Путник Русо

Тема овог текста биће Русоово жанровски тешко одредиво дело Сањарије усамљеног шетача. Збирка есеја, дневнички запис, наставак Исповести? Сањарије усамљеног читача провоцирају својом жанровском недефинисаношћу.

Русоова дела обележила су мисао и књижевност 18. века, инспирисала су на политичком, етичком, филозофском, педагошком и књижевном плану. Nastavite sa čitanjem

Путник Франкенштајн

Europe_a_Prophecy_copy_D_1794_British_Museum_object_1.jpg

Вилијам Блејк, „Почетак – The Ancient of Days“, 1794.

Роман Франкенштајн, дело готског жанра, Мери Шели пише 1818. године, исте године када настаје и Фридрихова слика Путник у мору магле и када Џорџ Гордон Бајрон пише Дон Жуана. Романтизам је на врхунцу.

Готски роман идеализује доба витештва, специфично третира просторе у којима се одвијају догађаји, глорификује рушевине. Доба средњег века упућује на давно и далеко, бескрајно и бесконачно, категорије које се уклапају у полазишта романтичарских идеализација. Простори у готским романима имају семантичку функцију, својим изгледом нарушавају класичан канон симетрије упућујући тако и на осећања главних јунака. Романтичари обожавају рушевине, остатке античких или средњевековних грађевина, фрагменте који су резултат протока времена. Они им се не диве са становишта некадашње симетрије, уређености, јединства делова, некадашњих складних пропорција. Они им се, напротив, диве као фрагменту, као полазишту за за афирмацију имагинације и могућност за поновно обликовање и довршавање кроз причу, кроз наратив који треба оформити. Рушевине су проширена метафора креативног потенцијала који посматрач поседује. Онe не подстичу само визуелну креацију односно онe не садрже само сценски елемент. Они су, такође, могућност за разумевање времена, историје и, најзад, саме стваралачке форме.

Готске грађевине немају пуно везе са архитектуром готике и романике, у питању је слободна интерпретација и идеализација средњевековне хришћанске прошлости. Готске грађевине које су најчешће афирмисане у уметности романтизма, простори у којима се одвија радња неког готског романа, нису цркве већ напуштени замкови. Готска архитектура је, стога, уз додатак, праћена готском геологијом и готском психологијом. Та три елемента су неодвојива у готик жанру. Наставите са читањем

Љубав у Шекспировим драмама „Како вам драго“, „Сан летње ноћи“ и „Ромео и Јулија“

tumblr_nadmi0E3g71qzx4bjo1_r1_1280

Хајнрих Фисли (Хенри Фјузели), „Титанија грли Вратила претвореног у магарца“, 1790.

УВОД

Одавно је позната веза митологије и поетске имагинације, а како је тврдио Фридрих Шелинг „мит није само основа и парадигма поезије већ је неопходан услов и праматерија сваке поезије.“ Психоаналитичари су тврдили да сваки живот вредан уметничког обликовања има поставку која је упоредива са одређеним митским обрасцем. Митови о Амору и Психи, Нарцису и Ехо, Херо и Леандру, Пираму и Тизби кроз историју бивају полазишта за друга уметничка дела. Љубав последњег поменутог пара бива пародирана у комедији „Сан летње ноћи“ и уткана у радњу трагедије „Ромео и Јулија“.

Тема узајамне везе лудости, мудрости и меланхолије често је обрађивана у ренесанси, али своје корене има у библијској и античкој грчкој књижевности. Апостол Павле је проповедао:

Не претвори ли Бог мудрост овог света у лудост?

Апостол Павле говорио је надахнуто о agape, о caritas, о хришћанској љубави. Љубав је по његовом схватању вреднија од сваког знања, она води пред бога „лицем у лице“. Љубав код апостола Павла представља мистичку снагу везе душе са божанством, тврдила је Аница Савић-Ребац.

Розалинда, јунакиња Шекспирове комедије „Како вам драго“, на следећи се начин изражава о љубави:

Љубав је само лудост, и, велим вам, заслужује исто тако ћелију и шибу као и свако друго лудило; но разлог што се она не кажњава, баш и не лечи, лежи у томе што је то лудило тако обично да су чак и његови лекари заљубљени.

Фридрих Ниче у делу „Тако је говорио Заратустра“ је писао:

Желео бих да дарујем и делим, све док се мудраци међу људима поново не развеселе због своје лудости, а сиромаси због свог богатства.

или

Увек има помало лудила у љубави. Али увек има и помало ума у лудилу.

Грци и Римљани схватали су љубав као болест уколико би она надилазила телесно задавољство. Плутарх је назива „махнитошћу“. Пример је Еурипидова трагедија „Хиполит“ где је Хиполитова маћеха, Федра, на позорници приказана у кревету, болесна услед заљубљености у свог пасторка.

Према ренесансној књижевници Лујзе Лабе, Лудост ископа очи Амору и од тог несрећног тренутка Амор бива вођен Лудошћу и вечито осуђен на њену помоћ, она му помаже да нађе прави пут. Код Шекспира, Лудост која води (слепе) заљубљене приказана је у Титанијиној опчињености Вратилом преображеним у магарца. Наставите са читањем

Играчке и уметност: Шарл Бодлер и Жан-Батист Симеон Шарден

Жан-Батист Симеон Шарден, „Дечак са чигром“, 1738.

Иако старији, француски сликар Жан-Батист Симеон Шарден на другој је позицији у наслову текста. Разлог се крије у чињеници да је есеј Морал играчке Шарла Бодлера био главно полазиште за овај текст на који сам асоцијативно надовезала Шарденово сликарство. На многобројним Шарденовим сликама појављују се деца загледана у своје играчке. Поетично представљени призори свакодневног живота француског грађанства посредно нас уводе у свест и психологију деце, у њихове часове безбрижности и разоноде. Прикази нису жанровске сцене већ су суптилан начин подвлачења идеје да се кроз игру и разоноду подједнако добро може развити дечија психа као кроз крутост наметнутих обавеза.

На слици Дечак са чигром, насликаној 1737, видимо дечака како радознало  посматра чигру која се врти на столу. Дечак је концентрисан на оптичке илузије које њени покрети у месту стварају. Његов поглед је благ, радостан у открићу прецизно ротирајуће справице. За разлику од књига, мастионице и пера, ова играчка у фокусу је дечакове пажње. Мали Огист Габриел Годфроа, син Шарденовог пријатеља, одушевљено посматра свој предмет док књиге леже склопљене. Није дилема коју ова слика подстиче „игра или учење“. Дилема не постоји. Игра је учење, учење је игра. Спознаја света у дечијем уму налик је окретима чигре: изузетно је динамична, а наизглед малена и једноставна. Као и чигра пред њим, тако је и дечак динамичан, а непомичан, неосетљив на протицање времена, он делује као да је ван простора који ми посматрамо. Наставите са читањем