O formiranju Katedre za opštu književnost i teoriju književnosti

„Profesor Vojislav Đurić i formiranje Katedre za opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu“ bio je naziv skupa održanog povodom obeležavanja sto godina od rođenja Vojislava Đurića (1912-2006). Radio Beograd II emitovo je snimak sa skupa koji ovde možete čuti. Na događaju su govorili profesori Ivo Tartalja, Vladeta Janković, Ljubiša Jeremić, Jovan Delić i Đorđije Vuković. Duh vremena u kojima je stvarao profesor Đurić, ali i sve značajnije događaje, kao i ličnosti koje su se posle rata školovale na katedri za svetsku književnost govornici su, svaki na svoj način, osvetlili. Topla preporuka da emisiju odslušate u celosti.

Umetnik i njegov atelje: Danilo Kiš

Četri fotografije Danila Kiša koji je, možda, u prostorijama neke redakcije, a možda u svom stanu. Na desnom zidu je crtež Vladimira Veličkovića. Fotografisao Jaša Josimović.

Ne volim ljude koji se izvlače iz sveta kao kišne gliste. Bez ožiljka i bez ogrebotine. Komedijaši. Agnosco veteris vestigia flamme. Ožiljkom jednim obogaćen.

Danilo Kiš na blogu A . A . A

Vladimir Veličković na blogu A . A . A

Tema ‘Umetnik i njegov atelje’ na blogu A . A . A

Danilo Kiš: „Proza počinje tamo gde prestaje poruka“

„Čovek postaje pisac upravo zato što je odabrao da kaže izvesne stvari – svoju tragičnu usamljenost, svoje očajanje – ali on je tada, u tom trenutku tragičnog izbora između pisanja i akcije, tj. pisanja kao akcije, još samo kandidat za očajnika ali ne još i pisac, i on veruje da je pisanje dostojna zamena egzistencije i da dakle ima neki viši smisao. Pisanje je traganje za sopstvenim identitetom, jer smo već saznali da se literaturom i pomoći nje ne može učiniti ništa. Onaj ko hoće prozom da prosvećuje, ‘da kaže svetu neke stvari’ – taj je zapravo publicista. I tada ne piše prozu. Proza počinje tamo gde prestaje poruka.“

Izvor citata nepoznat. Iz moje beležnice (2006).

Danilo Kiš: „Pisanje je čin očajanja, beznađa“

„Kad čoveku ne preostaje ništa drugo, počinje da piše. Pisanje je čin očajanja, beznađa. Staviti sebi omču oko vrata ili sesti za pisaću mašinu, to je jedina dilema. I pisac zapravo i ne čini ništa drugo do to: svaki put se iznova iskušava. Kada je već seo za pisaću mašinu, on se opredelio, i on je svestan tog opredeljenja. Kao što je svestan i činjenice da je to opredeljenje privremeno, da je ta dilema lišena ovog časa, i za ovu priliku. Sutra će ponovo stajati između omče i pisaće mašine.. Kuda da proturi svoju ludu glavu: kroz omču konačnosti ili se nagnuti nad vrtoglavim ponorima mogućnosti? – To je čin pisanja, ‘mrtvi ugao’. Sve ostalo je usmeno kazivanje, publicistika.“

Izvor citata nepoznat. Iz moje beležnice (2006).

Danilo Kiš: „Ja u svojim prozama sramno ležim na psihijatrijskom otomanu“

„Knjige i nisu ništa drugo do piščeva lična i porodična arhiva. Biografija pisca je nalik na palimpsest. Sve zavisi od toga koji nas sloj rukopisa interesuje. Na tome se zasnivaju sve kritičarske škole, na tom opredelenju za jedan od slojeva palimpsesta. Što se mene lično tiče, ja u svojim prozama sramno ležim na psihijatrijskom otomanu i pokušavam da kroz reči dospem do svojih trauma, do izvorišta svoje sopstvene anksioznosti, zagledan u sebe. Kad sve to što kažem ne bi bilo rečeno „na izvestan način“, to bi bila samo tzv. ispovest. Ovako, to je proza. Proza života. Fukoovska proza sveta.“

Izvor citata nepoznat. Iz moje beležnice (2006).

Ilustracija: Dragan Stojanović (karikaturista)

Intervju sa Danilom Kišom iz 1987. godine

Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.

 

Povodom dvadeset i pete godine od smrti Danila Kiša (22.02.1935 – 15.10.1989), Treći program Radio Beograda reprizirao je razgovor koji je 1987. godine sa piscem vodila Radmila Gligić.

Ilustracija: Dragan Stojanović (karikaturista)

Dve pesme Danila Kiša

Anatomija mirisa
(Odoratus impedit cogitationem, Sv. Bernar)

evo
od cega je načinjena
samo jedna unca parfema
sa zvučnim imenom

od 9500 jasminovih
cvetova iz francuske
od 4800 ruža
takođe iz francuske
od osamdeset ruža svirepo umorenih
žeđu
u pustinjama maroka

od cveta jedne vrste perunike
koja uspeva isključivo
na plantažama blizu firence
gde su podignuti čudovišni
krematorijumi i gde se
koriste sunčane peći
da se iz cvetova iscedi
priznanje

najzad od trideset i pet fabrički
proizvedenih aromatičnih
hemikalija
koje se radi ravnoteže razmeštaju
čas na jednu čas na drugu stranu

i drže na okupu duše
svih cvetova
pristrasnih
i međusobno netrpeljivih

Raštimovani klavir

Strazbur, decembar 1962.

avenijom crnih šuma prođe
jedna opatica
na biciklu jedan se policajac krsti
pred katedralom od čipaka jedna starica što nudi ljubav
za svega trideset franaka
plus soba u jednoj radnji na uglu
prodaju tople pidžame
i žvakaće gume
za pse jedan pijani mornar
u zagrljaju ulice u jednoj se kafani toče
kakao i gorki likeri

jedan visoki kongoanac
što lici na kengura
umire javno
od nostalgije

oči jedne mlade konobarice
u kafani italija
podsećaju na oči modiljanijevih
žena

jedan se pijani nemac seća
poljkinje marije kazinske
koju je ljubio

1943
s jednom rukom
na pištolju
s drugom na levoj sisi

jedan me raštimovani
klavir
podseća na luku spasa
u parizu
gde sam plakao jedne večeri
gledajući ljubavni par
kako se grli

Slika: Sandro Botičeli: „Rođenje Venere“ (detalji)

Danilo KIš: „Mansarda“ (odlomak)

The Double, Richard Ayoade, 2013

No sve je to između nas počelo mnogo ranije.

U to vreme, kada mislim da sam je prvi put sreo, grozničavo sam tražio neke odgovore od života, tako da sam sav bio zaokupljen samim sobom, to jest pitanjima života.

Evo nekih od pitanja na koje sam tražio odgovore:

besmrtnost duše

besmrtnost seksa

bezgrešno začeće

materinstvo

očinstvo

otadžbina

kosmopolitizam

pitanje ishrane i

pitanje organske izmene materije

metempsihoza

život na drugim planetama i

zvezdama

starost zemljina

razlika između kulture i civilizacije

rasno pitanje

apolitičnost ili angažovanost

dobrota ili bezobzirnost

Natčovek ili Svečovek

idealizam ili materijalizam

Don-Kihot ili Sančo Pansa

Hamlet ili Don Žuan

pesimizam ili optimizam

smrt ili samoubistvo

itd, itd.

Ovi i još desetak ovakvih problema stajali su predamnom kao četa ćudljivih i ćutljivih sfinga. I tako, baš kada sam stigao do problema broj devet – pitanje ishrane, pošto sam osam predhodnih rešio na ovaj ili onaj način, pojavi se i to poslednje, u nizu, pitanje:

pitanje ljubavi..

Raščlanjeno na svoje sastavne delove, to pitanje – u konkretnom slučaju – imalo je ove determinante:

Pitanje: Kakve su boje njene oči?

Pretpostavke: zelene, modre, modrozelene, boje zrelih maslina, akvamarinske, kao večernje nebo nad Jadranom, nad Madagaskarom, nad Odesom, nad Celebesom; kao more kod Brača, kod Rta Dobre Nade itd.

Pitanje: Koja je boja njene kose?

Pretpostavke: smeđa, plava, vilinska kosa, kosa vivijane, boje zrele mesečine, čistog sunčanog lana, sunčanog dana..

Njen glas?

Srebrne harfe, viole sa sordinom, renesansne laute, glas švedske gitare sa trinaest žica, gotskih orgulja ili minijaturnog klavsena, violinskog stakata, molskog arpeggia na gitari…?

Njene ruke, njena milovanja?

Njeni poljupci?

Grudi, bedra, bokovi?

Tako je ona, sa tim baroknim tovarom, zakoračila prema meni hodom pripitomljene zveri, s kosom na vetru.

Danilo Kiš: „Mansarda“ (odlomak)

Gustave Courbet ,

Gustave Courbet , „Self Portrait with a Black Dog“, 1842.

„Slušao sam kako plaču u noći nevidljivi vozovi i kako se rožnato lišće hvata noktima za zamrzlo, tvrdo tle.

Svuda su nas presretale gomile izgladnelih, čupavih pasa. Izlazili bi iz tamnih kapija i provlačili se kroz uske tarabe. Pratili bi nas u velikim gomilama, nemo. Samo bi s vremena na vreme podizali k nama svoje sumorne, tužne oči. Imali su nekog čudnog respekta prema našim nečujnim koracima, prema našim zagrljajima.

Sa jednog tamnog drveta, čije su se grane nadvile preko plota, padale su na put neke krupne, modre jesenje šljive. Nikada nisam verovao da mogu da postoje u to doba jeseni tako tvrde i modre šljive. No u to vreme smo bili toliko zauzeti zagrljajima da nismo obraćali pažnju na tako nešto. Tek smo jedne noći, pri iznenadnom blesku farova nekog starinskog automobila, primetili čopor pasa, što nas je dotle pratio, nemo, skoro pobožno kupi šljive sa šljunka na putu i iz blata u kanalu. Odjednom mi je postalo jasno zašto su ti psi tako nemi i pogruženi: te su divlje jesenje šljive stezale njihove glasne žice poput stipse. Čuo sam samo kako im krckaju pod zubima koštice kojima su zavaravali svoju glad. Izgleda, međutim, da su se i sami stideli svega toga – čim je automobil bacio iznenadno svetlost svojih farova, oni su se sakrili u kanal pored puta, a oni što su imali vremena da se sklone, ostali su na mestu, kao skamenjeni.

Čovek u kožuhu onda naglo zaustavi kola.

„Čudno“, reče; a ja nisam mogao da vidim kome se obraća. Verujem da u kolima nije bilo nikog, jer svetlo nije bilo upaljeno.

Onda čovek u kožuhu čučnu pored lešine i dugo ju je zagledao govoreći: „Čudno! Čudno!“

Mi smo se stisali uz napukli zid u senci, zaustavivši disanje. Videsmo još samo kako se čovek vrati u kola i upali farove.

Tek kada je automobil sišao niz ulicu, motor zabrekta. Tada mi je postalo jasno kako je čovek u kožuhu uspeo da iznenadi pse. Kola su se spustila niz ulicu bez svetla, na „lerlauf“, sa prepredenošću kakve divlje zveri: vetar je duvao u suprotnom pravcu.

Onda smo preskočili kanal i zaustavili se na onom mestu gde je malopre stajao auto. Oba psa su ležala na desnom boku, skoro simetrično jedan pored drugog. Jedan je bio stari buldog sa majmunskom njuškom koju su točkovi još više unakazili, a drugi jedan mali kineski pinč sa medaljonom oko vrata. Sagnuh se da pogledam ogrlicu. Na žutom medaljonu, ne većem od nokta, bilo je utisnuto:

Larron. Crimen amoris

Pol Verlen: „Nevermore“

Cesare Bacchi, Verlaine au café Procope

Uspomeno, šta hoćeš od mene? – Goni
jesen nebom tamnim drozda da se skloni,
a sunce zabada zrak svoj monotoni
u to žuto lišće gde vetar romoni.

Samoće nam spoji san i sreća ista,
kose nam i misli vetar poput lista
nosi. Tad odjednom pogled joj zablista:
„Je l to tvoj najlepši dan?“ od zlata čista

trepti glas njen zvonak, blag, s prizvukom nade.
Jedan laki osmeh odgovor joj dade,
i poljubih njenu belu ruku smerno.

– Ah, kako miriše cveće majskih dana!
I kako šapuće i nežno i verno
prvo da što dođe s ljubljenih usana!

Pol Verlen, „Nevermore“, 1865.

Prevod: Danilo Kiš

Crtež: Cesare Bacchi, „Verlaine au café Procope“

Žak Prever: „Barbara“

Robert Doisneau - Jacques Prevert

Robert Doisneau – Jacques Prevert

Seti se Barbara
Pljuštalo je neprestano nad Brestom* tog dana
A ti si išla nasmejana,
Razdragana, očarana
Pod kišom što pljušti
Seti se Barbara
Pljuštalo je neprestano nad Brestom
Prošao sam pored tebe u ulici Sijam
Ti si se smeškala
I ja sam se smeškao
Seti se Barbara
Ti koju nisam poznavao
Ti koja me nisi znala
Seti se
Seti se ipak toga dana
Zaboraviti ga nemoj
Jedan se čovek bio sklonio pod trem
I vikao tvoje ime
Barbara
A ti si trčala k njemu kišom okupana
Razdragana očarana
I bacila se u njegov zagrljaj
Seti se Barbara
I ne zameri mi što ti kažem ti
Ja kažem ti svima koje volim
Čak i ako sam ih video jedan jedini put
Ja kažem ti svima koji se vole
Čak i kada ih ne poznajem
Seti se Barbara
Nemoj da zaboraviš
Tu mudru kišu radosnicu
Na tvom srećnom licu
I nad ovim srećnim gradom
I nad morem i nad valom
Nad arsenalom
I nad lađom sa ostrva Uesan
O Barbara
Rat je gadna svinjarija
A s tobom šta je sada
Pod tom kišom od gvožđa
Od čelične vatre od krvi od jada
A taj što te grlio tada
Zaljubljeno
Da li je umro nestao il je možda živ
O Barbara
Pljušti nad Brestom bez prestanka
Kao što je pljuštalo tada
Al to više nisu one iste kiše
Ove kiše poput zadušnica bruje
Ovo nisu ni oluje
Gvožđa, čelika, krvi:
Jednostavno samo oblaci sa visine
Koji crkavaju ovde kao psine
Plove tako niz morske struje
S maticom u pravcu Bresta
Da istrunu negde daleko
Daleko od Bresta
Od kojeg ne osta ništa
Koji i sam nesta

Prevod: Danilo Kiš

Ova veroavtno najpoznatija Preverova pesma nastala je kao evokacija na Brest (brodogradilište, vojna i trgovačka luka na krajnjem severozapadu francuske obale), koji je među francuskim gradovima tokom Drugog svetskog rata doživeo možda najtežu sudbinu. Kako je Brest za vreme rata 1940-1944. bio značajna baza nemačkih podmornica , tokom mnogih bombardovanja sravnjen je sa zemljom.

Izvor: Žak Prever, „Neke stvari i ostalo“, priredio i preveo Miroslav Karaulac, BIGZ, Beograd, 1985.

Бордел муза

Бордел муза је назив антологије француске еротске поезије коју је одабрао и препевао Данило Киш. Уз њу, Песме и препеви („Мађарска рапсодија“, „Руска руковет“, „French Cancan“) стоји као још једна књига његових песничких превода.

Музе обично везујемо за Хеликон, онда – откуда оне у борделу? Вероватно отуда што су временом постале далеко флексибилније када је у питању одабир места у коме ће преноћити. Зашто да не, мислиле су, зашто већ једном не заменити досадне облине обучених грација, бујним облинама нагих нимфи? Све оне у Венериној су пратњи, а Венера, то је добро познато, воли све што је  – лепо.

Дух славља у част раздевичења, хвалоспеви фалусу, симболика епиталама – античке форме у служби свадбене песме – пренети су у крчме и борделе надомак града у којима се, одувек, стварао дух обнове. Средњевековни карневализам, који свој витализам и жељу ка фриволности црпи још из античких прослава у част култа плодности, пренет је и у каснија  дела где се, заједно са елементима дворске поезије, стопио као целина. Чин удварања наглашен, овога пута  истовременом афирмацијом и пародијом.

Трубадурски однос према љубави напуштен је, уследила је реакција у виду „наопаког петраркизма“ који глорификује телесност, директност, изругивање, натурализам наспрам апсолутне чедности. Но, и то је била тек само фикција и уметничка стилизација у служби замењивања стварности „сном о једном срећнијем животу“.

Француски песник Клод ле Пети спаљен је на ломачи, средином 17. века, због еротског садржаја своје збирке Бордел муза. И поред тога, врело галског духа, паганска распеваност и распусност црквеним забранама, академским начелима, крутим институционализованим формама, малограђанским идотизмом није била спутана нити потиснута. Напротив.

Пјер де Ронсар (1524-1585)

СОНЕТ

Поздрављам те, пукотино дивотна,
Што међ слабинама њеним блисташ вазда;
Нек је благословена та блага бразда
Која ми враћа задовољства животна.

Благодарећ теби нестаде без трага
Стрелац што ми живот смути својом моћи;
Имајућ те само четир кратке ноћи
Осећам у себи да му слаби снага.

О рупице-умилнице, длакавице,
Мекобруца кудравице, маљавице,
Што по жељи кротиш бунџије највеће,

Знај, сви би песници с осећањем части
Морали пред тобом на колена пасти
Држећ у руци упаљене свеће!

Матирен Реније (1573-1613)

СТАНЦЕ

Жене, што волите јеб више од хлеба,
Што вас сласти јеба уздижу до неба,
Што од својих пица начинисте врело,
Што без јеба, с једа, душа вам изгара, –
Дајте да вас јебем, орна ми је кара,
Па ћете тад рећи: то је рај, зацело.

Мислим свак је јебо кад мене зачеше,
Толико ме сласти јебачке занеше,
Јер с таквом се страшћу сви јепци не граде;
Кад дођем до пице, ја пеним од среће,
И нит муж нит сродник збунити ме неће:
Кара ми и јајца једнако се сладе.
О умрети слатко! О смрти највећа!
Има ли на свету ичег што је срећа,
То је гола рака између белих крака:
Душа лети к неву, душа занесена,
Мре ли озго човек, одоздо мре жена,
Према том блаженству ништа смрт је свака;

То су смицалице причати о части,
И рећи да јебућ не чувствујеш сласти,
И да јебац тобож не живи баш чисто;
Нема друге части но добро јебати,
Без тога врлина ништа не треба ти
Част, јеб и врлина, то је једно исто!

Пјер Мотен (око 1566-1610)

СТАНЦЕ

Те пичкице што стекоше славу
И где кара једва меће главу
Задају ми само главобоље;
Ја волим минџе лепих ивица,
Волим кад је крупна и дубока пица,
Где урањам до миле воље.

Те уске пице танка струка
Мећу кару на сто мука
У смиреном дотицању;
Ја више волим да дркам спретно
Но да јебем непокретно:
Сва чар је баш у мицању;

У крупној минџи моје драге
Кара развија све своје снаге,
Иде у корак, па касом јури,
Тражи боље место приде,
Па са спрата на спрат иде,
Час је горе, час се доле сјури.

Ко што је персијски краљ, у стара
Времена, за свако годишње доба
Имао много кућа и соба,
Тако се његово величанство кара
У великој минџи може да одмара
И да живи у свако доба;

Зајеби дакле девичанске пице
Налик на кожне стиснуте торбице,
Где кара слободу иште!
Ја имам сред сусеткине пице
Кујну, предсобље и собице,
Зимско и летње боравиште.

Жан де Лафонтен (1621-1695)

ЕПИГРАМ

Волимо, јебимо, то двоје
Не треба никад да се раздваја;
Наслада и жуд, па то је
Оно што душа најређе спаја.
Курац, пица и два срца млада
Рађају слогу пуну склада,
Коју лицемер залуду напада.
Амарилис, запамтите сада:
Волети без јеба ако вреди ишта,
Јебат без љубави – то је ништа.

Клод ле Пети (око 1638-1662)

СТАНЦЕ

Свак сад јебе на Пермесу,
А хеликонске девице
С љутњом дају и у пице
И у дупе да им стресу.
Феб их ни због чега јебе,
Из опреза, да од себе
Не отуђи каћиперке;
Ал не велим да је шоња:
Ко му је већ јебо кћерке
Може да му јебе коња.
Леп је Пегаз када разјапи
Њушку, пропет и пун жуда,
Оборужан силом муда,
Широких и тврдих сапи;
Издвајам из рачунице
Ко воли гуз а ко пице,
Ко барда, ко дрољу слатку;
Ал теже се мислим јебе
Девет кћери по задатку
Него једно добро ждребе.
Ал шта велим? Куд то води?
Бесмртника ко да куди,
Кад смртни грех њему годи,
Јер га нема, и кад блуди.
Том пјанцу са свињским лицем,
Сем за сестру и две птице,
Јебе се за све нас скупа:
Друге стиже казна скупа;
Ал њих наша глупост цени,
Богови су повлашћени.
Јеби дакле до клонућа,
Фебе, боже свих поклада,
Јеби музе, коња, стада
И рибе из зденца врућа.
Бог и ђаво што ме чују
Нек јебу, нек сперму пљују,
Нећу гунђати по своме…
Јебите, уз малу сету:
Јебете л на оном свету,
Ми јебемо – на овоме.

Сенак де Мелан (1736-1803)

ЈЕБОМАНИЈА

Лепо је кад љубав узајамна свлада
Сваки неспоразум сред јебачког рада,
И кад неки јебац, спреман, с добрим хицем,
Спопадне живахну, занимљиву пицу,
Неку нову цицу под љубазним лицем,
И почне да гута нежну похотницу.
Хици лете право сред те битке слатке,
А кара голица дно, бокове глатке,
Док клиторис и два јајовода врела
Драшкају безбројна трења врелог тела.
Благородне битке сполова ту воде
Сва чула да сврше, да се ослободе.
Стиснута по својој природи, ту пица
Дизачком мишићу бива огрлица,
По семену течност сише ко вантуза,
Мамећи из каре плач блажених суза.

Пол Верлен (1844-1896)

УВЕРТИРА

Хоћу да се удубим у ваша стегна, у ваше гузице,
Курве, једине божије свештенице међ нама.
Зреле лепоте ил не, искусне ил почетнице,
О, не живети више осим у вашим пукотинама и браздама.
Дивне су ваше ноге које иду само к љубавницима
И не враћају се осим са љубавником, и починка немају,
Осим у кревету за време љубави, и док милују ноге онима
Који крај вас, задихани и уморни, дремају.

Ћушкане, њушкане, јебане, лизане од табана
До прстију, сисане једна за другом до бола,
Од глежњева све до плавих вена видљивих извана,
Ноге лепше од стопала хероја и апостола!

Силно волим ваша уста и дивне те игре, о дроље,
Што их изводе усне, зуби и језик што се креће,
Уста што грицкају наш језик и каткад нешто боље:
Ствар исто толико љупка као кад се меће.

И ваше груди, двоструки брег разврата и поноса,
Међ којима се каткад дрчи моја гордост мушка
Да би се ту до миле воље надула и да ту њушка
Ко какав дивљи вепар у долинама Парнаса и Пиндоса.

Ваше мишке! Обожавам и ваше мишке, беле и бесрамне,
Нежне и друсле, нервозне кад треба, беле сред мрака,
Беле и дебеле, ко ваше гузице, и скоро толико замамне.
Топле у љубави, а после, ледене као рака.
А ваше руке, продужетак мишице, гутам пун лакомости!
Њих су благословила миловања и ленствовања.
Укротитељице спласнутог главића који се склања,
Брижне дркачице бескрајне стрпљивости!
Али шта! Све то, о курве, није ништа
Према вашим гузовима и пицама, чији изглед, укус, миомири
И додири, стварају поклонике ваших светилишта:
Табернакули и Свисвети где се бестидност шири.

Па стога, сестре моје, вашим гузицама и бутинама
Хоћу да се сав посветим, једине праве другарице,
Зреле лепоте или не, искусне или почетнице,
И да живим једино у вашим пукотинама и полутинама.

Гијом Аполинер (1880-1918)

ЈУЛИЈА ИЛИ РУЖА

Ах милујте ме ружице
Молбу ми саслушајте
Језик хоћу језик дајте
А нудим вам гузице

Јер ми дупе увек зине
Кад се сетим дивног хира
Што Црнкиња научи ме
У хотелу Абукира

Млада носих дугу косу
Црнкиња ме схвати намах
У буљу ми шампон просу
Слађи него сваки замах

Данас косу ја у пунђи
Носим страга на темену
Ал још увек волим пену
Сфинктер ми је сад још луђи
До кукова мало држах
Да би се боље истицала
Та најтртастија од тралала
За набијање на држак

А мој чмар је за те прсте
Најдивнији прстен
Ти мутава ниси почни
Дај пољубац један сочни

Продире твој језик јао
Ја свршавам лепи мој
Дифајел би паре дао
Да сад види кревет свој

Цитати:

Бордел муза, антологија француске еротске поезије, приредио и препевао Данило Киш, Просвета, Београд, 2001.

Препоруке:

Данило Киш, „О француској еротској поезији“ (предговор антологији)
Лонго, Дафнид и Хлоја, превео Милош Н. Ђурић, Дерета, Београд, 2001.