Margerit Jursenar o smislu putovanja

Za Jursenar

Odlomak iz intervjua koji je Margerit Jursenar dala Matjeu Galeju, a koji je objavljen u knjizi „Širom otvorenih očiju“.

Vi ste po temperamentu dosta avanturističkog duha?

Idem napred, to je sve. Međutim, svako putovanje, svaka avantura (u pravom smislu te reči „ono što dolazi“) udvostručuje se unutrašnjim istraživanjem. Ono što radimo i što mislimo, to je kao unutrašnja i spoljašnja linija jedne vaze: jedna drugu oblikuju.

Da li biste prebacili Vašim savremenicima da previše sede kod kuće?

Jure putevima ali šta vide duž tih puteva? U svakom slučaju klonim se Francuza koji kažu da im je Francuska dovoljna, i Amerikanaca koji kažu da se jedino kod kuće dobro osećaju. Srećom, ta vrsta odumire, a zamenjuje je druga koja loše i na brzinu proputuje dalekim zemljama. Na putovanju, kao i u svemu, potrebne su protivrečne sposobnosti: zanos, stalna pažnja, izvesna lakoća,

„Jer pravi putnici su samo oni koji odlaze
Da bi otišli, laki kao baloni..“ (Bodler)

želja da se uživa u spoljnjem prizoru stvari, ali i odlučna namera da se ide i s onu stranu tog prizora, da bismo videli stvarnost koja je često skrivena. Svaki putnik je Odisej; dužan je da bude i Protej.

Pojedini veliki umovi nisu uopšte napuštali svoju sobu. Dekartov topli kutak, Montenjeva radna soba..

Oba čoveka koja pominjete dosta su putovala. Dekart je 1618. ratovao u Holandiji, a 1619. posetio je Dansku i Nemačku, a tokom sledeće dve godine ponovio je otprilike isto veliko putovanje po Centralnoj Evropi, zatim boravio skoro dve godine u Italiji, pre nego što se nastanio u Holandiji narednih dvadeset godina, i na kraju je umro u Stokholmu. Da je živeo i razmišljao „u toplom kutku“, kao što kaže legenda koja sve pojednostavljuje, u takvom kutku se (odnosno u sobi u kojoj se nalazila peć) grejao u mnogim mestima severne Evrope. Što se tiče Montenja, povod njegovog sedamnaestomesečnog putovanja po Švajcarskoj, Tirolu i Italiji bili su zdravstveni razlozi, ali je on toliko pohvalno govorio o putovanju, da se morala osetiti njegova radost što se popeo u sedlo.

Putovanje je iskustvo, kao što je iskustvo ostajanje u nekom kutku zemlje, kao što je to i prijateljstvo, posmatranje, ljubav, rad, bolest, pa i baštovanstvo i kuvanje. Zašto praviti diskriminaciju među njima?

Izvor: Margaret Jursenar, „Širom otvorenih očiju“ (razgovori sa Matjeom Galejem), prevod: Stanko Džeferdanović, Politika, Beograd, 2004.

Božidar S. Nikolajević o crtežima dlanova Leonarda da Vinčija

What_Wine_Drinkers_Can_Learn_from_Leonardo_Da_Vinci[1]Image__Leonardo_da_Vinci_-_Study_of_a_hand[1]File_Leonardo_da_Vinci_-_Study_of_hands_-_WGA12812[1]

Božidar S. Nikolajević (1877-1947), srpski istoričar umetnosti i pesnik, ovako je pisao o Leonardu da Vinčiju:

Još je veštije Leonardo crtao ruke. U tom ga niko nije nadmašio, mada je i pre njega bilo nekoliko dobrih umetnika u tom pogledu, kao što su Verokio, Kriveli i Botičeli. Ali ruke kod Leonarda mnogo više kazuju. Nisu to samo nežne, odnegovane i gospodske ruke, sa vitkim prstima i ružičastim noktima, nego u njima ima i duše i temperamenta. Kao i oči, tako i one kod Leonarda prikazuju tajnu unutrašnjeg života; one su ogledalo onoga, što se tog trenutka zbiva u duši naslikanih likova – ogledalo koje zaluđuje posmatrača savršenstvom i lepotom. Samo je jedan dubok psiholog bio kadar da od ljudskih prstiju stvori tako rečitu klasifikaciju duševnog stanja.

Izvor: Božidar S. Nikolajević, „Leonardo da Vinči“, Liber, Atc, Tisa, Beograd, 2006.

Leonardo da Vinči: „Vitruvijev čovek“

Vitruvian-Man

U nastavku sledi odlomak iz poglavlja „Umetnik kao naučnik“ Franka Celnera. Poglavlje je deo monografije posvećene renesansnom umetniku Leonardu da Vinčiju. Celner na adekvatan način približava čitaocu ovaj zagonetni crtež.

Tokom poznih osamdesetih godina XV veka, dok je radio na konjaničkoj statui Frančeska Sforce, Leonardo se prvi put upustio u istraživanje proporcija ljudskog tela, anatomije i fiziologije. Tako je aprila 1489. započeo rad na knjizi O ljudskoj figuri. Za potrebe ove knjige, koja naravno nikada nije završena, Leonardo je pomno radio studije tela dvojice mladića. Posle više meseci proučavanja njihovih tela, gotovo istovremeno kada proučava tela Lodovikovih konja, dolazi do sistematičnog pregleda ljudskih proporcija. Potom je počeo da proučava i proporcije ljudskog tela u sedećem i u klečećem položaju. Dobijene rezultate antropometrijskih studija uporedio je sa jedinom sačuvanom antičkom teorijom proporcija Vitruvijevog čoveka. Vitruvije, osrednje uspešni arhitekta i inžinjer iz doba Rimskog carstva, napisao je traktat o arhitekturi, koji je u III knjizi sadržao potpune mere ljudskog tela. To je Leonarda naveo da zaključi da se čovek raširenih nogu i ispruženih ruku uklapa u kvadrat i krug, savršene geometrijske figure. A, u skladu sa Vitruvijem, ako se figure prikazuju unutar kruga i kvadrata (homo ad circulum i homo ad quadratum), onda se pupak, centar ljudskog tela, poklapa sa centrom kružnice i kvadrata. Vitruvijeve mere su se vrlo slobodno interpretirale i često prikazivale u renesanski i kasnije. Najpoznatija interpretacija je Leonardov crtež; a svakako najskandaloznija je drvorez Ćezara Ćezarina iz Milana, koji prikazuje ne samo upadljivu erekciju, već ima i ogromne šake i izdužena stopala. Poput mnogih drugih autora, Ćezarino je geometriju Vitruvijevog opisa shvatio kao svaki srednjevekovni neimar, pa je kvadrat upisao u krug, te je figura morala da bude znatno izdužena da bi se uklopila u tu geometrijsku konstrukciju – otud izdužene ruke i noge. Leonardo je, na temelju sopstvenih empirijskih otkrića korigovao Vitruvijeve mere. Zato stopala i šake na njegovom crtežu imaju odgovarajuće proporcije. Sada se samo centar kruga homo ad circulum podudara sa pupkom, a centar kvadrata, u kome se nalazi homo ad quadratum, lociran je nešto niže.

Preciznošću sopstvenih mera Leonardo je uspeo da prevaziđe antički kanon i da stvori crtež koji danas prihvatamo kao jedinu validnu predstavu Vitruvijevog otkrića.

Izvor: Frank Celner, Leonardo, preveo Nikola Gradić, Taschen-IPS, Beograd, 2002.

Crtež: Leonardo da Vinči, „Vitruvijev čovek“, 1490. Predstava proporcija muškarca bazirana prema delu rimskog arhitekte Vitruvija.

Rečnik simbola: Anđeo

Gian Lorenzo Bernini, Kneeling angel, 1673-74.

Anđeli su posrednici između Boga i sveta, i spominju se u različitim oblicima u akadskim, ugaritskim, biblijskim i drugim tekstovima. To su ili potpuno duhovna bića ili duhovi eteričnog i prozračnog tela; od ljudi mogu da dobiju samo spoljašnjost. U službi Boga obavljaju dužnosti posluge: oni su glasnici, čuvari, vodiči zvezda, izvršioci zakona, zaštitnici izabranih. Organizovani su u hijerarhije od sedam redova, devet horova ili tri trijade. Pseudo-Dionisije Areopagita razradio je u Nebeskoj hijerarhiji najsavršeniju i najmističniju teoriju.

Ne osuđujući unapred teološka tumačenja koja su Crkva i katolička vera dale o postojanju anđela, spomenućemo da mnogi autori obeležja anđela smatraju simbolima duhovnog reda.

Drugi u anđelima vide simbole božanskih funkcija, simbole veza Boga sa stvorenjima; ili (a suprotnosti se u simbolici podudaraju) simbole sublimiranih ljudskih funkcija ili nezadovoljenih i neostvarivih težnji. Za Rilkea anđeo je simbol stvorenja u kojem se pojavljuje već ostvaren preobražaj vidljivog u nevidljivo na kakvom mi radimo.

Serafimi (doslovno Ognjeni), anđeli sa šest krila, okružuju Božje prestolje; svaki od njih ima šest krila: dvjema zaklanjaše lice (od straha da će videti Boga), dvjema zaklanjaše noge (eufemizam koji označava pol), a dvjema lećaše (Isaija, 6, 1-12). Takav okvir odgovara samo pravom božanstvu. Isti su anđeli i oko Hristova lika, što potvrđuje njegovo božansko poreklo.

Anđeli imaju ulogu znakova koji najavljuju Svetu. Svaki anđeo nadgleda kretanje jedne zvezde, pa bi prema tome broj anđela bio jednak broju zvezda. Pod njihovim bi se uticajem okretala golema kupola nebeskog svoda, a delovali bi ili uz pomoć astralnih sila, ili neposrednije, na svim nivoima materijalnog stvaranja. Najavljuju ili ostvarjuju božansko delovanje. Prema Psalmu 18, 9-10, nebeska su bića i presto Gospoda:

Savi nebesa i siđe. Mrak
bješe pod nogam njegovijem.
Sjede na heruvima i podiže se,
i poletje na krilima vjetrnijem.

Anđeli su božija vojska, njegov dvor i njegova kuća. Oni prenose njegove naredbe i bdiju nad svetom. U Bibliji imaju važno mesto. Njihova hijerarhija zavisi od blizine Božjem prestolu. Postoje tri glavna arhanđela: Mihajlo (pobednik zmajeva), Gabrijel (poslanik i pokretač) i Rafael (vodič lekara i putnika).

O anđelima postoje različite priče. Po Justinu, jednom od glavnih autora kad je reč o kultu anđela, oni, mada su duhovne prirode, imaju telo koje odgovara ljudskom. Naravno, njihova hrana nema nikakve veze sa ljudskom, oni se hrane u nebesima. Greh anđela je u njihovim polnim odnosima sa ženama koje pripadaju ljudskom rodu. Deca iz tih veza zovu se demoni. Pseudo-Dionisije ističe prosvetiteljsku ulogu koju anđeli obavljaju među ljudima. Klement Aleksandrijski opisuje zaštitničku ulogu anđela nad narodima i gradovima. Sveto pismo ne pominje anđele čuvare, ali prema Henoku sveci i pravednici imaju zaštitnike. Svakog vernika prati jedan anđeo, kaže Bazilije, taj anđeo vodi njegov život, učitelj mu je i zaštitnik. Ulogu zaštitnika potvrđuje i Sveto pismo kod Lota, Ismaila i Jakova. Anđeo oslobađa Petra i Jovana. U srednjem veku anđeli pritiču u pomoć u opasnostima, ratovima, krstaškim pohodima.

Anđeo kao glasnik duši uvek donosi dobru vest.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Crtež: Đovani Lorenco Bernini, „Anđeo“, 1674.

Plesni pokret i linija: Vasilij Kandinski i Gret Paluka

Related image

Dancer and choreographer Gret Palucca (1902-1993) was a former student of Mary Wigman, the leading figure in German Expressionist dance. In 1925, Palucca opened her own dance studio in Dresden and developed close contacts with various Bauhaus instructors, many of whom greatly admired her dance style. Wassily Kandinsky’s four “analytical drawings,” which were based on photographs of Palucca by Charlotte Rudolph, illustrate how closely the dancer’s style coincided with the Bauhaus aesthetic. The drawings and photographs were published in the arts journal Das Kunstblatt in 1926. According to Kandinsky, Palucca’s “principal assets” were “1. Simplicity of the whole form, and 2. Construction of the large form.

Istinsko umetničko delo nastaje „iz umetnika“ na tajanstven, zagonetan, mističan način. Razrešeno od njega ono dobija samostalan život, postaje ličnost, postaje samostalni subjekt koji odiše duhom, koji vodi i materijalno stvaran život, koji je jedno biće. Ono dakle nije ravnodušno i slučajno nastala pojava koja takođe ravnodušno prebiva u duhovnom životu već, kao i svako biće, poseduje dalju delatnu, aktivnu snagu. Ono živi, deluje i sposobno je za stvaranje opisane duhovne atmosfere. Polazeći isključivo od ovog unutrašnjeg oslonca treba odgovoriti na pitanje da li je delo dobro ili loše. Ako je „loše“ u formi ili suviše slabo, onda je ta forma loša ili slaba da na bilo koji način prizove duševno treperenje koje čisto zvuči.[1] Isto tako u stvarnosti nije „dobro naslikana“ ona slika koja je ispravna u vrednostima (neizbežne Valeurs Francuza) ili je na nekakav način skoro naučno podeljena na hladno i toplo, već je slika dobro naslikana kada živi punim unutranjim životom. Takođe, „dobar crtež“ je samo onaj na kome se ne može ništa promeniti a da se taj unutrašnji život ne uništi, bez osvrtanja na to da li ovaj crtež protivreči anatomiji, botanici ili bilo kojoj drugoj nauci. Ovde se pitanje ne sastoji u tome da li je narušen spoljašnji oblik (uvek dakle samo slučajan) već samo u tome da li umetnik upotrebljava ili ne ovaj oblik onako kako spolja postoji. Isto tako, boje se ne upotrebljavaju zato što postoje u prirodi u tom zvuku ili ne, već zato što su u tom zvuku nužne za sliku ili ne. Ukratko, umetnik nije samo ovlašćen već i prisiljen da sa oblicima postupa onako kako je nužno za njegov cilj. Ni anatomija niti bilo šta slično, ni načelno rušenje ovih nauka nije nužno, već puna nesputana sloboda umetnika u izboru njegovih sredstava.[2]

Slikarstvo je umetnost a umetnost u celini nije nesvrhovito pravljenje stvari koje se rasplinjavaju u prazno, nego jedna moć koja je svrhovita, koja mora da služi razvitku i profinjenju čovekove duše – kretanju trougla. Ona je govor koji na samo sebi svojstven način priča duši o stvarima koje su duši nasušni hleb, koji ona može da primi samo u ovom obliku.

Ako se umetnost udalji od svih zadataka, tada se ukazuje otvorena rupa, budući da ne postoji druga moć koja može da zameni umetnost.[4] I uvek je u vremenima u kojima ljudska duša živi snažnim životom i umetnost životnija, jer se i duša i umetnost nalaze u vezi koja je uzajamna i koja se usavršava. A u razdobljima u kojima je duša zaglušena i zapuštena usled materijalističkih stavova, bezverja i iz njih proisteklih čisto praktičnih težnji, nastaje mišljenje da „čista“ umetnost nije čoveku data za posebne svrhe već je nesvrhovita, da umetnost postoji samo radi umetnosti (lʼ art pour lʼ art).[5] Ovde je veza između umetnosti i duše napola obamrla. To se međutim brzo sveti, budući da se umetnik i gledalac (koji razgovaraju jedan sa drugim pomoću duhovnog jezika) više ne razumeju i drugi okreće leđa prvom ili ga doživljava kao opsenara, čija spoljašnja veština i dosetljivost zadivljuju.

Umetnik najpre mora da pokuša da promeni svoj položaj, tako da spozna svoju umetničku dužnost, i, takođe, u vezi sa tim i sebe, i da se smatra – ne gospodarem situacije već slugom više svrhe, čije su dužnosti precizne, velike i svete. Mora da se povuče i zadubi u sopstvenu dušu, da tu sopstvenu dušu pre svega neguje i razvija kako bi njegov spoljašnji talenat imao šta da odene i da, kao izgubljena rukavica sa neke nepoznate šake, ne bi bio prazan nesvrhovit privid ruke.

Umetnik mora nešto da kaže, budući da njegov zadatak nije ovladavanje formom već prilagođavanje ove forme sadržaju.[6]

Umetnik u životu nije dete sreće: on nema pravo da živi bez obaveza, on mora da se pobrine za težak zadatak, koji je često i njegov krst. On mora da zna da svako od njegovih dela, osećanja, misli grade fini i neopipljivi, ali čvrsti materijal, od koga nastaju nova dela, i da stoga on nije slobodan u životu već samo u umetnosti.

Iz ovoga samo po sebi sledi da je, u poređenju sa neumetnikom, umetnik trostruko odgovoran:

1. Mora da vrati dat mu dar.

2. Njegova dela, misli, osećanja, kao i svakoga čoveka, grade duhovnu atmosferu, i tako preobražavaju ili zagađuju duhovnu atmosferu.

3. Ova su dela, misli i osećanja materijal za njegova stvaranja, koja utiču na duhovnu atmosferu.

On nije samo „kralj“, kako ga naziva Sar Peladan, u smislu da ima veliku moć, već i u smislu da je njegova dužnost velika.

Ako je umetnik sveštenik „lepoga“, i ovo se lepo mora tražiti kroz istovetno načelo unutrašnje vrednosti koje smo našli svuda. Ovo se „lepo“ može meriti samo na osnovu unutrašnje veličine i nužnosti, koja nas je do sada služila uvek i potpuno pouzdano.Lepo je ono što izvire iz unutrašnje duhovne nužnosti. Lepo je ono što je unutrašnje lepo.[7]

Jedan od prvih pobornika, jedan od prvih duševnih kompozitora u umetnosti današnjice, koji će iznedriti umetnost sutrašnjice, Meterlink, rekao je:

Nema ničeg željnijeg na zemlji što bi bilo željnije lepote i što bi se lakše prolepšalo od duše. Zboga toga se mali broj duša protivi vođstvu duše koja je predana lepoti. [8]

Citati:

[1] Tzv. „nemoralna“ dela su ili uopšte nesposobnada prizovu treperenje duše (tada su po našim određenjima neumetnička), ili ipak prouzrokuju treperenje, pri čemu poseduju neku vrstu ispravne forme. Tada su „dobra“. Ako, međutim, gledano sa stanovišta ovog duhovnog treperenja, izazivaju i čisto telesno treperenje nižega roda (kako se to kaže u našem vremenu), iz toga ne bi trebalo izvlačiti zaključak da treba prezreti delo a ne ličnost koja reaguje na delo putem nižeg treperenja.

[2] Ova nesputana sloboda mora biti zasnovana na unutrašnjoj nužnosti (koja se naziva čestitost). Ovo načelo ne važi samo za umetnost već i za život. Ovo je načelo najveće oružje istinskih nadljudi protiv ćiftinstva.

[3] Jasno je da ovo podražavanje, ako nastaje od ruke umetnika koji živi duhovnim životom, nikada nije potpuno mrtvo oponašanje prirode. Duša može da govori i da se čuje čak i u ovom obliku. Kao suprotan primer mogu da posluže npr. Kanaletovi pejsaži kao i tužno poznate Denerove glave (stara Pinakoteka u Minhenu).

[4] Ova se rupa, međutim, lako može ispuniti otrovom i kugom.

[5] Ovo mišljenje je jedan od malog broja idealnih delatnih činilaca u takvim vremenima. Ono je nesvestan protest protiv materijalizma koji želi da svemu nađe praktičnu svrhu. A ovo svedoči dalje o tome koliko je jaka i neuništiva umetnost i moć ljudske duše, koja je životna i večna, koja se može prigušiti ali ne i ubiti.

[6] Jasno je međutim da je ovde reč o vaspitanju duše a ne o nužnosti da se u svakom delu na silu utisne sadržaj ili da se ovaj izmišljeni sadržaj na silu umetnički odene! U ovim slučajevima nastaje ništa drugo do beživotni proizvod glave. Gore je već rečeno: istinsko umetničko delo nastaje tajanstveno. Ne, kada umetnička duša živi, ne treba je podupirati mozganjem i teorijama. Ona može da iskaže i ono što je umetnik iskusio sasvim kratko i nejasno. Unutrašnji duševni glas govori mu takođe i koja mu je forma potrebna i gde je može naći (u spoljašnjoj ili „unutrašnjoj“ prirodi). Svaki umetnik koji radi na osnovu takozvanih osećanja zna koliko mu se iznenada i za njega neočekivano pojavljuje forma suprotna onoj koju je zamišljao, kako se „sama od sebe“ prirodno postavlja na mesto prethodne, odbačene. Beklin je rekao da pravo umetničko delo mora da bude velika improvizacija, tj. promišljanje, izgradnja, prethodna kompenzacija ne smeju biti prethodni stepeni kroz koje je dosegnut cilj, koji se i samom umetniku neočekivano ukazuje. Na isti se način mora razumeti i upotreba budućeg kontrapunkta.

[7] Samo po sebi razume se da se pod ovim lepim ne podrazumeva spoljašnje ili unutrašnje, kako se to pokazuje na osnovu najšire shvaćenog morala, već sve ono što na sasvim neopipljivom obliku profinjuje i obogaćuje dušu. Stoga je npr. u slikarstvu svaka boja unutrašnje lepa jer svaka boja prouzrokuje duševno treperenje a svako treperenje obogaćuje dušu. I stoga konačno sve što je unutrašnje „ružno“ može biti lepo. Tako je u umetnosti, tako je u životu. I tako ništa nije „ružno“ gledano iznutra, tj. u delovanju na dušu drugoga.

[8] O unutrašnjoj lepoti. (Izdanje K. Robert Langeviše, Diseldorf i Lajpcig, str. 187).

Izvor: V. Kandinski, „Umetnik i umetničko delo“, O duhovnom u umetnosti (posebno u slikarstvu: sa osam slika i deset originalnih drvoreda), prevod s nemačkog Bojan Jović, Esotheria, Beograd, 2004.

Slika: Fotografije Šarlot Rudolf dok Gret Paluka pleše i crteži Vasilija Kandinskog. 1926.

Prvobitno objavljeno na blogu Santa Maria della Salute

Tri crteža Milene Pavlović Barili

Petog novembra 1909. godine u Požarevcu rođena je slikarka i pesnikinja Milena Pavlović-Barili. O njoj je kritičar Miodrag B. Protić – koji je umetnicu otkrio, o kojoj je napisao monografiju i koju je prvi detaljnije predstavio kulturnoj javnosti – zapisao:

Sve je u Mileninom životu izuzetno, nesvakidašnje – početak, trajanje i kraj. Složen i zanimljiv, egzotičan čak, on teče u različitim socijalnim sredinama, duhovnim i geografskim područjima: u njegovim ogledalima prelama se cela međuratna epoha sa svojim krizama i previranjima. Živopisnošću, on lako može da privuče indiskretni žurnalizam, koji ga razbija u anegdote zaboravljajući, ponekad i kompromitujući njeno delo.

Rodenove ilustracije Bodlerove zbirke „Cveće zla“

Ilustracije Ogista Rodena za ovo izdanje Bodlerove zbirke „Cveće zla“ svojevrstan su raritet, pa čak i na internetu, preobimnom polju najrazličitijih sadržaja. Na sajtu posvećenom francuskom skulptoru povodom ove knjige piše:

This copy of the original edition of 1857 belonged to the book lover and publisher Paul Gallimard. The architect and art critic Frantz Jourdain used his influence to obtain the commission to illustrate it for Rodin. The brown leather binding was made by Henri Marius Michel. Represented in demi-relief on the front cover, in incised, mosaiced leather, is an ivory skull on a dark green thistle plant.

Rodin, whose fondness for poetry and Baudelaire is well known,worked on this project for barely four months, in late 1887 and early 1888. His line drawings, sometimes heavily shaded, with hatched backgrounds and five washes on Japan paper, heavy with ink and gouache, would subsequently be inserted into the pages. Specially designed for the book or inspired by earlier sketches made for The Gates of Hell, these drawings appeared on the frontispiece and occasionally invaded the poems.

This unique copy was acquired by the Musée Rodin in 1931 through Messrs David Weill and Maurice Fenaille. (1)

Ernst Pinjon Ernst: „Ekstaze“

Francuski umetnik Ernest Pignon Ernest pre nekoliko godina imao je izložbu crteža u beogradskoj galeriji Haos kojoj sam prisustvovala i od tada počinje moje interesovanje za ovog umetnika.

Prvo delo posredstvom koga želim da ga predstavim jeste instalacija „Ekstaze“ koja je postavljena 2008. godine u katedrali Saint Charles u Avinjonu, a neki od crteža koji pripadaju tom projektu našli su se kasnije i u galeriji Haos.

U baroknom prostoru Pinjon izlaže sedam crteža svetaca u ekstazi. Kombinacijom prostora, ctreža i načina na koji su isti izloženi, umetnik stvara jedinstven utisak, opčinjavajuć, baš kao i što je sam čin religiozne ekstaze.

Klavirski virtuoz Frederik Šopen

Listova muzika opčinjava duh a Šopenova govori srcu. Ako inspiracija kod jednog ne ide uvek u korak sa čudnom lakoćom izražavanja, kod drugog ona nikad ne izneverava. Rođen u Želazova-Volja, kod Varšave, 1810. godine, Frederik je po ocu poreklom Francuz. Virtuoz od svoje osme godine, on preduzima, kao List turneje koncerata po Evropi. Napušta Varšavu 1830. i odlazi u Pariz, gde ga primaju oni koji zapažaju u njemu više nego običan talenat. Posećuje Lista, Berlioza, Hajnea, Majerbera, i radije izvodi svoja dela u užem krugu publike. Posle jednog putovanja u Drezden, gde se upoznaje s Marijom Vodžinskom, koju ne može da dobije za ženu, on odlazi u Lajpcig, gde nalazi u Klari Vik idealnog interpretatora svojih dela. Zaljubljuje se u Žorž Sand (1836) sa kojom odlazi da provede zimu na Balearskim ostrvima. Ali Šopen, nagrižen bolešću koja ne oprašta, vraća se samo još više bolestan. Ljubavnici žive u Parizu, ili u Noanu, do dana raskida (1847). Posle putovanja u Englesku i Škotsku, Šopen se vraća u Pariz, i tu, sasvim zahvaćen tuberkulozom, umire ubrzo (1849).

Njegova klavirska dela odaju brižnog umetnika koji pati. Nesumnjivo je da se u njima mogu naći mnogobrojne reminiscencije iz njegovog rodnog kraja, izvesna slovenska nostalgija, ritam u osnovi poljski. Ali ima i nečeg više: prisna veza između umetnika, sanjalice, i njegovog omiljenog instrumenta, klavira. Čovek čija je osetljivost neobično utančana crpe iz svoje ljubavi prema Sandovoj stvaralačke snage koje mu inspirišu najslavnija dela: Etide, Preludije, Sonate, Balade, Berseze, dva Koncerta. Romantičar po imaginaciji, neki put klasičar po oblicima koje obrađuje, često inspirisan igrom, ovaj pesnik klavira govori svojim jezikom, sa osetljivošću i prefinjenošću tako ličnom da njegovo celokupno delo, kao kod Baha ili Mocarta, dostiže od prve krajnju granicu lepote. Ima u njegovim Valcerima, Mazurkama, Polonezama, onoliko poezije koliko i u njegovim Impromptima, Nokturnima. Svaka etida, svaki preludij sačinjava jedan potpun i savršen svet. Emocija je izvor njegove umetnosti, a zvučan izraz je njen krajnji cilj. Izrazita melodija, sa svojom osobenom figuracijom, novim ukrasima, koji zahvataju često više oktava, veoma retko osećanje za modulaciju, izvesna tendencija da se insistira na nekom motivu na kome pisac voli da se zadržava, arpeđirani akordi, to su karakteristične osobine ove muzike, u isto vreme i bujne i prijatne, diskretne i strasne, čežnjive i snažne, koja nosi pečat genijalnosti.

*

I tell my piano the things I used to tell you.

U nastavku sledi jedno pismo poljskog kompozitora, na engleskom, upućno nepoznatoj osobi koje otkriva umetnikov senzibilitet, uklopiv u raspoloženja romantičarskih junaka. Ovi crteži, zajedno sa prepiskom i mazurkama, predstavljaju kuriozitet za istraživanje ovog umetničkog i intelektualnog pokreta, ali i za ljubitelje klasične muzike.

Poetski citat na početku koji je floberovski, ako smem impresionistički da ostavim svoj utisak, a bez odgovarajućih dokaza, svedoči o odnosu umetnika i njegovog instrumenta. Za pisca je to papir, za pijanistu klavir, za slikara platno, za skulptora kamen ili glina. Tako klavir postaje dnevnički zapisnik, najbliži poverenik, deo tela.

How strange! This bed on which I shall lie has been slept on by more than one dying man, but today it does not repel me! Who knows what corpses have lain on it and for how long? But is a corpse any worse than I? A corpse too knows nothing of its father, mother or sisters or Titus. Nor has a corpse a sweetheart. A corpse, too, is pale, like me. A corpse is cold, just as I am cold and indifferent to everything. A corpse has ceased to live, and I too have had enough of life….

Why do we live on through this wretched life which only devours us and serves to turn us into corpses? The clocks in the Stuttgart belfries strike the midnight hour. Oh how many people have become corpses at this moment! Mothers have been torn from their children, children from their mothers – how many plans have come to nothing, how much sorrow has sprung from these depths, and how much relief!…

Virtue and vice have come in the end to the same thing! It seems that to die is man’s finest action – and what might be his worst? To be born, since that is the exact opposite of his best deed. It is therefore right of me to be angry that I was ever born into this world! Why was I not prevented from remaining in a world where I am utterly useless? What good can my existence bring to anyone? …

But wait, wait! What’s this? Tears? How long it is since they flowed! How is this, seeing that an arid melancholy has held me for so long in its grip? How good it feels – and sorrowful. Sad but kindly tears! What a strange emotion! Sad but blessed. It is not good for one to be sad, and yet how pleasant it is – a strange state…

Citat: Norbert Dufourcq, Mala istorija muzike u Evropi, preveo Mirko G. Avakumović, Nardona prosvjeta, Sarajevo, 1959.

Izvor: SlikaPismo

Rečnik simbola: Princeza

'Geheime Figuren der Rosenkreuzer' Manuscript, before 1785 (p.154)

Tema kraljeve kćeri često se susreće u gotovo svim predanjima. Kraljeva kći daje se junaku kao nagrada za njegovu odvažnost i hrabrost. Težak poduhvat sadrži opasnosti koje će junak po cenu života znati savladati. Otud parovi Atlante i Hipomena, Andromede i Perseja, Arijadne i Tezeja.

Kraljeva kći pridružuje se simbolu vode kao praiskonskom elementu. Prema Talesu i Anaksimandru sve je živo izišlo iz vode. Kosmogonije pričaju o vodi kao o najdrevnijem elementu. Postanje aludira na Duh Božiji koji lebdi nad vodama; za stvaranja Bog odeljuje gornje vode od donjih voda. Morska božanstva su obdarena proročkim darom, a potiču od Morskog starca koji savršeno poznaje sudbine. Zao čovek biće plen brodoloma i oluje. Voda nema samo funkciju sudije, ona pročišćuje i providnost je. U drevnim pričama kraljeva kći smiruje srdžbu okeana, ponekada je žrtvovana, ili spasava brodolomca. Dovoljno je navesti primer Odiseja, koji se sam na splavu baca u uzburkano more i očajnički pliva. Stradao bi da mu nije pomogla Ina davši mu jedro kojim se održao na površini razjarenih voda koje su ga htele progutati. Pristao je na ostrvo Feačana. Onde otkriva kraljevu kćer Nausikaju.

Junak je ponekad dete koje čeka značajna sudbina, voda koja proriče i sudi usmeriće korpu od vrbe ili kovčeg od trstike tako da ih otkrije kraljeva kći, koja je došla da se okupa ili da opere rublje. Tako je Mojsije podvrgnut sudu vode, a pronašla ga je faraonova kći. I pre Mojsija postoje analogni događaji. Tako je i grčke blizance Neleja i Pelija, stavljene u drveno korito i prepušteno moru, pronašla kasnije vlastita majka, kći elidskog kralja.

Kraljeva kći je simbol neočekivane zaštite, simbol device-majke; njena nesebična čistoća priskače u pomoć čoveku kome prete vode. Ona je naklonjeno lice vode, jer ono drugo guta. Pripada onom delu gornjih voda kje je Bog u početku odelio od donjih voda. Kraljeva kći je nebeska spasonosna voda, utešni aspekt majke.

Kraljeva kći tumači se u odnosu na gotovo univerzalni mit o starom kralju. Stari kralj je pamćenje sveta, kolektivno nesvesno, onaj koji je sabrao sve arhetipove duge ljudske istorije. Kćer drži zatočenu: ona predstavlja individualno nesvesno koje se, bez vlastitog iskustva, ne uspeva izdići iz kolektivnog nesvesnog, svoga oca koji je opterećuje celom svojom prošlošću. Ali doći će kraljević, ili aktivni princip svesti, da je probudi i oslobodi tereta te stege; zauzvrat, ona će mu doneti deo tog pamćenja sveta, pa će a toj osnovi moći rasti usklađeno delovanje kraljevića i kraljeve kćeri, koji simbolizuje savez kolektivnog nesvesnog (stari kralj), individualnog nesvesnog (kraljeva kći) i svesti (kraljević).

Izvor: Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slika: Geheime Figuren der Rosenkreuzer Manuscript, 1785.

Stanislav Grohovjak: „Helderlin“

U Tibingenu
U Švabiji
Kod stolara Cimera
Imajući trideset šest leta previše
Nastanio se Nerođeni.

Šta će učiniti provincijski stolar
Da Anđeo bude bliže neba?

Skinuće s tavana breskvaste košuljice svojih kćerki.
Ženino bledilo nalik na ubornu gubicu ovce;
Ubiće svesno
Pauka,
I podići omanju kulu.
Anđeo se njiše u prozirnim ljuskama ludila
Danima i noćima – kao crne i bele unutrašnjosti dlanova;
Stolar pije.
Anđeo – opterećem kesama pod očima – priziva
Boga, Jovana sa ostrva Patmos, Eter, Diotimu,
I postavlja pitanje Nebu, ne umejući da hoda;
Stolaru kosa sedi.
Između stolara i Anđela, očito postoji nešto više
Od činjenice posedovanja krila.
Mozak.

To se videlo ujutro
Kad Cimer iziđe s teškom sekirom,
Postavi tešku kuglu i zabi je u panj.
Između stolarove sekire i Anđelova mozga postoji, očito, nešto više
Od same bitke.

Helderlin usta.
Protrlja oči.
I iza zastora mahnitosti
Začudi se pticama golubinjeg jutra.

Delikatnost ljubavi
Koju mi je dala –
Režanj limuna
Sočan do gore

To je kao kad bih išao po oštrici zlatnih brijača
Tko me je mamio tanki glas njenog tela

Ali naglo je glava
Pala sa visine
U crveni otvor
Mojih požudnih usta

To je kao kad bih naglo zabio brutalni klin
U sredinu na balu belog ogledala

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

STANISLAV GROHOVJAK

Rođen 1934, umro 1976. u Varšavi. U poljskoj književnosti se javlja kao istaknuti predstavnik „pokoljenja 1956“, ali kasnije postaje lider grupe pesnika koje su zvali „turpistima“ (lat. turpis, turpe – ružan, ružna, ružno). Bio je urednik više časopisa, polemičar, esejista, scenarista, rečju jedan od najaktivnijih ljudi posleratnog poljskog književnog života. Zbirke pesama su mu: „Viteška balada“, 1956, „Menuet za žarač“, 1958, „Svlačenje pred san“, 1959, „Ogrozdi“, 1963, „Kanon“, 1965, „Nije bilo leta“, 1969, „Lov na tetrebe“, 1973, „Bilijar“, 1975. Sabrane pesme objavljene su mu 1980. godine.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada

Slika: Helderlinov portret nepoznatog autora

Zbignjev Herbert: „Betoven“

Alois Kolb, Betoven, 1900.

Vele da je ogluveo – a to nije tačno
demoni njegova sluha trudili su se neumorno

a nikad u ušnim školjkama nije spavalo mrtvo jezero

otitis media potom acuta
učiniše da su se u slušnom aparatu
održavali piskavi tonovi zvižduci šištanja

šumovi tutnjave – drvena zvonjava u uznjihanoj šumi
crpeo je iz toga kako je umeo – visoke diskante violina
postavljene potmulim crnilom basova

popis njegovih bolesti strasti padova
jednako je bogat kao i spisak okončanih dela
tympano-labyrinthische sklerose verovatno lues

na kraju stiglo je ono što je moralo doći – velika otupelost
neme ruke kidaju crne kutije i strune
naduveni obrazi anđela urlaju tišinu

u detinjstvu tifus angina pectoris arterioskleroza
u Kavatini kvarteta opus 130
čuje se plitko disanje stegnuto srce gušenje

zapušten svadljiv rošava lica
pio je prekomereno i jevtino – pivo kočijaški šnaps
sušicom oslabljena jetra otkazala je igru

nema šta da se šali – poverioci su umrli
umrle i dragane – kuvarice i grofice
kneževi zaštitnici servisi porazbijani

on kao da još hoda pokušava da posudi novac
da nastavi da sublimira da uspostavi veze
ali mesec je mesec makar i bez sonate

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

ZBIGNJEV HERBERT

Rođen je u Leopoliju, Poljska, 1924. godine. Pesnik, esejista, dramaturg; izdao je sledeće knjige poezije: „Žica svetlosti“, 1956, „Hermes, pas i zvezda“, 1957, „Studija predmeta“, 1961, „Natpis“, 1969, „Gospodin Kogito“, 1974. 1979. dobio je Petrarkinu nagradu za poeziju. Danas živi u Zapadnoj Nemačkoj. „Veselin Masleša“ je 1981. godine objavio izabrane stihove ovog pesnika pod naslovom „Tašto klasici“, u prevodu Petra Vujičića.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slike: W. Strasser | Alois Kolb

Rečnik simbola: Srce

image

Srce, centralni organ jedinke, uopšteno govoreći, odgovara pojmu centra. Mada je na zapadu srce sedište osećanja, sve tradicionalne civilizacije, naprotiv, postavljaju u njega inteligenciju i intuiciju: možda se centar ličnosti premestio sa intelektualnog u afektivno. Ali zar Paskal ne kaže da velike misli dolaze iz srca? Može se takođe reći da se u tradicionalnim kulturama saznanje shvata široko, ne isključujući afektivne vrednosti.

Srce je zaista vitalni centar ljudskog bića, utoliko što osigurava cirkulaciju krvi. Zato je uzeto za simbol – a ne, naravno, za stvarni centar – intelektualnih funkcija. Takvu lokalizaciju nalazimo u Grčkoj. Značajna je i u Indiji gde se smatra da je srce (hridaya) Bramapura, Bramino boravište. Vernikovo srce, kaže se u islamu, je presto Božji. Kad se i u hrišćanskom vokabularu kaže da srce sadrži Kraljevstvo Božje, znači da ovaj centar individualnosti, kojem se u duhovnom razvoju osoba vraća, predstavlja praiskonsko stanje, pa prema tome mesto božanskog delovanja. Angelus Silesius kaže da je srce hram, žrtvenik Božji; ono ga može obuhvatiti potpuno. U Huang Ti Nei Kingu piše da je srce kraljevski organ; predstavlja kralja; u njemu boravi duh. Ako se crkva u obliku krsta poistovećuje sa Hristom, mesto srca zauzima oltar. Za svetinju nad Svetinjama kaže se da je srce Jerusalimskog hrama, a on sam srce Siona, koji je, kao i svaki duhovni centar, srce sveta.

Pošto je srce u centru, kod Kineza postoji podudarnost između srca i elementa zemlja i broja pet. Ali zbog njegove prirode – jer ono je sunce – pripisuju mu i element vatru. Ono se uzdiže do načela svetlosti, objašnjava Suven. Svetlost duha, svetlost intelektualne intuicije i otkrovenja sija u pećini srca. Prema sufizmu, organ takve percepcije je oko srca; izraz nalazimo i u mnogim hrišćanskim tekstovima, posebno kod svetog Avgustina.

Egipatsko hijeroglifsko pismo srce predstavlja vazom. Srce se dovodi u vezu i sa svetim Gralom, kaležom u koji je sakupljena Hristova krv. Značajno je da je obrnuti trougao, koji predstavlja kalež, takođe simbol srca. Kalež koj isadrži napitak besmrtnosti nužno dodiruje srce sveta.

U egipatskoj religiji srce ima temeljnu ulogu: prema memfitskoj kosmogoniji, bog Ptah je svojim srcem zamislio svemir pre nego što ga je materijalizovao snagom stvaralačke reči. Ali ono je, pre svega, u svakom čoveku centar života, volje i inteligencije. Za vreme psihostazije srce pokojnika – jedini unutrašnji organ koji se u mumiji ostavlja na svome mestu – polaže se na jednu od posuda vage, a skarabej srca, najvažnija amajlija, ima urezanu čarobnu formulu koja srce sprečava da na Ozirisovom sudu svedoči protiv umrlog. Čovekovo srce je njegov vlastti bog, a moje srce je bilo zadovoljno mojim delima, zapisano je u biografiji jednog učenika mudraca. Isto tako, na jednoj steli u Luvru, srce se izjednačuje sa savešću: a moje srce mi je nalagalo da izvršavam te radnje, ono je upravljalo mojim poslovima. Meni je bilo odličan svedok… Uspevao sam, jer je ono dalo da delujem… Ono je Božji sud koji postoji u svakom telu. Najveću želju svakog čoveka iskazuje Paheri od El-Kaba: Neka večnost pređeš blagošću srca, naklonošću boga koji je u tebi. Srce je tako u nama simbol božanske prisutnosti i svest o toj prisutnosti.

U grčkorimskoj antici srce nema sasvim jasno određeno simboličko značenje. Prema jednom predanju, Zevs koji je progutao Zagrejevo srce dok je ono još kucalo (Zagreja su raskomadali titani), preporodio je svog sina izrodivši sa Semelom Dionisa. Izgleda da je to jedina legenda u kojoj srce ima neku ulogu; a to je uloga načela života i ličnosti; srce preporođenog Zagreja stvoriće Dionisa.

U biblijskom predanju srce simbolizuje unutrašnjeg čoveka, njegov afektivni život, sedište inteligencije i mudrosti. Unutrašnjem čoveku je srce ono što je telo spoljnom. U srcu se nalazi načelo zla, pa je čovek uvek u opasnosti da pođe za svojim opakim srcem. Izopačenje srca dolazi od tela i krvi. Babija ben Ašer objašnjava izreku: voleti svim svojim srcem time što je srce prvi organ koji se oblikuje i poslednji koji umire, pa izraz svim svojim srcem znači isto što i do poslednjeg daha.

Srce zauzima značajno mesto u hebrejskom predanju, čak i u onim slučajevima u kojima se prizivanje srca čini neočekivano i bezrazložno. Tako se, na primer, paziti kaže: sim lev, to jest, staviti svoje srce, a meditacija znači: govoriti svom srcu.

Andre Lefevre napominje da je reč srce upotrebljena u Bibliji desetak puta kako bi se označio telesni organ, dok pronalazi više od hiljadu primera u kojima je njegovo tumačenje metaforičko. Iz srca proizilaze pamćenje i mašta, kao i budućnost, pa otuda rečenica: Ja spavam ali moje srce bdi. U duhovnom životu srce ima centralnu ulogu: ono misli, odlučuje, pravi planove, potvrđuje svoju odgovornost. Uzeti nekome srce znači učiniti da izgubi nadzor nad sobom (Pjesma nad pjesmama):

Otela si mi srce,
sestro moja, nevjesto,
otela si mi srce
jednijem okom svojim,
i jednijem lančićem s grla svojega..

Srce se dovodi u vezu sa duhom, a ponekad se izrazi zbog njihovog istovetnog značenja i zamenjuju. Otuda: I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas! (Jezekilj, 36, 26); Žrtva je Bogu duh skrušen, srca skrušena, i poništena ne odbacuješ, Bože (Psalmi 51, 17). Srce je uvek jače vezano za duh nego za dušu.

U islamskom predanju srce (qalb) ne predstavlja organ afektivnosti, već organ razmišljanja i duhovnog života. Tačka u kojoj se duh utiskuje u materiju za čoveka je suštinska ta oscilacija koja sve uređuje, a smeštena je unutar jednog komada mesa. To je skriveno mesto i tajna svesti.

Duhovni organ koji Sufiji zovu srce jedva se razlikuje od duha: Žili kaže da, kada Koran govori o božanskom duhu koji je udahnut Adamu, tada je reč o srcu. Isti mistik opisuje srce kao večnu svetlost i uzvišenu svest koja se otkriva u kvintesenciji stvorenih bića, da bi tako Bog mogao da posmatra čoveka. Srce je Božji prestol i njegov hram u čoveku, centar božanske svesti i kružnica kruga svega što postoji.

U islamskoj psihologiji srce upućuje na najskrivenije, najtajnije i najautentičnije misli, samu osnovu intelektualne čovekove prirode.

U modernim predanjima srce je postalo simbol profane ljubavi, milosti u smislu božanske ljubavi, prijateljstva i ispravnosti. Genon napominje da je srce imalo oblik obrnutog trougla. Kao i ostali simboli koji imaju taj oblik, i srce se dovodi u vezu sa pasivnim ili ženskim principom sveobuhvatne objave dok se simboli prikazani uspravnim trouglom dovode u vezu sa aktivnim, muškim principom.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slika: Nepoznati autor, stranica iz rukopisa posvećenog alhemiji.

Kolet: „Šerijev kraj“ (odlomak)

Yvette Guilbert, Henri de Toulouse-Lautrec, 1893

Tišina i praznina kafea stvarale su osećanje svežine, i Šeri nije odmah zapazio pripijen par koji se nagnuo prema stolu zanet u nečujno šaputanje. Tek posle nekog vremena primetio je nepoznatog muškarca i ženu, pošto su mu pažnju privukli romorenje od koga su dopirali pojedini piskavi samoglasnici i preterana izražajnost njihovih lica, koja su podsećala na lica jadnih, premorenih i strpljivih lovaca.

Srknuo je dva gutljaja hladnog osvežavajućeg pića, naslonio glavu na žuti naslon sedišta, i sa slašću osetio kako se topi duševna tupost koja ga je iscrpljivala već petnaest dana. Njegova teška sadašnjost nije istovremeno s njim prešla preko praga ovog staromodnog kafea jarkocrvene boje, ukrašenog vencima od pozlaćenih ruža i jednim provincijskim kaminom u kome je žena što je radila u toaletu, upola vidljiva u svom carstvu fajansa, krpila rublje i brojala svaki ubod iglom, saginjući svoju sedu kosu pored zelene lampe.

Ušao je jedan prolaznik, ali nije poremetio mir žutog salona i, kao da je želeo da bude nenametljiv, pio je stojeći uz šank i izašao je bez ijedne izgovorene reči. Samo je miris nane, sličan pasti za zube, smetao Šerijevom nosu i on sevnu obrvama u pravcu nerazgovetne starice. Pod crnim, mekanim i zgužvanim šeširom nazreo je staračko lice, na pojedinim mestima upadljivo zbog šminke, bora, oteklina, kao kad se u jedan džep neuredno bace ključevi, maramica i novac. Sve u svemu, jedno staro lice, obično u svojoj prostoti, s jedva vidljivom naznakom ravnodušnosti, koja se primećuje kod divljaka i robijaša. Ona se zakašlja, otvori ručnu torbicu, neodređeno se useknu, i stavi na mermerni sto prljavu torbicu koja je ličila na njen šešir, napravljenu od istog crnog tafta, zgnječenu, i koja više nije bila za nošenje.

Šeri je pratio njene pokrete s preteranim gađenjem, jer je već petnaest dana patio, i više nego što je razumno, zbog svega što je istovremeno bilo žensko i staro. Mislio je da zbog te otrcane torbice na stolu ustane i ode, a onda je hteo da odvrati pogled od nje i da je više ne gleda, ali nije učinio ni jedno ni drugo, pošto mu je pažnju odjednom privukla sitna blistava arabeska , neki neočekivani sjaj prikačen za nabore torbice. Bio je začuđen zbog svoje radoznalosti, ali je trideset sekundi potom još uvek piljio u blistavu tačku, prestavši da misli na bilo šta. Probudi se iz te tuposti uz nesvestan pobednički skok, koji mu povrati normalno disanje i misli: – „Znam! To su dva isprepletena slova L!“

Citat: Kolet, Šerijev kraj, prevela Nada Bojić, Verzal press, Beograd, 1998.

Crtež: Anri de Tuluz-Lotrek, Portret Ivet Žilber, 1893.

Tomas Man: Umetnik severa i umetnik juga – „Tonio Kreger“ (odlomak)

Pred jesen reče Tonio Kreger Lizaveti Ivanovnoj: „Zbilja, ja putujem, Lizaveta; moram se provetriti, odlazim, izmičem i bežim.“

„Kako to, baćuška, blagoizvolevate li opet krenuti za Italiju?“

„Bože, prođite se već Italije, Lizaveta! Ravnodušna mi je Italija do preziranja! Davno je to bilo kad sam mislio da mi je tamo mesto. Umetnost, je li? Nebo kao modra kadiva, vatreno vino i slatka čulnost… Ukratko, to mi nije u volji. Na čast vam! Sva ta belezza čini me nervoznim. Ne podnosim ni sve te strašno živahne ljude tamo dole, sa crnim pogledom zverinja. Romanska rasa nema savesti u očima… Ne, ja idem sada malo u Dansku.“

„U Dansku?“

„Da. I nadam se dobru od toga. Slučajno nikad nisam dospeo onamo gore, mada sam bio tako blizu granice za vreme cele svoje mladosti, a ipak sam od vajkada poznavao i voleo tu zemlju. Bez sumnje mi je ostala od oca ta severna naklonost, jer mojoj majci je u stvari više godila belezza, u koliko joj, naime, nije bilo svejedno. No uzmite knjige koje pišu tamo gore, te duboke, čiste i humora pune knjige, Lizaveta – ništa mi nije draže, ja ih volim. Uzmite skandinavske obede, te neuporedive obede koje čovek podnosi samo u snažnom slanom vazduhu, (ne znam da li ih uopšte još podnosim) i koje i od kuće pomalo poznajem, jer i u mome kraju se tako jede. Pa uzmite samo imena koja tamo gore krase ljude, i koja se i u mome kraju već češće nalaze, uzmite zvuk kao ’Ingeborg’, ton harfe, sva besprekorna poezija. Pa onda more – tamo vam je gore Baltičko more! … Jednom rečju, putujem onamo, Lizaveta. Hoću ponovo da vidim Baltičko more, hoću opet da čujem ta imena, da čitam te knjige tamo gde su postale; hoću da stanem na terasu u Kronboreu gde je duh došao Hamletu, i jednom plemenitom mladom čoveku doneo jad i smrt …“

„Kako putujete, Tonio, ako smem pitati? Kojim pravcem idete?

„Običnim“, reče on i seže ramenima, a pri tom vidno porumeni. „Da, svraćam i u svoj – u svoju polaznu tačku, Lizaveta, posle trinaest godina, a to može ispasti dosta komično.“

Ona se smešila.

„To sam želela da čujem Tonio Kregeru. Pođite dakle s Bogom. A nemojte propustiti da mi pišete, čujete li? Ja se nadam pismu punom doživljaja sa vašeg puta u – Dansku …“

Tomas Man, Tonio Kreger, prevela Anica Savić-Rebac.

Slika: Piero del Pollaiuolo, Portret mladog čoveka, ca. 1470.

Tomas Man: Problem umetnika – „Tonio Kreger“ (odlomak)

„Ne spominjite ’poziv’, Lizaveta Ivanovna! Književnost uopšte nije poziv, već prokletstvo – neka vam je znano. Kad počinjemo da ga osećamo, to prokletstvo? Rano, užasno rano. U doba kad bi s pravom trebalo da živimo u skladu sa Bogom i svetom. Počinjete da se osećate obeleženim, osećate zagonetnu suprotnost između sebe i onih drugih, onih sebičnih i valjanih, sve dublje i dublje zjapi onaj ponnor ironije, neverovanja, opozicije, saznanja, osećanja, koja vas deli od ljudi, i otad nema više sporazumevanja. Kakva sudbina! Sve kad bi srce i bilo još dovoljno živo, dovoljno ispunjeno lubavlju da bi osećalo koliko je to strašno! … Vaša se samosvest raspaljuje, jer među hiljadama vi osećate žig na svome čelu obeležje, i znate da ga niko ne može prevideti. Poznavao sam jednog genijalnog glumca koja se kao čovek morao boriti sa bolesnom smetenošću i nepouzdanošću. Prenadražena svest o svojoj ličnosti, skupa sa nemanjem uloge, sa odsustvom prikazivačkog zadatka, prouzrokovala je tu pojavu kod tog savršenog umetnika a osirotelog čoveka… Pomoću malo oštrijeg oka vi ćete iz čitave mase ljudi lako izdvojiti umetnika, pravog umetnika, ne onoga čiji je građanski poziv umetnost. Osećaj da je odvojen i da ne pripada amo, da su ga poznali i da ga posmatraju, nešto ujedno kraljevsko i snebivljivo javlja se na njegovom licu. Nešto slično se može videti na crtama nekog vladara koji korača kroz svetinu u civilu. Ali tu ne pomaže civil, Lizaveta! Preobucite se, zakrabuljite se, obucite se kao ataše ili gardijski potporučnik na odsustvu: dovoljno je da otvorite oči i da izgovorite jednu reč, i svak će znati da vi niste čovek, no nešto tuđe, i što otuđuje i začuđava, nešto drugo…

Ali šta je umetnik? Ni pred kojim pitanjem nije se pokazala upornijom ljudska lenost i tromost u saznanju no baš pred ovom. ’Tako što je dar’, smerno vele dobri ljudi koji stoje pod utiskom umetničkog dela, i kako, prema njihovom dobroćudnom mišljenju, vedri i uzvišeni utisci neophodno moraju poticati iz vedrih i uzvišenih izvora, to niko ni ne podozreva da se tu radi o nekom veoma zlo uslovljenom, do krajnosti sumnjivom ’daru’ … Zna se da je lako uvrediti umetnika – e, a zna se i to da te uvredljivosti obično nema u ljudi sa mironom savešću, u ljudi čija samosvest počiva na solidnoj podlozi… Vidite Lizaveta Ivanovna, ja u dnu svoje duše nalazim – u duhovnu oblast preneseno – celo ono podozrenje protiv tipa umetnika koje je ma koje od mojih čestitih i ispravnih predaka tamo gore u uskome gradu osećao prema nekom lakrdijašu ili artistu-pustolovu koji bi došao u njegov dom. Čujte sledeće. Ja poznajem jednog bankara, osedelog jednog poslovnog čoveka koji ima dar da piše novele. U dokolici on se koristi tim darom, i radovi su mu ponekad izvrsni. Uprkos – ja kažem ’uprkos’ – ovoj sublimnoj sposobnosti, taj čovek nije besprekoran; naprotiv, imao je da izdrži tešku kaznu koja ga je, na izesno vreme, lišila slobode, i to iz važnih razloga. Štaviše, on je tek u kaznenom zavodu došao do svesti o svom daru, i njegova kaznenička iskustva svagda su osnovni motiv u njegovim proizvodima. Otuda bi se, sa nešto drskosti, mogao izvesti zaključak da se čovek mora odomaćiti u nekoj vrsti kaznenog zavoda da bi postao pesnik. No zar se ne nameće sumnja da su njegovi doživljaji na robiji možda manje tesno srasli sa korenom i izvorima njegova umetništva no što ga je onamo dovelo? – Bankar koji stvara novele, to je retkost, zar ne? Ali bankar bez kriminalnosti, besprekoran i solidan bankar koji bi stvarao novele, – toga uopšte nema … Da, smejte se, a ja se ipak samo upola šalim. Nema problema, nema ga na svetu, koji bi bio mučniji od problema umetničkog stvaranja i njegovog čovečanskog utiska. Uzmite najčudesniju tvorevinu najtipskijeg i stoga i najmoćnijeg umetnika, uzmite jedno tako moderno i duboko dvosmisleno delo kao što je Tristan i Izolda, i posmatrajte utisak koje to delo izaziva u nekom mladom i zdravom čoveku koji oseća snažno normalno. Videćete da je izdignut u duši, da je toplo, pošteno dirnut, možda čak podstaknut da sam ’umetnički’ stvara… Dobri diletant! U nama umetnicima skoro drukčije izgleda no što on može da sluti u svom ’toplom srcu’ i, ’poštenom entuzijazmu’. Gledao sam kako žene i mladići obožavaju umetnike i kliču im – a ja sam o njima zna… Stičemo stalno najčudnovatija iskustva, odnosno porekla i propratnih pojava i uslova umetničkog stvaranja …“

„Na drugima, Tonio Kregeru – izvinite – ili ne samo na drugima?“

On je ćutao. Nabrao je svoje kose obrve, i zviždukao za se.

„Molim vašu zdelicu, Tonio. Nije jak. I uzmite još jednu cigaretu. Uostalom vi znate i sami da gledate stvari onako kako se ne mora na njih gledati…“

To je odgovor Horacijev, draga Lizaveta. ’Ko tako posmatra stvari, posmatra ih odveć pažljivo’, zar ne?“

„Ja velim da ih isto tako pažljivo možemo posmatrati i sa neke druge strane, Tonio Kregeru. Ja sam samo glupa ženska glava koja slika, i ako uopšte imam šta da vam odgovorim, ako vaš sopstveni poziv mogu malo uzeti u zaštitu pred vama, bez sumnje to nije ništa novo što iznosim, samo podsećanje na ono što i vi sami vrlo dobro znate.. Kako dakle: literatura koja čisti i posvećuje, razorenje strasti putem saznanja i putem reči, literatura kao put ka razumevanju ka praštanju i ka ljubavi, spasonosna moć govora, književni duh kao najplemenitija pojava celokupnog ljudskog duha, književnik kao savršeni čovek, kao svetac – ko bi tako posmatrao stvari, znači da ih ne bi dosta pažljivo posmatrao?

„Vi imate prava da tako govorite, Lizaveta, i to s obzirom na delo vaših pesnika, na obožavanja dostojnu književnost rusku koja zapravo prikazuje onu svetu književnost o kojoj govorite. Ali ja nisam prevideo vaše prigovore, oni štaviše spadaju uz ono što mi danas ispunjava duh…“

Tomas Man, Tonio Kreger, prevela Anica Savić-Rebac.

Crtež: Rafaelo, Apostol, ca. 1519.

Poezija Vladimira Buriča

81_plate_i_54_homer

JASNA POLJANA

Udišem besmrtnost
izdišem ugljendioksid i vlagu

Ispregnuta kočija u staji
simbol poraza

To potvrđuje
pasijans porodičnih fotografija
na zidovima

Plastični seljaci
u lavirintima soba
traže
izgubljeni biser
smisla

JUTRO

Probudio sam se
i sa čuđenjem shvatio
da sam svoje telo ostavio
bez nadzora
pod zaštitom
zvezda
trava
borova
i vetra

NOĆ

Ležim na leđima
i gledam u tavanicu
s ušima punim suza

ESTONSKI PREDEO

Polje
šalje u grad
vekne hleba
i kamena

pije barsku vodu
keramičkim grlom

Mokro jagnje stoga
stoji

na brezovim nožicama

Traktor
zateže strune
na večnim citrama
oranica

READAPTACIJA

Već se ne trudim da pamtim nazive zvezda
ni za šta mi neće trebati

Već se ne trudim da pamtim nazive zemalja
ni za šta mi neće trebati

Već se ne trudim da pamtim nazive gradova
nazive trgova

Ni za šta mi neće trebati

Trudim se da pamtim tvoje lice
cenu hleba
i broj svog stana

KONCEPCIJE

Živim okružen
stalno menjanim koncepcijama stana

pokrećem se
posredstvom
mnogobrojnih koncepcija automata

gledam film
samo trista poslednjih metara
odgovara autorovoj koncepciji od danas do 8 ujutro

dok sam stvarao svoju koncepciju mikrokozma
umalo me nije smrvila
nečija politička koncepcija sveta

Pazite
to je život
moj život
jedna od koncepcija
besmrtnosti

USEVI

Slana duhovitost
raste
na trotoarima
posutim solju

na trotoarima posutim peskom
lirski dijalozi

na ugljenoj šljaki
đavolske reči

Noću
u kuće-ambare
sipa se žito
uličnih šumova

 

Golubovi su pacovi potkrovlja
Pacovi su golubovi podruma
Tražim ideju zbog koje bi me razapeli

 

Život

Postepeno
skidanje
maski

Do one poslednje

Od gipsa

 

Polovina života
Misli u zenitu

Sve se događa jasno i jednoznačno
kao u operacionoj Sali
sa osvetljenjem bez senki

 

Evo lice je naviklo na brijanje
ali vreme je za umiranje

 

Lopata
gromobran moga očaja

Samo zemlja zna
njen napon
i snagu

 

Vreme čitanja pesama!

to je vreme njihovog pisanja
dodir
stokrilnog anđela
knjige

razgovor riba
odmah čujan
za ptice

ono je negde
između jastuka
i jutra

Moje pesme!

Stavljaće na muke
neću izdati

Spaliće sve spiskove
neću pamtiti

Vreme čitanja pesama!

Žurite

ono nikad neće nastati!

 

A možda je svet
u početku
bio crno-beo?

i gluhonema priroda nam je
pomoću boja
davala nekakve znakove?

A mi smo rasuli azbuku boja
obojili smo krovove
puteve
kamione

Tajna će ostati nerasvetljena

 

Gledao sam je
nisam video
video sam sunce
koje je iskočilo iz mora

palmovu grančicu
što je plovila na talasima

obalu

Gledao sam je
nisam video
video sam maminu kućnu haljinu na užetu
Sebe kako me kupaju u koritu
Ugledao sam
iznenada su se raspali
glava
ruke
trup

 

Danas ljudi umiru
bez zaveštanja
bez pouka
ne objasnivši čija su to lica na umazanim fotografijama
povezanim gumicom bočice za lek

ne upitavši o čemu misli unuk
na sivom asfaltu
ne rekavši
nikakvu svetu
reč

Otpadaju
kao crvi
sa geneloških stabala

 

VLADIMIR BURIČ

Rođen 1931, u Moskvi. Prve pesme objavio u časopisu „Sintaksis“, 1959. Kasnije i u moskovskom časopisu „Dan poezije“, 1966. Čitalačkoj publici ga je preporučio čuveni turski pesnik Nazim Hikmet: „To su prekrasni stihovi. Oni se ne smeštaju ni u jednu od klasičnih definicija poezije. U ovim stihovima preovlađuje razum nad osećanjima… Burič ne koristi rimu i metar, ali ne poriče rimu i etar. Pa ipak, to nije proza već upravo poezija.“ Vladimir Burič je jedan od najemintentnijih predstavnika slobodnog stiha, kao garancije i početne tačke za potpuno ostvarenje ličnosti, potpuno „autorstvo u svim elementima dela koje stvara.“ U Parizu, 1976, objavljena je njegova knjiga „Pesme“ na francuskom jeziku, a dve godine kasnije na poljskomm, u Krakovu, u prevodu Joane Salamon.

Preveo sa ruskog Petar Vujičić.
Objavljeno u časopisu Gradac, br. 39-40, Čačak, 1981.

Crteži: Charles Bargue

Biografija Konstantina Kavafija

Prizori aleksandrijske stvarnosti s početka 20. veka inspirisali su britanskog pop art umetnika šezdesetih, Dejvida Hoknija, da ilustruje sa trinaest crteža jedno izdanje Kavafijevih pesama. Crteži datiraju iz 1966. godine, pomalo su neozbiljni u odnosu na ton Kafavijevih pesama, ali jesu duhoviti i ironični, što je, takođe, odlika pesnika Aleksandrije, koga je isticao Lorens Darel u nekim svojim redovima, a posredstvom koga sam ja, kao i zahvaljaujući Margerit Jursenar i njenom fantastičnom eseju, otkrila ovog umetnika. Crteži ističu pesnikovu homoseksualnost, aleksandrijske dućane i taverne, kao i besprizorne prostore Kavafijevog radnog mesta u Ministarstu javnih radova Egipta.

KONSTANTIN KAVAFI (1863-1933)

Roditelji Kavafijevi poreklom su iz Carigrada, iz veoma imućnih i uglednih trgovačkih porodica, a on je rođen u Aleksandriji. Dobar deo života porodica je provela u Engleskoj, gde je iz početka vodila veoma uspešnu trgovinu. Otac je bio dvadesetak godina stariji od majke koja se udala u četrnaestoj i do dvadeset sedme godine izrodila devetoro dece, od kojih je samo jedno bila devojčica. Ova kćerkica nije dočekala ni drugi rođendan što nije bilo beznačajno za majčin odnos prema sinovima koji su došli kasnije, pogotovu prema dvojici – Pavlu i Konstantinu. Srećan i luksuzan život porodice u Aleksandriji prestao je očevom smrću 1870. Zavladala je oskudica koja je postajala sve veća za ljude navikle na bogatstvo, privatne uticaje, na društveni prestiž. Majka je pokušala da porodicu stabilizuje u Engleskoj, preselivši se sa decom tamo, ali njeni najstariji sinovi ne da nisu umeli da vode poslove, nego su izgubili i nasledstvo. Konstantin je tamo proveo sedam godina, do likvidacije firme u Engleskoj 1879. Navodi se da mu je maternji jezik bio engleski. Od 1882. do 1885. boravi u Carigradu, a tek se sa navršenom dvadeset drugom godinom konačno nastanjuje u Aleksandriji, da bi u nekoliko mahova putovao u inostranstvo, uključujući Grčku, za vreme godišnjih odmora. U to vreme Kavafijevi imaju englesko državljanstvo, tek će ga se kasnije Kavafi odreći. Pored engleskog, dobro zna italijanski i francuski, a pomalo arapski. U njegovoj porodici prepiska se vodi na francuskom i engleskom, svoje dnevnike i beleške piše na oba jezika, pretežno na engleskom, a spominje se i blagi engleski prizvuk u njegovom grčkom izgovoru. Zaposlen je, više od trideset godina, u Odeljenju za navodnjavanje Ministarstva javnih radova u Egiptu, živeći, s drugom braćom, uz majku udovicu kja se nije preudala. Neka braća su se poženila i dobila decu, ali su svi pomrli pre Konstantina koji je, pred kraj života, oboleo od raka na grlu i umro usamljen u Aleksandriji, nekoliko meseci posle operacije u Atini.

Osim godine-dve u nekoj trgovačkoj akademiji, Kavafi se nije redovno školovao, što ga je omelo da se upusti u politiku i novinarstvo. Dosta rano je počeo pisati pesme, na engleskom, francuskom i grčkom jeziku mešanom od oblika i leksike iz dva eparatna idioma grčkog jezika – katarevuse i dimotike. To je dugo bio razlog što su ga zagriženi narodnjaci odbacivali kao pesnika. Drugi je razlog tehničke prirode: Kavafi je ispočetka objavljivao pesme u časopisima, ali je tek od 1910. počeo ozbiljno da stvara, odrekavši se većine prethodnih pesama. Od tada publikuje pesme na nekakvim tabacima – nikad u obliku knjige – i deli prijateljima. Veze između Atine i Aleksandrije su u to vreme veoma jake, te on nije sasvim nepoznat u Atini: 1903. godine kritičar Ksenopulo vrlo pohvalno piše o njemu. Kasnije, sve više osvaja omladinu koja oseća obavezu da ga vidi prilikom posete Aleksandriji. Urani, Agra, Kariotaki i drugi svojstveni su „namesnici“ njegove poezije u Atini. Godine 1926. dobio je orden Feniksa od grčkih vlasti.

Prva knjiga poezije izlazi mu posmrtno, 1935. godine u Atini. Sadrži sto pedeset četri pesme. Kasnije je solunski profesor I. Savidi priredio kritičko izdanje svih Kavafijevih pesama, objavljenih i neobjavljenih.

Kavafije postao jedan od najvećih pesnika novije Grčke, posebno cenjen i u inostranstvu – izuzetno u Engleskoj, s ogromnim uticajem na mlađe naraštaje, a da nije porekao grčku tradiciju u poeziji. On je uneo druge teme – helenizam, vizantijski period posmatran iz drugog ugla od uobičajenog, romantičarskog, jednostranog. Njegova blaga ironija i oskudan, suvoparan rečnik navodili su Grke na primedbu da je to proza, a ne poezija. Smatrali su ga „pesnikom bekstva“ i „pesnikom dekadencije“, ocene koje nisu bile sasvim lišene aluzija na njegov privatni životm određen autoerotizmom i homoseksualnošću, prikrivenom sve dok nije navršio četrdesetu godinu. U novije vreme se nekolicina naprednih pisaca u Grčkoj trudi da ispravi ovako površnu, shematizovanu sliku velikog pesnika koji je, po njihovom mišljenju, imao angažovan stav u životu i književnosti – na strani progresa i humanosti.

Biografija: Polja 

Crteži: Tate

Mark Le Bot o slikarstvu Vladimira Veličkovića

Mnogi slikari su se odrekli prikazivanja ljudskog tela. Ili, ako ga već prikazuju, kakvi su to sve čudni oblici! kakva je to dezorganizacija! sa kakvom nevericom to rade! Ova faza predstavljanja ljudske figure biće jedan od značajnih simptoma opšte krize umetnosti. Kamij Brijen je nekada govorio da je uzrok ovoj krizi jedna vrsta „dehumanizacije“, kojom se i sam opravdava. Drugi isto to kažu, ali na drugi način, tj. da umetnost ovog veka ide stopama nauke – da veoma voli sisteme i apstrakciju. Ili kažu da stvara čudovišta. Ili da postaje sopstvena karikatura.

Veličkovićevo slikarstvo ide putem jedne druge moderne umetnosti, dramatične, pune napetosti, nepopustljive. U centru tog slikarstva je ljudska figura koja se ponavlja u mnogobrojnim položajima i iz raznih uglova. Ali telo je prikazano bez glave. To telo je nago, često zarobljeno u nekom neutralnom, praznom i napuštenom prostoru, ponekad u zamahu kao da se baca odozgo nadole, od praznog plavetnila slobodnog neba ka dubini ponora.

To telo je nasilno kao i praznina kojoj se suprotstavlja. Njegovo nasilje je ono što je moderno u tom slikarstvu. Čovek u ovom svom liku je sličan samom sebi, uprkos onome što ogoljava njegovo telo, što ga napada i muči.

Čovek je predstavljen u pokretu, zamahu, skokovima, grčevima, a ponekad isto tako u trenutcima iznemoglosti. Njega muči nešto što dolazi spolja, a njegovu unutrašnjost prožimaju impulsi.  Ovi pokreti izazivaju vrtoglavicu u mahnitim položajima tela. Ponekad on izgleda lud od straha, muče ga, on postaje plen pacova, pasa ili ih on sam ubija i raspinje na krst.

Nagost

Nagost tela je prvi oblik nasilja. Zategnutih mišića i u trčećem položaju u želji da umakne ovo telo je često obuzeto panikom ili je žrtva svirepsoti. Njegov lik odvodi gledaoce do granice nezamislivog. Pogled na njega izaziva nestvarne slike pacova i grabljivica, zarobljenosti u nekim ogradama, uzleta sličnih eksplozijama.

Zamišljena mesta kojima čovek hoda, skače ili beži i podsećaju na lavirinte u koje se zatvaraju životinje za naučne eksperimente. Na crnim podovima i visokim zidovima ispisani su grafikoni: brojevi i slova, apscise i ordinate, dijagrami, strelice. Taj prostor je premerila jedna svirepa volja. Njegove dimenzije su određene: iza i ispred, iznad i ispod, levo i desno. Svaki oblik prikazan na slici simbolično je potčinjen jednom računskom znanju i ta nauka kvantiteta htela bi da telo pretvori u onu bezimenu realnost, što ono i jeste kada se tretira kao stvar.

Nije ni čudo što lica najčešće nema: njegovo mesto je označeno mrljama boje, oteklinama na slici. Lice je mesto na telu na kome kulminira neizdržljivo nasilje. Veličkovićevo slikarstvo podseća na onu misao Artoa koji kaže:  da čovekovo lice još nema oblik i na slikaru je da ga izmisli. Arto govori o slikarstvu kao o nekom strasnom „podrhtavanju“, kao da slikar kada slika „kopa njuškom“ da bi tako izazvao nemoguću sliku. Svaka Veličkovićeva slika bi na taj način bila nasilni udarac: sva zamišljena nasilja kojim se podvrgava telo imala bi za cilj stvaranje lika koji još nije stvoren.

Napadačev at

Izgleda kao da su figure i prostor sačinjeni od jedne jedinstvene materije: meso tela je analogno materiji stvari, bojom i oznakom, nagošću i usamljenošću. Ponegde dominiraju crni i beli tonovi. Ponekad su sivi tonovi ugašeni bojama: slojevi raznih boja su nabacani jedan preko drugog; ponekad jedna ili druga proviruje ispod neutralno sivog, pa ugrozi oko svojom jačinom. Na drugim platnima zasićena boja kao da hoće da obuhvati ceo prostor.

Veličković tretira slikarski materijal kao telo. Namaz boje tretira kao nešto telesno, ponekad ogoljava platno, slojeve boje nanosi jedan preko drugog, tako da zadržava svoju prozračnost. To stvara utisak živog tela koje pulsira.

Ovi efekti mogu postati tako intezivni da ono što vidimo može da akumulira toliku snagu da ona pomuti pogled.  To zamućenje pogleda ne može isprva biti uočljivo , već onda kada oči odbijaju da vide ono što vide. Zamućenje se stvarno odigrava na čpovršini islikanog platna. Ljudi i životinje, konture silueta ili samo kratki potezi premrežavaju površinu, ili samo mrlje koje označavaju dinamiku svojstvenu slikarstvu.

Snaga

Snaga izbija iz svakog dodira kičice, iz svake figure. Iz nje se rađa impuls duha i bezgranične osećajnosti. Pustiti je da raste značilo bi uništenje svega: i samog slikarstva i njene moći prikazivanja. O takvoj snazi, koja se nalazi u svakoj umetnosti, govori i Kafka. Govoreći u svom „Dnevniku“ o tolikoj destruktivnoj snazi, on preporučuje da je treba okrenuti protiv same sebe, promeniti joj pravac, pretvoriti je u pisanje ili u slike ili u muziku. On kaže: „Iskoristiti napadačevog ata da sami jezdimo na njemu“.

Možda i nema drugog izlaza. Zagonetka Veličkovićevog slikarstva je u tome što iz takve agresivne snage stvara slike, što su to slike ljudskog tela i što svaka za sebe dopire do najdublje skrivenih rezonanci ljudskog bića.

Mark Le Bot, „Kriza ljudskog tela“, prevod Maristela Veličković, Mira Milošević, u: Vladimir Veličković, priredili Stojan Ćelić i Irina Subotić, Galerija Srpske akademije nauka i  umetnosti, Beograd, 1986.

Blejkove ilustracije četri elementa i jedna pesma Emili Dikinson

Pitam se zašto je umetnik četri elementa predstavio kao izmučene ljudske figure u prostoru elementa koji predstavljaju? Evo jedne pesme Emili Dikinson kao ponuđenog poetskog odgovora (koji je, kao i uvek, nova zagonetka):

Pain has an element of blank;
It cannot recollect
When it began, or if there were
A day when it was not.

It has no future but itself,
Its infinite realms contain
Its past, enlightened to perceive
New periods of pain.

Kako i elementi kruže, sukobljavaju se, međusobno podstiču, stapaju i razdvajaju, tako ih i bol, prema Blejku i Emili Dikinson prati jer im je u tom, a priori uslovljenom procesu ljubavi i sukoba, oduzeta sloboda izbora. Religijjske nedoumice, kao teme oba umetnika, i kroz posmatranje prirodnih procesa tematizovane su na kratak i jednostavan način. Rosa trpi bol jer je element neodvojiv od vode, zahvaljujući vatri (svetlosti) ispariće u vazduh ili će se stopiti sa zemljem. Šta ako ta kap rose, univerzum po sebi, ne želi da je deo većeg univerzuma koji joj je unapred odredio kretanje? Suštinski, postoji li sloboda, slobodna volja, sloboda izbora? Sloboda.