Oskar Vajld o umetnosti, ljubavi, prijateljstvu i lepoti

O PRIJATELJSTVU

Prijatelja biram po izgledu, poznanika po karakteru, neprijatelja po pameti. Nemam ni jednog glupog neprijatelja, sve su to bistri i pametni ljudi koji me mrze i poštuju.

Da sam ga bolje poznavao, nikad mu ne bih bio prijatelj. Ko previše zna o prijateljima – ostaće bez njih.

Ne znam da li je Hari prvi udario Roberta ili je bilo obrnuto. Jedino znam da su bili veliki prijatelji.

O LJUBAVI

Muškarac može biti sretan sa bilo kojom ženom, ali samo dok je ne zavoli.

Ljubav počinje zavaravanjem samog sebe, a završava zavaravanjem drugih.

Muškarci uvek žele da budu ženama prva ljubav, a žene muškarcima poslednja.

Nemoguće je biti pravedan prema onima koje volimo.

Stvarno velika ljubav danas je relativno retka, a sebi je mogu priuštiti samo bogati i dokoni. To je ujedno i jedina korist od te beskorisne klase ljudi.

Onome ko istinski voli jednu ženu, sve druge postaju potpuno nevažne.

„Zauvek“ je tako grozna reč, a žene je obožavaju. One su u stanju da pokvare svaku vezu trudeći se da potraje zauvek.

O LEPOTI

Bolje je biti lep nego dobar. Čak je bolje biti i dobar nego ružan.

Prepoznavanje lepote najuzvišenija je životna spoznaja. Čak je i sposobnost razumevanja boja važnija od osećaja za ispravno ili pogrešno.

Lepota je uvek moderna.

Lepota ima toliko različitih značenja koliko čovek različitih raspoloženja. Lepota je simbol nad simbolima.

Ružnoću smatram vrstom bolesti, a bolest i patnje izazivaju u meni odbojnost. Želim da budem što dalje od takvih.

Saosećanje sa patnjom i bolom uznemirujuće je i pomalo morbidno. Treba se posvetiti lepoti i radosti življenja. Što manje govorimo o životnim nedaćama, to bolje.

O KNJIŽEVNOSTI

Najveći pesnici obično su neugledni ljudi. Istovremeno, slabiji su pesnici upravo fascinantni. Što su im stihovi lošiji, to im je izgled atraktivniji. Čim objave svoju knjižicu drugorazrednih stihova, odmah postaju neodoljivi – oni žive poeziju koju nisu u stanju da napišu. Veliki pesnici, pak, obično pišu o onome što se sami ne usude ostvariti.

Pravi umetnik ne obazire se na mišljenje publike. Za njega ona ne postoji. To ostavlja piscima popularnih romana.

Zanimljivo je da su najgora dela uvek rađena sa najboljim namerama. To se događa uvek kad ljudi sami sebe uzimaju preozbiljno.

Pišem samo zato jer mi to pruža neopisivo zadovoljstvo. Ako se usput i drugima dopadne – tim bolje. A što se tiče publike i masovnog obožavanja, to ostavljam piscima jeftinih romana. Prelako je dopasti se svima.

Kad čitaoci procene da je knjiga nerazumljiva, znači da je pisac napisao nešto novo i jako dobro. Ako pak knjigu proglase nemoralnom, znači da je istinita.

Sva loša poezija izvire iz iskrenih osećanja. Biti prirodan znači biti banalan, a to je već sasvim neumetnički.

Pesnik može otrpeti sve – osim štamparske greške.

O UMETNOSTI

Umetnost je najača vrsta individualizma koju svet poznaje.

Popularnost je lovorov venac koji svet stavlja na glavu bezvredne umetnosti. Sve što je popularno – loše je.

Jedino se voditelj aukcije može podjednako diviti umetničkim delima svih pravaca i škola.

Jedini umetnici za koje mogu reći da su u privatnom životu zabavni i zanimljivi su loši umetnici. Dobri umetnici žive samo za svoju umetnost i savršeno su nezanimljivi i dosadni.

Svako novo delo stvara i novog neprijatelja – kako delu, tako i autoru. Da bi čovek bio omiljen, treba da bude mediokritet.

Samo mediokriteti mogu napredovati u umetnosti. Pravi umetnik vrti se u krugu vlastitih remek-dela, gde je prvo isto toliko dobro kao i poslednje.

Originalnost koju zahtevamo od umetnika jeste originalnost pristupa, a ne originalnost teme. Samo nemaštoviti umetnici uvek traže nove teme.

Otkriće Amerike je početak smrti umetnosti.

Izvor: Oskar Vajld, Misli, aforizmi i parabole, preveo i priredio Nikola S. Krznarić, Feniks Libris, Beograd, 2005.

Umetnik i njegov atelje: Danilo Kiš

Četri fotografije Danila Kiša koji je, možda, u prostorijama neke redakcije, a možda u svom stanu. Na desnom zidu je crtež Vladimira Veličkovića. Fotografisao Jaša Josimović.

Ne volim ljude koji se izvlače iz sveta kao kišne gliste. Bez ožiljka i bez ogrebotine. Komedijaši. Agnosco veteris vestigia flamme. Ožiljkom jednim obogaćen.

Danilo Kiš na blogu A . A . A

Vladimir Veličković na blogu A . A . A

Tema ‘Umetnik i njegov atelje’ na blogu A . A . A

Danilo Kiš: „Proza počinje tamo gde prestaje poruka“

Čovek postaje pisac upravo zato što je odabrao da kaže izvesne stvari – svoju tragičnu usamljenost, svoje očajanje – ali on je tada, u tom trenutku tragičnog izbora između pisanja i akcije, tj. pisanja kao akcije, još samo kandidat za očajnika ali ne još i pisac, i on veruje da je pisanje dostojna zamena egzistencije i da dakle ima neki viši smisao. Pisanje je traganje za sopstvenim identitetom, jer smo već saznali da se literaturom i pomoći nje ne može učiniti ništa. Onaj ko hoće prozom da prosvećuje, „da kaže svetu neke stvari“ – taj je zapravo publicista. I tada ne piše prozu. Proza počinje tamo gde prestaje poruka.

Izvor citata nepoznat. Iz moje beležnice (2006).

Danilo Kiš: „Pisanje je čin očajanja, beznađa“

Kad čoveku ne preostaje ništa drugo, počinje da piše. Pisanje je čin očajanja, beznađa. Staviti sebi omču oko vrata ili sesti za pisaću mašinu, to je jedina dilema. I pisac zapravo i ne čini ništa drugo do to: svaki put se iznova iskušava. Kada je već seo za pisaću mašinu, on se opredelio, i on je svestan tog opredeljenja. Kao što je svestan i činjenice da je to opredeljenje privremeno, da je ta dilema lišena ovog časa, i za ovu priliku. Sutra će ponovo stajati između omče i pisaće mašine.. Kuda da proturi svoju ludu glavu: kroz omču konačnosti ili se nagnuti nad vrtoglavim ponorima mogućnosti? – To je čin pisanja, ‘mrtvi ugao’. Sve ostalo je usmeno kazivanje, publicistika.

Izvor citata nepoznat. Iz moje beležnice (2006).

Danilo Kiš: „Ja u svojim prozama sramno ležim na psihijatrijskom otomanu“

Knjige i nisu ništa drugo do piščeva lična i porodična arhiva. Biografija pisca je nalik na palimpsest. Sve zavisi od toga koji nas sloj rukopisa interesuje. Na tome se zasnivaju sve kritičarske škole, na tom opredelenju za jedan od slojeva palimpsesta. Što se mene lično tiče, ja u svojim prozama sramno ležim na psihijatrijskom otomanu i pokušavam da kroz reči dospem do svojih trauma, do izvorišta svoje sopstvene anksioznosti, zagledan u sebe. Kad sve to što kažem ne bi bilo rečeno „na izvestan način“, to bi bila samo tzv. ispovest. Ovako, to je proza. Proza života. Fukoovska proza sveta.

Izvor citata nepoznat. Iz moje beležnice (2006).

Ilustracija: Dragan Stojanović (karikaturista)

Intervju sa Danilom Kišom iz 1987. godine

Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.

 

Povodom dvadeset i pete godine od smrti Danila Kiša (22.02.1935 – 15.10.1989), Treći program Radio Beograda reprizirao je razgovor koji je 1987. godine sa piscem vodila Radmila Gligić.

Ilustracija: Dragan Stojanović (karikaturista)

Renesansna umetnost u flmu „Ogledalo“ Andreja Tarkovskog

zerkalo-1 zerkalo-2 zerkalo-3 zerkalo-4

Ruski reditelj Andrej Tarkovski u mnogim filmovima koristi renesansno slikarstvo kao inspiraciju. Ovde vidimo četri kadra iz filma „Ogledalo“ – dečak lista knjigu posvećenu Leonardu da Vinčiju. U nastavku slede pojedini citati reditelja o umetnosti, njenom značaju i ulozi u životu pojedinca.

„Umetnost potvrđuje sve ono što je najbolje u čoveku – nadu, veru, ljubav, lepotu, molitvu… Ono što sanja i ono čemu se nada..“

„Kad god umetnik na neki način rastopi sebe u umetničkom delu i kad nakon toga on sam nestaje bez traga, tada je to neverovatna poezija.“

„Ako čovek prihvata isključivo empirijske činjenice, bilo na društvenom planu, političkom, tehničkom ili planu življenja, rezultati mogu biti samo užasni i život postaje nemoguć. Jer nemoguće je živeti bez razvoja duhovnosti.“

„Dobar reditelj može se prepoznati već na osnovu jednog kadra. Uvek ćete prepoznati režiranje Bergmana, Kurosave i Antonionija, niko od njih nikada ne može biti pomešan s bilo kim drugim, jer je kod svakoga od njih opažanje vremena uvek isto. Pravi umetnik stvara intuitivno.“

Huan Oktavio Prens: „Govorio je da piše da bi znao zašto živi“

„Govorio je da piše da bi znao zašto živi. Moj moto je bio da čovek treba da piše zbog unutrašnje potrebe za tim, jer ako piše samo da bi se zabavljao, onda nije pravi pesnik. Pesnik živi jedan dramatičan odnos sa rečima. To je ono što običnom čoveku nije mnogo važno. Za pesnika jedna reč ili jedan zarez su toliko važni, kao da stavlja svoj život na kocku.“

„Uvek sam delio sudbinu zemlje u kojoj sam živeo. Nikada se nisam osećao kao gost, nego domaćim.“

„Argentina je zemlja emigranata. Svaki Argentinac ima još neku otadžbinu. I kad se kaže odakle dolaze Argentinci, odgovor je: sa broda.“

Huan Oktavio Prens, argentinski piac. Iz intervjua povodom gostovanja na skupu „Dani Vaska Pope“ u Beogradu.

Iz moje beležnice, zapisano 2. jula 2008.

Man Rej o slobodi i stvaralačkoj radosti

Image result for man ray

Oduvek su postojale, a postojaće i dalje,  dve teme u svemu što sam radio: sloboda i radost.

Es gab immer und gibt immer zwei Beweggrunde fur alles was ich tue: die Freiheit und die Freude.

There have always been and still are two themes in everything I do: freedom and pleasure.

Iz moje beležnice 2007. godine.

Fotografija: Man Rej, „Lippen an Lippen“, 1930.

Bronzana skulptura i snovi

Ništa vam ne pripada više nego vaši snovi. Ništa nije u tolikoj meri vaše delo! Materija, oblik, trajanje, glumac, gledalac – u tim komedijama ste vi sami. – Fridrih Niče

Antičke bronzane skulpture deluju kao nepokretni, zaustavljeni san. Uz ovaj Ničeov odlomak dopalo mi se da postavim fotografiju skulpture boga sna, Hipnosa, za koju sam saznala da je u Britanskom muzeju u Londonu. Takođe, pronašla sam jedan stari katalog bronzanih skulptura koje su u pomenutom muzeju, a koji možete pogledati ovde. Skulptura je pronađena u blizini Peruđe, a u Britanski muzej dospela je 1866. godine. Detaljnije o njom možete, takođe, pročitati u pomenutom katalogu (link)

O Kazanovi

Kazanova

„Rekao mi je da je on slobodan čovek, građanin sveta.“ – Miron o Kazanovi, iz pisma Albertu fon Haleru 21. juna 1760.

„Znate, vi ste veoma lep čovek.“ – Fridrih Veliki Kazanovi 1764. u parku dvorca Sansusi, iznenada se zaustavivši i osmotrivši ga.

„Zna li ona da je jedino tvoje bogatstvo glupost ljudi?“ – Kazanova kockaru-varalici Kročeu.

„Kažu da je književnik, ali sa duhom sklonim spletkama, da je bio u Engleskoj i Francuskoj, da se kod kavaljera i žena služio nedozvoljenim sredstvima, jer je oduvek bio njegov manir da živi na račun drugih, i da vara lakomislene.. Kada se čovek upozna sa imenovanim Kazanovom, vidi mu na licu bezverje, obmanu, blud i pohotljivost, sve to na užasavajući način spojeno.“ – Tajni izveštaj venecijanske inkvizicije 1755.

„Živeo sam kao filozof.“ – Kazanovine poslednje reči.

„Koliko sam puta u svom životu učinio nešto što mi je bilo odvratno i što nisam mogao da shvatim. Ali bejah gonjen nekom tajanstvenom silom, kojoj se svesno nisam opirao.“ – Kazanova u memoarima.

„Drukčije sada stvari izgledaju, tražim sebe, ali me nema. Nisam onaj koji sam bio, niti smatram da sam: bio sam. – Potpis na Kazanovinom portretu iz starih dana.

„Sve zavisi od toga da imaš hrabrosti.“ – Kazanova

Ovih nekoliko citata stoje na početku svakog poglavlja biografske knjige koju je Štefan Cvajg posvetio Kazanovi. Sve preporuke za Cvajgovo delo posredstvom koga se detaljno upoznaje život ovog italijanskog pisca, pikara, bonvivana i filozofa.

Izvor: Štefan Cvajg, „Neimari sveta (I knjiga)“, preveo Slobodan Janković, Rad, Beograd, 1983.

Diter Knop o modernoj umetnosti i tradiciji

Moderna umetnost učila nas je da napuštamo tradiciju. Ovo bi trebalo da nas nauči da prekinemo sa tradicijom moderne umetnosti. – Dieter Knopp

Citirano prema: Paolo Portoghesi, „Evropski horizont“, u: Jedinstvena vizija arhitekture. Kritička antologija, priredio Slobodan Selinkić, prevod Srđan Vejvoda, Radionica SIC, Beograd, 1989.

Vilijam Blejk: „Svet imaginacije je svet večnosti“

Blake

Dva odlomka iz Blejkove „proročke“ poeme Jerusalim: Emanacija velikog Albiona ilustrativna su za ovu temu:

Svet imaginacije jeste svet večnosti. To je božanski zagrljaj u koji ćemo posle smrti fizičkog tela svi otići. Svet imaginacije beskrajan je i večan, dok je fizički svet samo krajan i prolazan.

Ja ne znam ni za jedno drugo hrišćanstvo, ni jedno drugo jevanđelje, do slobode da čovek kroz umetnost izražava svoju božansku imaginaciju – imaginaciju, stvarni i večni svet, kojega je ova trošna vasiona samo jedna bleda senka, u kome ćemo živeti u svojim večitim ili imaginativnim telima, kad ovih smrtnih nestane.

Preporuka za novu knjigu o Vilijamu Blejku (preuzeta sa facebook stranice The Ritman Library) je delo Tobije Čurtona (Tobias Churton) Jerusalem! The real life of William Blake izdate u Londonu 2015. godine. Blejkovi crteži koji prate ovu objavu pripadaju pomenutom delu, poslednjem i najdužem u pesnikovom opusu.

The real life of William Blake was his spiritual life, which Tobias Churton, acclaimed biographer of such diverse personalities as Elias Ashmole (“The Magus of Freemasonry: The mysterious life of Elias Ashmole”) and Aleister Crowley (“Aleister Crowley: The biography”) describes on the basis of ‘never before published records – letters, diaries, pamphlets and books’, casting ‘unprecedented light and perspective on William Blake’s life and times’. In this book, Churton argues that ‘Blake believed Man does not “belong” to society; rather, we are all members of the Divine Body, co-existent with God’. Blake was ‘concerned with a total spirirtual revival – what had gone wrong with Man, and how to put it right’.

Citat Edvarda Munka

10933717_693486934101814_745342153073086077_n

Ovaj odlomak deo je biografije Edvarda Munka koju je napisao norveški pijanista i književnik Ćetil Bjernstad. Duži odlomak iz ove knjige možete pročitati u tekstu Umetnik i njegov atelje: Edvard Munk.

Ćetil Bjernstad rođen je u Oslu 1952. godine gde je stekao obrazovanje klasičnog pijaniste. Školovao se još u Londonu i Parizu. Uz klasične, komponovao je i izvodio još i džez i rok kompozicije. Komponovao je muziku na tekstove Knuta Hamsuna i Edvarda Munka, kao i muziku za filmove Žana-Lika Godara. Autor je preko dvadeset pet književnih dela – romana, drama i romansiranih biografija.

Izvor: Ćetil Bjernstad, „Priča o Edvardu Munku“, prevela Nevena Ašković, Zavod za udžbenike, Beograd 2013.

Kармен Силва и Винсент ван Гог

Carmen Sylva

Кармен Силва (Carmen Sylva) био je литерарни псеудоним румунске краљице Елизабете, рођене 29. децембра 1843. године у Немачкој.

Као миљеница енглеске краљице Викторије, Елизабета је испрва требало да се уда за принца Едварда VII. Ипак, титулу будуће краљице Енглеске понела је данска принцеза Александра.

Елизабет је касније у Берлину упознала будућег краља Румуније Карола I и удала се за њега 1869. године.

Оно што је Елизабету издвајало од многих европских краљица биле су њене уметничке склоности, нарочито оне које су се односиле на књижевност.

Елизабета је била одлична пијанисткиња, писала је поезију, имала добре гласовне могућности, аматерски се бавила сликарством. Фотографије на којима је приказивана сведоче о њеним интересовањима.

Она је предмет данашњег текста јер сам била заинтригирана њеним следећим размишљањима о уметности.

Carmen Sylva on Art

Елизабета односно Кармен Силва писала је на немачком, румунском, француском и енглеском језику поезију, драме, романе, кратке приче, есеје, афоризме. Бавила се и превођењем.

Vincent van Gogh

It is odd, just when I was making that copy of the „Pieta“ by Delacroix, I found where that canvas has gone. It belongs to a queen of Hungary, or of some other country thereabouts, who has written poems under the name of Carmen Sylva. The article mentioning her and the picture was by Pierre Loti, and he made you feel that this Carmen Sylva as a person was even more touching than what she wrote—and yet she wrote things like this: a childless woman is like a bell without a clapper—the sound of the bronze would perhaps be beautiful, but no one will ever hear it. *

Винсент ван Гог био је савременик поменуте краљице. Боравећи на југу Француске, Винсент је дошао до издања афоризама које је она написала. О њој је писао брату Теу 19. септембра 1889, у једном од својих мнобројних писама, нама врло корисних за разумевање стваралачких процеса, уметничких склоности и свакодневних ритуала овог комплексног уметника. Одељак није дугачак, више је узгредна напомена коју је подстакла слика Ежена Делакроаа, на чијој је репродукцији Винсент тада радио, а која се у налазила у Елизабетиној колекцији.

Још један од разлога због којих су нам писма Ван Гога значајна јесте  и његов однос према литератури. Књижевност, којој је одувек био привржен, заузима значајно место у формирању његових уметничких ставова.

На српски језик нису преведена целокупна писма Винсента ван Гога, нашим читаоцима понуђен је избор из дела. У том избору нема писма које сам цитирала, отуда је оно на енглеском. Но, оно што имамо пред собом довољно је да бисмо направили аналогију са већ прочитаним ставовима о уметности Кармен Силве и да бисмо увидели значај утицаја литературе на свакодневицу, размишљања и стварање Винсента ван Гога.

Афоризми су најчешће сведена, лаконска форма, лако памтљива и упечатљива мисао у писаном или вербалном облику (нпр. Хипократов афоризам Аrs longa, vita brevis или Вајлдов Доследност је последње прибежиште људи лишених маште). Афоризми су важан део стваралаштва уметника и мислилаца као што су Гете, Шопенхауер, Кјеркегор, Ниче, а међу најпознатије афористичаре спадају Ла Рошфуко, Блез Паскал и већ поменути Оскар Вајлд. Поменутој дружини на свој начин придружила се и Кармен Силва.

Они афоризми који се односе на уметност, а чији је аутор Кармен, већ су цитирани. Ван Гог је у оквиру епистоларне форме могао изрећи нешто што би се могло одредити као афоризам, али сам никада своја становишта о уметности или животу није на тај начин и кроз ту форму изражавао.

Оно што ме је привукло да пишући о Кармен поменем и Винсента ван Гога јесте њен први афоризам It is more essential for a poet to be true in sentiment than in invention. Посматрајмо реч poet као да је написана artist. Ако овај став применимо на стваралаштво Винсента ван Гога приметићемо да он, издвојено посматран, има релевантно значење, али да ако покушамо да га применимо на нечије дело ( уз пуну свест да аутор који га је писао није видео његову намену, као ни једину сврху у дословној примени; афоризам није дефиниција!), он постаје исувише искључив и помало непрецизан.

У свом делу Винсент ван Гог остварио је хармонично и естетски примерено јединство онога што је sentiment и онога што је invention. Исто се може односити и на стваралаштво Рембранта и Фриде Кало или Фридриха Хелдерлина и Шарла Бодлера. Једна компонента дела не искуључује другу, напротив, оне треба да су у сталном кретању, међусобном изазову и хармоничном јединству као резултату борбе два, само наизглед, супротставњена елемента стваралаштва.

Став уметнице о којој данас пишемо/читамо полазиште је за тематизацију стваралаштва двоје наизглед неповезивих уметника, али и једног од најстаријих и најизазовнијих естетичких питања које се изнова обнавља у естетици односно теорији књижевности – шта је форма а шта садржај, како садржај може утицати на форму, како форма може одредити садржај, шта је старије и од чега прво полази уметник у свом раду..

Ван Гогова дела свакако поседују аутентичну и непоновљиву инвентивност. Нико после њега, по мојој процени, није имао онакав покрет четкицом, колико год се трудио да исти буде отворен оку посматрача (ово није квалитативно већ дистинктивно одређење сликаревог поступка). Исто се може односити и на боје које је Ван Гог користио, начин на који их је комбиновао, перспективу коју (ни)је често користио, итд. Опет, када посматрамо нека од његових последњих дела (нпр. Житно поље са гаврановима) присуствујемо композицијама које су скоро звуковни преносилац стања беспомоћности, самоће, туге, очаја. Боја, линија, композиција истакнуте су и допуњене емоцијом, али и оне су тој истој емоцији допринеле да прерасте у адекватан и естетски релевантан, пријемчив и независтан израз.

People call ugliness truth, just as they call coarseness candour исто је занимљиво и за нашу тему адекватно полазиште. Винсентова прва фаза лишена је боја које постепено и градирајућим током продиру у његово дело током каснијих фаза стваралаштва. Његова прва фаза, чије је можда најрепрезентативније дело Људи који једу кромпир, посвећена је пониженима и увређенима, најнижим слојевима ондашњег француског друштва – рударима, сејачима, копачима, ткачима, праљама, проституткама. Естетика ружног доминира тим делима, и колико год ми користили придев ружно, не треба заборавити да је он тек део, и у функцији естетског.

Многа Ван Гогова дела настала су захваљујући подстицају околности конкретне стварности. Ипак, њихова искреност није патетична, грубост стварности је потиснута, ружно није истина Ван Гогових дела. Оно није дефинисано у супротности са лепим, већ је његов интегрални део, неодвојив и јединствен чинилац.

Ево једног одломка из писма Теу, упућеног 25. јуна 1889. године, у коме Винсент пише о Шекспиру. То није једини илустративан пример међу Ван Гоговим писмима који доприноси нашем разумевању сликаревог врло приврженог и снажног односа према литератури. Та тема може бити, и биће, идејно полазиште за неки од наредних текстова. Овога пута навешћу само један одломак који би се односиo на последњи цитирани афоризам Кармен Силве – A bad novel awakens the senses, a good novel the conscience.

Такође ти од срца захваљујем на Шекспиру. То ће ми помоћи да не заборавим оно мало енглеског што знам, а то је пре свега тако лепо. Почео сам да читам серију коју најмање познајем, коју ми је некада, будући да сам био растрзан другим стварима или немајући времена за читање, било немогуће да читам; серију краљева; већ сам прочитао Ричарда II, Хенрија IV и допола Хенрија V. Читам без размишљања да ли су мисли ондашњих људи исте као наше, или постају исте када их суочимо са републиканским, социјалистичким уверењима, итд. Али оно што ме ту погађа, као код неких романсијера нашег времена, то је што нам гласови тих људи, који нам у овом Шекспировом случају долазе са временске удаљености од више векова, не изгледају непознати. То је толико живо да мислимо да их познајемо и да то видимо.

Тако оно што једини или готово једини Рембрант има међу сликарима, ту нежност у погледима бића, коју видимо у Ходочасницима из Емауса, или у Јеврејској невести, или у каквој чудној фигури анђела, као слика коју си ти имао прилике да видиш – ту потресну нежност, тај одшкринути надљудски бескрај, а који ту изгледа тако природан, на више места сусрећемо код Шекспира. А затим, то је надасве пуно озбиљних и веселих портрета, као Сикс и као Путник, као Саскија…

Читања Шекспирових драма нису злоупотребљена изједначавањем текста и социјалних, односно свакодневних прилика простора у коме је деловао сликар. Напротив, она су полазиште за прелаз с оне стране вулгарног изједначавања текста и стварности, она воде ка повезивањима, аналогијама, атемпоралној значењској перспективи дела.

Већ сам поменула да је литература била значајан део Ван Гогове свакодневице. Поштујући њену аутономност као самосталне и узвишене форме, сликар је дозвољавао себи да је поима кроз предметност представљену линијом и бојом. Ако је форму, па и значења његових слика значајно одређивала боја, односно њен специфичан нанос, тако је и форму његових доживљаја Шекспира, Волтера, Золе, Мишелеа знатно одређивала боја предела којима је шетао, облик представе коју би у делима других сликара уочио, тоналитет потресне нежности, одшкринути надљудски бескрај, који изгледа тако природно…

Цитати:

Цитати Кармен Силве дати су према:

Друго Ван Гогово писмо, цитирано на српском језику, дато је према издању:

Винсент Ван Гог, Писма брату, превела Весна Цекељић, Stoper Book, Београд 2002, стр. 187-188

Препоруке:

Текстови и чланци Кармен Силве

Писма Винсента ван Гога

Два текста о Ван Гогу

1 , 2

И за крај, две слике Винсента ван Гога које у последње време подстичу моју, све јачу потребу за путовањем – у Делфе, на које ме асоцира плава боја неба над маслињацима, у Холандију где су улице по мери човека.

Vincent van Gogh

Vincent van Gogh