Fridrih Niče o muzici

nietzsche

Ko zna da diše vazduh mojih spisa, zna da je to vazduh visočja, jak vazduh. Za njega se mora biti stvoren, inače opasnost nije mala da se u njemu prehladimo. Led je blizu, usamljenost je neizmerna.. – Fridrih Niče

Kazujem još jednu reč za najodabranije uši: šta zapravo hoću od muzike? Da je vedra i duboka poput oktobarskog popodneva. Da je svoja, opuštena, nežna, slatka ženica sastavljena od podlosti i ljupkosti… Nikada se neću složiti da Nemac može znati šta je muzika. One koje nazivamo nemački muzičari, na čelu sa najvećima, stranci su, Sloveni, Hrvati, Italijani, Holanđani – ili Jevreji: u ostalim slučajevima, Nemci od snažne rase, izumrli Nemci, poput Hajnriha Šica, Baha i Hendla. Ja lično sam još uvek dovoljno Poljak da zbog Šopena žrtvujem ostatak muzike; iz tri razloga izuzimam Vagnerovu Zigfridovu idilu i možda nešto od Lista koji prednjači svim muzičarima otmenim orkestarskim akcentima; najzad, i sve ono što je raslo s one strane Alpa – na ovu stranu… Ne bih znao da budem bez Rosinija, još manje bez mojeg juga u muzici, bez muzike moga Venecijanca maestra Pjetra Gastija. I kada kažem s one strane Alpa, kažem zapravo samo Venecija. Ako tražim neku drugu reč za muziku, tada uvek nalazim samo reč Venecija. Ne znam da pravim razliku između suza i muzike – ne znam da zamislim sreću, jug, bez jeze od strašljivosti.

Na mostu stajah
nedavno u zagasitoj noći.
Izdaleka dopiraše pesma;
zlatne kapi navirahu
niz treperavu površ.
Gondole, svetla, muzika –
opojno oticaše u suton…
Igra struna, moja duša
pevala je sebi, nevidljivo taknuta,
gondolijersku pesmu krišom,
drhteći uz to pred šarolikim blaženstvom.
– Čuo ju li je ko?

Izvor: Fridrih Niče, „Ecce Homo, kako se postaje ono što jesmo“, Riznica, Beograd, 2011.

Slika: Edvard Munk, „Portret Fridriha Ničea“

Ilustracije Rafala Olbinskog

olbinski_rafal_cyrulik_sewilski_b 47503d3e3d5ddcb3824b650e23126a67 991670909d11e8851e4f70b7aea327b8 a84481d2573c904d08babb4227caf400 d693bb3db05d19a9f365f5cdd0b39e03 e51731ad563dc2b1aa98933d6c9d4c73 e069168a702077e9e43a53bf35a302f4 olbinski_rafal_samson_dalilacinderella_by_aimaloo333 e827dbdc441b14450e4345f72e1ac898

Poljski umetnik Rafal Olbinski najpoznatiji je po svojim duhovitim, fantastičnim, zagonetnim i sanjalačkim radovima koji su, većinom, korišćeni za opere, dela klasične muzike koja su izvođena u najeminentnijim muzičkim kućama širom sveta.

Slikar uvek koristi motive koji asociraju na nadrealističke prikaze ali nikada nije zauman, nejasan i apsurdan. Prikazano je uvek u direktnoj vezi sa samom radnjom dela ili njegovim implikacijama na društvene, lične ili intelektualne događaje epohe.

Izbor njegovih radova možemo podeliti na one kojima dominira plava i one kojima dominira plava sa primesama crvene. Figuracija, san, moć čiste fantazije.. sve su to odlike umetnika čija smo dela u našoj zemlji mogli videti, ne na operskim plakatima, već nekoliko puta na naslovnim stranama Politikinog zabavnika.

Pored vizuelne privlačnosti, ove ilustracije su i podsticaj za ponovno preslušavanje muzike koju već znamo i preslušavanje kompozicija za koje smo čuli, ali ih nismo slušali. Drugi podsticaj je sanjarenje, kao uz bajke. Treći, koji dolazi posle prvog, jeste pokušaj da se razume delo iz perspektive svog vremena, kao što je to, čini se, Olbinski često radio.