Egon Fridel o Geteu

Henry Raeburn's 'Skating Minister'

Mnogo se govori o protuslovnoj prirodi Geteovoj. Mnogo se isticalo da je bio čuvstven i trijezan, genijalno-grub i ceremoniziran, pobožan i bezbožan, nacionalan i kozmopolit, mistik i materijalist, slobodar i reakcionarac, zanosni ljubavnik i hladan samoživac. Da, Goethe je sve to, jer je i život sve to. Gete promatra život kao tajanstven labaratorij, u kojemu se javljaju i nestaju tajne snage, te se spajaju i opet razilaze, a on nije drugo no pasivni gledalac, koji budno pazi da ne pobrka magičnu igru. Goetheov život možemo usporediti s eposom, savršenim epskim pjesmotvorom.

Izvor: Egon Friedell, Kultura novoga vremena, priredio dr Ivan Hergešić, Minerva, Zagreb, 1940.

Slika: Henry Raeburn, „The Skating Minister“, 1790.

Šarl Bodler: Mačke

MAČKA (XXXIV)

Mačko, mom srcu zaljubljenom kroči,
uvuci kandže ljupki stvore,
i daj da ronim u te lepe oči
gde metal i ahati gore.

Dok natenane milujem ti glavu
i gipka leđa gladim dlanom
i klizim rukom uz nasladu pravu
po telu naelektrisanom,

ja vidim svoju ženu. Isto tako
gleda ko i ti, mila zveri,
duboko, hladno, do dna bića strelja,

a tanan dašak lebdi lako
i miris mamno-ubistveni treperi
svud oko njenog tamnog tela.

Prevod: Branimir Živojinović

MAČKA (LI)

I
Po mome mozgu ide lako,
ko po svom stanu, jedna mila
mačka, i pitoma i čila.
Kad maukne, to čini tako

tanano da se jedva čuje;
al’ vazda, mazno il’ žestoko,
glasi se puno i duboko,
čarolijom mi dušu truje.

Taj glas rominja bićem mojim,
najtamniju dubinu pali,
ko blagoglasan stih me gali,
ko meleman napitak poji.

Svim zanosima raspolaže,
najsvirepija zla zaleči;
nisu potrebne njemu reči
da i najveće stvari kaže.

Ne, nema gudala što tiče
najtreperaviju strunu srca,
od koga ono tako grca,
od koga tako carski kliče,

ko što je tvoj glas, nepojamna
mačko nebesna, lepa tajno,
ti što ko anđeo si trajno
skladna i nežna i omamna!

II

Iz njenog krzna smeđe-belog
diže se miris sladak tako
da samo jednom nju dotakoh,
jednom, a on me prože celog.

Duh domaći je, veličanstvo
što sudi, vlada i ozari
u carstvu svom sve redom stvari;
ili je vila, il’ božanstvo.

Kad mi oči zanesene,
vezane za lepotu njenu,
od tog magneta najzad skrenu
i zagledaju u dno mene,

ja vidim sjanje neobično,
zenice njene proplamsale,
živa svetlila i opale
koji me motre nepomično.

Prevod: Branimir Živojinović

MAČKE (LXVI)

U zrelom kad su dobu, ja znam za jednu sličnost
Ljubavnika vatrenih i strogih učenjaka:
Jednako vole mačke, bića blaga i jaka,
Što poput njih su zimljiva i vole nepomičnost.

One, ti prijatelji i nauke i slasti,
U muku, stravi maraka provodile bi sate,
I Ereb bi ih uzeo za svoje grobne ate,
Kad bi im ponos mogao svom jarmu da podvlasti.

Čine se, dok sanjare, ponosne i daleke,
Kao u dnu samoće ogromne sfinge neke,
U jedan san beskrajni na izgled uronjene;

Od čarobnih iskara bok im se plodni ljeska,
A zlatna zrnca, poput najfinijeg peska,
Ovlaš ozvezdavaju tajnovite im zene.

Prevod: Nikola Bertolino

Slike: Endre Penovác

CRNA

Robert Fludd, 1617.Kazimir Malevich, 1915.Lawrence Sterne’s The Life and Opinions of Tristam Shandy, 1759.

KVADRAT

1. Robert Fludd, 1617.

2. Kazimir Maljevič, 1915.

3. Stranica romana Tristram Šendi Lorensa Sterna iz 1759. godine. Crni kvadrat kao integralni deo teksta.

Light flowing forth from the blackness, from Fludd’s Utriusque Cosmi (1617

(17989) by Goethe and SchillerHenry Draper.

KRUG

1. Robert Fludd: Svetlost koja prosijava iz tame, 1617.

2. Gete i Šiler: Raspored boja prema temperamentima, 1798.

3. Henry Draper: Fotografija pomračenja Sunca, 1878.

HAMLET

Danski kraljević, jedan od mnogobrojnih, ako ne i prvi junak svetske književnosti, odeven u potpunosti u crnu odeću. Ovde na slici Ežena Delakroaa. U nastavku slede linkovi u vezi sa ovom temom.

NOKTURNA

Moj način da lakše razlikujem dva omiljena Šopenova nokturna, jednu od čestih formi klasične muzike doba romantizma, jeste da ih imenujem prema naslovu romana Srce tame Džozefa Konrada koji se savršeno uklapa u romantičarski senzibilitet, kao i Crno Sunce, čest alhemičarski simbol koji Viktor Igo preuzima i koristi u svojoj poeziji.

SRCE TAME

 

CRNO SUNCE

SEDMI PEČAT

Jedna od najboljih scena sedme umetnosti, sam kraj filma Sedmi pečat švedskog reditelja Ingmara Bergmana. Junak posmatra na horizontu Smrt koja predvodi kolo u kome igraju njegovi dotadašnji prijatelji.

Kulturološki artefakt srednjeg veka i čestu scenu u umetnosti toga doba, kao i kasnijih perioda uostalom, Bergman transponuje na film. Pored fotografije i same scene, reči su takođe bitne. U pitanju je monolog poetskog zanosa.

Marija, vidim ih, vidim ih!

Tamo na olujnom nebu, svi su tamo. Kovač i Lisa, vitez, Raval, Jons i Skat. I stroga Smrt ih moli za ples, želi da se uhvate za ruke i zaplešu u dugoj liniji. Na vrhu je strogi Gospodar sa kosom i peščanim satom. Ali, Luda je na kraju sa svojom lautom. Odmiču od zore u ponosnom plesu, tamo ka tamnim zemljama, dok kiša sa njihovih obraza i gorkih suza spira so.

MODA NA ZAPADU

1. Nicholaes Eliasz, Portret muškarca, 1632.

2. Nicholaes Eliasz, Portret devojke, 1632.

Nicholaes Eliasz, 1632 IINicholaes Eliasz, 1632

ROPSTVO

And I am black, but O! my soul is white
White as an angel is the English child
But I am black as if bereav’d of light

Blejk, kao i mnogi Evropljani toga doba, znali su za postojanje ropstva i ekspolataciju afričkog i domorodačkog stanovništva na područuju novootkrivenog kontinenta i na svoj način reagovali su protiv takvih zločina. Pored priloženih radova, Blejk je u okviru zbirke Pesme nevinosti i iskustva uvrstio i pesmu „Little Black Boy“.

Vilijam Blejk, tri rada na temu ropstva, 1791-76.
(rob-živ obešen, bičevanje robinje, Evropa podržana Afrikom i Amerikom)

'A negro hung alive by the ribs to a gallows'

Flagellation of a Female Samboe Slave c.1791

William_Blake-Europe_Supported_By_Africa_and_America_1796

AFRIKA I EVROPA

Evropa u doba renesanse otkriva ono što je još od vremena rimskog carstva za njene kulturološke i ekonomske potencijale bilo od velikog značaja – Afriku.

Afrički, pre svega, prirodni potencijali oduvek su privlačili Evropu. Takođe, veze dva kontinenta posredstvom trgovine robljem morale su biti vekovima uslovljene i uticale su, samim tim, i na umetnost.

Kao i statius crne boje, tako je i status afričkog stanovništva na belom kontinentu bio izrazito problematičan i nailazio je na strahovite otpore i, pre svega, poniženja.

Najpoznatiji Afrikanac (Mavr) svetske književnosti je Šekspirov Otelo za koga Jago kaže: „Ja mrzim Mavra. Moja je mržnja od srca“. Poreklo i razloge mržnje do kraja tragedije, od vremena prvog izvođenja pa do današnjeg dana niko nije umeo da objasni.

1. Marie-Guillemine Benoist, Portrait d’une négresse, 1800.

2. Jan Mostaert, Portret Afrikanca, 1525.

3. Albreht Direr, Robinja Katarina, 1521.

1.Marie-Guillemine Benoist Portrait d'une négresse 1800.2. Jan Mostaert Portret van een Afrikaanse man3. DurerKatharina1521FlorenceUffizi450

U okviru ove teme odlično se uklapa i može biti korisna za dalja istraživanja knjiga Revealing the African Presence in Renaissance Europe. Sadržaj pripada The Walters Art muzeju iz Baltimora koji je knjigu štampao, a kasnije i u pdf formatu objavio, povodom istoimene izložbe, organizovane 2013. godine.

RASIZAM

Posle Drugog svetskog rata jedan od dominantnih oblika izražavanja prezira prema čovečanstvu bio je rasizam, naročito izražen u SAD prema afro-američkom delu stanovništva. Danas zvuči nezamislivo da tim ljudima nije bilo dozvoljeno da sede u javnom prevozu ili da su pili vodu sa posebnih česmi iznad kojih je pisalo „za obojene“.

Govori Martina Lutera Kinga, jazz muzika, rock’n’roll bili su načini da se na pomenute nepravde odgovori, ovoga puta bez prisustva nasilja. Nina Simon bila je među aktivnijima na tom polju.

Abel Meeropol je pod pesudonimom Lewis Allan 1937. godine napisao pesmu Strange Fruit kao odgovor na seriju linčovanja afro-američkog stanovništva. Linčovanje je smatrano prihvatljivom kaznom, odobrenom od strane zakona, i regularno sprovođenom u pojedinim državama SAD.

Pesmu su u više navrata obrađivale Bili Holidej, Ela Ficdžerald i Nina Simon. Nokturalna atmosfera, postignuta glasom i kratkotrajnim zvucima klavira uznemirava, baš kao i stihovi pesme. Idiličnu atmosferu američkog juga narušava čudno voće, mrtva tela koja okrvavljena od linča vise sa drveća.

NASLEĐE AFRIKE

Autorski tekst na blogu A . A . A Kuća izlazećeg sunca o folk standardu „House of Rising Sun“, pesmi afro-američkog anonimnog Homera, koju je tokom 20. veka obrađivalo više autora, među kojima sam za ovu priliku izdvojila dva: Boba Dylana i Lauren O’Connell.

MIŠEL PASTURO O CRNOJ

Crna je povratila status koji je imala stolećima, možemo reći i hiljadama godina – status boje sa karakterom i bila je osnovni stub u čitavom sistemu boja. Kao njena suprotnost – bela, s kojom nije uvek bila vezana, crna je postepeno gubila status boje između kraja srednjeg veka i XVII stoleća: napredovanje štamparstva i graviranih slika, crnim mastilom po beloj hartiji, dalo je posebnu ulogu ovim dvema bojama, koje su najpre protestantska reformacija, a zatim napredak nauke konačno istisnuli iz sveta boja. Kada je Isak Njutn otkrio spektar boja 1665-1666, uveo je njihov novi poredak u kome od tada neće više biti mesta za belu ili crnu. To je označilo početak istinske hromatske revolucije.

Tako su skoro tri stoleća crna i bela posmatrane i doživljavane kao „neboje“, čak se činilo da žive u sopstvenom univerzumu, nasuprot onome koji su činile boje: „u crnoj i beloj“, na jednoj stranu, „u boji“, na drugoj. U Evropi su desetine generacija bile upoznate s tom suprotnošću; iako je zaista danas ne prihvatamo, to nas više ne iznenađuje. Pa ipak, naš senzibilitet se promenio. Od druge decenije XX stoleća umetnici su prvi crnoj i beloj počeli da vraćaju status autentičnih boja, koji im je pripadao do kasnog srednjeg veka. Za njima su pošli naučnici, iako fizičari čak dugo nisu bili voljni da crnoj pripišu hromatska svojstva. Najšira javnost im se na kraju i sama pridružila, tako da danas u svojim socijalnim kodovima i svakodnevnom životu teško da imamo ikakav razlog da svet boje suprotstavljamo svetu crne i bele.

Jedna boja nikada ne postoji sama; ona ima značenje, u potpunosti „funkcioniše“ u društvenoj, umetničkoj i simboličkoj perspektivi samo onoliko koliko je u vezi ili u suprotnosti s jedom ili s više drugih boja. Isto tako, nije moguće posmatrati jednu boju samu za sebe. Govoriti o crnoj, kao što ćete čitati na stranicama koje slede, takođe znači – neizbežno – govoriti i o beloj, crvenoj, smeđoj, ljubičastoj i čak plavoj.

Dualni simbolizam pratiće crnu boju tokom čitave njene istorije. Krajem 15. veka Leonardo da Vinči objavljuje da crna nije istinska boja (šta bi mu na to odgovorio Rembrant koji je većinu svojih dela stvorio zahvaljujući crnoj?).

Oko 1665. Njutn otkriva spektar boja i uvodi poredak u kome nema mesta za belu i crnu. Po njemu to nisu boje. Tokom istorije, naravno, bilo je i onih koji nisu mislili tako. Jedan od njih bio je Johan Volfgang Gete.

U Parizu je, danas to izgleda bizarno, u galeriji ‘Maeght’, 1946. godine organizovana izložba pod nazivom Crna je boja. Na tom mestu otkrivamo promenu paradigme, ali i potvrde odnosa prema svakoj boji: njena afirmacija u velikoj meri zavisi od društvenog i istorijskog konteksta.

Izvor: Mišel Pasturo, Crna – istorija jedne boje, preveo Dragan S. Babić, Službeni glasnik, Beograd, 2009.

Povodom izložbe „(Sub)ekumena“ Tijane Kojić

tk

IKAR U GRADU

U pesmi Icarus Edvarda Filda, napisanoj 1950, mitski junak, protivno našim saznanjima, nije poginuo, već je nastavio da svoju egzistenciju ostvaruje u jednom neimenovanom gradu. On se više ne zove Ikar već Mr. Hicks i redovno se brine o svom dvorištu. Izbegava susede, ne priča o sebi. Krije se. Kamuflaži doprinose njegova siva odela koja mu skrivaju snažne ruke. One su nekada nosile teška krila zahvaljujući kojima je leteo. Tu je i metod izbegavanja direktnog pogleda svojih sagovornika, ljudi kojima je naš postmoderni junak uvek okružen. On zna da oni neće prepoznati odblesak sunca koji je još uvek u njegovim očima, jer kako on, koji je gledao put zraka, on čiji je pogled bio uprt naviše, da razume one čiji je pogled uprt naniže – ka časovniku? Gomila koje se gnuša ista je ona kojoj i sam pripada. Otuda odbojnost i nemogućnost prevazilaženja teskobe u gomili koja je modernom Ikaru bila zamena za – strah.

U drugom poglavlju knjige Umeće ljubavi Eriha Froma stoji da „doživljaj odvojenosti izaziva teskobu; on je u stvari, izvor svake teskobe.“. Jedna od osnovnih postavki Fromove knjige, od koje Tijana Kojić – umetnica čije je delo u fokusu – polaziglasi da je u srži pojedinca želja da prevlada svoju usamljenost kroz drugog, kroz sjedinjavanje u iskustvu ljubavi koje je podjednako čulno,emotivno i duhovno. Intezivna čovekova potreba da prevaziđe svoju odvojenost, svoju dvostruku otuđenost – od prirode i od ljudi – navodi ga da svojim postupcima večito tezi premošćavanju tog jaza. Ta potreba, ispostavice se,izvor je čovekove dinamike,procesa sazrevanja i nadgradnje samosvesti,ali i najdubljih zabluda. Pitanje koje se nameće pojedincu od najranijeg doba jeste kako da pomiri sebe sa svetom,kako poeziju ideala i prozu prilika da uskladi i da dosegne sklad. U osnovi ovog problema,neumitne postavke koja je a priori nametnuta,leži čitava tema mita o Ikaru.

U savremenom društvu uklapanje u dati i unapred utvrđeni poredak jedna je od vodećih nedaća pojedinca jer on, u dubokoj zabludi, misli da taj poredak može prevladati,izmeniti ili preokrenuti u sopstvenu korist. Prilagođeni mit pesme o Ikaru Edvarda Filda ili figure u okvru rada Tijane Kojić govore suprotno. Načini prevazilaženja usamljenosti su razni: uniformisanost posredstvom oblačenja, prihvatanje zadatih obrazaca komunikacije, poštovanje rutine. Takođe, moderni čovek u tom cilju ponavlja i neke drevne rituale. Oni se naročito ogledaju u korišćenju droga,kao i u seksualnim/orgijastickim radnjama kada se pojedinac zapravo najmanje oseća izolivanim. Bog Dionis otuda je uvek praćen gomilom. Ipak, taj samozaborav i iluzija pripadnosti traju kratko. Pojedinac teži uklapanju u celinu kako bi ublažio svoju usamljenost ali ta težnja okrenula se protiv njega. U grupi, okružen ljudima,lišen individualnosti,pojedinac je usamljeniji nego ikada.

Modernost teži poništenju razlika. To poništenje podrazumeva, ne da svi budemo ravnopravni, već da svi budemo isti. Otuda naš moderni poetski Ikar, depersonalizovan i lišen mitske uzvišenosti, jedinu svoju visinu ostvaruje onda kada se popne na stolicu da zameni sijalicu. Poništavanje razlika, kao tendencija modernosti, briše individualnost, ali ne i socijalnu, sve više prisutnu i rastuću nejednakost. Svi smo isti (ali ne i ravnopravni). Stoga, zagrade su podrazumevane kada govorimo o mogućnostima slobode kao preduslovu identiteta. Na slikama Tijane Kojić nelagoda ključa u očima ljudi gomile (njen rad zato često podseti na određene slike Edvarda Munka). Koliko je Ikara medju njima? Ekumenu, mesto naseljeno pojedincima, možemo poimati kao područje pada. Okupljeni na radu Tijane Kojić čine se istima,otuda ponavljanje figura. Mladić u odelu deluje poznato? Devojka uznemirenih ociju ima razloga za nemir?

Ono što stoji izmedju pojedinca i ideala jeste strah. Strah svoj najočigledniji oblik dobija u konformizmu. Prevazilaženje istog moguće je kroz drugog, kroz iskustvo ljubavi. Istrajavanje u davanju most je ka pronalaženju sebe, ka poništenju razlika izmedju subjekta i objekta,pojedinca i gomile. From piše: „Davanje je najvisi izraz moći. U samom činu davanja doživljavam svoju jačinu, svoje bogatstvo,svoju snagu.“ Stoga, u gomili postoji jedna mogućnost: prepoznavanje drugog kome bismo pružili radost, interesovanja, znanja, humor, tuge – sve ono što u jednom biću postoji. Potreba za drugim, kao put ka ostvarenju sopstvene individualnosti, nikada nije bila jača, ali ni potisnutija nego među drugima. Pakao, to su drugi. Spasenje, to je drugi (?). Neka pitanja treba preformulistai ili ostaviti otvorenim, za svaki slučaj.

* Ovaj tekst napisan je povodom izložbe „(Sub)ekumena“ Tijane Kojić. Tekst se našao u katalogu koji je pratio izložbu održanu tokom aprila 2015. godine u galeriji Studentskog kulturnog centra u Beogradu. Za ovu priliku tekst je neznatno izmenjen i dopunjen u odnosu na tekst iz kataloga.

Fotografija umetnice: Katarina Ćirković

Fotografije sa izložbe: Milan Kralj (Gallery Shots)

Klavirski virtuoz Franc List

Related image

Jedna od najboljih Listovih kompozicija je Totentanz ili Ples mrtvih koju za ovu priliku izvodi Valentina Lisitsa, ukrajinska pijanistkinja o kojoj je već bilo reči na ovom internet mestu. List je kompoziciju započeo 1838. a dovršio 1859. godine. Ona može biti dobro polazište za razumevanje Listove ličnosti i dela.

List – Mađar, Šopen – Poljak, Berlioz – Francuz, Šubert – Austrijanac, veoma su raznoliki po načinu sviranja klavira i po senzibilitetu svojih kompozicija, ali sva četvorica imaju izgled usamljenika. Zajedno su grupisani jer su kao romantičari govorili jezikom koji je znatno obeležio muziku 19. veka, uz Betovenov uticaj.

Eva Lipska: „Džon Kits“

Kits

Dolazeći na svet
usud je izgubio razum.

Lagao je pas koga smo sreli
na tajanstvenoj stazi litice.

Sudbina je tonula u blato
močvare pištaline.

Iscrpljivale su se
zalihe bliskih.
Potrošila se ljubav.

Istinski
volela ga je
samo sušica.

Vreme je započelo
lov sa hajkom
huškajući na njegove stihove
gluve kritičare
(i nestali bez traga i glasa).

Danas postoji
istovremeno rasut u sto gradova
napisao je o njemu V. H. Odn
u svojoj predugačkoj pesmi.

Njegov već treći život
kašlje u meni
ispljuvavajući rivale iz pluća.

Prevela sa poljskog Biserka Rajčić

EVA LIPSKA

Eva Lipska rođena je 1945. u Krakovu. Završila je Likovnu akademiju, ali se opredelila za poeziju. Pored poezije piše prozu, drame, tekstove za krakovski kabare „Podrum kod ovnona“ i za rok grupe. Nije pripadala nijednoj književnoj grupi ni pravcu, iako je kritičari svrstavaju u Novi talas. Dobitnik je najprestižnijih poljskih i svetskih književnih nagrada. Poslednjih godina ozbiljan je kandidat za Nobelovu nagradu. Prevođena je na četrdesetak jezika. Čest je gost najpoznatijih festivala u svetu.

Debitovala je 1967. Neke od njenih pesničkih zbirki su: Stihovi (1967), Ovde se ne radi o smrti već o belom svilenom koncu (1982), Garderoba tame (1985), Stipendisti vremena(1994), Ja (2003), Negde drugde (2005), Njutnova pomorandža (2007), Draga gospođo Šubert (2012), Ljubav, draga gospođo Šubert (2013). Obajvila je i više izbora svoje poezije, koje je uglavnom sačinjavala sama. Nalazi se u svim antologijama savremene poljske poezije, u zemlji i inostranstvu. Kod nas su je prevodili Petar Vujičić, koji ju je uvrstio u svoju antologiju Savremena poljska poezija (1985), dok je Biserka Rajčić objavila sledeće zbirke njene poezije: Stipendisti vremena (1998), Ja (2004), Negde drugde(2006), Njutnova pomorandža (2008), Pažnja: stepenik (2009), Odjek (2011), Draga gospođo Šubert (2013).

Izvor: Eva Lipska, Turisti reči, prevela Biserka Rajčić, Kuća poezije, Banja Luka, 2014.

Slika: T. Sampson, Portrait of John Keats, 1828.

Rečnik simbola: Pas

Nema mitologije koja psa nije povezala sa smrću, s paklom, s podzemnim svetom i nevidljivim carstvima kojima vladaju htonska ili mesečeva božanstva. Veoma složen simbol psa već je, dakle, na prvi pogled vezan uz trilogiju elemenata zemlja – voda – mesec čije nam je okultno, žensko značenje poznato istovremeno s vegetativnim, seksualnim, predskazivačkim i temeljnim, jednako s obzirom na pojam nesvesnog i na pojam podsvesnog.

Prvobitna mitska funkcija psa, koja se posvuda potvrđuje, uloga je psihopompa, čovekovog vodiča kroz noć smrti, pošto mu je bio pratilac kroz dan života. Od Anubisa do Kerbera, preko Tota, Hekate i Hermesa posudio je svoje lice svim velikim vodičima duša, svim putokazima naše zapadne kulturne istorije. Ima, međutim, pasa po celom svetu i u svim kulturama, a pojavljuju se u varijantama koje još više obogaćuju taj prvobitni simbolizam.

Brojni su psoglavi u egipatskoj ikonografiji, a zadatak im je da zdrobe ili uništeneprijatelje svetlosti i da čuvaju vrata svetih mesta.

Kod Germana strašni pas po imenu Garm čuva ulaz carstva mrtvih, zemlje leda i mraka. Stari Meksikanci su uzgajali pse koji će pratiti i voditi umrle u onostrano. S lešom se pokopavao pas boje lava – to jest sunca – koji je pratio pokojnika, kao što je Ksolotl, bog-pas, pratio sunce na njegovom putovanju ispod zemlje. Ili se takav pas žrtvovao na gospodarevom grobu da bi mu na kraju dugog putovanja pomogao da pređe devet reka koje su sprečavale pristup večnom boravištu mrtvih, devetom nebu.

Trinaesto i poslednje sazvežđe drevnog meksičkog Zodijaka je sazvežđe Psa; ono uvodi u pojmove smrti, kraja i podzemnog sveta, ali i inicijacije, te obnavljanja, jer prema Nervalovim stihovima: Trinaesto se vraća… i opet je prvo.

Pas je i posrednik između ovoga i drugog sveta, tumač živima kad ispituju mrtve i vrhovna božanstva svoje zemlje. Pas često posećuje podzemne svetove, ali im je još češće čuvak ili svoje lice posuđuje njihovim gospodarima; osim već pomenutih primera, mogli bismo navesti još mnoge. U grčkoj mitologiji je Hekata, boginja tame, poprimala oblik ili kobile ili psa: hrebala je na raskršćima u pratnji paklenog čopora. Povezivanje psa, htonskih božanstava i ljudske žrtve proizilazi jasno iz peruanskog mita iz perioda koji prethodni Inkama, a donosi ga Otac Avilski u svojoj hronici koja datira iz prvih dana španskih osvajanja. Prema tom mitu uspostavljanje novih vremena, koja se verovatno poklapaju s mitskim počecima ratarskog ciklusa, obeležava pobedu uranskog božanstva, gospodarice voda i nebeske vatre, nad htonskim božanstvom, gospodaricom zemljine unutrašnje vatre. Pošto je suparnicu sterala u visoku andsku dolinu i tako je učinila nemoćnom, nebeska boginja odluči da će ona, koja se dosad hranila ljudskim mesom, od sada jesti pseće meso; stoga, zaključuje Otac Avilski, Junke, poštovaoci svrgnutog božanstva, još i danas jedu pseće meso.

Pošto je psihopomp kao Hermes, pas poseduje i lekarske sposobnosti; u grčkoj mitologiji on je jedan od atributa Asklepija (kod Rimljana, Eskulap), junaka i boga lekarstva. Pas poznaje onostranost i ovostranost ljudskog života, pa se često javlja kao prosvetiteljski junak, a najčešće kao gospodar ili osvajač vatre i mitski predak, što njegovom simbolizmu dodaje i seksualno značenje.

Na keltskom području pas je u vezi sa ratničkim svetom, obrnuto od onoga što se dešava kod Grka i Rimljana, pas je kod Kelta predmet laskavih poređenja i metafora. Najveći junak Kukulin je Kulanov pas, a svi Kelti, i ostrvski i kontinentalni, imali su dresirane pse za borbe i lov. Uporediti junaka sa psom služilo mu je na čast i odavalo je priznanje njegovoj ratničkoj valjanosti. Čini se da nema psa koji je analogan Kerberu. Zlokoban pas postoji samo u folkloru, verovatno pod uticajem hrišćanstva: u Bretanji crni pas Arejskog gorja predstavlja prokletnike. Glavna zabrana u pogledu jela irskog junaka Kukulina odnosila se na pseće meso.

Opisani aspekti simbolike psa: prosvetiteljski junak, mitski predak, simbol seksualne moći i dugovečnosti, zavodnik, bludnik koji je kao priroda u obnavljanju prepun životnosti, ili pas kao plod zabranjene veze, otkrivaju dnevno lice jednog simbola. Treba mu razmotriti i noćno lice. Najuverljivija ilustracija toga jeste nemilosrdna zabrana koju ta životinja trpi u islamskim zajednicama. U islamu pas je slika onoga što je u stvaranju najniže. Vezati se uz svet znači poistovetiti se sa psom koji se hrani lešinama; pas je simbol lakomosti i nezasitosti; istovremeno postojanje psa i anđela je nemoguće. Prema islamskim predanjima pas ipak poseduje pedeset i dva obeležja, polovina ih je sveta, polovina sotonska. Pas bdi, strpljiv je i ne ujeda gospodara. Veliča se njegova vernost: Ako čovek nema braće, braća su mu psi. Srce psa je nalik srcu njegovog gospodara. Sirijski muslimani veruju da anđeli nikad ne ulaze u kuću u kojoj je pas. Prema predanju Prorok je izjavio da se posuda iz koje je pio pas mora oprati sedam puta, a prvi put sa zemljom. Kažu da je branio ubijanje pasa, osim crnih sa belim pegama ispod očiju za koje se veruje da su đavoli. Ubiti psa jednako je kao ubiti sedmoro ljudi jer se veruje da pas ima sedam života. Muslimani ipak razlikuju hrta od običnog psa, koga plemenitost spoljašnjosti čini čistom životinjom. Danteov je poslanik, veltro, hrt; nalazimo ga i kod Direra. Pas koji pljuje oganje je amblem svetog Dominika čiji su redovnici prozvani Dominicanes (Gospodarevi psi), oni koji glasom štite kuću.

Burjati tvrde da je bog prokleo psa ovim rečima: Uvek ćeš patiti od gladi, glodaćeš kosti i jesti ostatke hrane ljudi koji će te satirati udarcima. U krajnjoj tački svoga zlokobnog aspekta simbol psa pridružuje se simbolizmu žrtvenog jarca.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slika: Aleks Kolvil, Dog and Priest, 1978.

Rečnik simbola: Konj

Prema jednom verovanju koje se, čini se, učvrstilo u sećanju svih naroda, konj pripada tminama htonskog sveta, izranja iz utrobe zemlje ili dubina mora galopirajući kao krv u venama. Taj arhetipski konj, sin noći i tajne, donosi i smrt i život, jer je povezan i s vatrom, razornom i pobedonosnom, i s vodom, hraniteljkom i daviteljkom. Mnogostrukost simboličnih značenja proizilazi iz složenosti velikih lunarnih likova u kojima je mašta analogijom udružila Zemlju, u ulozi majke, s njenom planetom Mesecom, vodu sa seksualnošću, san s vidovitošću, biljni svet a periodičnim obnavljanjem.

Konj je za psihoanalitičare simbol nesvesnog psihičkog života ili neljudske psihe, blizak arhetipu majke, memorija sveta, ili arhetipu vremena, jer je u vezi sa velikim prirodnim satima, ili još arhetipu plahovitosti žudnje. Ali posle noći dolazi dan, pa i konj sledi taj put; on napušta mesto svoga porekla da bi se u punom svetlu uzdigao na nebo. Taj konj u veličanstvenoj beloj odori nije više lunaran i htonski, nego solaran i uranski, pripada svetu dobrih bogova i junaka: time se još više proširuje lepeza njegovih simboličkih značenja. Beli nebeski konj predstavlja kontrolisani, ukroćen, sublimirani instinkt; on je, prema toj novoj etici, ono najplemenitije što je čovek stekao. Ali ništa nije stečeno zauvek pa, uprkos toj svetlosj slici, mračni konj nastavlja duboko u nama svoju paklenu trku: sad je koristan, sad je poguban. Jer konj nije kao druge životinje. On je jahaća životinja, vozilo, i zato je njegova sudbina nerazdvojiva od čovekove. Njih povezuje posebna dijalektika, izvor mira ili sukoba, dijalektika nagonskog i duhovnog. Usred dana, ponesen snagom trke, konj galopira na slepo, a jahač pazi, širom otvorenih očiju, da konja iznenada ne zahvati strah, i on ga vodi prema određenom cilju; ali noću, kad jahač ne vidi, konj je vidovit i vodič; tada on upravlja, jer samo on može proći nekažnjeno kroz vrata tajne nedostupne razumu. Sukobe li se konj i jahač, trka može završiti ludilom i smrću; slože li se, trka je trijumfalna. Evociranje konja u predanjima, obredima, mitovima, pričama i pesmama izražava samo hiljadu i jednu mogućnost u toj istančanoj priči.

U predanjima i književnosti stepske središnje Azije, zemlje jahača i šamana, konj je vidovit i prijatelj tame, pa ima funkciju vodiča i posrednika – psihopompa. Beltiri žrtvuju konja umrlog čoveka kako bi njegova duša vodila čovekovu, a meso konja razdele psima i pticama, takođe vodičima duša i stalnim posetiocima dva transcedentna sveta, gornjeg i donjeg. Žrtvovanje konja pokojnom gospodaru vrlo se često susreće, pa se čak držalo jednim od elemenata po kojima se prepoznaju primitivne civilizacije Azije. Potvrđeno je kod mnogih indoevropskih pa i starih mediteranskih naroda: u Ilijadi, Ahil žrtvuje četri kobilena pogrebnoj lomači svog vrlog druga Patrokla; one će pokojnika odvesti u Had.

Verovalo se da ljude posvećene u misterije jašu bogovi. Dionis, prvi učitelj ekstatičnih obreda, okružen je mnoštvom hipomorfnih likova: Sileni i Satiri, pratioci Menada u dionisijskim povorkama, jesu ljudi konji, kao Kentauri koje je taj bog opis da bi izazvao sukob između njih i Herakla. Konj simbolizuje životinjsko u čoveku, što prvenstveno duguje svom izvanrednom instinktu koji se doživljava kao vidovitost. Konj i jahač često su povezani. Konj poučava čoveka tj. intuicija prosvetljuje razum. Konj upućuje u tajne, on ide pravim putem. Ako ga jahačeva ruka povede pogrešnim putem, on otkriva senke, utvare; postoji opasnost da postane saveznik demona.

Isprva se, dakle, držalo da je konj psihopomp i da je vidovit, zatim je postao opsednuti, upućen u božanske tajne, onaj što se odrekao svoje ličnosti da bi se njegovim posredstvom ogledala sposobnost višeg duha; funkcija mu je pasivna, a iskazuje se dvosmislenošću reči jahati i zajahan.

Konja smrti, ili onih što nagoveštavaju smrt, ima mnogo, od antike do srednjeg veka, a provlače se i celom evropskom narodnom baštinom. Već kod Helena, u staroj verziji sanjarice, kao što je ona Artemidorova, sanjati konja znači smrt bolesnika. Demetra iz Arkadije, koja se često prikazuje s konjskom glavom, identifikuje se s jednom od Erinija, strašnih izvšiteljki podzemne pravde. Konji smrti najčešće su crni, poput Karosa, boga smrti kod modernih Grka. U Francuskoj i u celome hrišćanskom svetu konji smrti, koji progone zalutale putnike, takođe su crni:

Jedne noći o ponoći
Kraj Loara, sam, kad okuku pronađoh
I do krsta na raskršću dođoh,
Kanda lavež pasa začuh, a uz mene tik
Na crnom se konju stvori ljudski lik,
Same kosti, ruku pruži, na sapi me dignu
Od straha mi zadrhtaše kosti..
(Ronsar, Himna demonima)

Ali ima i bezbojnih, bledih konja smrti, koji se često zamenjuju s belim nebeskim konjima, čije je značenje potpuno suportno. Ako za njih ponekad i kažemo da su beli, mislimo na noćnu, mesečevu, hladnu, praznu i bezbojnu belinu, dok je dnevna, sunčeva, toplina belina puna, nastala zbirom boja. Bledi konj beo je kao mrtvački pokrov ili kao utvare. Njegova belina je bliska uobičajenom shvatanju srnog: to je žalobna belina, na kakvu obično mislimo kad govorimo o belim noćima ili o belini mrtvaca. Takav je bledi konj iz Apokalipse, beli konj iz nemačkih i engleskih narodnih verovanja koji nagoveštava smrt. Takvi su svi zloslutni konji, ortaci vrtložnih voda, koje susrećemo u francusko-nemačkom folkloru.

Verovanje da pod udarcem konjskog kopita može izbiti vrelo prošireno je od Evrope do Dalekog istoka. Konj postaje u punom smislu simbol plahovitosti žudnje, simbol čovekove mladosti, sa svim njenim žarom, plodnošću i plemenitošću. Konj kao simbol snage, stvaralačke moći, mladosti, sa seksualnim i duhovnim značenjem istovremeno, simbolično pripada i podzemnom i nebeskom svetu.

Kobila i ždrebica imaju erotičko značenje, dvosmislene su kai i reč jahati. Njima su bili nadahnuti mnogi pesnici, na primer Lorka u poznatoj Romansi nevernoj ženi:

Najlepšoj sam od putanja
jezdio te noći cele,
na kobili sedefastoj
bez dizgina i opreme.

Ta metafora se napaja iz izvora indoevropskog simbolizma. U temeljnoj hijerogamiji zemlja-nebo, koja predvodi u verovanjima ratarskih naroda, konj predstavlja oplođujuću snagu, instinkt i, sublimacijom, duh, dok kobili pripada uloga Majke Zemlje. Spomenuli smo boginju Demetru sa konjskom glavom. Verovalo se da se ona sjedinila sa smrtnikom – lepim Jasonom – u brazdama tek uzorana polja. Taj dionizijski prizor nije bio samo mitski.

Konj od zemaljskog pomalo postaje sunčani, nebeski. Konji vuku sunčana kola i posvećeni su suncu. Konj je Apolonov atribut, a Apolon upravlja sunčanim kolima. Sunce se od praistorijskih vremena prikazivalo na kolima kako bi se označilo da se ono kreće. Ta će kola biti Apolonova. Ilija je uznesen na ognjenim kolima koja vuku konji, poput Mitre koji se uspinje na nebo u sunčanim kolima. U budističkim tekstovima, u indijskim, pa i u platonističkim tekstovima u Grčkoj, konji su prvenstveno simboli čula upregnutih u kola duha, koja vuku na sve strane ako ih ne vodi Ja, koje je gospodar kola. Sunčan, upregnut u zvezdana kola, beli konj je slika lepote ostvarene vlašću duha nad čulima.

Konj je jedan od glavnih arhetipova koji su se utisnuli u ljudsko pamćenje. Njegov simbolizam obuhvata oba pola kosmosa, gornji i donji, i zato je univerzalan. Konj je u donjem, podzemnom svetu povezan sa tri osnovna elementa – zemljom, vatrom i vodom i sa njihovim svetilom mesecom. U gornjem svetu povezan je, takođe, sa tri osnovna elementa – vazduhom, vatrom i vodom i njihovim svetilom suncem. Na frontonu Partenona konji vuku i kola sunca i kola meseca. Konj jednako lako prelazi iz noći u dan, iz smrti u život, iz zanosa u akciju. On povezuje suprotnosti u neprekidnom ogledanju.

Konja samo jedna životinja iz simboličkog bestijarijuma svih naroda nadmašuje u suptilnosti: zmija, koja je još ravnomernije zastupljena na svim kontinentima i koja, kao konj, neprestano teče, na sliku i priliku vremena, odozgo prema dole, između pakla i neba. Skriveni putevi kojima konji zmija idu putevi su voda: i konj i zmija često posećuju izvore i reke. Binom konj-zmaj može se ne samo spojiti u jedan mitski lik nego i razdvojiti na delove od kojih je sastavljen i koji onda dobijaju oprečne vrednosti započinjući borbu na smrt, borbu između dobra i zla. Pri tom konj dobija pozitivnu vrednost, jer predstavlja čovečno lice simbola, a zmaj je ona životinja u nama koju treba ubiti, tj. odbaciti. Primer je mit o sv. Đorđu.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slika: Alex Colville, Horse and Train, 1954.

Mrtva priroda: Adrian Korte

Adrian Korte (1665-1707) je bio jedan od slikara holandskog zlatnog doba, naročito aktivan u Midelburgu od svoje osamnaeste godine pa do smrti koja je nastupila kada je umetnik imao četrdeset dve godine. Slikao je dela malog formata, jednostavnih kompozicija i tema. Njegova dela pripadaju intimističkom pogledu na svet pod kojim se podrazumeva okrenutost ka unutrašnjosti doma, svakodnevnom, zatvorenom, jednostavnom, pokućstvu koje nas okružuje.

Intimistička odlika holandskog baroknog slikarstva nije specifična samo za žanr mrtve prirode koji, zapravo, Holanđani u tom trenutku i stvaraju, iako je on, kao deo veće celine, postojao i u umetnosti stvaranoj na prostorima van Holandije, i pre 17. veka. Teška svakodnevica, prouzrokovana nestabilnim političkim prilikama, opterećenošću novcem, borbom za egzistenciju, bila je deo života tadašnjih ljudi.

Političke prilike toga doba bile su za Holandiju, zemlju tek istrgnutu upornošću svojih građana iz španskih političkih ruku, prilično neizvesne. Njihove borbe sa prirodom bile su konstantne. Zemlja kao takva nije naročito bogata a zbog svog posebnog geografskog položaja vodi konstantnu borbu sa vodom. Međutim, ta voda donela joj je najmanje dva puta nešto dobro: prvi put kada su na neprijateljsku vojsku građani pustili brane kojima su zadržavali vodu i na taj način ga porazili, drugi put kada je, zahvaljujući nagomilanom pesku po kanalima Briža, koji je tada izgubio svoj trgovinski značaj, a i zahvaljujući opustošenom Antverpenu od strane Španaca, Holandija postala jedna od najvećih pomorskih sila, svoje bogatstvo temeljeći na prekookeanskoj trgovini, naročito zahvaljujući svojoj Istočno-indijskoj kompaniji.

Setimo se Vermera. On je u groznici, zbog sloma berze i novčanog gubitka, u roku od nekoliko dana umro. Svet u kome je živeo, u kome je stvarao i pokušavao da nađe mesto za sebe bio je neizvestan, okrutan, destabilizovan stalnim slutanjama o mogućem bankrotu ili nepovoljnoj okolnosti koja bi pojedinca odvela u propast. Sve suprotno možemo videti na njegovim slikama. Usred borbe sa prirodom, stalnog mraza, stalnog naleta vode i borbe sa drugim ljudima, usred stalnih promena na berzi, stalne novčane neizvesnosti, stoji jedan svet iza prozora, svet tišine, svet nagoveštaja i malih dnevnih poslova. Svet umetnosti, orijentalnih tapiserija, svet muzike i ljubavnih pisama, iščekivanja i isprobavanja ogrlica pred ogledalom. A sve to u određenoj, blagoj svetlosti, izvesnih tonova.

Odlika i Vermerovog i Korteovog slikarstva je kamerna atmosfera, misteriozna, tiha. Njihovo slikarstvo ima sklonost ka zatvorenom, uobičajenom, poznatom, ali prikazanom tako da evocira nešto neznatno i neodređeno, a ipak privlačno i ospokojavajuće. Materijalnost je bitna. Materijalističku kulturu omogućava višak vrednosti. Predmeti su naročito bitni tadašnjem građanstvu, oni su njihova materijalna potvrda duha i vremena uloženih u rad, proizvodnju, stremljenje određenom cilju. Predmeti su dokaz postojanja razloga, svrhe, cilja, utilitarnog pogleda na date okolnosti. Oni su kao takvi potvrda da je svrhovitost ostvarena (zašto nešto raditi ukoliko ne postoji konkretna dobit za to što se radi).

Tu dolazimo do razlike između ova dva slikara, jedne od mnogih, iako sam ja do sada samo predočavala njihove sličnosti: Vermerovi predmeti su veštački, oni se ogledaju u lepim stvarima. Korte slika ono što je izdvojeno iz prirode, ali je, takođe, moralo biti kupljeno: breskve, divlje jagode, školjke, nar, špargle. Dinamiku u njegov svet unose leptiri, nagoveštaj kretanja njihovih krila, koji se pojavljuje i realizuje jedino u svesti posmatrača, razbija atmosferu potpune tišine i tame jednog špajza.

Uobičajeno je za slikarstvo toga doba da prikazuje, u formi mrtve prirode, doslovno i metaforički (kao datost i kao žanr), prirodne pojave otrgnute iz njihovog staništa. Korteov učitelj, Melhior Hondekoter, slika egzotične ptice u izmaštanim, imaginarnim, nestvarnim baštama, ali veštačkim, one ne mogu biti slika prvog vrta, okružene majmunima i drugim egzotičnim životinjama. Najpoznatiji češljugar u istoriji umetnosti, ptica sa lancem oko noge, pripada Karelu Fabricijusu. Mnoge ptice, ubijene u lovu, vise okačene naopako i naturalistički su prikazane na različitim holandskim slikama toga doba. Sa druge strane, Evert Kolier slika različite papire, ugovore, rukopise, knjige između nekoliko kaiševa na zidu koji ta dokumenta „zatežu“ i o koje oni vise.

Dakle, posedovanje i prisvajanje je izuzetno bitno za ljude onoga doba u ma kojoj formi. U tu kategoriju spadaju i slike, za koje ondašnji građani, kao i uopšte za vizuelnu kulturu, imaju mnogo afiniteta. Njihove crkve lišene su slika i prikaza, ali domovi holandskih građana nisu lišeni slika na kojima su prikazane crkve belih zidova. Slike crkvenih enterijera takođe su prisutne kao žanr u holandskom slikarstvu 17. veka. Takva tema ni u jednom drugom slikarstvu nije zabeležena, osim ukoliko nisu u pitanju isključivo crteži za arhitektonsku namenu. Piter Jans Senredam, slikar najpoznatiji po ovakvim slikama, nije imao na umu da potvrđuje svoje arhitektnoske crtačke sklonosti stvarajući svoja dela.

Ovim sam pokušala da smestim Kortea u određeni kontekst koji je u vezi sa duhovnim tendencijama i umetničkim običajima doba koji su, nedvosmisleno, bili u vezi sa političkim i ekonomskim događajima. Oni su omogućili takav način stvaranja i mišljenja, potrebu za porudžbinama i potrebu za zaradom. Ni jedna ni druga, pak, ne mogu objasniti, niti su kao takve dovoljne, da omoguće talenat i viziju, kao i vaspitanje ukusa. Zašto je višak vrednosti holandskog građanstva išao baš u tom pravcu, zašto slikarstvo, a ne arhitektura, bar ne u tako razvijenom obiliku kao u drugim evropskim zemljama. Zašto uopšte umetnost? Zašto nema značajne književnosti na tom prostoru tokom 17. veka? Sve su ovo pitanja na koja nam Korteovo slikarstvo ne nudi odgovor, mi ga od njega i ne zahtevamo, ali nas podstiče da izađemo iz kamerne atmosfere, iz špajza, za koji ja smatram da je odaja stvaranja ovog slikara, na trg, pored kanala, pred brod.

Danas znamo za osamdeset potpisanih dela ovog umetnika. Sva su ista, sva slede isti tematski okvir: lepo raspoređeno voće ili školjke zarad harmonije kompozicije, koju dodatno obogaćuju detaljno razmotrena i predočena svetlost. Upravo ona doprinosi dozi tajne, ali i činjenica da je do kraja svog života ovaj slikar slikao, zapravo, samo pet slika.

Preporuke: Rijks Museum | Sothebys | Artsy | Besplatan katalog izložbe

Šarl Bodler: „Labud“ (Jedna pariska skica)

Victor Hugo (pen and ink on paper)

Victor Hugo (pen and ink on paper)

LABUD

Viktoru Igou

Tvoj lik, Andromaho, u duh mi se vraća!
– Rečica, zrcalo gde ne sjaše ništa
Sem ogromne boli boli tvoga udovišta,
Varljivi Simois, bujan od tvog plača.

Dok sam karuselom išao, probudi
Bogata sećanja moja iznenada,
– Staroga Pariza nema (oblik grada
Menja se, vaj! brže nego srce ljudi);

Samo duhom vidim taj logor baraka,
Gomile stubova, kapitele, stene
Kako se pod kišnim lokvama zelene,
Travnjak, i s pločnika čuda svakojaka.

Tu menažerija nekad beše.
Tu, jednom, u času kad još nije ništa
Budno osim Rada, kad iznad smetlišta
Kroz zrak, nem i leden, crn uragan pleše,

Ja videh labuda. Po pločniku, punom
Rupa, iz kaveza bežeći zacelo,
Vukao je teški trup i perje belo.
Kraj bezvodnog jarka, s otvorenim kljunom

I s jezerom rodnim u srcu turobnom,
Ptica je upala krila u prašini,
Preklinjući: „Grmi, grome! Kišo, lini!“
Vidim to nesrećno, mitsko biće kobno

Gde, poput junaka Ovidijevoga,
K nebu, što se hladno, ironično plavi,
Žednu glavu diže i vrat vijugavi,
Kao da bi htelo da optuži boga!

2.

Pariz je drugčiji, ali moja seta
Ista je! Predgrađa, skele, zdanja snena,
To su sve simboli mog dubljeg sveta,
A moja sećanja teža su od stena.

Tako pred tim Luvrom progoni me slika:
Moj labud, s krilima što prašinu mlate,
Poput uzvišeno smešnog izgnanika,
Žrtve virepog sna! pa mislim na te,

Andromaho, na te što pade u šake
Ohologa Pira, poput prostog plena,
Što se, vaj! zanosiš iznad prazne rake,
Hektoru udova, Helenosu žena!

Mislim na crnkinju sušičavu, svelu,
Što iz našeg blata, okom punih snova
Traži za zidinom magluština vrelu,
Ponosnu Afriku, stabla kokosova;

Mislim na nestalog što se naći neće
Nikada! Na svakog što se suzom poji,
Na siročad što se suši kao cveće,
Na sve koje patnja ko vučica doji!

Tako, kad u duhu mom, toj šumi gustoj,
Davna Uspomena trubi poput roga,
Mislim na mornare na ostrvu pustom,
Na bića poklekla, slaba… i još mnoga!

Preveo Nikola Bertolino

LABUD (Le Cygne)

Pesma je prvi put objavljena 22. januara 1860. u Ćaskanju.

Ovu pesmu Šarl Bodler uputio je Viktoru Igou u pismu od 7. decembra 1859. u kome, između ostalog kaže:

„Evo stihova koje sam napisao za vas i misleći na vas. Nemojte ih gledati strogim, već roditeljskim očima… Za mene je bilo važno da brzo iskažem kakve sve sugestije može da sadrži jedan događaj, jedna slika, i kako prizor životinje koja pati upućuje duh prema svim bićima koje volimo, koja su odsutna i koja pate…“

Igo mu je odgovorio pismom od 18. decembra 1859. godine:

„Kao i sve što činite, gospodine, vaš Labud predstavlja ideju. Kao i sve prave ideje, on ima dubinu. Taj Labud u prašini ima pod sobom više ambisa nego labud na bezmerno dubokoj vodi jezera Gob. Ti ambisi se naziru u vašim stihovima uostalom punim drhtaja i trzaja.“

Ova elegična pesma posvećena je izgnanicima, poraženima u životu, ona je žal za starim Parizom koji na pesnikove oči nestaje. (To je vreme velikog urbanističkog preobražaja Pariza).

Zanimljivo je da je čitava pesma izgrađena od dva glavna elementa: viđenog prizora labuda na pločniku (uporediti sa Albatrosom!) i grčkog mita od Andromahi, tačnije Vergilijeve varijante ove priče (u trećoj knjizi Eneide, trojanska zarobljenica Andromaha, Hektorova udovica, postaje supruga Helenova; u čežnji za rodnim krajem ona jednom potoku daje ime Simois sećajući se reke iz svog zavičaja).

Strofa 7. – Aluzija na sledeći stih iz Ovidijevih Metamorfoza: „Dao je (tvorac) čoveku lice nebu okrenuto da bi pravo u njega gledati mogao (I, 85).

Strofe 11. i 12. – Zbog saosećanja sa patnjama poniženih i obespravljenih izraženog u ovim strofama, Savremena revija je odbila da štampa ovu Bodlerovu pesmu.

Tekst priredio i komentare napisao dr Radivoje Konstantinović.

Slika: Félix Bracquemond, nerealizovana naslovna strana zbirke „Cveće zla“.

Ernst Pinjon Ernst: „Ekstaze“

Francuski umetnik Ernest Pignon Ernest pre nekoliko godina imao je izložbu crteža u beogradskoj galeriji Haos kojoj sam prisustvovala i od tada počinje moje interesovanje za ovog umetnika.

Prvo delo posredstvom koga želim da ga predstavim jeste instalacija „Ekstaze“ koja je postavljena 2008. godine u katedrali Saint Charles u Avinjonu, a neki od crteža koji pripadaju tom projektu našli su se kasnije i u galeriji Haos.

U baroknom prostoru Pinjon izlaže sedam crteža svetaca u ekstazi. Kombinacijom prostora, ctreža i načina na koji su isti izloženi, umetnik stvara jedinstven utisak, opčinjavajuć, baš kao i što je sam čin religiozne ekstaze.

Pisma, grafike i poezija Paula i Žizele Celan

I PISMA

Pariz, 5. novembar 1961.

Mila moja, apsolutno je neophodno da izađem iz svega ovoga i da se vratim sebi. Kad to budem učinio, vratiću se i vama i sinu: onom životu, u onaj život koji sam hteo, koji sam želeo da izgradim.

Možda ćete pronaći, preko Elizabete ili preko gospođe Filde, nekog lekara koji bi mogao da razume da ne „preterujem“ i da je sve ovo, kratko i jasno, jedna afera, jedinstvena u svojoj vrsti i istovremeno slična tolikim drugim. (Jer, svega tu ima, vi to dobro znate: laži, dvostruke igre, jevrejske saradnje itd.)

Ne očajavajte zbog mene, mila moja. Znam da vas izluđujem svojim neradom i tim smešnim telefonskim pozivima ljudima od kojih mogu da očekujem samo izdaju.
Molim vas, draga: ne očajavajte!

Ostajem. Pored vas i pored sina. Izdržite!

Izvući ću se.

Volim vas, Paul

 

5. novembar 1961.

Mislimo na tebe, dragi moj, posle prve noći u Ženevi, sada si u toj radnoj sobi u kojoj ćeš provesti sate i sate radeći. Pariz je pod kišom jutros, stan mi izgleda veliki, slušam Mocartov koncert koji bismo tako često stavili! čuli i slušali zajedno, danju, noću. Ponovo ću otvoriti svoj, još uvek zatvoren, atelje, baciću se na veliko spremanje ovoga jutra a posle podne ću pokušati da opet počnem da radim. Moram da iskoristim ove duge sate koje provodim sama, ali malo se osećam izgubljeno, rastrojeno, znaš već. Kako da se ponovo vratim svemu tome? Kako da se usredsredim, da pronađem sebe, da se prepoznam, da dobro čujem šta se dešava u meni, da mi ne promakne ni najmanja misao, da otkrijem ono što bi se još tu moglo kriti i da vrlo brzo, u nekoliko redova ili boja, bacim to na papir. Toliko sam se odvikla od toga. Osećam se vrlo udaljeno od sebe same. Kako da ponovo pronađem sebe da bih tebe ponovo našla, da bih još dublje došla do tebe, sa još veće daljine, iz još veće blizine. To mi je najveća želja, najveća nada, upravo je to pomoć koju očekujem od ovih dugih dana koje treba sama da provedem. Polazim. Hrabro. Šaljem ti svoju hrabrost, svoju snagu i svoju ljubav. Primi ih, mili moj, neka budu tvoje. Volim te, Žizela

 

Pariz, 7. oktobar 1962.

Mili moj, ljubavi moja,

Pored vaših lepih ruža, koje ste toliko želeli da mi ostavite, čekam i pripremam naše sledeće viđenje. Provela sam dva predivna, jednostavna i neusiljena dana pored vas, i predivnu noć sa vama. Nismo imali mnogo toga jedno drugome da ispričamo, ali ponovo smo se uverili u našu ljubav. Ponovo sam osetila tu snagu koja se, uprkos svemu, kod tebe uvek i uvek obnavlja, kao i tvoju hrabrost, i to osećam svaki put kada razgovaramo telefonom, i da toga nema, ja ne bih mogla da podižem Erika, da živim, sa ipak velikom radošću, jedan veoma poseban život, pun velikih tuga i vrlo teških trenutaka, ali i onih srećnih. Bila sam srećna, istinski srećna tokom tog jučerašnjeg i današnjeg dana, i želela sam da ti to još večeras kažem, dok se ti voziš ka Ženevi a meni se čini da sam ti još sasvim blizu. Želim ti srećan put! Žizela

II GRAFIKE ŽIZELE LESTRANŽ-CELAN

III PESME PAULA CELANA

OVDE

Ovde – misli se ovde, gde trešnjev cvet želi biti crnji
nego tamo.
Ovde – misli se na ovu ruku koja mu pomaže da to i
bude.
Ovde – misli se na onu lađu, kojom dođoh na peščanu
struju:
privezana
leži u snu koji prosipaš.

Ovde – misli se na čoveka koga znam:
slepoočnica mu je bela
kao žar koji je ugasio.
Bacio mi je svoju čašu na čelo
i došao
kad je protekla godina
da mi poljubi ožiljak.
Izrekao je prokletstvo i blagoslov
i otada nije govorio više.

Ovde – misli se na ovaj grad,
kojim vladaš ti i oblak,
od njegovih večeri.

KO SVOJE SRCE ČUPA IZ GRUDI PREMA NOĆI, ON SEŽE ZA RUŽOM 

Njegov je njen list i njen trn,
njemu ona stavlja svetlost na tanjir,
njemu dahom puni čaše,
njemu šume senke ljubavi.

Ko svoje srce čupa iz grudi prema noći i baca ga uvis:
on ne promašuje,
on kamenuje kamen,
njemu zvoni krv iz časovnika,
vreme mu iz ruke izbija časove:
on može da se igra lepšim loptama
i da govori o tebi i meni.

U EGIPTU

Reci oku strankinje: Budi voda.
One, koje znaš u vodi, potraži u oku strankinje.
Zovi ih iz vode: Ruto! Noemina! Mirjam!
Ukrasi ih kad ležiš kraj strankinje.
Ukrasi ih oblačnom kosom strankinje.
Reci Ruti i Mirjam i Noemini:
Gledajte, ja spavam kraj nje!
Ukrasi strankinju kraj sebe najlepše.
Ukrasi je bolom za Rutom, za Mirjam i Noeminom.
Reci strankinji:
Gle, spavao sam kraj njih!

Nitasta sunca
nad sivocrvenom pustolinom.
Poput drveta
visoka misao
maša se svetlosnog tona: ima
još pesama za pevanje s one strane
ljudi.

 

 

PAUL CELAN

Ustvari, pravo ime mu je Paul Antšel. Sin je hasidskih Jefreja iz Bukovine. Rumun po rođenju, Francuz po opredeljenju, Austrijanac po jeziku i svom literarnom početku. 1970. godine izvršio je samoubistvo bacivši se u Senu. S nemačkim jezikom usvojio je tradiciju lirike od romantizma do Rilkea i Bena. Francuski i ruski simbolizam, takođe, bili su mu putokaz. Već prve zbirke pesama („Pesak iz žara“, 1948, „Mak i sećanje“, 1952, „Od praga do praga“, 1955) sadrže zrelu poeziju prožetu gorkim iskustvima ratnih dana, pesma o smrti i samoći, metafizički sasvim objektivizirane, i bez prizvuka lične ispovesti. Idealu poezije, pune kombinatorne slikovitosti i podatne zvukovnosti, odgovara i njegova najpoznatija pesma „Fuga smrti“, iz tog perioda. Kasnije zbirke (čiji se naslovi mogu prevesti samo približno) su: „Rešetka jezika“, 1959, „Ničija ruža“, 1963, „Preokret daha“, 1967, „Nitasta sunca“, 1968, „Prinuda svetlosti“, 1970, kao i pomrtna zbirka „Snežna deonica“, 1971. One su sve doslednije „hermetična poezija“, sastavljena od aluzija na verske predstave i motive iz jevrejske prošlosti. Izraz, na kraju, postaje toliko zgusnut, da se nalazi na granici jezičke artikulacije. Zvonimir Kostić-Palanski je 1978. godine objavio njegove izabrane pesme pod nazivom „Fuga smrti“, u izdanju „Gradine“ i „Jedinstva“.

Napomene:  Pisma su prvobitno objavljena na sajtu Sarajevske sveske i na sajtu Gledišta.

O grafikama Gisèle Celan-Lestrange detaljnije pogledjte ovde.

Izbor poezije, kao i audio snimak Paula Celana pripada Jadranki Milenković. Detaljnije možete pogledati ovde.

Crteži Franca Kafke i odlomak iz dnevnika

dbe1de471cdf300fa67616be82a3f97b

U nastavku slede dva odlomka iz dnevnika Franca Kafke koja su verbalno ogledalo crteža koji ih slede.

5. NOVEMBAR 1911.

Sinoć sam sam sa izvesnim predosećanjem skinuo prekrivač sa kreveta, legao i ponovo postao svestan svih svojih sposobnosti, kao da ih držim u ruci; napinjale su mi grudi, raspaljivale glavu, neko vreme ponavljao sam da bih se utiešio da ne ustajem da radim: „To ne može biti zdravo, to ne može biti zdravo“, i trudio se da sa gotovo vidljivom namerom navučem san preko glave. Neprestano sam mislio o nekoj kapi sa štitom koju, da bih se zaklonio, snažnom rukom nabijem na čelo. Koliko sam izgubio juče, kako se tiskala krv u skučenoj glavi, sposobna na sve, a zadržavana jedino silama koje su neophodne za moj goli život i tu se rasipaju.

14. NOVEMBAR 1911.

Utorak. Juče kod Maksa, koji se vratio sa svog predavanja u Brnu.

Posle podne pre no što ću zaspati. Kao da su se čvrste temene kosti, koje obuhvataju bezbolnu lobanju, uvukle nešto dublje unutra i jedan deo mozga ostavile napolju, prepuštajući ga neometanoj igri svetlosti i mišića.

Buđenje jednog hladnog jesenjeg jutra pri žućkastoj svetlosti. Prodirati kroz gotovo zatvoren prozor, pa još ispred okna, pre no što padneš, zalebdeti, raširenih ruku, ispupčena stomaka, nogu povijenih unazad, kao figure na pramcu drvenih lađa.

Izvor: Franc Kafka, Dnevnici 1910-1913, preveo Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1978.

 

Crtež Franca Kafke, „Mislilac“, 1913.

Crtež Franca Kafke, „Konj i jahač“, 1909-1910.

Četri crteža Franca Kafke

Slike Leona Spiliara

245619

Belgijski simbolizam još uvek nije dovoljno istražena tema, bar ne na ovim prostorima. Čini se kao da ne postoji dovoljno interesovanja, osim retkih pojedinačnih, za istraživanje ovog dela umetnosti 20. veka koji je višestruko pod uticajem Bodlerove i Remboove poezije, ali i filozofije Kjerkegova i Ničea, doprineo veličanstvenim umetničkim ostvarenjima, orginalnim umetnicima, među kojima je i Leon Spiliar (do pojave društvene mreže Tumblr, čini se, potpuno nepoznatom, osim u belgijskim akademskim krugovima).

Nokturalna atmosfera njegovih dela, misteriozna i često višestruko fobična zaokuplja pažnju posmatrača, posebno privlačeći melanholike, ali i zaljubljenike u geometriju, crnu boju ili sugestivne scene koje uspevaju da gradiraju naše raspoloženje, evocirajući nešto neodredivo, neminovno nas upućujući na samog slikara, na biografski pristup, ali ne dozvoljavajući nam da ga svedemo na puki fenomen, već podstičući u nama nit naratora, onoga koji treba da sebi, na osnovu raspoloživih dokaza, ispriča priču, arheološkim ili krojačkim metodama sklopi narativ.

Knjigu o Spiliaru kupila sam u Briselu, u Muzeju lepih umetnosti (Musée Royaux des Beaux-Arts). Knjiga se zove Leon Spilliaert, le regard de l’âme (Ludion 2006). Knjižara koja se nalazila u okviru muzeja bila je ispunjena svim mogućim naslovima iz oblasti umetnosti. Kada sam baš ovu knjigu videla, uprkos ceni i jezičkoj barijeri (knjiga je na francuskom a ja nikada nisam učila taj jezik), odlučila sam da ju kupim. Anne Adriaens-Pannier je autorka ove knjige i ona je toga dana radila u muzeju. Prodavac ju je pozvao da joj saopšti kako je jedna devojka kupila njenu knjigu i da ju tom prilikom pita da li postoji engleski prevod. Odgovor je bio odričan ali to nije promenilo moju odluku. Ružno je pominjati cene ali da sam u Srbiji ne bih tek tako lako dala priličnu količinu novca za jednu knjigu.

Putnik Igo

Related image

Ti se nadaš da čuješ nešto više o Viktoru Igou. Šta mogu da ti o njemu kažem? To je čovek kao i svaki drugi, sa dosta ružnim licem i dosta prostom spoljašnjošću. Ima izvanredne zube i veličanstveno čelo, bez obrva, bez trepavica. Malo govori, izgleda da pazi na sebe i da neće da govori više nego što treba; vrlo je učtiv i pomalo usiljen. Veoma mi se sviđa zvuk njegovog glasa. Imao sam uživanje da ga posmatram izbliza; gledao sam ga sa čuđenjem, kao neku kasicu u kojoj bi se nalazili milioni i kraljevski dijamanti, razmišljajući o svemu što je izišlo iz tog čoveka, koji je tada sedeo pored mene na jednoj maloj stolici, i stalno upirući oči u njegovu desnu ruku, koja je napisala toliko lepih stvari. A to je, međutim, bio čovek zbog koga mi je najviše zakucalo srce otkad sam na svetu, i možda čovek koga sam najviše voleo od svih onih koje ne poznajem. Govorilo se o pogubljenjima, o osvetama, o lopovima, itd. Taj veliki čovek i ja upravo smo najviše razgovarali; ne sećam se više da li sam rekao pametne stvari ili glupe, ali sam ih rekao prilično mnogo. – Gistav Flober (str. 11)

Ovako je Gistav Flober pisao svojoj sestri, krajem januara 1843. godine, iz Pariza, o Viktoru Igou. Pismo nam može biti dobar uvod u fascinacije mladog Flobera starijim umetnikom, već tada Bardom, figurom od nacionalnog značaja, čija je slava vremenom dobila odgovarajući nijansu, više mat nego sjajnu. Protok vremena uspostavlja meru.

Floberovi zanosi nisu jenjavali ni deset godina kasnije. Iz Kroasea, petnaestog jula 1853, Flober upućuje pismo svom idolu egzaltirano i u zanosu. Pismo je odraz divljenja, poštovanja, ali i refleksije o trenutnoj političoj situaciji koja je Igoa proizvela u nacionalnog heroja zahvaljujući progonstvu, prvo na ostrvo Džersi pa na Gernesi.

Izgnanstvo vam je bar uštedelo da ih ne gledate. Oh, da znate u kakvo đubrište tonemo! Pojedinačne bestidnosti proizilaze iz političkog srama, i nijedan korak se ne može učiniti a da se ne zagazi nešto prljavo. Atmosfera je zagušljiva od odvratnih isparenja. Vazduha! Vazduha! Zato otvaram prozor i okrećem se vama. Slušam kako snažno uzleću krila vaše muze i udišem, kao šumski miris, ono što struji iz dubina vašeg stila.

A, uostalom, gospodine, vi ste mi u životu bili divna stalna misao, duga ljubav; ona ne slabi. Čitao sam vas za vreme zlokobnih bdenja i na morskim obalama, na mekom pesku, pod najžešćim letnjim suncem. Nosio sam vas u Palestinu, a isto tako ste me opet vi tešili pre deset godina, kad sam umirao od dosade u Latinskom kvartu. Vaša poezija je ušla u sastav mog tela kao mleko moje dojkinje. Poneki od vaših stihova ostaje zauvek u mom sećanju, sa svom važnošću nekog doživljaja.

Ovde stajem. A ipak, ako je išta iskreno, to je ovo. Odsad, dakle, ja vam neću više dosađivati svojom osobom, i vi ćete moći upotrebiti dopisnika bez straha od dopisivanja.

Međutim, pošto mi pružate ruku preko morske pučine, dohvatam je i stežem. Stežem je sa gordošću, stežem tu ruku koja je napisala „Bogorodičinu crkvu“ i „Napoleona Malog“, tu ruku koja je istesala kolose i spremila izdajnicima gorske pehare, koja je ubrala na visinama uma najveličanstvenije naslade, koja sada, kao ruka biblijskog Herkula, ostaje jedina uzdignuta usred dvogubih ruševina Umetnosti i Slobode.

Ostajem sav vaš, gospodine, i hiljadu puta vam zahvaljujem.

Ex imo. (str. 106-107)

Dva priložena pisma Gistava Flobera adekvatan su uvod u lik i delo Viktora Igoa, francuskog pesnika i slikara koji je deo naše teme o putnicima romantizma. Pismo nam, sa jedne strane, može pomoći da razumemo odnos savremenika prema ovom umentiku a, sa druge, da ga pozicioniramo u određeni istorijski kontekst.

Igo je rođen 1802. godine, u vreme kada je Novalis već godinu dana sa svojom Sofijom, među kosmičkim kristalima, kada su Lirske balade Kolridža i Vordsovrta objavljene po treći put, kada Gete misli o Italiji, iako se iz nje vratio pre četrnaest godina, kada Vilijam Blejk piše Miltona, kada Puškin ima tri godine, a Ljermontov još uvek nije rođen.

Romantičarski umetnički postupak nije se u svim evropskim zemljama razvijao ravnomerno. Međutim, uticaji, kruženje društvene energije i ideja kojima je doba bilo prožeto ravnomerno su bili prisutni u svim zemljama, u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Rusiji, Poljskoj. Romantizam u Francusku, mnogi smatraju, dolazi kasnije. Međutim, ona ga je uporedo sa drugim zemljama razvijala, samo na političkom planu. Francuska revolucija je praktični eksperiment filozofskih ideja prosvetiteljstva. Taj eksperiment, na planu estetskog i filozofskog, pre nego političkog, imale su, takođe, Nemačka i Engleska, istovremeno kada i Francuska.

Neoklasicizam predstavlja prvu fazu romantizma. Unutar samog romantičarskog pokreta, koji nije bio koherentan i jednoznačan, neoklasicizam je, kasnije, odbacivan. To odbacivanje, koliko na planu likovnog, toliko i na planu književnog, proizvodi Igoa. Ono što je neoklasicizam u slikarstvu, zvanična forma Akademije, to je klasična francuska drama Rasina u književnosti, estetika koja se ne dovodi u pitanje. Neoklasicizam je bio deo političkog eksperimenta romantizma, onog koji je antičke političke teme prilagođavao savremenom trenutku, revoluciji i prelasku sa monarhije na republiku, što je naročito uočljivo na Davidovim slikama kao što su Zakletva Horacija ili Liktori donose Brutu mrtva tela njegovih sinova. 

Neoklasicizam je, takođe, umetnost odjeka arheoloških otkrića, istraživanja i saznanja 18. veka, proizvod velikih obrazovnih putovanja, probuđenog interesovanja za antiku, ovaj put potpuno drugačijeg nego u renesansi, proizvod Vinkelmanovih zaključaka koji su, kao što je to uvek slučaj sa idealizacijama, zabluda kojoj se predajemo bez griže savesti. Neoklasicizam je i napor britanskog ambasadora u Napulju, Vilijama Hamiltona, i njegovog saradnika, francuskog antikvara, slikara i avanturiste, d’Ankarvila da klasifikuju i precrtaju sve slike viđene na grčkim vazama. Koliko je samo takvih scena i prikaza uticalo na potonju umetnost, i po pitanju teme i po pitanju stila, može se videti po sadržaju knjige Kolekcija etrurskih, grčkih i rimskih antikviteta iz kolekcije ser V. Hamiltona. Kada čitate Geteovu dramu Ifigenija na Tavridi vi pred sobom vidite figure iz Ankarvilovog i Hamiltonovog kataloga. Sve je pročišćeno, geometrijski jednostavno i hladno, kao leti u kamenoj mediteranskoj sobi.

To je slika o antici koju je stvorio kasni 18. vek, to nije objektivna slika antike. Reakcija na takvu estetiku dolazi kasnije, i to najsnažnije u Francuskoj, baš zbog snažnog pritiska Akademije koji su umetnici trpeli. Formu, liniju, teme razaraju Žeriko i Delakroa. Igo, nasuprot Engru (stavljanje u odnos njihovih estetika bila bi dobra vežba), govori o ružnom, o njegovim estetskim potencijalima. Engr se okreće, kao i mnogi njegovi savremenici Orijentu. Igo se okreće Severu, gotskom osećanju, još jednoj romantičarskoj estetici zasnovanoj na zabludi i pogrešnom istorijskom tumačenju. Međutim, to idealizovano gotsko raspoloženje obeležilo je, paralelno sa neoklasicističkim, doba kasnog 18. veka i čitav 19. vek, i to u različitim oblicima. Stoga, umetničke odlike doba kao što su gotski roman i sentimentalni roman, Orijent i Italija, neoklasicizam i romantizam, ne treba suprotstavljati. Oni teku paralelno i izraz su zajdeničkog duha, duha u previranju, traženju, iznalaženju novih mogućnosti izraza i oblikovanja sveta.

Slikarstvo i književnost neoklasicizma (Torvaldsenova skulptura Heba, Kanovina skulptura Amor i Psiha, Geteova drama Ifigenija, Davidova slika Madam Rekamije uzorna su dela ove estetike) na romantičarski način, iako drugačijim izražajnim sredstvima na koja smo navikli, prikazuju grčku i rimsku antičku prošlost. Svojim pročišćenim, bistrim, jasnim formama neoklasicizam idealizuje. Dela Čovek koji se smeje, Poslednji dan na smrt osuđenog, Zvonar Bogorodičine crkve više su od idealizacije, ona su reakcija. Nasuprot estetike lepog uspostavlja se estetika ružnog, bizarnog, zlog. Na scenu stupa groteska. Evo kako Igo raskida sa Akademijom. O slobodi on piše:

Mladi ljudi, budimo hrabri! Ma koliko hteli da nam otežaju sadašnjost, budućnost će biti lepa. Romantizam, toliko puta rđavo definisan, kada se sve uzme u obzir, nije ništa drugo nego slobodoumlje u književnosti i to je, ako se posmatra samo sa njegove borbene strane, njegova prava definicija. Tu istinu su shvatili skoro svi zdravi duhovi, a njihov broj je veliki; i uskoro će, jer stvar je već dosta odmakla, slobodoumlje u književnosti biti isto tako popularno kao što je politički liberalizam. Sloboda u umetnosti, sloboda u društvu, to je dvostruki cilj kome treba da teže podjednako svi dosledni i logički duhovi; …. i da je književna sloboda kći političke slobode. To je načelo ovog veka i ono će preovladati. Ultraši svih vrsta, klasicistički ili monarhistički, uzalud će jedni drugima pomagati ne bi li ponovo sklepali stari poredak, društveni i književni, svaki napredak zemlje, svaki intelektualni razvoj, svaki korak slobode porušiće sve što budu izmajstorisali i, u krajnjoj liniji, njihovi reakcionarni napori da pruže otpor biće od koristi. U revoluciji svako kretanje znači napredovanje. Istina i sloboda imaju tu izvanrednu odliku da im podjednako ide u prilog sve što se čini za njih i sve što se čini protiv njih. Dakle, posle tolikih velikih stvari koje su naši očevi učinili a koje smo mi videli, najzad smo izašli iz starog društvenog kalupa; kako ne bismo izašli iz starog pesničkog kalupa? Novom narodu, nova umetnost. (str. 111-112)

Igo je sin Napoleonovog generala. Odrastajući, pesnik je politički bio na klackalici između rojalista i republikanaca što ga je, najzad, koštalo izgnanstva. Krajem 1851. godine, zbog iznošenja negativnih stavova protiv Napoleona III, cara koji je obnovio Pariz i dao mu moderni izgled, nalažući arhitekti Osmanu da gradi velike bulevare na kojima je bilo nemoguće organizovati barikade, bulevare kojima Bodler šeta u pozi rezigniranog flanera koji piše o gradu koji se menja i o svojoj melanholiji koja je ostala ista, Igo biva stavljen na politički i društveni stub srama koji ga primorava da napusti Francusku. Prvo odlazi u Belgiju, zatim se, avgusta 1852, iskrcava na ostrvo Džerzi koje pripada Engleskoj i koje se nalazi nedaleko od francuske obale, Normandije, u kanalu koji odvaja britansko ostrvo od kontinentalnog dela Evrope. Na Džerziju, opet zbog političkih problema i napisanih pamfleta protiv francuske i britanske krune, ostaje kratko, do kraja 1855. Odatle prelazi na obližnje ostrvo Gernezi. Tu se u potpunosti se posvećuje književnom radu.

Na priloženoj fotografiji, koju je načinio pesnikov sin, Šarl Igo, vidimo izgnanika na steni, putnika zagledanog u horizont, u more, u beskraj pučine. To je tipična romantičarska predstava. Ova Igoova fotografija ikonološki se uklapa u prikaze pojedinca u predelu ali je u novom mediju, fotografiji, umetnosti koja je u to vreme tek u povoju. Igo, prognanink i samoizgnanik istovremeno, na ostrvu kao simbolu izolovanosti i osame, izjednačava sebe sa elementima kojima je okružen, sa morem, stenom i vetrom. On je sada njihov zvučni odjek. Daljina evocira čežnju. Fotografija deluje prozračno, mi skoro da možemo osetiti bistar jutarnji vazduh kako obavija nabrojane prirodne pojave. Fotografija je nastala oko 1853. godine. Umetnik tada ima pedeset godina i neka od dela o kojima ćemo pisati već su poznata i objavljena dok neka druga tek treba da ugledaju svetlost dana i ugledaće baš na ta dva malena ostrva u Atlantiku.

Igoova poezija sva je u slikama. Ona nije mišljenje, ona je osećanje. Ili, bolje je reći da je ona pokušaj prenošenja osećanja kroz sliku i deskripciju, pokušaj prenošenja efekta na čitaoca koji, ipak, izostaje. Igo nije pesnik sugestije i nagoveštaja, on je pitoreskni pesnik. Ti pitoreskni elementi tu su da bi nam približili pesnikovu viziju. Ona je pred nas prineta isuviše jasno, nedvosmileno, konkretno i to je ono što nam smeta. Mi znamo da vizije nisu to. Njegova poezija zanimljiva nam je zbog motiva koji se u njoj pojavljuju i koji se uklapaju u ono o čemu mi pišemo. Slika prirode dominira Igoovim pesništvom. Njen zvučni kvalitet moguće je osetiti ukoliko pesmu čitamo u originalu, na francuskom. Na srpskom, ta rima, taj prenaglašeni ritmički efekat nama smeta. Uopšte, Igoova poezija, ukoliko bismo ju poredili sa poezijom njegovih prethodnika i savremenika, daleko zaostaje. Ona nije metafizička, a to svojstvo ni ne mora biti uslov kvaliteta, ali čini se da mu pesnik teži. Ipak, on ga ne postiže. Utisak koji on postiže više je sintetički, veštački, na silu proizveden zarad efekta koji čitaoca ne pogađa. Čitalac jedino pogađa nameru umetnika ali dejstvo te namere izostaje. Ta poezija čini se kao dekorum, kao izvrsna pozorišna scenografija u drami preforsirane osećajnosti. Čitalac to prepoznaje. Igo pokušava da uz pomoć slika proizvede raspoloženje kod svog čitaoca. Međutim, te slike čitaoca ne pomiču. One pozivaju na asocijacije koje su, uglavnom, likovne prirode. Baš po toj liniji efekta, kontrasta, veštački i prenaglašeno proizvedene patetike i strasti, bola i utisaka, Igo i Edgar Alan Po bivaju srodni. Međutim, jedna razlika postoji: Po taj postupak koristi u svrhu ironijskog zaoštravanja koga jedino „spašava“ izvrstan stil pripovedanja da ne zapadne u potpunu parodiju književne mode. Igo je, međutim, iskren. Stoga, mi se okrećemo njegovim likovnim radovima, njegovim crtežima i akvarelima i posmatramo ih kao jedinstvene entitete, kao samostalna umetnička dela koja mogu biti drugačija vrsta odraza pesničke imaginacije, dopuna reči, produžetak Igoove lirike drugim sredstvima. Igo zaslužuje našu podjednaku pažnju i kao slikar.

Igo staje u red mnogih umetnika doba romantizma koji su bili skloni likovnoj podjednako koliko i poetskoj umetnosti. Gete, Blejk, Puškin i Tarner (koji je pisao stihove prema svojim slikama), svi su oni istovremeno pesnici i slikari. Priroda ih zanima ne samo na nivou pojavnosti, već ih zanima Priroda kao mehanizam, kao sistem, kao model Univerzuma. Priroda je u Igoovom delu predstavljena posredno, kroz sliku prirode. Čitav sistem i način postojanja Prirode predstavljen je kroz njenu sliku – pejsaž. Ta predstava, ta slika, u umetničkim delima romantizma, je fantazam, uobraženje, priviđenje, mistifikacija, halucinacija, sanjarija, iluzija. U odnosu na stvarnost, na čulnu i realno opipljivu pojavnost, u odnosu na empirijsku datost, taj fantazam je definisan kao nešto „nerealno“, „izmišljeno“. Međutim, taj fantazam ispoljava i ostvaruje svoju vrednost u poretku unutrašnjeg, duhovnog života. Duhovna stvarnost je poseban oblik egzistencije koji nije u vezi sa materijalnom stvarnošću. Fantazam ima svoju realnost, ona je u okvirima svesti. Pošto smo već na jednom mestu pomenuli Flobera učinićemo to i sada, povezaćemo temu fantazma sa temom mora, jednom od značajnijih za Igoovo stvaralaštvo. Uporediemo dva pristupa.

MORSKE ŽIVOTINJE

okrugle kao mešine, pljosnate kao sečiva, reckave kao testere, primiču mu se vukući se po pesku.

Ti ćeš poći sa nama u naša ogromna prostranstva u koja još niko nije išao!

Razni narodi prebivaju u zemljama Okeana. Jedni borave u staništu bura; drugi plivaju pučinom kroz prozračne hladne talase, kao volovi pasu koralske ravnice, svojim surlama prouzrokuju plimu i oseku, ili na ramenima nose težinu izvora morskih.

Noktilusi svetlucaju na brkovima foka, na krljuštima riba. Morski ježevi okreću se kao točkovi, Amonovi rogovi se odmotavaju kao kablovi, školjke ostriga škripe, polipi pružaju svoje pipke, meduze podrhtavaju  slične kristalnim kuglicama, sunđeri plivaju, sase pljuju vodu, mahovine i okrek su izrasli.

I raznovrsne biljke pružaju svoje grančice, uvijaju se kao svrdla, protežu svoje šiljaste vrhove, zaobljavaju se kao lepeze. Bundeve liče na dojke, lozice se prepliću kao zmije.

Na vavilonskim Dedaimima, koji su drveće, plodovi su ljudske glave; Mandragove pevaju, koren Baara trči po travi.

Bilje se sada više ne razlikuje od životinja. Polipi koji liče na misirsku smokvu imaju ruke na granama. Antoniju se čini da vidi gusenicu između dva lista; to leptir odleće. On se uputi po šljunku; jedan sivi skakavac skoči. Insekti slični ružinim laticama krase bokor; ostaci vodenih cvetova prekrivaju tle kao sloj snega.

A onda se biljke mešaju sa kamenjem.

Obluci liče na mozaik, stalaktiti na bradavice, cvetovi na tapiserije ukrašene ljudskim likovima.

U komadima leda razaznaje pupljenje, tragove žbunja i školjaka – tako da ne zna da li su to tragovi tih stvari ili su same te stvari. Dijamanti blistaju kao oči, minerali trepere.

I njega više nije strah.

Leže potrbuške, oslanja se na laktove; i zadržavajući dah, gleda.

Insekti, koji više nemaju stomaka, jedu i dalje; sasušena paprat ponovo počinje da cveta; udovi koji nedostaju ponovo izrastaju.

Najzad, primećuje mala zrnasta telašca, velika kao glave čioda i svud unaokolo ukrašene trepljama. Pokreću se treperenjem. Iskušenje svetog Antonija, str. 172-173.

Floberov sveti Antonije korisna nam je figura u odabiru fantazmagoričnih priviđenja. Vidimo kako se njemu prikazuje morska površina, morsko dno, čitav živi svet koji je uslovljen vodom. On razlistava do najsitinijeg detalja pojave i prelazi u simbolistički i nadrealistički apsolut. Tu gde je Igo dramatičan, gde se odvija drama između subjekta i objekta, između čoveka u čamcu i talasa, tu je buka, tu je snaga. Kod Flobera, ta fantazija je sa snage i zvučnog odjeka prebačena na snagu i intezitet pojavnog. Gomilaju se slike, ali ne samo što se gomilaju i što se njihova začudnost prostom deobom razmnožava, već se i sam svet oku dostupan umnožava i usložnjava. Vizije svetog Antonija mogu dobro posluižiti kao primer za vizije junaka doba romantizma. Međutim, izraz snage, dinamke, zvuka prirodnog elementa u okršaju sa pojedincem kod Flobera je preusmeren u drugom pravcu, on ne insistira na tragediji pojedinca pred silama prirode već pred fantastičnim razlistavanjem vizije. Igo to postiže u slikarstvu.

Sada je na redu Igo. Evo jedne njegove pesme, napisane na Džerziju, čija je tema more.

Te noći su oluja i plima likovale,
Oblaci pritiskahu svu obalu i vale,
Grebeni su urlali kao psi; crno more
Primaše suze s neba s jecajem punim more;
U mračnom kovitlanju taj mrak, taj ponor tmurni
Tresao se, valjao u bezgraničnoj urni;
Kao da čeljust noći riče i tmine plaču.

Tada se sa pučine pucanje topa začu.
Mornari u nevolji kroz noć su pomoć zvali.
U mraku gde divljaju vihori, munje, vali,
Bez kormilara, sidra, bez katarke, bez luke,
Brod se neki javljao kricima smrtne muke.
Izađoh. Puk hitaše ko da ga slutnje gone.
Vikahu: „To je neki ribarski brod što tone“
Potrčah na obalu, i videh pokrov amo
Od magle i od strave, i sebe pod tom tamom;
A val, dižući mračne čeljusti iz dubina,
Kao da hoće smaći svedoka svog zločina,
Poče da urla za mnom dok odmicah bez daha.

Kakav si to, o bože oholi, bože straha,
Bože svih iskušenja, oluja, bože sloma,
Da nisi smiren posle velikih brodoloma,
Da, pošto moćnicima nahraniš svoje vale,
Imaš dosta vremena za nejake i male,
Da čak i najslabije goni ti srdžba jarka,
Da, posle te Francuske, treba ti i ta barka! (str. 108)

Još 1827. godine Igo u jednoj pesmi pominje „lavež mraka“. U ovoj pesmi grebeni podsećaju na Kerbere a talasi koji se o njih obijaju, formirajući im građu, podsećaju na lavež, na jecaj, na urlanje. Prisustvujemo gradaciji zvukova koji su odraz različito stepenovanog očajanja. Upravo gomilanjem reči, gradacijama, sinonimima, mi prisustvujemo artificijalnoj, patetičnoj sceni stradanja koja je smeštena u kontekst koji nas zanima: na moru, u noći, pod dvosmislenom svetlošću. Pesma pred nas prinosi simboličku tragediju. Čovek pred morem je slika nemoći, slika stremljenja, beskrajno polje slobode, etički imperativ. Igoovo lirski subjekt sa obale gleda ribarski brod koji tone. Bezbednosna distanca sa koje posmatra tragičan prizor, obala, preti da postane, takođe, mesto pokolja jer se talas, „dižući mračne čeljusti iz dubina“, ustremio kao obali i posmatračima tragedije na njoj. Lirski subjekt se, najzad, obraća Bogu koji i dalje nije smiren posle velikih brodoloma, a u jednom od njih je i Francuska stradala, naglašava on, što je tipična romantičarska tema ugrađivanja političkog konteksta u simboličku sliku prirode, naročito čoveka, broda i podivljalog mora.

Odnos prema Bogu, takođe, zanimljivo je uporediti. Flober u Iskušenjima svetog Antonija piše:

ANTONIJE

u zanosu:

O, kakva sreća, kakva sreća, video sam kako se život rađa, video sam kako nastaje kretanje. Krv mi u žilama bije tako jako da će poprskati. Obuzima me želja da letim, da plivam, da lajem, da mučem, da urlam. Hteo bih da imam krila, ljušturu, koru, da ispuštam dim, da imam surlu, da izvijam telo, da se delim svuda, da budem u svemu, da se moje čestice odvajaju od mene zajedno sa mirisima, da se razvijam kao biljke, da tečem kao voda, treperim kao zvuk, da sijam kao svetlost, da uronim u sve oblike, da prodrem u svaki atom, da se spustim do dna materije – da budem materija. (str. 173-174)

Igoov subjekt odvojen je od celine. Panteističko načelo da je Jedno Sve, da su Bog i vaseljena isto, u Igoovoj poeziji je odsutno. Mi prisustvujemo razdvojenosti načela. Suština i pojava na suprotnim su obalama. Igoov subjekt je posmatrač i reflektor onoga oko njega ali ne i nosilac želje, poput Floberovog Antonija da se sa Jednim stopi, da se rasprsne, poistoveti, da preraste u večitu i nezaustavljivu metamorfozu.

Igoov „reflektor“, „lampa“, „ogledalo“, onaj koji osvetljava, ali i onaj koji reflektuje, umetnik, subjekt, posmatrač, na dva mesta u njegovoj poeziji dobio je značaj kakav umetnik ima u romantičarskoj poeziji: povlašćen, značajan. On je tvorac pojavnog sveta oko sebe ali sa stalnom težnjom da ga te pojave usisaju i da se sa njima stopi. Nemogućnost prevazilaženja tog jaza posebna je tema.

Sledeća tema koja je značajna za Igoovo stvaralaštvo je oživljavanje reči, pridavanje najmanjoj stvaralaškoj jedinici značaj.

Jer reč je, znajte, živa: ona treperi, diše.
Ruka sanjara uvek zadrhti kad je piše.
Pero, što nekom krilu davaše raspon veći,
Zatrepti nad hartijom pri rađanju te reči,
Reči što je znamenje iz kraja ko zna koga
I lice nevidljivog, i oblik neznanoga.
Ko li je stvara, kuje? Šiklja iz tmine tmaste,
U našoj tamnoj glavi opada ili raste;
Kao voda razinu, smisao uvek ima;
Ona je znamen ognja što zri u mozgovima.

Svaki se čovek nekoj dubokoj reči klanja;
U njoj se udvajaju sve snage, sva uzdanja.
Po mozgu salivena, živahna ili spora,
Ozbiljna ili britka, ona je slika bora
Sa čela ljudskog dvorac, po ljudskoj glavi zidan;
Stari otisak u njoj kraj novoga je vidan.
Kao talas o hridi, o čela ona bije;
Što jedna ni ne sluti, to druga razotkrije.
U zamišljenom duhu, gde vrvi ih sva sila,
Reči imaju kandže a ponekad i krila.
Kao kad u kaminu crnome iskre blude,
Reči, taj tamni narod, radosne, gorke, lude,
Žalosne, pune snova, putnice zagonetne,
Istražiteljke bića, kroz naše duše lete. (str. 55)

Upravo predočena pesma, kao i ona koja će uslediti, nastale su na Džerziju, prva oktobra, druga aprila 1854. Njima je zajedničko isticanje umentika i njegovog značaja tokom stvaralačkog procesa. U prvoj pesmi umetnikova glava je dvorac a reči su glasovi koji odzvanjaju hodnicima građevine: one hoće da izađu, hoće vani. One su žive i naviru iz tmine. Umetnikova glava je kamin a reči su iskre plamena koji tinja. Gotska atmosfera, podjednako tvorena opisom arhitekture i opisom predela (takozvana „gotska geologija“), prisutna je u Igoovom delu. Gotski žanr, star preko dvesta godina, uz neophodne promene, jedan je od najdugovečnijih u književnosti. Elemente gotske književnosti Igo koristi kao nijedan drugi francuski romantičar.

Priložena fotografija takođe je veza između dve pesme. Reč je o velikoj romantičarskoj temi umetnika i njegovog ateljea. Igo je na jednom od ostrva, na vrhu kuće koju je kupio, imao svoju kulu do koje se peo uskim stepeništem. Ta kula bila je sva u staklu odakle je umetnik posmatrao more oko sebe. Danju bi bila u potpunosti ispunjena svetlošću, što je na priloženoj fotografiji i zabeleženo. Noću bi odatle pesnik posmatrao more, mesečinu, slušao huk talasa. Idealni predložak gotske scenografije bio je pred njim. Odatle on piše narednu pesmu. On, poput neke mitske figure, sa vrha svoje kule posmatra svet, odakle ga i kroz umetnički čin stvara. Odatle on uranja u noć i u njoj pronalazi svoje boravište.

Ja sam od mramora i tmine;
Kao korenje u dubine
Ja uranjam u noći guste;
Ja sam sluh što pod zemljom sluti,
Ja gromu kažem da zaćuti
Usred visine svoje puste.

Ja, kog pesnikom svi zovu,
Bačen u bezglasnu noć ovu,
Tajanstveno sam stepenište,
Neznano stepenište tmine;
Spiralom mojom svet tišine
Nalazi svoje boravište.

Sve buktinje će biti sveće.
Utrnite, vi kratke sreće,
Veselja kratka, sile, vlasti!
Jer nikad nisu moji gosti
Krilate noge svečanosti,
Kao ni gole noge strasti!

Ispred dubine blede moje
I same sablasti se znoje
U stravi koja svakog mori.
Iz gluhog groba ja se dižem
I do onoga praga stižem
Za kojim jedan plamen gori.

U smeh i blesak gozbe tonu.
Na svom okrvavljenom tronu
Ćefove svoje vladar tera.
Kraj njega kade svi i cvile,
I veličina carske sile
Golotinje je ženske mera.

Ne tražite ni ključ ni bravu,
Jer ja sam stepenište; pravu
Optužbu kob će jednom dići.
I neko će, u plaštu tmine,
Po meni doći u visine,
A neko će niz mene sići. (str. 109-110)

Za gotsko je, osim objekta, potreban i zvuk. Ključevi, noževi, svećnjaci, zavese koje se njišu, vrata koja škripe, spiralno i pravougaono stepenište, portreti po kamenim hodnicima, podrumi, ogledala, lusteri koji se ljuljaju, lobanje i slepi miševi. Sve je tu. Interesantno je da su majstori gotskog žanra engleski pisci s kraja 18. veka ali da se nijedan gotski roman ne dešava u Engleskoj. Većina ih je u planinskim predelima Italije. Zli i prvertirani monasi glavni su junaci tih priča. Igo isključuje snažne seksualne elemente prisutne u gotskom romanu ali preuzima spoljašnje odlike, zato kažemo da je on pesnik snažnog dekoruma. Ove spoljašnje odlike koje se manifestuju su dodaci žanru kao što su nakazna stvorenja dodaci plasici na fasadama gotskih crkvi. Najbolje je uporedit neke Igoovoe stihove iz pesme „Zli dusi“. Podražavanje zvukova kroz kratak stih i obgrljenu rimu stvaraju utisak dramske napetosti. Pesma je iz 1828. godine, tada je igo imao dvadeset pet godina. Neki motivi konstantno su prisutni u njegovom stvaralaštvu. Iz pomenute pesme citiraćemo samo pojedine strofe.

Bože! zlih čdovišta,
Duhova grobni glas!
Spiralom stepeništa
Tražimo hitro spas.
Već moja sveća trne,
Duž zida senke crne,
Ko tamni roj što prhne,
Beže na strop od nas.

Pesma „Zli dusi“ ima narativni sled. Kepeci, mali zli dusi koji u noći plešu svoj ples, glasova kao da su u pitanju ukleti zvonici, napadaju prostor u kome su lirski junak i njgova družina, u pesmi nedovoljno definisana, sa kojom je on. Čitava pesma obeležena je zvucima, ne samo na način na koji ih pesnik postiže kroz upotrebu jezika već i kroz naglašavanje zvukova kao što su: žagorenje, grobni glas, žvužduci, „let pomamni, čas munjevit, čas spor“, „tresu se vrata zarđala“, „pakleni krici“, „jauče kuća“.

Evo ih blizu! Nek nas štite
Vrata od čudovišta tih!
Kakve li vojske jezovite
Zmajeva i vampira svih!
I kao travka uzdrhtala
Greda je s krova skoro spala,
Tresu se vrata zarđala,
Spadaju šarke već sa njih!

Pakleni krici! Glas što urla, jeca!
Jezivi roj taj, vetrom zavitlan,
Bez sumnje, nebo! na zid moj što kleca
Već obara se, opseda mi stan!
Jauče kuća, posrće, nagnuta,
I reklo bi se da je istrgnuta
Iz tla, i da je goni bura ljuta,
Ko sveo list, kroz prestravljeni dan! str. 70-71.

Kratak stih sa dominantnom rimom čini da pesma zvuči poput bajalice. Ova pesma, koja stoji na početku Igoovog pesnilčkog stvaralačkog opusa primer je uvođenja dva dominantna motiva koja će on nastaviti do kraja života da koristi: noć i san. „Noćni dah“ doprinosi različitim šumovima koji lirskog subjekta onespokojavaju. Da li je ono što smo pročitali u pesmi „Zli dusi“ njegova noćna mora ili je to prizor kome je on „istinski“ prisustvovao, mi ne možemo sa sigurnošću tvrditi. Nalik kepecu koji čuči i koji se kezi sa trbuha usnule devojke na slici Hajnrih aFjuzelija, tako i u ovom delu lirski subjekt vidi kepeca („Utvara mala, sva zahuktala“) koji na vrhu talasa pleše svoj demonski ples. Lirski subjekt sa prozora svoje kule posmatra predeo koji je ispunjen zvucima. Njih nam pesnik dočarava kroz odjek, kroz zvuk praporaca, glas zvonika, kao moćno žagorenje. Osim što je u prethodnih nekoliko stihova dočarao atmosferu posredstvom nabrajanja zvukova, pesnik ih naglašava i kroz pominjanje duhova koji imaju „grobni glas“. Pesma je ispunjena zvucima, njihovo pominjanje smenjuje naraciju ili deskripciju, posredstvom njihovog naglašavanja pesnik pokušava da dočara atmosferu jeze. Kandže i crna krila grebu prozor lirskog subjekta dok se on uzda u svog sveca zaštitnika i dok mu se na oltaru moli. Najzad, krilati i glasni demoni odlaze, napuštaju zidine zamka, o njegova vrata i prozorska okna više niko ne tuče svojim telom.

Sanjarenje i svetlost, takođe, bitne su odlike Igoovog stvaralaštva. Podudaranje tema kompatibilno je i u Igoovim vizuelnim i u Igoovim poetskim ostvarenjima. Svetlost u Igoovom delu uvek je dvosmislena, ona navodi na oniričnu atmosferu, u funkciji je stvaranja raspoloženja. Takođe, pošto smo na terenu romantičarskih ostvarenja, možemo pomisliti i da nije jedino pejsaž taj koji utiče na posmatračevo osećanje već da je proces dvosmeran i da posmatrač predela, lirski subjekt, podjedanko utiče na „raspoloženje pejsaža“. 

„Gde li bog nalazi tamu koju stavlja / U slomljena srca i u crne noći?“, stihovi su pesme „Večerenje sličice“ koji nam se čine antologijskim. Igo još piše i:

Vres je siv, a magla plava dok dan trne:
Tihi čas kad stado na pojilo stiže.
Kao baklja što se iz zasede diže,
Pun mesec se javlja kroz oblake crne.

Ne znam više kad je, a ne znam ni gde
Gazda Iv uz gajde pevao pesme te.

Putnik, sam, korača, a stepa se mrači:
Jednu senku sledi, dok ga druga prati.
Zapad je još beo, a istok se zlati;
Ovde je još suton, tamo mesec zrači.

Predeo u suton. Trenutak tišine i izmaglice kojom dominiraju disparatni tonovi: baklje i magle, zapad koji se beli dok se istok zlati. Predo zamišljamo kao da je na nekoj drugoj planeti. Kombinovanje svetlosti i zvuka još jedan je dodatak Igoovoj imaginaciji. Dok se predeo mrači, dok je na prelazu, a Igo često prikazuje i životinje sa htonskim obeležjima, one koje se oglašavaju na prelazu, petla, recimo, sumrak razotkriva količine svetlosti u svojim nijansama. Pauci, još jedan gotski element, posebno značajan za snove, ali prisutan i u Igoovom slikarstvu, mleže pletu, a plamen se javlja iz dubine šuma dok pastir u povetarcu vidi igru svetlosti u nejasnom blesku. Čujemo sovin huk. Pesma bez naziva iz 1827. svedoči ovim motivima u prilog.

Sve budi moje snove: livade, gore, grane.
U meni glas oboe, šum krošnje zanjihane po čitav dugi dan još ječi,
A kad suton stigne, u dnu doline crne
Volim jezera zlatna, ta zrcala gde trne Sunce, u oblak zalazeći.

Volim mesec, taj žarki, blistavi komad zlata,
Kad se kroz gustu maglu diže, i kad se hvata, pobledeo, za skut oblaka;
Volim crna i troma kola na putevima;
Kad prolaze pored majura, a za njima valja se pseći lavež mraka. (str. 60)

Pesma iz 1834, napisana u Angijenu, isto bez naziva, jedna je od najlepših Igoovih pesama. Ona nas poziva nas da uporedimo načine na koji su tematizoivali sanjarenje u svom delu Žan-Žak Ruso i Viktor Igo. Sa jedne strane, sanjarenje je proces potpunog poništavanja čula. Sa druge, sanjarenje je proces prepuštanja vizijama. Takođe, ona nas poziva da lirsku junakinju ove pesme uporedimo sa jednom heroinom Dostojevskog. Dolina se vidi kao posuda a magle nad njom kao tamjan koji se dimi. Veličanstvena vizija. Devojka hoda sama, ona podseća na usamljene figure koje je slikao Džon Etkinson Grimšo, čija smo dela, takođe, mogli uporediti i sa Floberovim pejsažima u njegovom ranom delu Novembar. Neka sve bude duša, neka sve glas svoj ima i nek ti moje ime kaže, poruka je devojci koja usamljena hoda kroz „sjesenjenu dolinu“. Mi vidimo kako sve oko nje istovremeno, simultanost oprečnih zvukova ili boja karakteristična je za Igoa, istovremeno iskri i tuli se. Iskri od svetlosti koja se odbija od lišće, tuli se o to isto lišće koje je mokro i koracima ugnječeno.

Oh! da ti sanjarenje postane puno mene,
Dok me čekaš kraj ove doline sjesenjene,
Gde, suncem raskinuta, maglina se koprena
Dimi poput tamjana što u svom sudu gori,
A tebi val jesenji pod nogama šumori
Dok stojiš, sasvim sama i šetnjom zamorena.

Nek sve što vidiš sada, brežuljci i doline,
Nežno žbunje, mirisne i cvetne pitomine
Okna što naglim ognjem gore,
Livade, staze što se zapliću oko sela,
Jaruga, što od krošnji nabujala je cela
Kao od burnih vala more,

Nek šuma, bašta, kuća, nek oblak u daljini
Kojemu podne senku izjeda u tišini,
Nek obrisi nejasni što vazduhom trepere,
Neka grane sa voćem sazrelim, krošnje žute,
Polja što pod dodirom septembra jesen slute,
Neka sve što kreće se, što leti, što se vere,

Nek život oko tebe, bujica uzavrela,
Ta zaljubljena stabla što nemir tvoga čela
Dubokom svojom senkom blaže,
Neka trave i lišće, val, zemlja, svetlost, plima,
Neka sve bude duša, neka sve glas svoj ima
I nek ti moje ime kaže!

Jesenji dan i magla mirišu na tamjan. Dolina je sud iz koga se miris tamjana širi. Možemo pomisliti da je čitav predeo hram kojim se lirska junakinja kreće. Njeno kretanje i njena opažanja pesnik koncentriše na sebe, on želi da ju sve što vidi, što oseti i dodirne podseti na njega. Ali, šta nam on kaže o njoj? Zamišljamo ju kao jurodivu i spolipsistički zanesenu. Zamišljamo je u predelu koji zvuči kao neki od koncerata za klavir Sergeja Rahmanjina. Ona je odazvana u polja, zanesena. Ne zamišljam oje u građanskoj toaleti već kao sa slika ruskih heroina predstavljenih na slikama u Tretjakovskoj galeriji. Ona pešači u predelu, ako mnoge druge junakinje i umetnice doba romantizma, a zamišljamo da zli dusi igraju u kolu nad njom, praći njen korak. Jesen je vizuelno fragmentarno doba, uvek u prelazu, baš kao što je doba dana, svetlost ili zvuk kod Igoa. Taj prelaz jasno je vidljiv na njegovim akvarelima koja su ispred svog vremena, ona su najava lirske apstrakcije, ona su, iako sa drugom paletom, slična Tarnerovim akvarelima Venecije i najava su svih kasnijih Vistlerovih nokturalnih pejsaža na venecijanskim kanalima. To su, baš kao i kod Igoa, „obrisi nejasni što vazduhom trepere“. Stihovi „Neka grane sa voćem sazrelim, krošnje žute / Polja što pod dodirom septembra jesen slute“ navode nas da se setimo Kitsove Ode jeseni i Arčimboldovog slikarstva kje afirmiše jesen kao doba druge plodnosti, kao korpu punu prezrelog, mekog voća, slatkih sokova i izobilja. Polja koja jesen slute, njihovu melanholiju možda najbolje predstavlja Fjodor Dostojevski u jednoj sceni iz romana Zli dusi. Trans Lizavete Nikolajevne koji se odigrava u predelu punom odsečenih stabala, dok za njom juri Mavrikije Nikolajevič, posledica je razgovora sa Stavroginom. Njeno ponašanje u polju isto je kao i Puškinovi stihovi citirani na početku romana:

Liza je letela kao ptica, ne znajući kuda… I pala je, spotakla se o panj. U taj mah, pozadi, sa strane, razleže se jak uzvik, uzvik Mavrikija Nikolajeviča koji je video kakao Liza trči i pade, pa je i on preko polja trčao k njoj… Video je kako ona, …. bezumno trči preko polja, u ovo doba, po ovakvom vremenu… Mavrikije Nikolajevič još nije gubio nadu da će sresti kakve taljige; ali niko ne naiđe. Sitna, tanka kiša svu okolinu skroz probija, guta svaki odsjaj i sve pretvara u zamagljenu, sivu jednoličnu masu. Dan je već odavno nastao, a čini se da još nije svanulo. Odjedanput, u toj tamnoj hladnoj magli ocrta se neka pojava neobična i nezamisliva, idući im u susret. (str. 635-636)

Grafike Kaspara Davida Fridriha na kojima su devojke u belim širokim haljinama i raspuštenim kosama koje stoje na ivici provalije do osušenog, iskrivljenog drveta ili Puškinovi stihovi na početku pomenutog romana

I ubij me, po putu ni traga
Zalutasmo, pa šta ćemo sada?
Nečisti nas je u polja zaveo
Kovitla nas i desno i levo

podsećaju i daju se uporediti sa pomenutom Igoovom pesmom. Ona se ovim literarnim i vizuelnim asocijacijama može dopisati, dodatno razlistati i u umu čitaoca jednim osobenim načinom proširiti. Sanjarija, pesma iz 1828. godine, nastala šest godina pre prethodno protumačene pesme sadrži iste odlike. Magluštine guše horizont. Jesen je, vlada tama, od sunca i kiše zarđale su sve krošnje. Lirski junak je sam, na prozoru. On iz svoje sobe sanjari o mavarskim varošima čiji se vrhovi kupola zlate kao krošnje i nebo oko njega. Oni su nalik vatrometu i pesnik želi da ta daleka, orijentalna varoš izmami iz njega „Pesme, kao jesenje nebo zasutonjene“. U pitanju je još jedan veličanstveni Igoov stih, čiju lepotu sigurno dugujemo i prevodiocu, Nikoli Bertolinu.

Oh! mir mi dajte! Čas je kad ispod kruga tmuše
Magluštine horizont isprekidani guše
A džinovsko svetlilo crveni se i mre,
Kad zlato brežuljaka prekriva hume crne,
Kao da ovih dana, dok jesen tiho trne,
Zarđaše od sunca i kiše krošnje sve.

Oh! ko će da dočara, da stvori iznenada
Onamo – dok u hodnik sumračje meko pada
A ja se na prozoru prepuštam snima, sam –
Mavarsku varoš neku, blistavu, neviđenu,
Što poput vatrometa rasplamtelog u trenu
Zlatnim vršcima zdanja probija maglen pram!

Nek iskrsne preda mnom, nek izmami iz mene
Pesme, kao jesenje nebo zasutonjene,
Nek mi u oči sine magični odraz njen,
I dok se u stišanom žamoru dugo gasi,
Neka mi ljubičasti horizont moj ukrasi
Hiljadom kula, kao čipkasta duga sen! (str. 73)

Noć nad gradom i njegove kule kao čipkasta senka su. Slika o kojoj sanjari lirski subjekt oslonjen o zid svog prozora, slika je egzotiste, osobe koja se maštom prenosi van trenutnog vremena i prostora, van datih mu fizičkih i čulno opipljivih granica. Ezotista teži čulnom, umetničkom ispoljavanju svoje vizije. On uspeva da konkretizuje svoju iluziju. O razlikovanju mistika i egzotiste piše Mario Prac u svojoj knjizi Agonija romantizma. On smatra da obojica imaju sličnost u nameri jer obojica u idealni svet, svet iz sna, prenose svoje želje i neretko pribegavaju određenim stimulansima. Mistik postu i bdenju, egzotist opijumu i drogama. Mistik poriče svet čula dok ih egzotista potvrđuje. Ezotista udaljene zemlje i davna vremena obavija vibracijom svojih čula i materijalizuje ih. Prac piše da se romantičarski egzotizam hrani posebnom kulturnom i duhovnom klimom: nostalgijom (čežnjom). Za egzotika je naročito bitan prozor, tačka sa koje posmatra spoljašnji svet i tačka sa koje sanjari. Prozor je još jedan tipičan romantičarski motiv koji naglašava subjektivnu perspektivu i prodor pojedinčanog, individualnog spolja, u svet.  Prac piše:

On lebdi u nekom neizrecivom rojentalnom sanjarenju koje je svo puno zlatnih odsjaja, prožeto čudnim mirisima i u kome odjekuju radosni uzvici; on ne razvija osećanja elegancije, ponosa i čulnosti i, umesto da sebi kaže da po samoj svojoj prirodi takva stanja ostaju unutarnja, on misli da će ih naći ostvarena na drugim mestima. (str. 167)

Nakon godinu dana pošto je napisao pesmu Sanjarije, Igo, novembra 1828, sa dvadeset šest godina, piše pesmu Sunce na zalasku. Na redu je tema oblaka. Kao i priložene slike, ili prethodne pesme, tama preovlađuje i poređenja su neočekivana. Ako je magla nalik tamjanu, onda je u ovoj pesmi izbrazdano kao leđa krokodila. Pesma podseća na kasne Fridrihove severne pejsaže. Prozračnost neba, njegovo strujanje, nalik morskom kretanju, navodi na asocijativno povezivanje oblika oblaka sa nekom pojavom u prirodi. Nebo nekada podseća na leđa krokodila, nekada na dvorac. Malom promenom, dinamikom vazduha i oblaka, dvorac, to #strašno zdanje pada ko ruina usred mora“, ona „Nad glavama našim visi, poput mračnih i preokrenutih gora.“ Najzad, Sunce zalazi, ono sa nebesa pada kao topovsko đule. Najzad, pesnik poručuje: „Oh, gledajte nebo!“ Za oblake on kaže da su tajnom prožeti, što zbog svetlosti koja je uvek drugačija, u skladu sa godišnjim dobom, što zbog metamorfoza kojima su oblaci skloni, što je naročito istraživao kroz likovni postupak Igoov savremenik, Džon Konstabl i o čemu je stihove sricao još jedan politički pobunjenik, Persi Biš Šeli.

Ja volim prozračno veče, volim veče
Kad, zlatno, po starim pročeljima teče i sja iza krošnja gustih;
Kad mu se po nebu vuku magle plamne
I kad zapljuskuje iz plaveti tamne otočja nebesa pustih.

Oh! gledajte nebo, te oblačne struje,
Neznane oblike te, što ih oluje gomilaju u visini!
Val im se obasja katkad munjom bledom,
Kao da džin neki izvlači odjednom mač u nebeskoj dubini.

Kroz njih svetlost sunca sja, još uvek ista;
Od nje krov kolibe skromne sav se blista kao zlatni krov palate;
Ona tmurni vidik otima od tmine;
Po tamnom travnjaku, kada ona sine, sjajna se jezera zlate.

Dočarava nebo – mutna pruga smeđa –
Krupnog krokodila ispruganih leđa, sa tri reda zuba plamnih,
Kome noć pod sivim trbuhom već zija,
A ko zlatna krljušt sto oblaka sija sa bokova polutamnih.

Zatim nikne dvorac. Ali vazduh tada
Krene, i oblačno strašno zdanje pada ko ruina usred mora,
I pršti u dalji… Niz kupa oblačnih
Nad glavama našim visi, poput mračnih i preokrenutih gora.

Taj crep od olova, od srebra i zlata,
Gde se uragani, grom i burna jata odmaraju žagoreći,
Njega bog po krovu nebeskome slaže,
Kao ratnik koji svoj oklop odlaže kad, umoran, ide leći.

Sve nestaje! Sunce propadne s nebesa,
Ko đule od tuči pada usred kresa žeravice raspaljene,
I talasi moćnog ognja burno niknu,
Do samog zenita oblačine šiknu kao niti žarke pene.

Oh, gledajte nebo! I u smiraj dana,
Uvek, svuda, nek vam duša očarana velove tog neba sanja;
Nekom čudnom tajnom oni su prožeti
Zimi, kad su crni kao pokrov, leti kad zvezdana nose tkanja. (str. 74)

Autorski tekst Ane Arp. Deo eseja posvećenih putnicima romantizma: Putnik – junak njihovog doba. Tekst se ni u delovima ni u celini ne sme prisvajati niti preuzimati.

Slike: Nacionalna biblioteka Francuske

KORIŠĆENA LITERATURA:

Viktor Igo, Crna sunca, izbor, prevod i predgovor Nikola Bertolino, Rad, Beograd, 1972.

Zoran Gluščević, Romantizam, Obod, Cetinje, 1967.

Gistav Flober, Pisma, preveo Milan Predić, Nolit, Beograd, 1964.

Gistav Flober, Kušanje svetog Antonija, prevela Milica Carcaračević, Nolit, Beograd, 1964.

Fjodor Dostojevski, Zli dusi, prevela Kosara Cvetković, Rad, Beograd, 1964.

Песимизам и таштина у „Књизи Проповједниковој“

Follower of Rembrandt, 'A Man seated reading at a Table in a Lofty Room', ca. 1628-30

Непознати уметник (Рембрантова школа), „Мушкарац за столом чита“, 1630.

Таштина над таштинама, вели проповједник, таштина над таштинама, све је таштина.

Кака је корист човјеку од свега труда његова, којим се труди под сунцем?

Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увијек.

Сунце излази и залази, и опет хита на мјесто своје одакле излази.

Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер: иде једнако обрћући се, и у обртању свом враћа се.

Све ријеке теку у море, и море се не препуња; одакле теку ријеке, онамо се враћају да опет теку.

Све је мучно, да човјек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати.

Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.

Књига Проповједникова, 1, 2-9, превео Ђуро Даничић.

УВОД

Библија се састоји из више књига које су настајале у различитим временима  и биле писане под руком различитих аутора. Она обухвата две целине које су, иако по много чему различите, ипак блиско повезане – у питању су Стари и Нови  завет. Стари завет је основна књига јеврејске вере, Нови завет  је књига која говори о животу и делима Исуса Христа и темељ је хришћанске вере.

Јевреји су своју Библију поделили на три дела: они су говорили о Закону, Пророцима и (осталим) Списима. Закон је заузимао најважније место и састојао се од пет Мојсијевих књига које су на грчком језику назване ПентатеухСтари завет садржи и химне и псалме којима су Јевреји славили Бога, али и делове сасвим блиске данашњим појмовима приче, романа, лирске песме, драме и афоризма. У Старом завету, такође, има и књига за које се мисли да је необично што су се уопште нашле у библијском канону. Оне одударају од општег тона, али су са уметничке тачке гледишта непревазиђене. Творци канона укључили су их у састав књиге сматрајући да се алегоријским тумачењима увек могу вратити у идеолошке оквире целине. Од три такве књиге ( Пјесма над пјесмама, Књига Проповједникова и Књига о Јову ), две се приписују цару Соломону (Пјесма над пјесмама и Књига Проповједникова).

Књига Проповједникова на грчком језику названа је Еклесиаст по називу црквене службе њеног писца (како се он и сам представља).

„Ја проповједник бијах цар над Израиљем у Јерусалиму“ ( 1, 12)

Јеврејска реч Еклесиаст и значи „говорник на збору“,  „црквени проповедник“. Писац књиге јавља се у њој као учитељ, тако да је књига по својој садржини и стилу говор народног проповедника. Књига Проповједникова улази у групу мудрачких и песничких списа, а њен настанак се везује за III век пре Христа. Проучаваоци су утврдили да је Књига Проповједникова један од најмлађих, ако не и најмлађи део Старог завета.

Књига Проповједникова одудара од општег тона Библије дубоким песимизмом, свешћу о ништавности (таштини) и пролазности човековог живота. Због својих ставова и идеја неки сматрају да је до Проповедника могао доћи утицај учења неколико векова старијих грчких филозофа  – Хераклита и Епикура.

О ПРОПОВЕДНИКУ  И АУТЕНТИЧНОСТИ ПИСЦА

Књига Проповједникова се традиционално приписује „сину Давида цара у Јерусалиму“ односно цару Соломону. Историја казује да је Соломон учврстио очево  царство и учинио га славним. Он је проширио Јерусалим и у њему подигао неколико палата, као и величанствен храм у коме је смештен Ковчег завета. Соломон је основао многе градове и развио трговину са суседним земљама. На њега су три личности имале снажан васпитни утицај: његов отац – цар и пророк Давид, мати Витсавеја и пророк Натан. Како сведочи III књига о царевима Соломон је изговорио три хиљаде прича и пет хиљада песама. Ови списи, тј. Приче и песме, били су према обичају тог доба религиозно–моралне садржине. Као засебни самостални списи ушла су у састав Библије три Соломонова дела: Приче, Проповедник и Пјесма над пјесмама. О времену постанка ових Соломонових књига суди се обично по извесним догађајима из његовог живота. Претпоставља се да је као млад написао Пјесму над пјесмама, током доба зрелости Приче Соломонове и, најзад, као старац Књигу Проповједникову – поетско-религиозни израз дубоког разочарања.

Иако Књига Проповједникова идентификује свог писца као цара Соломона, постоје и разлози против ове претпоставке, јер писац често пише из угла потлаченог поданика, а не са позиција апсолутног монарха као што је Соломон.

„Опет видјех све неправде које се чине под сунцем, и гле, сузе онијех којима се чини неправда, и немају ко би их потјешио ни снаге да се избаве из руку онијех који им чине неправду; немају никог да их потјеши“. ( 4, 1)

Писац указује на неправичност судија.

„Још видјех под сунцем гдје је мјесто суда безбожност и мјесто правде безбожност“. (3, 16 )

Писац оптужује због постављања глупих и лењих, неспособних, неуздржљивих, подмитљивих слугу, због понижавања достојних и племенитих  људи.

„Има зло које видјех под сунцем, као погрјешка која долази од владаоца.“ (10, 5)

„Лудост се посађује на највише мјесто, и богати сједе на ниском мјесту.“ (10, 6)

„Видјех слуге на коњима, а кнезови иду пјешице као слуге.“ (10, 7)

Сви наведени примери показују да је писац књиге неко од потчињених који је патио од споменутих неправди, а никако да је писац сам Соломон који је по своме положају био у стању да прекрати све нереде и неправде у држави, а не да јадикује због њих. Тврди се још да је цар окружен развратним и нерадним људима, као и да свуда шаље своје шпијуне.

„Тешко теби, земљо кад ти је цар дијете и кнезови твоји рано једу“ (10, 16)

„Ни у мисли својој не псуј цара, ни у клијети, у којој спаваш, не псуј богатога, јер птица небеска однијеће глас и што крила има доказаће ријеч“ (10, 2)

Постоји више индиција да су реплике у стилу „ Бога се бој“ накнадно и не баш најумешније убачене на првобитну верзију текста. При крају једанаесте главе Књиге Проповједникове налази се следећи одељак: „Радуј се младићу, за младости своје, и нека те весели срце твоје док си млад и ходи куда те срце твоје води и куда очи твоје гледају али знај да ће те за све то Бог извести на суд“ (11, 9). Тон којим је изречен први и знатно обимнији део реченице, својим садржајем не садржи ништа што би наговестило онакав обрт на крају.

Ипак, треба напоменути да говор о неправди судија и о рђавим чиновницима нема смисао потчињених људи, него је обично изношење чињеница које говоре против Соломона као мудрог државника, али он то чини намерно признајући да је у последњим годинама своје владавине допустио да се неправде множе у земљи. Исто тако, изобличавање цара, од стране Соломона као писца, јесте истинско лично покајање или „сатира против самог себе“ .

О ПЕСИМИЗМУ И ТАШТИНИ У КЊИЗИ ПРОПОВЈЕДНИКОВОЈ

За разумевање пишчевог односа према животу и човеку који у једном делу текста преовлађују треба обратити пажњу на следеће стихове:

„Рекох у срцу свом за синове људске да им је Бог показао да виде да су као стока.“ (3, 18 )

„Јер што бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива; како гине она тако гину и они, и сви имају исти дух; и човјек ништа није бољи од стоке, јер све је таштина.“ (3, 19)

„Зато хвалих мртве који већ помријеше више него живе који још живе.“ (4, 2)

„Али је бољи и од једнијех и од другијех онај који још није постао, који није видио зла што бива под сунцем.“ (4, 3)

У књизи има следећих учења: прво је опште и фаталистичко учење о неизбежности силе зла и нереда у свету са одрицањем бесмртности душе и загробног живота (3, 18-19 ) и друго, епикурејско учење о телесним уживањима која чине једини циљ и смисао живота.

„Није ли дакле добро човјеку да једе и пије и да гледа и да му души добро од труда његова? Ја видјех да је и то из руке Божије“. (2, 24)

„Ко зна да дух синова људских иде горе, а дух стоке да иде доље под земљу?“ (3, 21)

„Зато видјех да ништа нема боље човјеку него да се весели онијем што ради, јер му је то дио; јер ко ће га довести да види што ће бити послије њега?“ (3, 22)

„Као што је изашао из утробе матере своје наг, тако опет одлази како је дошао; и ништа не узима од труда својега да понесе у руци својој“. (5, 15)

„И то је љуто зло што одлази како је дошао; и кака му је корист што се трудио у вјетар“. (5, 16)

„И свега вијека својега јео у мраку, и много се бринуо и жалостио и љутио“. (5, 17)

Овај старозаветни текст има песимистички карактер. У животу је све таштина, смисао живота се не налази чак ни у мудрости.

„Каква је корист човјеку од свег труда његова, којим се труди под сунцем?“ (1, 3)

„Све је мучно, да човјек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати“. (1, 8)

„Мудри има очи у глави, а безумни иде по мраку; али такођер дознах да једнако бива свима“. (1, 13)

„Зато рекох у срцу свом: мени ће бити као безумнику што бива; шта ће ми дакле помоћи што сам мудар? И рекох у срцу свом: и то је таштина“. (2, 14)

„Зато дођох на то да ми срце изгуби надање о сваком труду око којега се трудих под сунцем“. (2, 20)

У књизи појам таштине обухвата све космичке појаве (1, 2-11), духовни рад човеков, његово уживање у сфери виших осећања, појам онога што је најбоље огледа се у томе што мудри знају да је „све таштина и мука духу“ и нема користи „под сунцем“. Проповедник говори о једином могућем добру на земљи – да једемо и пијемо, али памтећи да је и то таштина и да се налази у потпуној зависности од Бога. Писац има својеврстан хедонистички карактер, он види сврху човековог живота у препуштању елементарним задовољствима и уживањима овога света.

„Зато ја хвалих весеље, јер нема ништа боље човјеку под сунцем него да једе и пије и да се весели; и то му је од труда његова за живота његова који му Бог да под сунцем“. (8, 15)

„И псу живу боље је него мртву лаву“. (9, 4)

Правац уметничког значења  и порукa Књиге Проповједникове преостају да се потражe у међусобном односу хедонистичког и песимистичког карактера. Ма колико било парадоксално, између хедонистичког односа према животу и песимистичког гледања на смисао човековог постојања могуће је успоставити заједнички именитељ.

КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА 

Wilfrid Harrington, Uvod u Stari zavet – Spomen obećanja, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1987.

Драган Милин, Увод у Свето писмо Старог завета, Београд, 1991.

Владета Јанковић, Митови и легенде, Српска књижевна задруга, Београд, 1996.

Зоран Живковић, „Проблеми значења Књиге Проповједникове“ у: Зборник радова наставника и студената, Филолошки факултет, Београд, 1975.

Стари завјет, превео Ђуро Даничић, Дерета, Београд, 2001.