Пенелопи Фицџералд: „Плави цвет“ (неколико одломака)

Роман „Плави цвет“ заснован је на животу Фридриха фон Хареднберга (1772-1801) пре него што се прославио под именом Новалис. У настсвку следи неколико одломака из романа објављеног 1995. године који своје име дугује централном мотиву Новалисовог стваралаштва, као и немачког романтизма, а Nastavite sa čitanjem

Елфриде Јелинек: „Љубавнице“ (одломак)

једног дана бригита је одлучила да хоће још само да буде жена, само жена, и то типа по имену хајнц.
верује да ће од сада њене слабости бити вредне љубави, док ће њене снаге остати скривене.
хајнц на бригити не Nastavite sa čitanjem

Жорж Роденбах: „Тај мртви Бриж“ (одломак)

А сада овај Град у већој мери има лице Веренице. Ига је затекло, па и прилично освојило, то мистично лице Града.

Бројна звона, и која нису посустајала, када би се, у његовим нападима потиштености која је навраћала, поново намерио да Nastavite sa čitanjem

Томас Ман: „Смрт у Венецији“ (одломак)

Тако је он клизио и њихао се, наслоњен на мека црна узглавља, за оном другом црном кљунастом барком, привезан страшћу за њен траг. Понекад ју је губио из вида: тада је осећао жалост и немир. Али његов вођа, као да Nastavite sa čitanjem

Уметник и његов пас: Фјодор Михајлович Достојевски

Мајор је био страшан због тога што је такав човек био старешина, готово потпуно независтан старешина, над двеста људи. А иначе, био је неисправан и зао и ништа више. Осуђенике је сматрао као своје природне непријатеље и то му је била највећа грешка. Имао је и неких вредности, али све код њега, па и добре особине, показивало се некако изопачено. Неустрашив, зао, он је понекад и ноћу упадао у тамницу, и ако види да неки осуђеник спава на левој страни, или наузнак, он га ујутру за то казни. „Спавај“, вели, „на десној страни, као што сам наредио.“ У тамници су га мрзели и бојали су га се као куге. Лице му је црвено, паклено. Сви су знали да је потпуно у рукама свог посилног, Феђке. А највише је волео Трезорку, свога пса, и када му се тај пас разболео, умало није полудео од жалости. Кажу, ридао је над њим као над рођеним братом, отерао је ветеринара и, по свом обичају, умало се није и побио са њиме, а кад му је Феђка казао да код нас, у тамници, има неки самоуки ветеринар који врло успешно лечи, одмах га је дозвао.

„Спасавај! Излечи Трезорку, позлатићу те!“, повика.

Осуђеник је био сибирски сељак, лукав, паметан, уистину веома вешт ветеринар, али прави сељак.

„Гледам ја Трезорку“, причао је после он осуђеницима, истина много после своје походе код мајора, кад је већ све заборављено, „гледам, лежи пас на дивану, на белом јастуку и већ видим да је запаљење и да треба пустити крв, па би пас оздравио, велим, богами! А у себи мислим: а шта ћемо ако га не излечим, ако липше? – Богме, господине мајоре, доцкан сте ме позвали. Да сте ме звали јуче или прекјуче, ја бих га излечио, али сад не могу да му помогнем…“

И тако Трезорка липса.

Извор: Ф. М. Достојевски, Записи из мртвог дома, превела Косара Цветковић, Новости, Београд, 2010.

Слике: Албрехт Дирер, 1520. (British Museum)

Ф. М. Достојевски: „Беле ноћи“ (одломак)

— Животопис! — узвикнем заплашено — животопис! Та тко вам је казао да имам свој животопис? Ја немам животописа…

— Како сте дакле живјели, ако немате животописа? — прекине ме она смијући се.

— Послушајте, хоћете ли да знате тко сам ја?

— Па да, да!

— Добро, Nastavite sa čitanjem

Ф. М. Достојевски: „Код Тихона“ (поглавље романа „Зли дуси“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061811-26-20258

Те ноћи Николај Всеволодович није спавао; целу је ноћ преседео на дивану, често управљајући непомични поглед у једну тачку у углу ормана. Целу ноћ му је лампа горела. Ујутру у седам часова заспа седећи и кад Алексеј Јегорич, по обичају Nastavite sa čitanjem

Ф. М. Достојевски: „Ђаво. Кошмар Ивана Фјодоровича“ (поглавље романа „Браћа Карамазови“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061810-02-5792

Ја нисам лекар, али осећам да је дошао тренутак кад ми је неизоставно потребно да читаоцу колико-толико објасним природу болести Ивана Фјодоровича. Кренућу напред, казаћу само једно: он се тад, те вечери налазио управо уочи напада врућице, која је напослетку Nastavite sa čitanjem

Ф. М. Достојевски: „Велики инквизитор“ (поглавље романа „Браћа Карамазови“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061812-22-41171

– Ти написао поему?

– О, не, нисам написао! – засмеја се Иван – никад ја у животу нисам саставио ни два стиха. Него сам ту поему измислио, и запамтио је. С одушевљењем сам је измислио. Ти ћеш бити мој први читалац, то јест слушалац. И збиља, што да аутор изгуби макар и једног јединог слушаоца? – осмехну се Иван. – Да ти причам, дакле?

– Ја те жељно слушам – рече Аљоша.

– Поема се моја зове „Велики инквизитор“ – ствар бесмислена, али ја хоћу да ти је испричам. Nastavite sa čitanjem

Oskar Vajld: „Slika Dorijana Greja“ (odlomak)

Atelje je bio ispunjen divnim mirisom ruža, a kada je letnji povetarac zalahorio u drveću bašte, kroz otvorena vrata je došao opojan miris jorgovana, ili tananiji dah crvenkasto procvalog trna. Nastavite sa čitanjem

Metafore Henrija Džejmsa

Fridrih Šlegel, nemački pisac i kritičar (u kontekstu romantičarske teorije stvaralaštva ovo je pleonazam jer kritika i jeste posmatrana kao oblik umetničkog stvaralaštva), u jednom svom fragmentu napisao je da u dobroj prozi sve mora biti podvučeno.

Upravo je to slučaj sa romanom Nastavite sa čitanjem

Meša Selimović: „Derviš i smrt“ (odlomak)

Kad već nisam imao razloga ni mogućnosti da je slušam s pažnjom, počeo sam s pažnjom da je posmatram. To sam činio sa zanimanjem, mogla je misliti da je to zbog njenih riječi, i tako smo izgledali pristojni oboje. Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: „Dokrajčenje“ (odlomak)

Image result for coup de grace in art

Bivši baštovan mi priđe i reče mi na uho grubim i preklinjućim tonom starog uplašenog sluge, koji zna da će biti oteran zato što je preneo takvu poruku:

Ona naređuje… Gospođica traži… Ona hoće da to vi učinite…

Pruži mi revolver; ja uzeh svoj i priđoh mehanički jedan korak. Prelazeći to kratko rastojanje imao sam vremena da deset puta u sebi ponovim da Sofija hoće možda da mi uputi poslednju molbu i da je to naređenje samo povod da bi je uputila tihim glasom. Ali njene se usne ne pomakoše: rasejanim pokretom je počela da otkopčava bluzu kao da ću nasloniti revolver na samo srce. Moram reći da su moje retke misli išle tom živom i toplom telu, koje mi je zbog prisnosti našeg zajedničkog života bilo blisko kao telo prijatelja, i osetih da me guši nekakvo besmisleno žaljenje sve one dece koju je ta žena mogla da donese na svet i koja bi nasledila njenu hrabrost i njene oči. Ali nije na nama da punimo stadion i rovove budućnosti. Još jedan korak me dovede tako blizu Sofiji da sam mogao da je poljubim u vrat ili da joj stavim ruku na rame, koje se jedva primetno trzalo, ali uskoro sam od nje video samo mutan obris profila. Disala je ubrzano, a ja se grčevito uhvatih za pomisao da sam želeo da dovršim Konrada i da je ovo isto. Pucao sam okrenuvši glavu, skoro kao uplašeno dete koje ispaljuje petardu u božićnoj noći. Prvi pucanj raznese samo deo lica, što će me zanavek sprečiti da saznam kakav bi bio Sofijin izraz u času umiranja. Drugi pucanj je sve završio. Mislio sam prvo da je zahtevajući da ja obavim taj čin smatrala da mi daje i poslednji i konačni dokaz ljubavi. Posle sam shvatio da je samo htela da se osveti i ostavi mi grižu savesti. Računica joj je bila tačna: savest me ponekad grize. Muškarac uvek upadne u zamku žena.

Izvor: Margerit Jursenar, Dokrajčenje, prevela Ivanka Pavlović, Nolit, Beograd, 1990.

Napomena: Originalni nazi ovog romana iz 1939. godine je Le Coup de grâce. Postoje dva različita prevoda naziva ove knjige. Ivanka Pavlović, čiji je prevod citiran, odlučila se za Dokrajčenje. Prevodilac Mile Pešorda odlučio se za Oproštajni udarac (Svjetlost, Sarajevo, 1983). Ova situacija često izaziva zabunu. Dakle, u pitanju je jedan roman sa dva različita prevoda.

Mihail Bulgakov: „Majstor i Margarita“ (odlomak)

Over the town, 1918 - Marc Chagall

O zalasku sunca, visoko iznad grada, na kamenoj terasi jednog od najlepših zdanja u Moskvi, zgrade podignute pre oko sto pedeset godina, nalazila su se dvojica: Voland i Azazelo. Niko ih nije mogao videti odozdo sa ulice, pošto ih je od suvišnih pogleda zaklanjala balustrada sa gipsanim vazama i gipsanim cvetovima. Ali oni su videli čitav grad, gotovo do samih njegovih rubova. Nastavite sa čitanjem

Nina Berberova: „Kurziv je moj“ (nekoliko odlomaka)

Nina Berberova:

 

Želela sam da pišem i tražila sam sve moguće načine ličnog oslobođenja, ali nikada nisam mogla da žrtvujem ni minut svog stvarnog života za jedan napisani red, svoju ravnotežu da bih nešto stvorila, niti sam htela da podižem u sebi buru – kako bi mi pesma bila melodičnija. Nastavite sa čitanjem

Virdžinija Vulf: „Sopstvena soba“ (odlomak)

English novelist and critic Virginia Woolf (1882 - 1941), 1902. (Photo by George C. Beresford)

Čak i ako nisi dr Džonson, Gete, Karlajl ili Volter, možeš da osetiš, iako mnogo drugačije od tih velikih muškaraca, prirodu one složenosti i moć one snažno razvijene stvaralačke sposobnosti kod žena. Uđeš u sobu – ali morala bi se upregnuti sva sredstva engleskog jezika, Nastavite sa čitanjem

Lorens Darel: „Aleksandrijski kvartet“ (prvi odlomak)

Alexandre Pieri, Watercolors

 

U samoj osnovi, šta je taj naš grad? Šta obuhvata ta reč Aleksandrija? U magnovenju, okom duha svog vidim hiljade ulica koje kinji prašina. U njoj danas gospodare muve i prosjaci, i svi oni koji nekako životare na sredini između prvih i drugih. Nastavite sa čitanjem

Lorens Darel: „Aleksandrijski kvartet“ (drugi odlomak)

Alexandre Pieri, Watercolors

Beleške o bojama pejzaža… Dugi niz tempera. Svetlost propuštena kroz esenciju limuna. Vazduh zasićen crvenkastom prašinom – prašinom slatkog mirisa – i vonj vrelog pločnika polivenog vodom. Vlažni oblačići, prionuli uz zemlju, a ipak, retko kad daždonosni. Preko svega isceđena prljavo-crvena, prljavo-zelena, kredasta kao slez i tamnoljubičasta. Leti, vlaga s mora ovlaš gleđoše vazduh. Sve počiva pod lepljivim plaštom. Nastavite sa čitanjem

Lorens Darel: „Aleksandrijski kvartet“ (treći odlomak)

Alexandre Pieri, Watercolors

Morao sam da dođem ovamo kako bih u svojoj pameti ponovo, u celosti, izgradio ovaj grad – tužne krajeve koji su se starcu* ukazivali puni „crnih ruševina“ njegova života. Tutnjavu tramvaja što podrhtavaju svaki svojim metalnim damarom dok se probijaju meidanom Mazarita, kao obojen jodom. Zlato, fosfor, magnezijum-papir. Tu smo se često nalazili. Tu je leti stajala mala šarena tezga sa šatrom, u kojoj su se prodavale kriške lubenica i voćni sladoledi jarkih boja, koje je ona volela. Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: „Neznani čovek“ (odlomak o muzici)

napoleonicrevival: “Agnolo Bronzino, Portrait of a Man Holding a Statuette, ca. 1540–’55 ”

U nastavku sledi odlomak iz pripovetke „Neznani čovek“ Margerit Jursenar koja je, zapravo, drugi deo knjige Kao voda koja teče. Pisana u 20. veku, pripovetka govori o Natanaelu, mladom muškarcu iz 17. veka koji, u jednom periodu svog života, boravi u Amsterdamu, u kući bogatog građanina gde prisustvuje jednom koncertu kamerne muzike koji će ga, neprimetno, ali zapravo trajno, obeležiti. Nastavite sa čitanjem

Žoris-Karl Uismans o slici „Saloma“ Gustava Moroa (odlomak iz romana „Nasuprot“)

Među svim umetnicima postojao je jedan čiji ga je dar bacao u dugotrajne zanose, Gistav Moro.

Bio je nabavio dva njegova remek-dela, i noćima i noćima sanjario pred jednim od njih, pred slikom Salome, koja je bila ovako zamišljena: Nastavite sa čitanjem

Žoris-Karl Uismans o klasičnoj muzici (odlomak iz romana „Nasuprot“)

Ali on je naročito doživljavao neizrecive radosti slušajući gregorijansko pojanje, koje orguljaš beše održao uprkos novim idejama.

Taj oblik, koji se danas smatra zastarelim gotskim oblikom hrišćanske religije, arheološkim kuriozumom, ostatkom starih vremena, bio je jezik starodrevne crkve, duša srednjeg veka; to je bila ona večna molitva što se poje, modulira u zanosu duše, večna himna što vekovima uzleće ka Svevišnjem. Nastavite sa čitanjem

Miloš Crnjanski: „Dnevnik o Čarnojeviću“ (odlomak)

amare-habeo: “ Henri De Toulouse-Lautrec - La Rousse in a White Blouse. 1889 Oil on canvas, Museo Thyssen-Bornemisza, Madrid, Spain”

Ne, nije ljubav Bog, ni životinja, ni ludilo; ona je magla, magla krvi, mladosti i neba. Zavije sve, te je drago živeti. No magla ostaje večito teška, puna slasti i bola i vezana sa nebom. Ona je često plakala. Ah, nije to bio plač, no grdne krupne suze, grozno velike, navru na njene oči i uzdrhte na trepavicama, dok se otkinu. Nastavite sa čitanjem

Herta Miler: „Ljuljaška daha“ (odlomak)

O BLAGU

Mala blaga su ona na kojima piše: Tu sam ja.

Veća blaga su ona na kojima piše: Znaš li još.

Ali, najlepša blaga su ona na kojima će pisati: Tu sam boravio ja.

TU SAM BORAVIO JA neka piše na blagu, rekao je Tur Prikulič. Pod bradom mi se penjao i spuštao grkljan, kao da sam progutao lakat. Berberin je rekao: Još smo ovde. Peti dolazi posle devetog. Nastavite sa čitanjem

Patrik Modiano: „U kafeu izgubljene mladosti“ (odlomak)

Jedna knjižara i papirnica na Bulevaru Kliši ostajala je otvorena do jedan sat po ponoći. „Matei“. Na izlogu nije pisalo ništa drugo. Možda prezime vlasnika? Nisam se nikada usudila da to zapitam onog čoveka sa brkovima, tamne kose, koji je nosio karirani sako i uvek čitao za svojim pisaćim stolom. Kupci su ga stalno prekidali u čitanju da bi platitli razglednice i hartiju za pisma. Nastavite sa čitanjem

Tomas Man: Umetnik severa i umetnik juga – „Tonio Kreger“ (odlomak)

Pred jesen reče Tonio Kreger Lizaveti Ivanovnoj: „Zbilja, ja putujem, Lizaveta; moram se provetriti, odlazim, izmičem i bežim.“

„Kako to, baćuška, blagoizvolevate li opet krenuti za Italiju?“

„Bože, prođite se već Italije, Lizaveta! Ravnodušna mi je Italija do preziranja! Davno je to bilo kad sam mislio da mi je tamo mesto. Umetnost, je li? Nebo kao modra kadiva, vatreno vino i slatka čulnost… Nastavite sa čitanjem

Tomas Man: Problem umetnika – „Tonio Kreger“ (odlomak)

Ne spominjite poziv, Lizaveta Ivanovna! Književnost uopšte nije poziv, već prokletstvo – neka vam je znano. Kad počinjemo da ga osećamo, to prokletstvo? Rano, užasno rano. U doba kad bi s pravom trebalo da živimo u skladu sa Bogom i svetom. Počinjete da se osećate obeleženim, osećate zagonetnu suprotnost između sebe i onih drugih, onih sebičnih i valjanih, sve dublje i dublje zjapi onaj ponnor ironije, neverovanja, opozicije, saznanja, osećanja, koja vas deli od ljudi, i otad nema više sporazumevanja. Kakva sudbina! Nastavite sa čitanjem

Tomas Man: Umetnik i drugi – „Tonio Kreger“ (odlomak)

Jesam li vas zaboravio? – pitao se on. – Ne, nikada! Ni tebe Hanse, ni tebe, plava Inga! Ta za vas sam ja radio, i kada sam čuo odobravanje, obazirao sam se potajno da vidim da li vi imate u njemu udela. Jesi li sada pročitao Don Karlosa, Hanse Hanzenu, kao što si mi obećao kraj vaših baštenskih vrata? Ne čini to! Ja ti to više ne tražim. Šta te se tiče kralj koji plače jer je usamljen? Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: „Anna Soror“ (odlomak)

Sledeće noći Miguel je bez sna ležao na svojoj postelji. Odjednom mu se učini da čuje neki zvuk. Nije bio sasvim siguran: pre bi se reklo da se osećao dah nečijeg prisustva. Pošto je u mislima često proživeo slične trenutke, on reče samom sebi da ga je sigurno uhvatila groznica i, prisiljavajući se da se smiri, priseti se da su vrata zaključana. Nastavite sa čitanjem

Marsel Prust: „Jedna Svanova ljubav“ (odlomak o muzici)

A kad je pijanista završio sviranje, Svan je s njim postao još ljubazniji nego sa ostalim prisutnima. Evo zašto:

Predhodne godine bio je čuo jedno muzičko delo za klavir i violinu. Isprva je bio osetio samo materijalno svojstvo zvukova što su ih instrumenti lučili. I veliko mu je uživanje bilo već i to kad je, pod malom, tankom, čvrstom, gustom linijom violine, koja je predvodila, video odjednom kako, kao u nekakvom tečnom zapljuskivanju, nastoji da se uzdigne masa klavirske deonice, mnogolika, nerazdeljiva, prostrana i uzburkana kao sinje talasanje valova kad ih mesečina ublažava i stišava svojom mađijom. Nastavite sa čitanjem

Orhan Pamuk: „Nije li najlepša stvar u životu bila smišljanje i slušanje lepih priča?“

Odlomak iz romana Bela tvrđava

Tih sam godina i upoznao onog starca koji je u moju sobu doneo sa sobom i neku duboku tugu. Od mene je morao biti stariji nekih deset do petnaest godina. Zvao se Evlija, i čim sam ugledao setu na njegovom licu, zaključio sam da ga je mučila usamljenost, ali on to nije kazao: čitav svoj život, reče, posvetio je bio putovanjima i jednom desetotomnom putopisu koji je upravo završavao; nameravao je da pre no što umre, poseti Meku i Medinu, mesta najbliža Bogu, i njih će opisati, ali postojalo je nešto što je nedostajalo u njegovoj knjizi i što ga je onespokojavalo. Nastavite sa čitanjem

Orhan Pamuk: „Zašto sam ja to što jesam?“

Odlomak iz romana Bela tvrđava

Najzad, on bespomoćno upita: „Pa dobro, šta da radim?“ Rekoh mu da razmišlja o tom pitanju „zašto sam ja to što jesam“, ali to nisam kazao kao da mu delim savet; pošto mu ja ne bih mogao pomoći u tome, sve je bilo na njemu. „Šta da učinim, dakle, da se pogledam u ogledalo?“ upitao je podrugljivo. Ali nije izgledao kao da mu je bilo lakše. Ćutao sam kako bih mu dao vremena da razmišlja. Ponovio je: Nastavite sa čitanjem

F. M. Dostojevski: „Bedni ljudi“ (odlomak)

Phil Hale

Ni sama ne znam kako bi se sve to svršilo da našem zbliženju nije pomogla jedna čudna okolnost. Jedne večeri, kad je mati sedela kod Ane Fjodorovne, lagano sam ušla u sobu Pokrovskog. Znala sam da nije kod kuće i stvarno ne znam zašto mi je palo na pamet da uđem u njegovu sobu. Do tada još nikad tamo nisam ni privirila, iako smo već više od godinu dana stanovali pored njega. Srce mi je toga puta tako jako kucalo, tako jako da je htelo, čini mi se, iz grudi da iskoči. Pogledala sam oko sebe s nekom naročitom radoznalošću. Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: „Aleksis“ (dva odlomka o muzici)

Germaine Krull, "Etude de Mains", 1929.

Germaine Krull, „Etude de Mains“, 1929.

I

Večeri su pripadale samo meni. Tada sam se prepuštao muzici koja je samo meni bila upućena. Sigurno je da je to bilo usamljeničko zadovoljstvo jalovo, ali nijedno zadovoljstvo nije jalovo ako nas izmiruje sa životom. Muzika me je odnosila u svet u kome je bol večit ali u kome on postaje lakši, gde se smiruje i postaje istovremeno tiši i dublji, poput bujice koja se pretvara u jezero. Nemoguće je kad se vratite kasno svirati vatrenu muziku; ja je, zapravo nikad nisam ni voleo. Osećao sam, u kući, da samo podnose moju muziku. Nastavite sa čitanjem

Danilo Kiš: „U to vreme smo bili toliko zauzeti zagrljajima“

Slušao sam kako plaču u noći nevidljivi vozovi i kako se rožnato lišće hvata noktima za zamrzlo, tvrdo tle.

Svuda su nas presretale gomile izgladnelih, čupavih pasa. Izlazili bi iz tamnih kapija i provlačili se kroz uske tarabe. Pratili bi nas u velikim gomilama, nemo. Samo bi s vremena na vreme podizali k nama svoje sumorne, tužne oči. Imali su nekog čudnog respekta prema našim nečujnim koracima, prema našim zagrljajima. Nastavite sa čitanjem

Žerikoovi portreti mentalno obolelih i odlomak iz romana „Idiot“

Théodore Géricault - Insane, 1822.

Teodor Žeriko, Ludakinja, 1822.

Théodore Géricault - Insane, 1822.

Teodor Žeriko, Žena sa kockarskom manijom, 1822.

Théodore Géricault - Insane, 1822.

Teodor Žeriko, Čovek koji je umislio da ima visok vojni čin, 1822.

Théodore Géricault, Portrait of Kleptomaniac,1822.

Teodor Žeriko, Kleptoman, 1822.

Teodor Žeriko, Kidnaper, 1822.

Pa ipak, moram da primetim da u svakoj genijalnoj ili novoj čovečijoj misli, pa čak i prosto u svakoj glavi – uvek ostaje takvo nešto što se nikako drugim ljudima ne može objasniti, pa makar vi čitave knjige ispisali i makar svoju misao trideset i pet godina objašnjavali. Još uvek će ostati nešto što ni za šta na svetu neće hteti izići kroz vašu lobanju i ostaće u vama zauvek; pa ćete tako i umreti, ne objasnivši možda baš ono što je bilo najglavnije u vašoj ideji.

Ideja da postavim u zajednički okvir slike mentalnih bolesnika francuskog slikara Teodora Žerika i odlomak iz romana Idiot ruskog romanopisca desila se kada sam prelistavala sveske u koje sam prepisivala citate iz već pročitalih romana. Dnevnike čitanja sam, u međuvremenu, sa papira prenela u virtuelnu formu. U jednom od tih pisanih dnevnika naišla sam i na ovaj odlomak i povezala ih sa delima francuskog slikara. Oni mogu biti vizuelna dopuna napisanom, iako su slike starije od romana. Nastavite sa čitanjem

Orhan Pamuk: „Zovem se Crveno“ (nekoliko odlomaka)

Nepoznati umetnik, „Portret minijaturiste“, kasni 15. vek

Đentile Belini, „Portret minijaturiste“, 1480.

TRI STANJA BIĆA PRI STVARANJU

I Maslina

„Dok slikam neku čudesnu sliku konja, ja postajem taj čudesni konj.“

II Leptir

„Dok slikam neku čudesnu sliku konja, ja postajem neki drugi minijaturista koji slika čudesnu sliku konja.“ Nastavite sa čitanjem

J. V. Gete: „Faust“ (odlomak)

FAUST
A kuda vodi put?

MEFISTOFELES
Ka predelu besputnom
i nepristupnom, na molbu okrutnom
i neuslišljivom. Da l ćeš to moći? –
Tu nema katanaca niti reza,
samoća tebe nosiće i jeza.
Da l štogod znaš o pustošnoj samoći?

Johan Volfgang Gete, „Faust“
Prevod: Branimir Živojinović

Marsel Prust: „Jedna Svanova ljubav“ (odlomak)

Sastanke sa Odetom, bar najčešće, imao je samo uveče; ali, pošto se bojao da joj ne dosadi ako bi joj i preko dana dolazio, želeo je da bar ne prestane biti u njenim mislima, pa je svaki čas tražio neku priliku da to postigne onako kako bi njoj bilo prijatno. Ako bi ga, u izlogu nekog cvećara ili juvelira, očaralo neko cveće ili nakit, odmah je pomišljao da to pošalje Odeti, zamišljajući da će i ona osetiti isto zadovoljstvo kao i on kad je te stvari ugledao, Nastavite sa čitanjem

Piko dela Mirandola: „O dostojanstvu čoveka“ (odlomak)

Nisam ti dao lice, ni mesto koje ti je svojstveno, ni bilo koji dar koji bi samo tebi bio svojstven, o Adame, da bi svoj lik, svoje mesto i svoje darove sam želeo, osvajao i sam posedovao. Priroda omeđuje i druge vrste zakonima koje sam ja ustanovio. Ali ti, koga ne sputava nikakva granica, u čije sam te ruke predao, ti sopstvenom voljom sam sebe određuješ. Postavio sam te u središte sveta, da bi mogao bolje da vidiš šta svet sadrži. Nisam te učinio ni nebeskem ni zemaljskim, smrtnim ili besmrtnim, kako bi sam, slobodno, poput dobrog slikara ili spretnog vajara, dovršio sopstveni lik.

Ovaj odlomak nalazi se na početku prvog dela knjige Crna mena Margaret Jursenar. Citiran je prema knjizi Širom otvorenih očiju gde autorka, vrhunski pisac i erudita čiji je osećaj za istoriju i kulturu izuzetno izražen i intezivan, između ostalog, o ovom odlomku kaže: Nastavite sa čitanjem

Fjodor Dostojevski: „Zapisi iz podzemlja“ (odlomak)

Eric Lacombe

Eric Lacombe

Eric Lacombe

Eric Lacombe

Nešto nije htelo da umre u meni, u dubini srca i savesti; nije htelo da umre i ispoljavalo se u teškoj čamotinji. Nikako nisam mogao sam sa sobom da budem načisto. Nešto se stalno dizalo u duši, podizalo se bez prestanka i sa bolom, i nikako nije htelo da se smiri. Vratih se kući potpuno rastrojen.

Izvor: Fjodor Dostojevski, Zapisi iz podzemlja, prevela Branka Kovačević, Logos, Beograd, 2005.

Gajto Gazdanov: „Povratak Bude“ (odlomak)

Elin Danielson-Gambogi, Winter Night

Elin Danielson-Gambogi

Bilo je već kasno, a mi smo i dalje sedeli i pričali o najrazličitijim stvarima – o budizmu, o Direrovom slikarstvu, o Rusiji, o književnosti, o muzici, o lovu, o tome kako zvecka sneg po jakom mrazu, kako podrhtava odsjaj mesečine na površini mora, o tome kako prosjaci umiru na ulicama, o tome kako žive bogalji, o američkoj gradskoj civilizaciji, Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: „Hadrijanovi memoari“ (odlomak o prijateljstvu)

Head of Artemis, 4th c. BC

Ženska bista iz 4. veka pre nove ere

I tada mi se javi najmudriji od svih mojih dobrih duhova: Plotina. Više od dvadeset godina poznavao sam caricu. Bili smo iz iste sredine, bili smo približno istih godina. Gledao sam je kako mirno podnosi život skoro isto skučen kao što je i moj, ali sa manje nade na budućnost. Podržavala me je, kao da to ne primećuje, u teškim časovima. Ali u gadnim danima Antiohije njeno mi je prisustvo postalo neophodno, kao što će mi kasnije uvek biti neophodno njeno poštovanje, i sačuvao sam ga sve do njene smrti. Nastavite sa čitanjem

Seksualne persone Gajta Gazdanova

Unknown Photographer

Fotografija: Tod Hido

Dobro sam zapamtio film koji smo gledali, prezime glavnog glumca i njegove mnogobrojne avanture. To je bilo utoliko čudnije što sam nekoliko minuta posle početka predstave dodirnuo Lidinu toplu ruku i pred očima mi se zamutilo. Shvatao sam da se dešava nešto nepopravljivo i nisam mogao da se zaustavim. Desnom rukom sam obgrlio njena ramena, koja su mi se meko i gipko primakla, i od tog trenutka sam potpuno izgubio vlast nad sobom. Nastavite sa čitanjem

Ivo Andrić: „Gospođica“ (odlomak)

Ivo Andrić - Gospođica

Ivo Andrić – Gospođica

Svet se već navikao na njenu neobičnu pojavu koja pada u oči naročito kad su lepi i sunčani dani i kad ulice sa svečanim izgledom ožive od naroda. Visoka, mrkog pogleda i muškog koraka, ona odudara i svojim držanjem i svojim odelom od tog praznički odevenog dokonog ženskog sveta, koji gamiže i čavrlja idući u crkvu ili na šetnju. Na njoj je uvek isti zagasitosivi kostim muškog kroja, Nastavite sa čitanjem

Ernesto Sabato: „Tunel“ (dva odlomka)

Unknown

Fotografija: Stiv Šapiro

Provela sam tri čudna dana: more, obala, putevi, sve me je to podsećalo na druga vremena. Ne samo slike nego i glasovi, vika i duga tišina iz onih dana. Čudno je to, ali život je stvaranje budućih sećanja; ovog trenutka ovde uz more znam da pripremam tanana osećanja koja će mi jednog dana donesti melanholiju i očaj.

Tu je more večito i besno. Moj nekadašnji jecaj ne služi ničemu; isto tako ne služe ničemu ni moja čekanja na pustoj obali dok uporno gledam u more. Da li si odgonetnuo i naslikao ovo moje sećanje, ili si slikao sećanja mnogih bića kao što smo ti i ja? Nastavite sa čitanjem

Džems Džojs: „Portret umetnika u mladosti“ (nekoliko odlomaka)

James Joyce

Džems Džojs

U dobroj prozi sve mora bti podvučeno, smatrao je Fridrih Šlegel. Džojsov roman o umetniku, njegovom sazrevanju, suočavanju, samospoznaji, uz Manovu novelu Toni Kreger, stoji kao jedan od najviših lirskih dostignuća proze u 20. veku. U nastavku sledi nekoliko odlomaka iz romana Portret umetnika u mladosti koje čitalac ne može prevideti. Iako su u pitanju neke od epifanija, karakterističnih za Džojsovo stvaralaštvo, poseban tekst o njima je u nastajanju i obuhvatiće ne samo odlomke iz pomenutog obrazovnog romana već i iz zbirke priča Dablinci. Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: „Hadrijanovi memoari“ (odlomak o jednoj ljubavi)

Arno Breker's Sculpture (detail)

Skulptura: Arno Breker (detalj)

Trudim se da ponovo uhvatim kolutove dima i sedefaste mehure sapunice, kao u dečijoj igri. Ali lako je zaboraviti… Toliko je stvari prošlo od tih laganih ljubavi da im bez sumnje potcenjujem slast; a naročito rado poričem da sam ikad zbog njih patio. Međutim, od svih tih ljubavnica bila je bar jedna koju sam slatko voleo. Bila je tananija i čvršća, nežnija i tvrđa od ostalih; njen vitki, obli stas podsećao je na trsku. Uvek sam uživao u lepoti kose, tom svilastom i talasastom delu tela, ali kose većine naših žena su kule, lavirinti, čamci ili zmijska klupčad. Nastavite sa čitanjem

Михаил Булгаков: „Мајстор и Маргарита“ (одломак)

Marc Chagall - Birthday, 1915.

Марк Шагал, „Рођендан“, 1915.

А када су олује минуле, и дошло спарно лето, у вази су се појавиле дуго очекиване руже, које су обоје волели. Онај што је себе звао мајстором грозничаво је радио на своме роману, а она је, заривши у косу фине прсте са шпицасто подрезаним ноктима, ишчитавала написано, а пошто би ишчитала, шила је ево ову исту капицу. Nastavite sa čitanjem