Путник Тарнер

img_20200125_005102_383

Вилијам Тарнер, „Аутопортрет“, 1799.

I Хронологија путовања Вилијама Тарнера (1775-1851)

Вилијам Тарнер, енглески сликар доба романтизма, рођен је у Лондону 23. апрла 1775. године. Чињеница да је Тарнер рођен истог дана када и највећи енглески бард, Вилијам Шекспир, додатно га, симболички, приближава најзначајнијим именима британске културе. У наставку следе сва сликарева путовања. Она су, у ствари, његова права биографија.

1791 – Путује по западу Енглеске

1792 – Путује по јужном и централном Велсу.

1794 – Путује по северном Велсу и кроз Мидлендс.

1795 – Путује по јужној Енглеској и јужном Велсу.

1797 – Путује по северној Енглеској и Језерској области.

1798 – Путује по северном Велсу.

1799 – Путује по западу земље, Ланканширу, и северном Велсу.

1801 – Путује по Шкотској.

1802 – Путује по Швајцарској.

1805 – Прва изложба у споственој галерији у Лондону. Пре тога излагао је 1790. и 1796. у Краљевској академији (Royal Academy).

1807 – На Краљевској академији постаје професор перспективе.

1808 – Путује по Велсу.

1812 – Пише песму „Falacies of Hope“.

1813-1814 – Путује западом земље.

1815-1816 – Путује Јоркширом.

1817 – Путује Белгијом, Холандијом и Немачком.

1818 – Посећује Единбург.

1819 – Први пут посећује Италију (Венецију, Фиренцу, Рим, Напуљ). Излаже преко шездесет акварела у Лондону.

1821 – Посећује Париз и северну Француску. Интензивно слика катедрале.

1822 – Посећује Единбург.

1824 – Путује југоисточном Енглеском, као и областима река Меусе и Моселе на Континенту. Наставите са читањем

Свет разбијеног огледала. Слике Љубе Поповића

Он осећа одбојност према маски јер иза ње препознаје ништавило.

Много искуства било је потребно да би се прешло из прве фазе у другу, из стваралачког стања на првој фотографији, у стваралачки резултат на другој.

O Љуби Поповићу многи су писали. Ја том циклусу не могу нарочито оригиналном мишљу допринети. Могу једино овом објавом посведочити о неколико утисака које сам стекла посматрајући његова платна ове јесени у Галерији Српске акадамије наука и уметности, читајући неке есеје, гледајући емисије у којима је говорио о свом схватању живота, уметности и нашег времена.

Признајем, на изложби сам била изненађена. Његве боје, барокност израза, (де)композиција, нису ми увек пријали. Ипак, када сам стала испред слика, монументалних платна на којима су биле сцене „разбијеног огледала“, све је постало другачије. Покајала сам се због свог првобитног неповерења, а без доказа за исто. Наставите са читањем

А . А . А на отварању изложбе „Структура сећања“ Сузане Вуловић

imageedit_8_8794211967

Седамнаестог јануара ове године одржала сам кратак говор на отварању изложбе „Структура сећања“ академске сликарке Сузане Вуловић.

Сузана Вуловић рођена је у Ивањици 1991. године. Школовала се на Академији ликовних уметности у Требињу. Живи и ради у Београду.

Посетила сам њену изложбу у Магацину у Краљевића Марка лета 2018. године а потом и њен атеље у згради БИГЗ. Тада сам пред њом коментарисала још увек неосушена платна. Њој се допао мој начин артикулације виђеног па ме је позвала да отворим изложбу у Галерији 73 на Бановом брду која је трајала од 17. јануара до 29. јануара 2019. године. Наставите са читањем

Folklorna umetnost kao preduslov avangardne umetnosti: Kazimir Maljevič i Stevan Mokranjac

Jarko sunce odskočilo,
sele, žetva je,
haj, haj, haj!
Ustaj, ne spavaj!

Tradicionalna umetnost i avangarda imaju mnogo više zajedničkog nego različitog. Kada kažemo tradicionalna umetnost, mislimo na folklorne forme, „naivnu“ umetnost čije geometrijske oblike kolektivno nesvesno jednog naroda koristi u različitim oblicima svog stvaralaštva koje se, ukoliko postane muzejski eksponat, imenuje kao „primenjena umetnost“. Ćilimi, grnčarija, heklani stolnjaci, rezbarije na muzičkim instrumentima.

Osloboditi sliku forme i dati joj samo ono što joj je, od početka svojstveno, boju, bio je cilj ruskog avangardnog umetnika Kazimira Maljeviča. Taj proces je u njegovom slučaju tekao postepeno i poznati crni kvadrat nije njegova prva slika. Pre nje, slikar je morao, po prirodi stvari, proći put figuracije, koje se postepeno oslobađao. Jedan od njegovih ranih ciklusa, još uvek figurativan, i sa više boje, bio je u vezi sa seljacima u polju.

Ideološki kontekst ne treba prevideti. I po upotrebi predmetne prikazanosti i po upotrebi tri boje: crne, crvene, bele. Nema ideologije koja ih nije, zajedno ili odvojeno, koristila, bivajući svesna snažnog vizuelnog i psihološkog utiska koji njihova kombinacija ostvaruje na posmatrača (trijada je bitna: isto kao što nijedan veliki brend danas ne koristi više od tri boje za svoj logo). Cilj je bio ostvariti psihološki efekat na posmatrača. Nastavite sa čitanjem

Pet oficira sa Jave

Indonesia, Java, Five Javanese court officials, Anonymous, oil painting, gilding, c. 1820 - c. 1870

Moje putovanje Holandijom obogaćeno je i pogledom na ovih pet portreta u Rijks muzeju u Amsterdamu. Svi su iste veličine: 1.96 metara visoki i 74 santimetra široki. Bili su u jednoj od soba muzeja. Porcelanski papagaji, ulje na papiru oficira sa Jave, teški drveni apotekarski kabineti iz Nemačke, velika ulja na platnu (straže, mlekarice, mrtve prirode, devojčice u čipkanim haljinama, egzotične ptice), umetnost Istoka, umetnost pre holandske samostalnosti, pod uticajem majstora iz Antverpena i Briža, iscrtana ogledala, različite skulpture, velike makete brodova, ključevi, mačevi, staklo i medaljoni. Različite teme, različiti oblici stvaralaštva, duh jedne nacije i jednog vremena ili mnogih vremena stapaju se u jednu tačku.

Soba u kojoj sam se nalazila bila je hronotop, tačka u kojoj se seku vreme (hronos) i prostor (topos). U njoj se nalazila umetnost koja se odnosi na prisustvo Holanđana u Aziji, tačnije u Indoneziji. Istočno-indijska kompanija, iako je bankrotirala 1798. i svoj „proizvodni“ pogon (svakako, nije moglo biti reči o proizvodnji, u pitanju je bila klasična ekonomska eksploatacija resursa drugih zemalja, uspostavom sopstvene dominacije posredstvom vojske i trgovačkih zakona) ustupila Engleskoj, drugoj lepotici kolonijalnog oblika vladavine i bogaćenja, zadržala je svoje kompanije još dugo na tlu Balija, Jave, Sumatre, trgujući duvanom, šećerom i kafom, na čijim su plantažama radili robovi (interesantno je pomenuti da Kenet Klark, u svojoj čuvenoj emisiji, kada govori o holandskoj umetnosti ni na jednom jednom mestu ne pominje njihovu kolonijalnu prošlost, što je neobično, baš zato što on sam kroz emisiju pokušava da dočara gledaocu kako su upravo novi ekonomski oblici u tom društvu doprineli sjajnoj umetnosti i novoj građanskoj klasi, ni jednom ne pominjući kakvi su to novi ekonomski oblici). Nastavite sa čitanjem

„Noa Noa“: Dnevnik sa Tahitija Pola Gogena

<i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i>

Između vaše civilizacije i mog varvarstva je raskorak. Civilizacije u kojoj vi patite. Varvarstva koje je, za mene, podmlađivanje. – Pol Gogen, 1895.

Pol Gogen (1848-1903), francuski slikar, koga, ukoliko podlegnemo nepouzdanim klasifikacijama zapadne umetnosti, možemo odrediti kao postimpresionistu, ili kao preteču ekspresionista (jak koloritet, interesovanja za umetnost Okeanije, napuštanje dotadašnjih normi površinskog prikaza, grube linije, otvoren potez četkice oku posmatrača) koji je, zgađen konvencijama „civilizovanog“, zapadnog društva (ali istim tim konvencijama i sam zagađen, ukoliko imamo u vidu kakav je bio njegov odnos prema Van Gogu ili njegovoj supruzi), odlučuje da napusti Francusku, da napusti Evropu i da, posle jedne uspešnije prodaje svojih slika, sav novac uloži u odlazak na Tahiti gde je, u ključu misli Žan-Žak Rusoa (ali, nepotvrđeno da li i doista pod njegovim uticajem), želeo da započne novi život, u skladu sa prirodom.

Gogen odlazi na Tahiti prvi put 1891. godine. Isprva ostaje razočaran zatečenim prizorom. Kolonijalni oblici vladavine i nametanja svakodnevnih aktivnosti snažno su bili prisutni na tlu za koje je mislio da će ga osloboditi buke grada, robnih i novčanih uslova na koje je navikao ili na koje je bio primoran. Međutim, vremenom, Gogen je pronašao, dalje od gradova i naselja, mesto za sebe, selo Mataja. Slike koje prvo povezujemo sa njegovim stvaralaštvom, nastale su u poslednjoj fazi tog stvaralaštva i motivi se odnose na devojke sa Tahitija, prirodu, razgovore i trenutke provedene sa njima.

Gogenov otac bio je Francuz, dok mu je majka bila peruanska kreolka. Gogen od rane mladosti putuje svetom. Njegov način oblačenja, kao i fizički izgled, deo su majčine zaostavštine i života provedenog u Peruu. U Francuskoj, Gogen živi drugačijim životom. Učestvuje na nekoliko izložbi impresionista, čija je dela prethodno kupovao. Učestvuje u različitim slikarskim kolonijama, boravi u Bretanji, druži se sa Sinjakom, Seraom i Van Gogom. Po dolasku na Tahiti intenzivno stvara. Pošto ostane bez novca vratiće se u Pariz 1893, posle dvogodišnjeg odsustva. Sa Anah, svojom ljubavnicom sa Jave (Gogen je imao ženu, Metu Sofi Gad, Dankinju, sa kojom se oženio kada je imao dvadeset četiri godine i sa kojom je imao petoro dece), utorkom u svom ateljeu organizuje okupljanja na kojima čita odlomke iz svog dnevnika, ilustrovane knjige koja će biti štampana pod nazivom Noa Noa i koja je predmet naše objave. Nastavite sa čitanjem

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Mječislav Jastrun

LETNJA NOĆ

Kratka letnja noć s tobom.
Munja. Kako su časovi leteli u kasu!
Nad tvojom zaspalom glavom
Prozor otvoren na vrt divlji i zvezde.

Moje oči su bdele nad zaspalom do zore.

Sve jače ti si sjajila u mraku,

Od nogu do kose ljubičasta kao na dnu vira,
Sve dok osvit nije pobelio
Gluhi prozor svetlošću, pesmom ptica
Bijući u okna granama iz vrta.

I prošla je kratka letnja noć, ljubav i mladost.

USPAVANA

Ti spavaš već davno i ne znaš da se kazaljka sata
Pomakla do blizu tri posle ponoći na osvetljenoj ploči,
Tvoja kosa leži rasuta na jastuku kao da si umrla –
I ništa ne znaš o onome što se dešava unutar okeana
Mada ka tvojoj nepokretnoj glavi
Plove genezijska stvorenja koja nisu znala za strah pred potopom,
Mada se milijarde punktova pale na zemljinoj kugli,
Mada tišina u bolničkim hodnicima
Zagleda svojim mrtvim pogledom u metalne brave
I u starom samostanu na vlažnom zidu gubi boju freska Fra Anđelika,
Mada voda iz gorskih izvora koncertira u cevima
I u kući, u koju su stigli gosti, cvet paprati pale električne lampe,
Mada se majka nadnosi nad umirućim detetom,
Mada besani ne može da zaustavi krvotok uspomena,
Mada…

I bila bi nepodnošljiva grozota te istovremenosti
da nije činjenice da drhtaji i talasi što se sukobljavaju u tvojoj glavi
Ne bacaju na ekran tvojih snova dosta izrazite slike
I ne pretvaraju se u zvuk
I jedva su nagoveštaj tišine što predoseća glasove i nagoveštaj slike neizrazitih boja
I mada se trude da se zadrže u tebi, za tebe ih nema. Nastavite sa čitanjem

Pariska opera Garnije

Image result for marc chagall opera

Slikar Mark Šagal je na poziv tadašnjeg ministra kulture Francuske, Andre Malroa, 1960. godine oslikao tavanicu opere Garnije, nazvanu po Šarlu Garnijeu, njenom arhitekti koji je za vreme Napoleona III, inače velikog obnovitelja Pariza, osmislio ovo, po svom stilu, barokno zdanje, dragulj arhitekture. Dragulj, ali anahron.

Napoleon III je značajan i po tome što je modrenizovao Pariz zajedno sa arhitektom Osmanom, što je Bodlera navodilo na melanholična stanja, a to nam pesma Labud i potvrđuje. Zdanje je građeno četrnaest godina, od 1861. do 1875, što, sudeći po priloženim nacrtima u nastavku objave, deluje sasvim razumljivo.

Opera ima hiljadu devetsto sedamdeset devet sedišta. U vreme kada je građena bila je najskuplja građevina koju je država Francuska finansirala. Njenoj popularnosti naročito je doprineo roman Fantom iz Opere Gastona Lerua. Scena je najveća na svetu i na njoj može da stane do četristo pedeset umetnika i izvođača. Nastavite sa čitanjem

Glasovi putovanja

Turner-Joseph-View-to-the-east-from-Giudecca-Sun

Vilijam Tarner, „Venecija“, 1825.

Uprkos svetu, reći, pevati: „We live in a beautiful world“. Pod lepim svetom ne podrazumevam istoriju. Istorija nije sve.

Alber Kami je pisao:

Siromaštvo me je sprečilo da mislim kako je sve pod ovim suncem i u istoriji dobro; sunce me je naučilo da istorija nije sve.

Poučena tim rečima, celokupnom njegovom poetskom prozom uobličenom u zbirci eseja „Leto“, tom mestu sunca evropske esejistike 20. veka, ja putujem. Posmatram gradove, oni nisu ono što ja vidim i doživim u njima. Posmatram ljude u plavim majicama, bež pantalonama, sa elegantnim naočarima za sunce. Oni nisu ono što ja vidim. Posmatram pse, izloge, uokvirene mape grada na zidu. Osluškujem zvuk nadolazeće mašine u metrou. Posmatram ljude dok ulaze u vozove. Pitam se: „Šta bi se desilo kada bi neko ispremeštao vozni raspored ili pomerio kazaljke sata u holu?“.

Rošave fasade, u stvari, palimpsest naše civilizacije, a i više od toga, slojevi i slojevi reči, ne napisanih već izgovorenih.

Tako sam jednom, u Pragu, usled strahovite glavobolje izazvane umorom, ušla u kafe, u samom centru grada, poručila bilo šta, samo zato da bih mogla da na miru sednem, da dobijem kriglu vode i popijem svoj kafetin. Nije bilo puno ljudi unutra. Sela sam do prozora, a dva metra ispred njega bile su šine po kojima je klizio, povremeno, nečujni tramvaj. Prekoputa prozora, delio nas je samo taj povremeni tramvaj, bila je jedna poznata crkva, sa divnom kupolom i lepom belom fasadom. Da li od leka, ili od halucinacije izazvane umorom, ili zbog samog grada, ja sam tada počela tako intezivno da doživljavam sve oko sebe da sam se, ubrzo, stopila sam svim tim slojevima koji su dopirali, sa zvukovima, sa siluetama, sa prizorima.

Glas Krisa Martina pratio me je na nekim putovanjima i često slušam Coldplay baš kada mi se putuje, kada me ponese seta ostajanja u mestu. Prvo sam, zapravo po povratku, a ne dok sam boravila u Francuskoj, maja 2008, slušala album Viva la vida Naročito mi se izmagličast zvuk pesme Violet Hill učinio poput nekog pejzaža koji sam posmatrala iz voza. Stvorio je predamnom sliku fasada francuskih građevina 18. i 19. veka, asocirao na neobavezan život, svakodnevicu koju provedeš u tankom kaputu, a februar je, na severu, i tebi nije hladno. Taj osećaj.

Ne bih umela da pronađem zajednički imenitelj prethodnim redovima, ali mislim da ću polako i prestati da kroz svoje pisanje pokušavam da uspostavim neki „zajednički imenitelj“. Zašto pisanje ne bi bilo poput nekog protoimpresionističkog Tarnerovog akvarela Venecije? Zar misao nije sfumato? Oblici se naziru ali su granice između njih izgu(b)ljene, u dimu… Slika sećanja je duhovni svet u koji se može ući, želim preko.

A unutra, slika na sliku naleže, opet palimpsest, zamagljene su granice, svetlost i tama, blagom gradacijom, ulivaju se jedna u drugu. Oblici su razaznatljivi, ali granice među njima nisu čvrste, razlike su nepouzdane. Eto, to je sećanje na impresije tokom mojih putovanja. Dakle, dvostruka udaljenost koju rečima treba, kao prstima paru sa stakla, razjasniti. To nije moguće, bar nije lako. Za početak, tu je muzika. Ona je najpouzdaniji zapis sećanja, više nego reči na papiru ili fotografija.

Preporuka: Coldplay 1, 2

Filip Džonson o promeni kao jedinoj izvesnosti moderne umetnosti

Danas postoji samo jedna apsolutna stvar, a to je promena. Ne postoje pravila, apsolutno ni u jednoj umetnosti ne postoje izvesnosti. Postoji samo osećanje čudesne slobode, neograničene mogućnosti istraživanja i beskonačna prošlost velikih arhitektura istorije za uživanje.

Ne zabrinjava me novi eklektizam. Ni Richardson koji se smatrao eklektikom to uopšte nije bio. Dobar arhitekta će uvek napraviti orginalno delo. Loš arhitekta će napraviti najgore „moderno“ delo, kao što bi napravio i delo (to jest imitaciju) sa istorijskim formama.

Strukturalno poštenje za mene je jedna od dečijih muka koje bi trebalo što pre da se oslobodimo.

Dovoljno sam star tako da sam beskrajno uživao u internacionalnom stilu i u tom području radio sa najvećom radošću. Još uvek verujemo da su Le Korbizije i Mies najveći živi arhitekti. Ali sada se epoha menja tako brzo. Stare vrednosti se ponovo šire vrtoglavom brzinom. Neka živi Promena!

Opasnost koju vi vidite u njenom sterilnom akademskom eklektizmu uopšte nije opasnost. Opasnost leži u suprotnom, u sterilnosti Vaše Akademije modernog pokreta.  – Philip Johnson

Citirano prema: Paolo Portoghesi, „Star System i kriza funkcionalističkog statuta“, u: Jedinstvena vizija arhitekture. Kritička antologija, priredio Slobodan Selinkić, prevod Branka Krasić, Radionica SIC, Beograd, 1989.