Žoris-Karl Uismans o klasičnoj muzici (odlomak iz romana „Nasuprot“)

Ali on je naročito doživljavao neizrecive radosti slušajući gregorijansko pojanje, koje orguljaš beše održao uprkos novim idejama.

Taj oblik, koji se danas smatra zastarelim gotskim oblikom hrišćanske religije, arheološkim kuriozumom, ostatkom starih vremena, bio je jezik starodrevne crkve, duša srednjeg veka; to je bila ona večna molitva što se poje, modulira u zanosu duše, večna himna što vekovima uzleće ka Svevišnjem.

Ta tradicionalna melodija jedina je mogla, svojim snažnim jednoglasjem, svojim večnim i masivnim sazvučjima nalik na istesan kamen, da se slije sa starim bazilikama i da ispuni romanske svodove kao da zrači iz njih, kao da je ona sam njihov glas.

Koliko li je puta Dezesent bio potresen i povijen kao pod nekim neodoljivim dahom dok se Christus factus est gregorijanskog pojanja uzvijalo u crkvenoj lađi, čiji su stubovi podrhtavali u oblacima što su leteli iz kadionica, ili dok bi jednoliko pojanje De profundis ječalo, turobno kao uzdržan jecaj, paralo srce kao očajnički zov čovečanstva koje oplakuje svoju smrtnu sudbinu, prizivajući razneženu milost svoga Spasitelja!

U poređenju s tim veličanstvenim pojanjem, koje je stvorio veličanstveni duh crkve, anoniman kao što su i same orgulje, čiji je izumitelj međutim poznat, svaka druga religiozna muzika činila mu se profana. U stvari, ni u jednom delu Jomelija i Porpore, Karisimija i Duranta, ni u najdivnijim zamislima Hendla i Baha, nije bilo toga odustajanja od javnog uspeha, žrtvovanja umetničkog efekta, odricanja od ljudske gordosti koja sluša sebe kako se moli; religiozni stil se u najboljem slučaju, u impozantnim Lesijerovim misama, koje su se služile u Sen Roku, ispoljavao ozbiljan i uzvišen, približujući se u pogledu opore ogolelosti strogoj veličanstvenosti stare gregorijanske muzike.

Otada, potpuno ogorčen Stabat-ima, koje su, kao povod, izmišljali razni Pergolezi i Rosini, ogorčen tim neumesnim uvlačenjem svetovne umetnosti u liturgijsku, Dezesent se držao na odstojanju od tih sumnjivih dela koje toleriše popustljiva crkva.

(…)

S druge strane, svetovna muzika je umetnost izložena promiskuitetu ako čovek ne može da je čita kod kuće, sam, kao što čita knjigu; da bi se naslađivao njome, trebalo bi pomešati se sa onom uvek istom publikom što puni pozorišta i opseda Zimski cirkus, gde, pod kosim zracima sunca, u vazduhu kojije kao u perionici, primećujemo kako jedan čovek, plećat kao kakav drvodelja, muti neki sos po vazduhu i kasapi iskidane Vagnerove epizode, na ogromnu radost nesvesne gomile!

On nije imao odvažnosti da se zagnjuri u tu kupku gomile da bi slušao Berlioza, čijih ga je nekoliko fragmenata međutim osvojilo svojom strastvenom egzaltacijom i svojom plahošću koja se propinje, a znao je prilično dobro i to da nema nijedne scene, nijedne čak fraze neke opere čudesnoga Vagnera koja bi se mogla nekažnjeno izdvojiti iz svoje celine.

(…)

Stoga je Dezesent mislio kako u toj rulji melomana što se nedeljom ushićuju po klupama, jedva ako dvadesetoro njih poznaje partituru koja se kasapi, ukoliko razvođačice pristanu da umuknu da bi se mogao čuti orkestar.

A s obzirom, isto tako, i na to što otmeni patriotizam nije dozvoljavao nijednom francuskom pozorištu da prikaže neku Vagnerovu operu, radoznalima koji nisu bili upućeni u tajne muzike, a nisu mogli ili nisu hteli da idu u Bajrojt, nije preostajalo ništa drugo do da ostanu kod kuće, i tome razumnom rešenju se i on beše priklonio.

I on se, dakle, odlučno udaljio od muzičke umetnosti, i, svih tih godina u kojima je trajalo to njegovo uzdržavanje, sa uživanjem se sećao samo nekih seansi kamerne muzike, kada beše slušao Betovena i, naročito, Šumana i Šuberta, koji mu behu satirali živce poput najintimnijih i najmučnijih poema Edgara Poa.

Posle nekih partija za violončelo od Šumana ostajao bi bukvalno zasopljen i bez daha, kao od kugle koja čoveka davi u histeriji; ali naročito su ga Šubertove pesme uzbuđivale, dovodile ga dotle da je bio van sebe, a zatim ga ostavljele iznurena kao posle gubitka živčanog fluida, posle nekoga mističnog duhovnog pirovanja.

Ta muzika ga je do kostiju prožimala jezom u srce mu ponovo utiskivala beskrajno mnoštvo zaboravljenih patnji, nekadašnjih splinova, u srce zapanjeno što sadrži toliko nejasnih jada i neodređenih boli.

Žoris-Karl Uismans, „Nasuprot“, preveo Živojin Živojnović, Ukronija, Beograd, 2005.

(odlomak iz petnaestog poglavlja romana)

Slika: Gustav Moro

Šarl Bodler: „Smrt ljubavnika“

Laki miris naše postelje prožeće,
grobnice duboke biće nam divani,
okruživaće nas neobično cveće,
što za nas u nekoj lepšoj procva strani.

Dok poslednji žar im troši čežnja ista,
dve ogromne baklje naša srca biće,
i u blizanačka ogledala čista,
u dva naša duha, sjaj dvostruki liće.

U veče od plave i rumene tajne
grcanje će dugo tuge oproštajne
da u istu munju salije nas strasnu;

Anđeo će, potom, vrata da otvori,
pa, veran i vedar, ponovo razgori
ogledala mutna i plamen što zgasnu.

Prevod: Branimir Živojinović

Šarl Bodler, „Cveće zla“, u: Sabrana dela Šarla Bodlera, preveli Branimir Živojinović, Nikola Bertolino, Borislav Radović, Narodna knjiga, Beograd, 1979.

Slika: Teodor Žeriko, „Poljubac“, 1822.

Šarl Bodler: „Sablast“

Ko anđeli žarkih zena
Bešumno ću ja, o snena,
Do kreveta tvoga doći
Sa senama gluhe noći.

Poput mesečine blede
Moj poljubac biće leden;
Milovaću te ko zmija
Što se oko rake svija.

A kad stigne zora siva,
Prazno mesto gde uživah
Mrznuće te lednim dahom.

Kao drugi nežnostima,
Nad tobom, nad tvojim snima,
Ja hoću da vladam strahom!

Prevod: Nikola Bertolino

Šarl Bodler, „Cveće zla“, u: Sabrana dela Šarla Bodlera, preveli Branimir Živojinović, Nikola Bertolino, Borislav Radović, Narodna knjiga, Beograd, 1979.

Slika: Hajnrih Fisli: „Noćna mora“, 1790.

Šarl Bodler: „Čitaocu“

Zabluda, greh i glupost i tvrdičenje plove
po duhovima našim i tela naša kinje,
krmimo milu grižu savesti ko svinje,
ko prosjaci što svoje buve i vaši tove.

Tvrdoglava u grehu, duša nam mlako žali;
naplaćujemo skupo kad bilo šta priznamo,
i opet blatnim putem veselo koračamo
ko da smo svaku mrlju jevtinom suzom sprali.

Zahvaljujući onom vičnom alhemičari,
Satani Trismegistu, što duh nam opčinjeni
na jastuku zla dugo uljuljkuje i pleni,
čvrst metal naše volje pline u prah i paru.

Konce koji nas kreću Đavo spušta i diže!
Pronalazimo draži u svemu što je gadno;
bez groze silazimo niz mračno grotlo smradno
i svakoga smo dana za korak Paklu bliže.

Kao razvratnik koji grize u bednom žaru
grudi precvaloj drolji, od muka razrivene,
krademo prolazeći slasti nedopuštene,
pa ih cedimo snažno kao narandžu staru.

Poput gustoga roja crva što drobom mili,
jato demona naših mozgom bančeći gmazi,
i dok dišemo vazduh, Smrt nam u pluća slazi
ko nevidljiva reka koja potmulo cvili.

Nasilje, otrov, kama i požar još ispleli
nisu ukrase preko nacrta banalnoga
naših sudbina bednih, al’ to je samo stoga
što u dnu duše, avaj! nismo dovoljno smeli.

Al’ tu gde su šakali, keruše i panteri,
majmuni i kraguji i škorpije i guje,
čudovišta što kevću, urlaju, grokću, zuje,
tu gde nam puze gnusni poroci ko zveri,

ima jedan još većma ružan, prljav, zao!
I mada niti topće niti galami drsko,
celu bi zemlju rado u paramparčad smrsko
i zevnuvši najednom sav svet bi progutao;

zove se Čama! – Dok je nevoljne suze prate,
nargile ona puši i sneva gubilište –
ti znaš, o čitaoče, to nežno čudovište
-dvolični čitaoče – nalik na mene, – brate!

Prevod Branimir Živojinović

Šarl Bodler, „Cveće zla“, u: Sabrana dela Šarla Bodlera, preveli Branimir Živojinović, Nikola Bertolino, Borislav Radović, Narodna knjiga, Beograd, 1979.

Slika: Gustav Kurbe, Portret Šarla Bodlera, 1848.

Rodenove ilustracije Bodlerove zbirke „Cveće zla“

Ilustracije Ogista Rodena za ovo izdanje Bodlerove zbirke Cveće zla svojevrstan su raritet, čak i na internetu, preobimnom polju najrazličitijih sadržaja. Priloženo izdanje sa ilustracijama datira iz 1857. godine i pripadalo je Polu Galimaru. Kožni povez korica uradio je Henri Marijus Mišel.

Roden je radio na ilustracijama od kraja 1887. do proleća 1888. Ovaj primerak Rodenov muzej otkupio je od tadašnjih vlasnika 1931. godine. O Rodenovoj ljubavi prema Bodlerovom pesništvu, kao i pesništvu uopšte, pisao je Rajner Marija Rilke u svojoj poetskoj studiji o ovom skulptoru.

Iza rada, koji ga je prehranjivao, skrivalo se njegovo delo u nastajanju i čekalo svoje vreme. Mnogo je čitao. Viđali su ga kako po ulicama Brisela ide uvek s knjigom u ruci, ali ta je knjiga često bila možda samo izgovor za njegovu povučenost u sebe, u ogroman zadatak koji mu je predstojao. Kao i kod svih koji rade, i u njemu je prebivalo osećanje da je pred njim nepregledan posao, u njemu se gnezdio nagon, nešto što je njegove snage uvećavalo i sabiralo. Kad bi ga obuzele sumnje, prožele neizvesnosti, kad bi se u njemu javilo veliko nestrpljenje zbog onog što ima da nastane, strepnja pred ranom smrću, ili pretnja svakidašnje nemaštine, sve bi to već nailazilo kod Rodena na tihi, postojani otpor, na prkos, nailazilo bi na snagu i samopouzdanje, na još nerazvijenu zastavu velike pobede. Možda je to bila prošlost, koja je u tim trenucima stupala na njegovu stranu, glas katedrala, koji je odlazio uvek ponovo da osluškuje. I u knjigama je bilo mnogo stvari koje su ga podsticale da radi. Prvi put čita Danteovu „Divina Comedia“. Bilo je to otkrovenje. Video je pred sobom bolna tela nekog drugog roda, video je, preko svih prošlih dana, jedno stoleće, sa kojeg je odeća bila zdrana, video je velik i nezaboravan sud pesnika o svom vremenu. Bilo je tu slika koje su mu davale za pravo, i kad je čitao o nogama Nikole Trećeg, koje su plakale već mu je bilo poznato da ima nogu što mogu plakati, da postoji plač koji sve obuhvata, celog čoveka, da ima suza koje mogu briznuti na sve pore.

Od Dantea je došao do Bodlera. Ovde nije bilo suda; nije to bio pesnik koji se rukom sene uspinje na nebesa, ovde čovek, jedan od patnika, podiže svoj glas, uznosi ga visoko ponad glava ostalih ljudi, kao da želi da ih spase od propasti. A u tim stihovima bilo je mesta koja su izlazila iz teksta, koja kao da ne behu napisana, nego je izgledalo kao da su izvajana, bilo je reči, i čitavih gomila reči, rastopljenih u vrućim rukama pesnika, redaka koji bi se mogli opipati kao reljef, soneta koji su nosili, kao stubovi sa floralnim kapitelima, teret strašnih misli. Mutno je osećao da se ta umetnost, tamo gde je naglo prestala, sudara s početkom neke druge umetnosti, da čezne za njom.

U Bodleru je osećao jednog od svojih preteča, nekog koga lica nisu mogla obmanuti, koji je tražio tela u kojima je život bio veći, okrutniji i nemirniji.

Otuda mu ova dvojica pesnika ostadoše uvek bliski; razmišljao je o njima, uvek im se vraćao. U ono vreme, kad je Rodenova umetnost nastajala i kad je počinjala tamo gde je sav život, koji je upoznavala, bio bezimen i ništa nije značio, u to su vreme Rodenove misli bile uz knjige pesnika, onde su nalazile prošlost. Kasnije, kad je kao tvorac opet dodirnuo tu tematiku, uskrsnuli su likovi tih pesnika kao uspomena iz njegovog sopstvenog života, bolni i stvarni, ušli su u njegovo delo kao u svoju rodnu zemlju.

Roden je, po želji jednog kolekcionara, propratio crtežima primerak knjige „Fleurs du mal“. Ništa ne kazujemo time ako govorimo o veoma dubokom razumevanju Bodlerovih stihova; pokušavamo da izreknemo nešto više kad se prisećamo kako te pesme u svojoj samodovoljnosti ne dopuštaju nikakva upotpunjavanja niti nadometanja: a to da mi ipak osećamo prisustvo upotpunjavanja i nadometanja, da osećamo kako su se Rodenove linije priljubile uz Bodlerovo delo, to je merilo za ovu zanosnu lepotu tih iscrtanih listova. Crtež perom koji stoji uz pesmu „Les mort des pauves, nadilazi izvesnom kretnjom, tako jednostavnom, a podjednako rastućom veličinom, te velike stihove, pa pomišljamo: ta kretnja ispunjava svet od njegovog nastanka sve do propasti.

Izvor: Rajner Marija Rilke, Ogist Roden, preveo Nebojša Zdravković, Službeni glasnik, Beograd, 2009.

Tri pisma za Lu (Niče, Rilke, Frojd)

NIČEOVO PISMO

Da li ja mnogo patim, beznačajno je prema pitanju da li ćeš ili nećes, draga Lu, ti sebe ponovo pronaći.

Nikad nisam imao posla sa tako jadnom osobom kakva si ti: neznalica, ali oštroumna, koja obilato koristi ono što joj je poznato, bez ukusa, ali naivna u toj mani, iskrena i pravedna u malim stvarima, bez upornosti obično.

Šire gledano, u celokupnom stavu prema životu – nepoštena, potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju: bez duha i bez sposobnosti da voli, u afektu uvek bolesna i blizu ludila, bez zahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima, a naročito nepouzdana; lošeg ponašanja, sirova u pitanjima časti, mozak s nagoveštajima duše, karakter mačke – zver maskirana u kućnog ljubimca; plemenitost kao trag druženja s plemenitima; jaka volja, ali nevelik cilj, bez budnosti i čistote, grubo prognana senzualnost, detinjasti egoizam kao rezultat seksualne atrofije i nedozrelosti, bez ljubavi za ljude, ali s ljubavlju za boga; u želji za ekspanzijom vešta, puna samoograničenja u odnosu na seksualnost muškarca.

RILKEOVO PISMO

Išunjao sam se iz tvoga stana
I dok hodam kišnim ulicama čini mi se
Da svaki prolaznik koga sretnem
U mom blistavom pogledu vidi
Moju presrećnu, spasenu dušu.

Pošto-poto hoću da usput
Sakrijem od sveta svoju radost;
Odnosim je žurno kući
I zatvaram u dubinu noći
Kao zlatni kovčeg.

A onda iznosim na svetlost dana
Komad po komad skrivenog blaga
I ne znam kud pre da gledam;
Jer je svaki kutak moje sobe
Pretrpan zlatom.

To je bezgranično bogatstvo
Kakvo noć nikada nije videla
Niti rosa okupala;
Više ga ima nego što je ikada
Ijedna mlada dobila ljubavi.

To su bogate dijademe
Sa zvezdama mesto dragog kamenja.
Niko to ne zna. Ja sam, o draga moja,
Kao kralj među tim bogatstvom
I znam ko je moja kraljica.

FROJDOVO PISMO

Moja draga Lu,

Na kraju je Mojsijeva religija ipak uspela da se nametne u obliku poluugušene tradicije. Ovo je tipičan proces stvaranja jedne religije koja nije ništa drugo do ponavljanje neke druge, još primitivnije. Religije duguju svoju opsesivnu moć vraćanju potisnutog, to su reminiscencije nestalih arhaičnih, izuzetno efektivnih procesa u istoriji čovečanstva. Već sam to rekao u Totemu i tabuu, a sada to sažimam u jednoj rečenici: ono što religiju čini jakom nije njena stvarna, nego upravo njena istorijska istinitost.

E pa, vidite, Lu, tu rečenicu koja me je potpuno oduševila nemoguće je danas izreći u Austriji a da vlada, većinom sastavljena od katolika, javno ne osudi psihoanalizu. A još nas jedino taj katolicizam brani od nacizma. Osim toga, istorijski osnovi priče o Mojsjiju nisu dovoljno čvrsti da budu baza mojoj nepogrešivoj intuiciji. Stoga ćutim. Dovoljno mi je da sam verujem da je to rešenje problema koji me je progonio čitavog zivota. Izvinite što Vas opterećujem time. – Vaš Frojd

*

Sve ličnosti pomenute u ovoj objavi bile su deo intelektualne elite Beča s kraja 19. i počtka 20. veka. Lu Andreas-Salome svojom ličnošću i uticajem podsetila me je na ženske likove prikazane na platnima nemačkog simboliste Franca fon Štuka. Sfinga, Kirka i Saloma, fatalne su žene koje proždiru. Sva tri pisma odlikuju se različitom temom, formom i senzibilitetom. Sva trojica koriste pisma, a zapravo himne i pohvale fatalnosti kojoj je, kao i pitanju sfinge, nemoguće odoleti, ali ni adekvatno odgovoriti.

Ničeovo pismo – savrešena retorička urna – pohvala je pokudom, ironijom, ogorčenošću svojstvenom muškarcu koji nije ulovio plen posle dugog lovačkog pohoda. Rilke je daleko romantičniji u pesmi impresionističkog zanosa, što i odgovara formi njegovog pisma koje je u obliku lirske pesme. Frojd se obraća Lu sa poštovanjem učitelja prema učenici koju smatra adekvatnim sagovornikom o temama koje ga zaoklupljaju. Objavu prate detalji slike Saloma, Franca fon Štuka, nastale 1906. godine.

Vajldov umetnički manifest: Predgovor romanu „Slika Dorijana Greja“

Oskar Vajld

Oskar Vajld

Umetnik je tvorac lepih stvari.

Cilj umetnosti je da otkrije umetnost a skrije umetnika.

Kritičar je onaj ko može da na drugi način ili u novom ruhu prenese utiske o lepim stvarima.

Najviši, kao i najniži, oblik kritike jeste autobiografija.

Oni koji u lepim stvarima nalaze ružna značenja pokvareni su a nisu šarmantni. To je greška.

Oni koji u lepim stvarima nalaze lepa značenja prosvećeni su. Za njih ima nade.

Odabrani su oni kojima lepe stvari znače samo lepotu.

Ne postoji moralna ili nemoralna knjiga. Knjige su dobro ili loše napisane. To je sve.

Odbojnost 19. veka prema realizmu gnev je ljudoždera koji vidi sopstveno lice u ogledalu.

Odbojnost 19. veka prema romantizmu gnev je ljudoždera koji ne vidi sopstveno lice u ogledalu.

Moralni život čoveka čini deo teme umetnika, ali moralnost umetnosti sastoji se od savršenog korišćenja nesavršenog sredstva. Nijedan umetnik ne želi ništa da dokaže. Čak i istinite stvari moguće je dokazati.

Umetnik nema etičkih saosećanja. Etičko saosećanje kod umetnika predstavlja neoprostiv manirizam stila.

Umetnik nikad nije morbidan. Umetnik može sve da izrazi.

Misao i jezik za umetnika su instrumenti umetnosti.

Mana i vrlina za umetnika predstavljaju umetničku građu.

Sa tačke gledišta forme, uzor svih umetnosti jeste umetnost muzičara. Sa tačke gledišta osećanja, uzor je veština glumca.

Umetnost je istovremeno površina i simbol.

Oni koji zarone pod površinu čine to na sopstveni rizik.

Umetnost, u stvari, odražava gledaoca, ne život.

Različitost mišljenja o nekom umetničkom delu pokazuje da je to delo novo, složeno i vitalno.

Kada se kritičari ne slažu, umetnik se nalazi u saglasju sa sobom.

Čoveku možemo da oprstimo što stvara nešto korisno dotle dok ne počne da mu se divi. Jedini izgovor za stvaranje nečeg beskorisnog jeste što mu se čovek veoma divi.

Umetnost je sasvim beskorisna.

Izvor: Oskar Vajld, Slika Dorijana Greja, preveo Lazar Macura, Narodna knjiga, Beograd, 2004.

Сексуалне персоне Шарла Бодлера

James McNeill Whistler - 'La Petite Mephisto', 1884.

Џејмс Мекнил Вислер, Мали Мефисто, 1884.

Замислимо шкорпиона који је истовремено храњен и уништаван својом отровном течношћу. За разлику од змије, која отров складишти на врху језика, шкорпион свој мочварни талог носи у средишту тела – трбуху, утроби, нутрини, како год нам је драже да назовемо централни део живих бића, онај најпримарнији и најзахтевнији, који сваком приликом спори ширења духа и условљава га својим захтевима. У поезији Шарла Бодлера жеља, која за собом повлачи подједнако телесну колико и емоционалну компоненту, представља се као незасити трбух жедан отрова и, истовремено, њиме препуњен. Субјект је у немогућности ослобађања себе од жеље која је и као испуњена и као неостварена за њега искључиво патња. Камил Паља у својој књизи Сексуалне персоне писала је:

Бодлеров нови декадентни тон је охол и хијератички. Његове песме представљају ритуалну конфронтацију са ужасима секса и природе, које он анализира помоћу оштре Садове реторике. Хтонско представља његову епску тему.

Хтонске елементе у Бодлеровој поезији лако је препознати. Песник често свој лирски субјект ставља у положај некога ко пузи, налик гмизавцу који кажњава свој плен, не убијајући га већ перверзно се играјући са њим. Бодлерови касноромантичарски декаденти, опхрвани досадом од које су створили ритуал и позу као одговор на свакидашњицу која нема изазова, задају ране заривајући отров у тела својих љубавница. Сви набројани елементи, истовремено, у функцији су сексуалне конотације. Сексуалност је поимана као део хтонског. Одломак из песме „Превеселој“, која је припадала циклусу забрањених песама збирке Цвеће зла, описује узајамни однос сексуалних персона Шарла Бодлера.

Зато бих хтео, једне ноћи,
У позно доба сладострасно,
Ко подлац пузећи безгласно,
Над ризнице твог тела доћи,

Да пут ти казним раздрагану
Да згњечим твоје чисте груди
да ти удар моје жуди
На боку зада тамну рану,

А тад, о сласти дивног споја!
Да кроз те лепше усне нове
У рујно месо што ме зове
Свој отров слијем, сестро моја!

Бодлерови декаденти раздирани су садистичким и мазохистичким поривима. Истовремено рањиви и окрутни такве одлике пројектују и на своје музе које желе да потчине, видећи у њима Природу која их нагони на сексуалну активност, тиме им силујући и сламајући дух. Они, истовремено, желе да се потчине, као мува пауку, својим драганама. Овај узрочно-последични садо-мазохистички однос једна је од главних компоненти Бодлерове еротске поезије. Камил Паља је писала:

За Бодлера, секс је ограничење, а не ослобађање. Жеља, која је обично покретач мушке акције, чини мушкарца активним у односу на своје, од мајке рођено тело. Тело га издаје, предаје у женске руке због своје сексуалне слабости. Моћ природе је у рукама немилосрдних вампирица, најбројнијих ликова у Бодлеровој поезији.

Вампирице, харпије, сфинге, вештице специфичне су за касноромантичарску, декадентну и симболистичку уметност. Подједнако као и мушкарац који за жуди за њиховим телима, и оне жуде за његовом течношћу, двоструким отровом. Аналогије са шкорпионима и влагом, мржњом, отровима, истовременом зељм и немоћи, евидентне су и у неким од наредних стхова:

Тај отров црн сва крв је моја!

(песма „Heaautontimorumenos“, циклус „Париске слике“ из збирке Цвеће зла)

Ја сам ко краљ у земљи где, киша стално пада,
богат, али без моћи, млад, ал’ жив одвајкада

(песма „Сплин“, циклус „Париске слике“ из збирке Цвеће зла)

Са дна мрачне јаме вапим за твоје милосрђе,
преклиње пало срце, једина коју волим!

(песма „De Profundis Clamavi“, циклус „Париске слике“ из збирке Цвеће зла)

Ја полазим у напад, верем се, пузим, ближе,
ко јато црва које према лешини гмиже,
па волим још, о звери, свирепа у даљини,
чак и хладноћу ову што ми те лепшом чини!

(песма XXIV, циклус „Париске слике“ из збирке Цвеће зла)

На основу фрагментарних стихова видимо сву двострукост којом је лирски субјект прожет. Он је истовремено и ловац и плен, и мучитељ и мучени, немоћан краљ кастриран од своје охоле љубавнице. Али и он узвраћа уједима. Ево једног прозног одломка:

Прича о мојој љубави налик је бескрајном путовању по површини чистој и углачаној попут огледала, вртоглаво монотоног, које би сва моја осећања и гестове одразило са ироничном прецизношћу моје сопствене савести, тако да нисам могао себи да допустим неки неразуман гест или осећај, а да не приметим неми приговор моје нераздвојне утваре. Љубав ми се представљала као надзорница. […] Лишавала ме је свих користи у којима сам могао уживати услед свог личног лудила.. Колико сам се само пута уздржао да је не ухватим за грло и подвикнем: ‘Беднице, буди несавршена! Да бих могао да те волим без муке и беса!’ Током неколико година посматрао сам је срца испуњеног мржњом. На крају крајева, нисам ја умро од тога! […] Једне вечери, у шуми.. на обали једне мочваре.., након меланхоличне шетње где су њене очи одражавале лепоту неба, у којима је моје срце било згрчено као пакао…

Наративни низ одјекује бес, безнађе, жељу за несавршенством које, када бива ослобођено и/или досегнуто, опет резигнира и производи мучан утисак, чамотињу која разара. Но, поред ових набројаних елемената, требало би се концентрисати на тренутак и на афирмативне елементе Бодлерве поезије, бар оне који у свој центар постављају мушкарца и жену, љубавнике у вечитој и никада разрешеној битци. Наредне песме – Накит, Егзотични мирис и Лета – неке су од најлепших песама посвећених женском телу, од Сапфе па до савремених остварења. Неке од њих биле су цензурисане и проглашаване опсценим. Бодлер је, пак, тврдио како у њима првенствено треба „да сам предмет буде у другом плану а у песми се сагледа само пластична намера“. Под „пластичном намером“ песник је подразумевао форму. Она је изузетно битан елемент његове поезије, компонента која јој додатно учвршћује статус дела која изнова представља изазов за многе преводиоце.

У наредне три песме доминантан мотив је утицај мириса који женско тело и коса остављају на посматрача. Мирис има синестезијско дејство. Такође, накит као одлика варварске лепотице, конкубина налик Делакроаовим и Енгровим, представља утицај који је песник црпео од сликара савременика. Море, такође једна од најчешћих Бодлерових слика, присутна је у песми Накит и у функцији је једне од најлепших поетских слика светске књижевности која предочава однос двоје људе као што то може бити однос мора и обале. Такође, песник неколико пута своје драгане, у различитим песмама, ословљава са „љубљени тигре“, назначавајући тако сву гипкост и дивљу раздражљивост својих љубавница. Оне су, извесно је, директан или посредан узор имале у Бодлеровом окружењу. Жана Дивал (којој су посвећене песме Накит и Лета), Аполонија Сабатје (којој је посвећена песма Превеселој) или госпођа Помаре неке су од чувених Бодлерових инспирација, декадентних сексуалних персона Париза 19. века.

НАКИТ

Драгана беше нага, али је, знајући ме,
задржала свој звонки накит, и њено лице
ликовало је гордо, сво озарено њиме,
срећно ко што су каткад маварске робињице.

Када у игри звечи подругљиво и јасно,
тај свет што се са металом у камење прелива
усхићује ме, и ја волим бесно и страсно
ствари у којима се звук са светлошћу слива.

На дивану је лежала, сасвим горе,
и смешила се мило ономе ком се дала –
љубави мојој благој, дубокој као море,
што се к њој пропињала као пут свога жала.

Гледајући ме, налик на укроћеног тигра,
сањалачки је разне заузимала позе,
и невина је ова и похотљива игра
красила новом дражи њене метаморфозе;

њезине руке, ноге и слабине и бедра
глатки ко науљени и лабуђе гипкоће,
ткали су испред мога погледа оштро-ведра;
а трбух њен и груди, то моје зрело воће,

умиљатији него Анђели зла, пут мене
ближили су се да ми душу из мировања
тргну и да је смаме с кристалне оне стене
где се спустила, жељна спокојног самовања.

Бокове Антиопе и грудни кош дечака
као за неки нови цртеж у једној споји:
струк јој тако узан, а стегна тако јака.
Како јој дивно шминка на смеђем лицу стоји!

– Кад се светиљка затим угаси, затрептавши,
једино још је камин по нашој соби сјао
и с времена на време, с уздахом пропламсавши,
њену је амбра-кожу крвљу обасипао!

Превео Бранимир Живојиновић

AUDIO

ЕГЗОТИЧНИ МИРИС

Када склопим очи у јесење вече
И удишем мирис твојих топлих груди,
Видим пламен сунца што, једнолик, блуди
По благом приморју неком, пуном среће.

Видим лени откок и чудно дрвеће
И земљу што сочне плодове нам нуди,
Видим народ витких и окретних људи
И жена што поглед оборити неће.

Твој мирис ме носи до предела жарких
У луку препуну уморних катарки
И од бурног мора клонулих једара,

Док ми из зелених тамаринда мирис
Што кроз ваздух струји и ноздрве шири –
У души се стапа са песмом морнара.

Превео Никола Бертолино

AUDIO

ЛЕТА

Дај да те грлим, биће зло и пусто,
Љубљени тигре, чудовиште снено,
Дрхтави прсти нек ми опијено
И дуго блуде твојом косом густом;

У твоје скуте што миришу тобом
Дај да сахраним мисли неспокојне,
Да сласни задах љубави покојне
Удишем, као свели цвет над гробом.

Да спавам хоћу, да спавам, па макар
И не жив! У сну слатком попут смрти
Без кајања ћу пољупцима стрти
То лепо тело, глатко као бакар.

И ништа као понор твог кревета
Јецање моје неће да успава:
Твоја су уста пуна заборава,
У пољупцима твојим тече Лета.

Судбини својој, одсад својој сласти,
Покорићу се ко суђеној коби;
Мученик кротки, који невин доби
Казну да муке пламте му у страсти,

Својој ћу мржњи ја дати да пије
Непентес, отров који дух мој жуди
С љупких вршака твојих оштрих груди
Где никад срце тамновало није!

Превео Никола Бертолино

AUDIO

Цитати:

Шарл Бодлер, Цвеће зла, Париски сплин, превели: Бранимир Живојиновић, Никола Бертолино, Борислав Радовић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999.

Камил Паља, Сексуалне персоне: уметност и декаденција од Нефертите до Емили Дикинсон, превела Александра Чабраја, Зептер Боок Wорлд, Београд, 2002.

Жан Старобински, Меланхолија у огледалу, превео Бојан Савић-Остојић, Карпос, Београд, 2011.

Сексуалне персоне Леонор Фини

Leonor Fini – Histoire d’ O

Иако пореклом Аргентинка, Леонор Фини већину свог живота провела je у Европи, првобитно у Италији, а затим и Француској. Круг њених познаника у Паризу током тридесетих година 20. века обухватао је Пола Елијара, Макса Ернста, Жоржа Батаја, Бресона, Пикаса, Далија, Коктоа, Кирика, Моравију. Међу набројаном париском декаденцијом Фини је формирала своја естетичка схватања. Инспирисана, како начином живота, тако и литературом декаденције 18. и 19. века, Фини је илустровала многа књижевна дела, међу којима су књиге Маркиза де Сада, Лаклоа, Едгара Алана Поа, Шарла Бодлера. Међу њене фасцинације спадале су мачке, сове и маске: ноктурална обележја ексцентричног.

Француска списатељица Полин Реаж 1954. године објавила је Histoire d’O, књигу која је „сирова, али у исти мах и хиперстилизована еротска проза, искрена а готово невероватна прича о једној садомазохистичкој вези која прераста у храбру повест о потрази за алтернативном сексуалношћу.“ За једно од каснијих издања поменутог романа илустрације је урадила Леонор Фини. У својој књизи Сексуалне персоне Камил Паља, себи својственим интелектуалним заносом, писала је о ономе што је Реаж фикционализовала, а Фини илустровала. Стога, одлучила сам да је симболично придружим поменутој скупини, бар кроз наслов који је почетак серије текстова о уметницима који су пажњу усмеравали ка еротизму и декаденцији кроз свој уметнички израз.

Цитат: Попбокс

Препоруке: Жорж Батај: Еротизам и зло, Марио Прац: Агонија романтизма, Иван Чоловић: Еротизам и књижевност.

О Леонор Фини: 1 ,2

Leonor Fini – Histoire d’ O

Leonor Fini – Histoire d’ O

Leonor Fini – Histoire d’ O

Leonor Fini – Histoire d’ O

Leonor Fini – Histoire d’ O

Leonor Fini – Histoire d’ O

Leonor Fini – Histoire d’ O

Leonor Fini – Histoire d’ O

Leonor Fini – Histoire d’ O

Leonor Fini – Histoire d’ O

Leonor Fini – Histoire d’ O

Leonor Fini – Histoire d’ O

Симболизам и минерали

Gustav Klimt – Water Serpents 

Када у игри звечи подругљиво и јасно,
тај свет што се металом и камењем прелива
усхићује ме, и ја волим бесно и страсно
ствари у којима се звук са светлошћу слива. – Шарл Бодлер, „Накит“

Аналогије прате сваки истраживачки рад. Управо наведени одломак песме Шарла Бодлера поетска је илустрација теме која ће уследити.  Недавно сам наишла на сајт посвећен минералима и док сам посматрала разнолике облике који настају под окриљем природе схватила сам колико је толико пута раскидана веза између ње и уметнсти непотребна. Природа ствара узвишене појавне облике који чекају око које ће се довољно дуго задржати на њима, око које ће уочити аналогије између њене уметности и човекове уметности. То ме је вратило симболистима и периоду енглеске и француске декаденције.

Оскар Вајлд је 1889. године написао:

Моје искуство ми говори да што више проучавамо Уметност, то мање маримо за Природу. Уметност нам открива да природа заправо нема концепцију, открива нам њену необичну сировост, изузетну једноличност, њено стање потпуне недовршености.

Овај текст бавиће се преиспитивањем оваквог става уз помоћ визуелних допуна које ће уследити, као и књижевних дела чији би се садржај могао односити на мотиве који су заједнички за Уметност и за Природу. Посматрајући фотографије минерала, који су пронађени на различитим местима наше планете, видела сам уметност у најузвишенијој форми. За разлику од уметности романтизма, посредством које сам открила природу, овде је десило супротно, редослед је био обрнут, посредством природе дошла сам до уметности.

Захваљујући природи вратила сам се уметности, тачније, делу Густава Климта. Лепоту форме његових слика открило ми је разнобојно камење. Са друге стране, сетила сам се Баруха Спинозе, његове теорије о божанству које еманира кроз природу са бескрајним бројем атрибута, од којих човеков ум поима само два: протежност и мишљење (материју и свест). Спиноза је направио дистинкцију: постоји Natura naturans (природа која ствара) и Natura naturata (природа која је створена). Ми на овом месту можемо говорити једино о природи која је створена – минералима чије је форме уметник поновио кроз своје дело.

Шарл Бодлер је двадесет година пре Оскара Вајла писао:

Лепо је увек бизарно. Нећу рећи да је вољно, свесно, хладно бизарно, јер би у том случају било чудовиште исклизнуло из шина живота. Кажем да лепо увек садржи помало бизарности […] и да га та бизарност баш и чини изузетно лепим.

Облици који окружују Климтове љубавнике, налик перлама и драгуљима којима је Бодлерова драгана била украшена, његовим савременицима могли су изгледати бизарно. Нама остају две могућности – или да их поимамо као декорацију или да у њима увиђамо аналогије са природним појавама – шкољкама, минералима, каменчићима, оклопима корњача.

У роману Насупрот Жорис-Карл Уисманс је писао:

…она је сва одевена у златни накит, у сјајне минерале. Једна огрлица јој стеже попрсје попут оклопа и, као величанствени брош, чудесни накит прострељује својим муњама њене груди; доле ниже, опасана је и појасом који скрива горњи део бутина о које удара огромни привезак просипајући реку смарагдног драгог камења. Напослетку, на огољеном телу, између огрлице и појаса, трбух се савија, са урезаним пупком чија јамица изгледа као печат од оникса, беличастих тонова попут нокта ружичаста. Испод жарких светала која сијају око главе Претходника, све избрушене драгуље обузима ватра; драгуљи оживљавају, исцртавају тело жене усијаним потезима; убадају је у врат, у ноге, у руке ватреним иглицама, црвени као жеравице, модри као млазеви гаса, плави као пламен алкохола, бели као зраци звезда.

Обнављање религијских тема одлика је књижевности декаднеције. Оне уметнике овог покрета занимају са естетског а не са феноменолошког становишта. Импресије Римским царством на издисају (као у Верленовој песми „Копњење“), првим хришћанима, византијском орнаментиком, позним латинитетом, „варварским“ средњим веком у служби су преузимања религиозних компоненти и ритуала како би се естетизовале њихове одлике а не продубила, појаснила или ревитализовала њихова значења. Визуелне одлике претходних доба биле би идеализоване и уметнику би послужиле као могућност за поновно откривање (или додавање) магијских и окултних елемената нечему што је припадало прошлости. Симболисти фаворизују присуство демонског у животу и уметности. У питању је естетизација зла, греха, окрутних и гротескних обличја.

Дез Есент, јунак романа „Насупрот“, опремио је своју вилу на крају града оријенталним тканинама, ретким издањима црквених књига на латинском, Редоновим и Мороовим сликама, необичним биљкама, симфонијама парфема и  једном корњачом. Када се естети и декаденту тепих у салону учини безличним он се, како би га адекватно оживео, одлучује за контраст који проналази у џиновској корњачи којој на оклоп инкрустрира безбројно драго камење. Одатле, светлост се преливала стварајући визуелне фантазмагорије, симфонију боја, насупрот симфонијама мириса. Дез Есентова идеја била је да оклоп корњаче подсећа на визиготски шлем, он је желео да поновни сјај варварског мајстора. Треба ли нагласити да је корњача убрзо угинула?

Естете покушавају да природу потчине уметности. Природа је безлична, ружна, неадекватна животу какав се жели и очекује. Идеал је вештачко јер време природе је прошло. Њени пејсажи су монотони и отужни, пред њима се безвољно и млако зева. Али драго камење и минерали позив су на сањарење посредством зачудних облика и необичних боја. У питању је неодређеност и двосмисленост. У питању је недокучивост жене са Медузиним осмехом која, одевена у драгуље, плеше и потчињава себи свог посматрача, својеврсног инсекта у немилости. Њена тајна је, попут Саломиног плеса, њених покрета који асоцирају на покрете медузиних пипака, смртоносна. Цвеће и драго камење којима је окићена ту су због могућности стилизације, они су орнамент који угађа фантазији посматрача, као у Бодлеровој песми „Накит“

Драгана беше нага, али је, знајући ме,
задржала свој звонки накит, и њено лице
ликовало је гордо, сво озарено њиме,
срећно ко што су каткад маварске робињице.

У роману Слика Доријана Греја Оскар Вајлд је писао:

Често би провео по цео дан аранжирајући и премештајући разно драго камење у кутијама, као што је маслинасто зелени хризоберил који при светлости лампе постаје црвен, те симофан са сребрном нити у себи, те жути топази, те алеми јаркоцрвене боје са треперавим четворокраким звездама, пламеноцрвено циметово камење, наранџасти и љубичасти спинели и аметисти са наизменичним слојевима рубина и сафира. Волео је црвено-златни ћилибар и бисерну белину фелдспата, као и изломљену дугу млечног опала.

Можемо затворити круг покушаја приближавања теми са приказом једног дела Густава Климта. На његовој слици „Салома“ из 1909. године видимо како је религиозна сцена тематизована на потпуно нов начин који је својствен симболизму. Композиционо, слика као да подражава мозаик. У центур пажње је Салома, библијска јунакиња заслужна за смрт светог Јована Крститеља. Поимање жене као отелотворења тријумфа сатанског, зла и греха овде је присутно, али на афирмативан начин. Жена је неодољива у својој окрутности, лепота, смрт и грех у њој су нашли своје склониште. Витким кошчатим прстима Салома придржава немарно тек врх светитељеве косе, њен поглед није фиксиран већ је слика самозаборава и екстазе. Њене руке украшене су блиставим драгуљима, сјајним шареним каменчићима, њене хаљине пуне су драгоцености и позлате. Сликар, свесно или не, у ум посматрача евоцира слику византијске царице Теодоре чији величанствен мозаик краси зид цркве у Равени. Византија, блистава од златних купола, своју слику, опет оживљену, препознаје сада на другачијем уметничком благу.

У питању су могућности имагинације. Посматрач чији је ум склон чистој моћи фантазије, чији је ум жељан путовања и урањања у тамна и густа мора маште одабраће минерале, њихов сјај и прелив као могућност за стварнији, снажнији, дубљи, тајновитији (шта је тајна без патине?) свет аналогије звезда на небу и очију на лицу. Поноћни испит за преображај вампира нека буде оно, од грубе неоуобличене масе стена нека постане глас, нека постане песма и химна. И нек се месец не увреди! Његове мене нек загосподаре тим камњем, и нек он очима онога ко то камење посматра да нови сјај, нову нијансу, прелив широк као што је сама светлост.

Компатибилност боја и облика представљених слика и цитата не мора нужно бити подударна, али нека демон аналогије не изостане. Сличности између уметности коју је створио човек и уметности коју је створила природа (наравно, без тенденције какву је уметник морао имати), чине се прегледним и  изнова потврђују тезу да прави уметник понавља тенденције космичког плеса који је увек изнад човекових, тако честих, тежњи да га осујете. Тај плес, то је Лепота. Али она није тек један корак већ представља суму корака и покрета који могу једнако бити лепи као Минервина или као Хидрина глава. Боје и звуци, слике и мириси зазивају једни друге у шуми симбола, а уметник открива, или ствара, њихова сагласја. Сликари и писци тумачи су тајног језика. Они, зато, понављају облике природе, наглашавајући, заправо, моћ откривења коју уметност поседује.

Gustav Klimt, Saloma, 1909.

Gustav Klimt – Water Serpents

Gustav Klimt, Portrait of Adele Bloch-Bauer, 1903.

Gustav Klimt

Gustav Klimt – Kiss

Цитати: 

Шарл Бодлер, „Накит“, превео Бранимир Живојиновић, у: Шарл Бодлер, Цвеће зла, Париски сплин, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999, стр. 131.

Шарл Бодлер, „Сагласја“, превео Борислав Радовић, у: Шеснаест цветова зла Шарла Бодлера, превео Борислав Радовић, Трећи Трг/Часопис Поезија, Београд, 2011, стр. 7.

Оскар Вајлд, Слика Доријана Греја, превео Лазар Мацура, Народна књига, Београд, 2004.

Жорис-Карл Уисманс, Насупрот, превео Живојин Живојновић, Укронија, Београд, 2005.

Умберто Еко, Историја лепоте, превела Душица Тодоровић-Лакава, Плато, Београд, 2004.

Препоруке: 1 , 2 , 3 , 4