Oskar Vajld o umetnosti, ljubavi, prijateljstvu i lepoti

thumb image

O PRIJATELJSTVU

Prijatelja biram po izgledu, poznanika po karakteru, neprijatelja po pameti. Nemam ni jednog glupog neprijatelja, sve su to bistri i pametni ljudi koji me mrze i poštuju.

Da sam ga bolje poznavao, nikad mu ne bih bio prijatelj.

Ko previše zna o prijateljima – ostaće bez njih.

Ne znam da li je Hari prvi udario Roberta ili je bilo obrnuto. Jedino znam da su bili veliki prijatelji.

O LJUBAVI

Muškarac može biti sretan sa bilo kojom ženom, ali samo dok je ne zavoli.

Ljubav počinje zavaravanjem samog sebe, a završava zavaravanjem drugih.

Muškarci uvek žele da budu ženama prva ljubav, a žene muškarcima poslednja.

Nemoguće je biti pravedan prema onima koje volimo.

Stvarno velika ljubav danas je relativno retka, a sebi je mogu priuštiti samo bogati i dokoni. To je ujedno i jedina korist od te beskorisne klase ljudi.

Onome ko istinski voli jednu ženu, sve druge postaju potpuno nevažne.

„Zauvek“ je tako grozna reč, a žene je obožavaju. One su u stanju da pokvare svaku vezu trudeći se da potraje zauvek.

O LEPOTI

Bolje je biti lep nego dobar. Čak je bolje biti i dobar nego ružan.

Prepoznavanje lepote najuzvišenija je životna spoznaja. Čak je i sposobnost razumevanja boja važnija od osećaja za ispravno ili pogrešno.

Lepota je uvek moderna.

Lepota ima toliko različitih značenja koliko čovek različitih raspoloženja. Lepota je simbol nad simbolima.

Ružnoću smatram vrstom bolesti, a bolest i patnje izazivaju u meni odbojnost. Želim da budem što dalje od takvih.

Saosećanje sa patnjom i bolom uznemirujuće je i pomalo morbidno. Treba se posvetiti lepoti i radosti življenja. Što manje govorimo o životnim nedaćama, to bolje. Nastavite sa čitanjem

Mit o Hipnosu

Hipnos, personifikacija sna, demon koji ljudima i bogovima donosi okrepljujući odmor.

San, brat Smrti (Tanatos), boravi na ostrvu Lemnu kao gospodar svih bogova i ljudi. Na Herinu molbu, on je dva puta uspavao čak i Zevsa; prvi put je to učinio da bi Hera podigla buru i bacila Herakla daleko od prijatelja, na ostrvo Kos. Zevs je otkrio ovu zaveru i hteo je da baci Hipnosa u more, ali je bog sna našao zaštitu u krilu Noći. U poslednjoj godini trojanskog rata, kad je, mimo volje svog supruga, zaželela da pomogne Grcima, Hera se po drugi put obratila Hipnosu za pomoć. Bog sna je iznudio od nje obećanje da će mu dati za suprugu Pasiteju, najmlađu od harita, a zatim je, u liku noćnog gavrana, sleteo na planinu Idu i uspavao Zevsa.

U kasnijem predanju Hipnos je sin Noći (Niks) i brat blizanac Smrti. Verovalo se da braća borave u Tartaru i da do njih nikada ne dopiru Sunčevi zraci. Dok San juri preko zemlje i mora, na radost ljudima, njegov brat je mrzak čak i bogovima. Neki pripovedaju da Hipnos živi u dubokoj pećini, u zemlji Kimeraca.

Bog sna je voleo lepog lovca Endimiona. Da bi večno uživao u divnim očima svog ljubimca, Hipnos je bacio Endimiona u dubok san, ali je njegove oči ostavio otvorene.Hipnos je zamišljan kao lep, krilati mladić, koji granom potopljenom u vode reke Zaborava dodiruje slepoočnice umornih ljudi ili na njih izliva uspavljujuće sokove.

Na vazama crvenofiguralnog stila prikazani su San i Smrt kako sahranjuju Sarpedona ili Memnona. Na starijim spomenicima Hipnos i Tanatos se prikazuju na isti način. Tek na atičkim belim lekitima San je predstavljen lepšim i mlađim od Smrti. U rimskoj umetnosti Hipnos se često prikazuje na mozaicima i sarkofazima. Njegov stribut je rog, iz koga prosipa snove i mrak. Nastavite sa čitanjem

Rekli su o Kazanovi

Kazanova

„Rekao mi je da je on slobodan čovek, građanin sveta.“ – Miron o Kazanovi, iz pisma Albertu fon Haleru 21. juna 1760.

„Znate, vi ste veoma lep čovek.“ – Fridrih Veliki Kazanovi 1764. u parku dvorca Sansusi, iznenada se zaustavivši i osmotrivši ga.

„Zna li ona da je jedino tvoje bogatstvo glupost ljudi?“ – Kazanova kockaru-varalici Kročeu.

„Kažu da je književnik, ali sa duhom sklonim spletkama, da je bio u Engleskoj i Francuskoj, da se kod kavaljera i žena služio nedozvoljenim sredstvima, jer je oduvek bio njegov manir da živi na račun drugih, i da vara lakomislene.. Kada se čovek upozna sa imenovanim Kazanovom, vidi mu na licu bezverje, obmanu, blud i pohotljivost, sve to na užasavajući način spojeno.“ – Tajni izveštaj venecijanske inkvizicije 1755.

„Živeo sam kao filozof.“ – Kazanovine poslednje reči.

„Koliko sam puta u svom životu učinio nešto što mi je bilo odvratno i što nisam mogao da shvatim. Ali bejah gonjen nekom tajanstvenom silom, kojoj se svesno nisam opirao.“ – Kazanova u memoarima.

„Drukčije sada stvari izgledaju, tražim sebe, ali me nema. Nisam onaj koji sam bio, niti smatram da sam: bio sam. – Potpis na Kazanovinom portretu iz starih dana.

„Sve zavisi od toga da imaš hrabrosti.“ – Kazanova

Ovih nekoliko citata stoje na početku svakog poglavlja biografske knjige koju je Štefan Cvajg posvetio Kazanovi. Sve preporuke za Cvajgovo delo posredstvom koga se detaljno upoznaje život ovog italijanskog pisca, pikara, bonvivana i filozofa.

Izvor: Štefan Cvajg, „Neimari sveta (I knjiga)“, preveo Slobodan Janković, Rad, Beograd, 1983.

Diter Knop o modernoj umetnosti i tradiciji

Moderna umetnost učila nas je da napuštamo tradiciju. Ovo bi trebalo da nas nauči da prekinemo sa tradicijom moderne umetnosti. – Dieter Knopp

Citirano prema: Paolo Portoghesi, „Evropski horizont“, u: Jedinstvena vizija arhitekture. Kritička antologija, priredio Slobodan Selinkić, prevod Srđan Vejvoda, Radionica SIC, Beograd, 1989.

Tomazo Albinoni i drugi italijanski barokni kompozitori

 

Ako tražim neku drugu reč za muziku, tada uvek nalazim samo reč Venecija. – Fridrih Niče

Priloženi video kombinacija je muzike venecijanskog kompozitora Tomaza Albinonija s početka 18. veka i animiranog filma ruskog geditelja Garija Bardina iz 2000. godine.

Doprinos Venecije muzici XVIII veka ravnomerno je raspoređen između opere i instrumentalne muzike. Ovaj grad blistao je kao jedna od muzičkih prestonica Evrope, zahvaljujući stvaralaštvu kompozitora kao što su Tomazo Albinoni i Antonio Vivaldi.

Tomazo Albinoni (1671-1751) komponovao je 81 operu, 99 sonata, 59 končerta i 9 simfonija. Ipak, danas je najpoznatiji po delu Adađo koje zapravo nije celovito delo već je skup fragmenata koje je iz delova sastavio Remo Đazoto 1945. godine. Adađo je komponovan za orgulje i gudačke instrumente i evocira more nepregledne i nepodnošljive tuge.

Albinonijevi savremenici bili su deo onoga što u istoriji muzike nazivamo baroknim periodom koji je izrodio veliki broj kompozitora poznatih samo po jednom delu. Među njima su italijanski sveštenik Gregorio Alegri (1582-1652) koji je radio u Sikstinskoj kapeli u Rimu. Njegovo najpoznatije delo je Miserere koju je napisao samo za upotrebu u Sikstinskoj kapeli povodom praznika kao što je Božić. Ova kompozicija savremenog slušaoca transcendira („prebacuje“) u jednu potpuno novu dimenziju osećajnosti. Nastavite sa čitanjem

Dokumentarni film o Manu Reju

Da bismo bolje razumeli umetnost Mana Reja moramo, za početak, citirati jednu izjavu koja stoji kao stvaralački kredo njegove umetnosti:

Oduvek su bile prisutne dve teme u svemu što sam radio: sloboda i zadovoljstvo.

Film koji je pred nama režirao je 1998. godine Žan-Pol Farži, francuski novinar, kritičar i reditelj rođen 1944. Film u trajanju od pedeset i dva minuta (pri)kazuje nam životnu i stvaralačku avanturu Emanuela Radnickog koji je skratio svoje ime i svoje prezime na tri slova, nadenuvši sebi tako efektan, kratak i nacionalno neodrediv pseudonim. Potpisao se prvi put kao Man Rej 1911. godine u uglu svog kubističkog platna.

Radnicki je rođen u Americi, gradu Filadelfiji 1890. godine. Iako njegovo stvaralaštvo vezujemo za Evropu, on se, zapravo, isprva afirmisao u Njujorku gde je sreo Dišana pod čijim je uticajem počeo da eksperimentiše sa kolažima i nađenim predmetima. Dvadesete provodi u Parizu, pred njegovim objektivom naći će se mnogi umetnici toga doba: Kokto, Cara, Brankuši, Pikaso, Dali, Džojs, Hemingvej, Li Miler, Kiki od Monparnasa. Nastavite sa čitanjem

Kармен Силва и Винсент ван Гог

55c080fbb8cbb3fcb88ff186f5216e3c

Кармен Силва око 1885. године

Кармен Силва je књижевни псеудоним румунске краљице Елизабете, рођене 29. децембра 1843. године у Немачкој.

Као миљеница британске краљице Викторије, Елизабета је требало да се уда за принца Едварда VII. Ипак, титулу будуће краљице Енглеске понела је данска принцеза Александра.

Елизабета је касније, у Берлину, упознала будућег краља Румуније, Карола I, и удала се за њега 1869. године.

Оно што је Елизабету издвајало биле су уметничке склоности, нарочито оне које су се односиле на књижевност. Свирала је клавир, писала поезију, имала добре гласовне могућности, аматерски се бавила сликарством. Фотографије на којима је приказивана сведоче о њеним интересовањима.

Она је предмет данашњег текста јер сам била заинтригирана њеним следећим размишљањима о уметности. Наставите са читањем