Сликар рушевина Ибер Робер

Елизабет Виже Лебрен, „Портрет Ибера Робера“, 1788.

Ибер Робер, француски сликар 18. века, познат је по приказима рушевина које су пред нашим очима дате у дивљем пределу, зараслом, које посећују залутали путници, пастири, вештице, разбојници и сељанке које перу веш. Приказ рушевина најчешће је плод слободне игре маште и уобразиље на цртежима и сликама које зовемо капричо. Ваљало би направити разлику између ведута и каприча. Ведуте представљају конкретан панорамски приказ града, често идеализован, дат у прецизној перспективи, са распоредом грађевина који одговара чињеничном стању архитектуре одређеног града. Међутим, капричи произилазе из слободне игре уобразиље самог уметника који грађевине, постојеће или непостојеће, комбинује у приказу са другим грађевинама, трговима и архитектонским целинама, слободо и у поретку који не одговара реално постојећем архитектонском стању. Саша Брајовић и Татјана Бошњак, ауторке монографије Имагинарни вртови Ибера Робера пишу следеће:

Робер је дуговао своја стилска и иконографска решења римској традицији у оквиру које је постојала подела на четири основна типа архитектонских представа: veduta ideale, veduta di fantasia, prospettiva, rovinismo.

Veduta ideale је представа актуелних места и славних грађевина, слободно аранжираних, обично стварана за путнике Grand tour-a; prospettiva је декоративна илузионистичка архитектонска перспектива урбаних екстеријера и ентеријера са театарским ефектом; rovinismo је приказ рушевина.

Отуда су Роберове слике значајне за потоње романтичаре, иако су и Каналета и Робера енглески путници на свом образовном путовању доносили из Италије. Третман пејзажа, интересовање за римску антику, савремен доживљај исте, слика рушевине која се доживљава као рањено тело Времена, а не само као архитектонска целина прошлости која је оштећена, чине Робера значајним за (прото)романтичарски сензибилитет. Најзад, ту је и наглашен индивидуални доживљај рушевина посредством приказа на који је већ указано, кроз каприче (италијански: capriccio, термин из музике који се односи на композицију слободне форме, виртуозну). Наставите са читањем

Braća Gonkur: „Istorija francuskog društva za vreme revolucije“ (odlomak)

Ogromni nameštaj Francuske, taj nameštaj koji je Riše-Serizi procenio na milijardu četiri stotine miliona godine 1788; sva ta drvenarija, ti mermeri, to zlato koje je ukrašavalo Mare i predgrađe Sen-Žermen, ta neocenjiva domaća sredina nedostižna po brižljivoj izradi, primamljivoj lepoti, eleganciji, koju je XVIII vek spremao s ljubavlju svom građanskom životu, te divne biblioteke koje su strpljivo sakupljala kroz vekove kaluđerska udruženja, te carske privatne biblioteke, te biblioteke ljudi kao Lamoanjon, u koje su tri naraštaja, jedan za drugim, nagomilavala bogatstva, poručujući nabavke po svom izboru francuskim ambasadorima u inostranstvu, te zbirke antičkih predmeta, kineskih stvari, slika, crteža, gravira, porcelana, po kojima je lepi Pariz Luja XV i Luja XVI bio neuporedivi muzej retkosti, te lične zbirke starinskih stvari prebogate u najskupljim mramornim i raskošnim bronzanim stvarima, kao zbirke vojvode de Šon i opata Kampartena de Šopi; te zbirke slika i crteža, privatni Luvri, zbirke kneza Kondea, vojvode de Šabo, Kalonova, grofa de Vodreja, vojvode de Lin, vojvode de Monmoransi, maršala de Segir, vojvode de Brisak, barona de Bezanval, Lenoarova i de Bretejova, Difrenoa, Ditartroa, Peltijea de Monfortena, Kurmona, Šalija de Bertena, Sen-Morisoa, de la Renijera, Kuprija de Diprea, g-đe Soren; te zbirke koje su iznosile velikolepnost umetnosti, predavane od dedova, čuvane od sinova, obogaćene od unuka, i za koje su izvesni sopstvenici bili vezani sa toliko ljubavi da neće da emigriraju, i zalažu svoju glavu, kao Šansne, da bi ostali i živeli pored njih; te palate tako bogate u svojoj unutrašnjosti da sopstvenici stavljaju na kocku monarhiju da bi ih sačuvali; kraljevski nameštaj, skup onog što je umetnost najlepše izvela u zlatu, srebru, dragom kamenu, izbor međ samim divotama, koji je punio Magacin nameštaja, ukrašavao kraljeve dvorce; te crkve, bazilike, katedrale u kojima se umetnost ranog hrišćanstva sva iscrpla u kamenu, zlatu, srebru, nakitima, u kojima je sve bilo divna izrađevina, počevši od čipkastih portala do emalja na ćivotima; – sva ta blaga kraljevske, plemićke, feudalne, katoličke Francuske, dekreti, koji zabranjuju svaki kraljevski, feudalni znak, a docnije svako versko znamenje, osuđuju ih na propast i određuju, jedna na prostu licitaciju i rasturanje, druga na topljenje, jedna na vatru, druga na čekić.

Crkve su unakažene; kao kakva rezbarija Benvenuta Čelinija na kojoj bi se zabavljala pesnica kakvog grmalja, ostaju postiđene, nagrđene, sa iskrnjenim i obeščašćenim fasadama, sa svecima koje su gijotinirali maljevi, sa svojim pretopljenim srebrnim posudama. Nastavite sa čitanjem