a Polubotko istupi pred njega:
Ne dam, kaže, kozake u nemilost i kvit.
Petar tada potrgnu sablju iz korice i prikuca
Polubotka uza zid da se suši.

Pogleda Polubotko svoje kozake, a oni
svi sami sebe prikovali uza zid i
suše se. Tako je Petar i dobio
čudnovatu kolekciju – četri stotine i još jednog
osušenog kozaka: sa šalvarama i kapama.
Tako je kako bi.

 

KRČAG NA STOLU

Nas troje sedimo za stolom.
Majka je donela vodu u krčagu
plavog boka –
neko je prilepio komad neba! –
i postavila na sto.
Uzeo je prvi – hteo se napiti – i ostavio,
uzeo je drugi – i ostavio,
uzeo sam
i pogledao u krčag –
plivalo je kao riba moje oko –
kad tamo, nije bunarska voda
nego krv!
MAJKA: što ne pijete?
(rekao sam)
Pa hajde onda i zali cveće oko kuće.

 

U GOSTIMA KOD GRUZIJANSKE NARODNE UMETNICE JELENE AHVELDIJANI

U sobi, u kojoj je bilo puno krčaga
iz raznih krajeva i svih vekova
(iskopanih i novih),
raznih oblika i boje,
veoma mi se pila voda i nisam mogao da je nađem.

I vi i ja sedeli smo u krčazima.
Vi ste sedeli u krčagu od gruzijske gline,
a ja – od ukrajinske.

Vaš krčag je imao boju starosti
i bio inkrustriran genijalnošću,
a moj je krčag bio zelen
i na bokovima mu je visilo lišće.

I ja sam bio toliko mali da sam se zavukao
u krčag do glave.
A svi su to shvatili
kao nepoštovanje Vaše kuće.

 

OSEĆAM DA U OVOM GRADU NEKOGA NEMA

Zaviriću u sve ulaze, stanove,
i počeću da telefoniram na sve strane
i odasvuda će da mi odgovaraju
moji znaci (kojima sam prekinuo jutarnju kafu)
saopštavajući da su živi i zdravi,
ali ja ipak znam da nekog nema
i njemu nikako da telefoniram.
Zaviriću u sve ulaze, stanove,
gradske ustanove – nadajući se da ću sresti
onoga kojeg nema.
Poleteću iznad grada, spustiću se u metro
i neću ga naći.
Otići ću u bioskop i na igranke,
otići ću pod prozore gde je živela dragana,
otići ću u prodavnicu dečjih igračaka,
ali ni tamo nikoga neću naći.
I tada ću shvatiti da u ovome gradu
nema mene samog.

 

Da te ne bi prepoznali
odlomi grančicu višnje
i stani na put
a kad je podigneš i sakriješ njome oči
onda ćeš postati višnja
i niko te neće prepoznati.
Zapevaj još – pomisliće da su ptice doletele na višnju

 

– Ko si ti?
– Onaj koji ide daleko-predaleko.
Odlazim u proleće i vraćam se u avgustu
omotan širitima jabuka.
– Ko si ti?
– Onaj koji sve brka.
Mogu da pokidam lišće, a onda pogrešim
i otrgnem listić što leti.
– Ko si ti?
– Još umem od grana da ispletem tišinu
i u tu kotaricu skupljam roza latice,
a onda ih prospem jednoj devojčici
koja prstićem ume da nariše zvezde na pesku.

 

U leto-letašce
brao sam sa njom jagode u bokal.
Imali smo jedan bokal.
Držala je bokal u svojim tankim rukama.
Obamirao sam dok se saginjala
i tražila jagode u travi.
A onda je nestala:
pala je u travu
i ponikla.
Stopila se sa livadom.
Njene su kose postale trava.
Oči – rosa,
a obrazi jagode.
A ja sam je jednako dozivao i dozivao.
I čuo sam kako se tiho smeje,
kao da šumi trava,
kako maše rukama kao kamilicama,
kako gleda u nebo kao da je rosa.
I ja sam brao jagode sa njenih obraza.
A na bokal smo sasvim zaboravili.
Sasvim.

 

Znamo za trojicu
koji žive pod istom jabukom
i slični su Ikarima s leptirovim krilima
Kad sledimo njihov let
vidimo kako se pojavljuje četvrti
zato
što prva trojica
glasno razgovaraju
o letenju

 

Ukrali su mi ime (dobro što nisu hlače –
i bez njega se može živeti)
i sad me zovu onaj
kome je ukradeno ime.
Umem da krečim i da zidam bele zidove
i kad ja molujem onda svi znaju
da je molovao onaj
kome je ukradeno ime.
A na belim zidovima uvek napišem:
zid je doterao onaj
kome je ukradeno ime.
Pozdravna pisma i telegrami već dolaze
na moje novo ime, i ime onoga
kome je ime ukradeno.
Već su se svi pomirili (pa i ja sam odavno)
s mojim novim imenom. Žena se takođe navikla.
Ne znam samo kako će biti deci
kad ih budu zvali po ocu?

 

I zamolio me čovek da prenoći u kući
i predstavio se kao onaj
koji razmnožava vaške u glavi
radi voljene bele breze.
A kad smo seli za sto da večeramo, reče:
– Sedi uz peć i tamo večeraj!
I upitah ga ja potom: – A zašto tako treba?
– Tako treba!
I legosmo da spavamo. A on reče:
– Hajde lezi na klupu. Ja ću spavati sa tvojom ženom.
I upitah ga ja potom: – A zašto tako treba?
Uvek sam radio kako ljudi rade.
A sada ćeš raditi onako kako ja hoću, jer tako treba.
– Treba pa treba, uvek sam radio kako treba.
A možda treba da gladim mačka niz dlaku,
znam – to ne treba raditi, ali ja sam ga gladio, možda?

 

U vreme dok sam se nosio s pitanjem:
zašto kruška ima oblik kruške,
a jabuka – oblik jabuke,
čuo sam kako su iza zida vodili konja –
njegov ravnomerni topot kopita,
sličan hodu časovnika,
i bat potpetica vodiča
koji je kašljucao narušavajući ritam
kopita – možda je pušio krdžu.
Nisam znao šta nameravaju:
kao da hoće da zakolju konja,
a možda žele da otmu tuđu ženu na njemu
ili prosto da odjašu u šumu po drva,
ali je taj hod konja bio mučan i dug
kao hod časovnika…
pomislio sam: možda časovnik ide
iza zida,
a onda sam shvatio
zašto kruška ima oblik kruške,
a jabuka – oblik jabuke.

Preveo sa ukrajinskog Srđan Đurđov Rašković

Slika: Eszter Radak

VASILJ HOLOBOROTKO

Rođen je 1946 (po nekima 1942) kod Luganska u Ukrajini. Radio je neko vreme kao rudar. Studirao je na kijevskom univerzitetu. Poezija mu je prevedena na mnoge svetske jezike i smatra se, pored Mikole Holodnog, najvećom nadom ukrajinske i sovjetske poezije. Na početku njegovog pesničkog puta poezija mu je bila predmet mnogobrojnih polemika, ali su njegove sve češće objavljivane knjige demantovale sumnju u njegov talenat. Knjige mu nose nazive: „Leteće prozorče“, „Pastir cveća“. „Ikar na leptirovim krilcima“, i „Od studenca do studenca“.

Godišnja doba i umetnost: Saj Tvombli

twombly_9-1993-4

Cy Twombly: Primavera, Estate, Autunno, Inverno 

Quattro Stagioni ili „Četri godišnja doba“ jeste ciklus od četri slike koje je umetnik započeo 1993, a završio ih 1995. godine. Bojom i potezom četkice, rastrzanim i drhtavim, kao distinktivnim obeležjima mnogih dela apstraktne umetnosti, slikar predočava četri doba godine, temu koja je česta u slikarstvu, književnosti i muzici.

Svakom dobu njegova umetnost, kaže izreka, a istu bismo mogli primeniti i na ovaj ciklus. Razlike između predočavanja četri godišnja doba Nikole Pusena, francuskog slikara 17. veka i Saj Tvomblija, američkog slikara sa boravištem u Italiji koji je stvarao u drugoj polovini 20. veka, svakako se razlikuju. Svakom dobu njegova umetnost, svakoj umetnosti njena sloboda.

„Der Zeit ihre Kunst. Der Kunst ihre Freiheit“
„Vremenu njegovu Umetnost. Umetnosti njenu slobodu.“

Ovi redovi ispisani su na jednoj od najpoznatijih kuća secesionističke arhitekture u Beču čiju je izgradnju finansirao Karl Vitgenštajn, otac poznatog filozofa, a projektovao Jozef Maria Olbrih.

Naizgled, ovi zahtevi zvuče kao odlomak iz jednog od mnogobrojnih umetničkih manifesta čiji su autori nastojali da daju legitimitet umetnosti koja se stvarala van konzervativnih i normativnih pravila akademske umetnosti.

Suština je da ova načela predočavaju jedan daleko složeniji problem koji se, pre svega, odnosi na estetiku odnosno polje filozofskog proučavanja pojava, naročito fenomena lepog.

Postoji li Lepo kao takvo, nezavisno od društvenih ili istorijskih previranja, moda i postulata akademija ili se, naprotiv, oblici koje umetnost podrazumeva u određenom istorijskom trenutku itekako odnose na odlike vremena u kome ona nastaju?

Šta je zlatni rez u vremenu, prekid na pravolinijskoj beskonačnosti koju umetnosti donosi Novo? Tradicija koju smo ponovo otkrili ili tradicija koju tek treba da stvorimo? U kakvoj su vezi tradicija, kao deo prošlosti – ali ne kao obožavanja pepela već prenošenje vatre – da parafraziram Gustava Malera, i pojedinac kao nosilac individualnog talenta koji prema toj istoj tradiciji postavlja svoj odnos i sistem vrednosti.

Ovo su pitanja na koja me podstiču ovakvi tematski ciklusi. Tema pripada tradiciji, krajnji rezultat je izrazito moderan. U obostranom odnosu, kada se na kraju delo posmatra i kada se u uzajamni odnos postave naslov i prikazano, ne vidim nikakvu koliziju, niti pad vrednosti, ni sa jedne ni sa druge strane.

Artur Rembo: „Alhemija reči“

Sebi. Istorja jednog od mojih ludila.

Odavno već hvalio sam se da posedujem sve moguće pejzaže, i smatrao sam smešnim veličine slikarstva i moderne poezije.

Voleo sam idiotske slike, nadvratnike, dekore, pelivanska platna, firme, narodske slikarije; zastarelu književnost, crkvenu latinštinu, erotske knjige bez pravopisa, romane naših baka, vilinske priče, dečje knjižice, stare opere, priglupe refrene, naivne ritmove.

Sanjao sam o krstaškim ratovima, istraživačkim putovanjima s kojih nema izveštaja, o republikama bez istorije, o ugušenim verskim ratovima, o revolucijama običaja, o seobama rasa i kontinenata: verovao sam u sve čarolije.

Pronašao sam boju samoglasnika! – A crno, E belo, I crveno, O plavo, U zeleno. – Odredio sam oblik i gibanje svakog suglasnika i – putem nesvesnih ritmova – polaskao sam sebi da sam pronašao pesničku reč koja će kad-tad biti dostupna svim čulima. Prevod sam zadržao za sebe.

To je u početku bilo izučavanje. Zapisivao sam tišine, noći, beležio neizrecivo. Fiksirao vrtoglavice.

Daleko od ptica, seljanki i stada,
Klečeći u vresu ovom, šta sam pio
U leskovom nežnom gaju što me krio,
U mlako popodne kojim magla vlada?

Šta mogoh da pijem u mladoj Oazi,
Lug bez cveta, nemi brest i vlagu neba!
Iz tikve žute, kad oko ne nalazi
Dragi dom? Kap zlatnu što znojenju treba.

Bejah zrikav natpis koji krčmu kiti.
Bura zbrisa nebo. A u isto veče
Šumski potok peskom nevinim poteče,
Božji vetar poče bare ledom biti.

Plačuć, videh zlato – i ne mogoh piti.

_____

U četri zorom, leti,
San ljubavni još se sanja.
Miris noćnog svetkovanja
Kroz šumarak leti.

A na silnom radilištu
Sunce Hesperida teče,
Za mišice posla ištu
Drvoseče.

U Pustinji bilja snažno
Oplatu nam divnu kroje
Gde će grad da slika svoje
Nebo lažno.

Za Radnike – podanike
Vavilonskog kralja – sini,
Zvezdo jutra! Ljubavnike
Pusti njinoj svetkovini.

O ti, Kraljice Pastira,
Daj rakije onom što raditi mora!
Daj mu snazi mnogo mira
Pre kupanja sred podnevnog mora.

Pesnička starudija imala je velikog udela u mojoj alhemiji reči.

Navikoh se na jednostavnu halucinaciju: video sam sasvim jasno mošeju na mestu neke tvornice, dobošarsku školu koju su otvorili anđeli, kočije na nebeskim cestama, salon udno jezera; čudovišta, tajanstva; naslov nekog vodvilja dizao je bauke preda mnom.

Zatim objasnih svoje čarobne sofizme halucinacijom reči!

Najzad ustanovih da je nered mog duha nešto sveto. Bio sam dokon, bio sam žrtva ljute groznice: zavideo sam blaženstvu životinja – gusenice, koja predstavlja nevinost neodređenih stanja, krtice, tog zaspalog devičanstva!

Narav mi je bivala sve mračnija. Opraštao sam se od sveta nekakvim romansama:

Pesma sa najviše kule

Nek nam stigne, nek nas skoli
Ono vreme što se voli.

Toliko sam strpljiv bio
Da me hvata zaborav.
Strah mi se na nebo skrio,
A bol mi je nest’o sav.
I bolesna žeđ se stvori
Da mi mrakom žile mori.

Nek nam stigne, nek nas skoli
Ono vreme što se voli.

K’o livada koja šalje,
Prepuštena zaboravu,
Sve bujnije i sve dalje
Miris, korov, cvetnu travu,
Dok prljavi oblak muha
Divlje zuji iz vazduha.

Nek nam stigne, nek nas skoli
Ono vreme što se voli.

Zavoleh pustinju, osmuđene voćnjake, uvele dućane, razmlaćena pića. Vukao sam se po smradnim uličicama i sklopljenih očiju nudio se suncu, bogu plamena.

„Generale, ako na svojim srušenim bedemima još imaš neki stari top, bombarduj nas gomilama suhe zemlje. Tuci po izlozima sjajnih prodavnica! po salonima! Neka grad jede svoju prašinu. Oksidiši oluke. Napuni budoare gorućim prahom rubina..“

Oh! mušica koja se opila na mokrionici krčme, zaljubljena u boražinu, i koja se rastvara u zraku svetlosti!

Glad

Kad bih nešto jesti hteo,
Zemlju bih i kamen jeo.
Vazduhom se odabranim,
Stenom, gvožđem, ugljem hranim.

Menjaj, gladi! Travu zvuka
Malo pasi.
Otrov ladoleža, lukav,
Nek te gasi.

Jedi šljunak što se sitni,
Stare crkve kamen sivi,
Oblutke što ih potop širi,
Hleb sejan po sivoj njivi!

_____

Vuk urlaše ispod krošnje
I pljuvaše perje lepo
Od obroka svog kokošjeg.
Isti jad je mene ščep’o.

Čeka zelen, zrelo voće
Kad će berbe doći dani.
Ali pauk drugo hoće,
Ljubičicom on se hrani.

O nek zaspim kao žrtva
Salomonovog oltara!
Nek sa noža krv mi mrtva
Sa Kedronom smešu stvara!

Najzad, o srećo, o razume, ja sa neba uklonih plavet, koja je crno, i živeh kao zlatna iskra svetlosti prirode. Pun radosti, usvojio sam najbudalastiji, najćaknutiji mogući izraz:

Opet je sa nama.
Ko to ? Večnost: more
U kom vatre gore
Sunčanog plama.

Moja večna dušo,
Zavet svoj ostvari
I u noći pustoj
I u danu što žari.

Spona ljudskih mnjenja
I oduševljenja
Tu za tebe nema!
I ti letiš prema.

Tu gine uzdanje,
Orietur pada.
Strpljenje i znanje,
Muka samo vlada.

Nema sutrašnjice!
Svetlost žeravice
Od satenskog žara
Svu dužnost nam stvara.

Opet je sa nama.
Ko to ? Večnost: more
U kom vatre gore
Sunčanoga plama.

Postadoh basnoslovna opera: videh da sva bića imaju sudbinu koja ih neminovno vodi k sreći: akcija nije život, nego način da rasipamo snagu, iznuravanje. Moral je slabost mozgra.

Činilo mi se da svakom biću pripada još mnogo drugih života. Ovaj gospodin ne zna šta radi: on je anđeo. Ova porodica je leglo pasa. Pred mnogim ljudima glasno sam govorio s jednim trenutkom njihovih drugih života. – Tako sam voleo jednu svinju.

Nisam zaboravio nijedan sofizam ludila – ludila zbog kojeg se biva zatvaran – mogao bih sve da ih ponovim, znam ceo njihov sistem.

Moje zdravlje bilo je ugroženo. Stizala me strava. Znao sam spavati ne budeći se više dana, a ustavši, nastavljao bih s najtužnijim snovima. Bio sam zreo za smrt, a moja me slabost vodila putem punim opasnosti do granice sveta i Himerije, domovine mraka i vihora.

Morao sam putovati, otresti se čarolija nakupljenih u mojem mozgu. Nad morem, koje sam voleo kao da me ono moralo oprati od neke ljage, video sam kako se diže krst utehe. Proklela me duga. Sreća je bila moja sudbina, moje grizodušje, moj crv; moj život suviše ogroman da bi bio posvećen snazi i lepoti.

Sreća! Njen zub, smrtonosno sladak, opominjao me pri pevanju petla – ad matutinum, pri Christus venit – u najmračnijim gradovima:

O zamkovi, o doba prešna,
Koja je duša nepogrešna?

Ja svrših magijski nauk sreće
Kojoj uteći niko neće.

Neka joj svako pozdrav kliče
Kad galski pevac kukuriče.

Ah! pa ja nemam ni želja više:
Meni se samo sreća piše.

Taj urok napore mi ruši,
Caruje u mom telu, duši…

O zamkovi, o doba prešna!

Kad pobegne mi ona, tada,
Avaj! i smrt će da me svlada.

O zamkovi, o doba prešna!

To je bilo i prošlo. Ja danas znam da pozdravim lepotu.

Izvor: Artur Rembo, Sabrana poetska dela, preveo Nikola Bertolino, Paideia, Beograd, 2004.

Slika: Reginald Gray, Portret Artura Remboa, 2011.