Ајфелов торањ у Паризу и допринос архитектури 19. века

Архитектури, коју обично називамо архитектура у гвожђу ценећи при том њен новаторски допринос, 19. век оспорава уметничку вредност. Она доживљава успех на Светској изложби 1889, када Гистав Ајфел гради металну кулу, високу триста метара која носи његово име. Ајфелова кула се данас сматра једним од најзначајнијих споменика како по прожимању снаге и склада тако и по стапању разнородних површина.

Једна од најмучнијих противречности 19. века је неспремност архитектуре да усвоји нова техничка решења и прихвати нове материјале, који су плод индустријске револуције. На гвоздене конструкције које представљају новину, олакшавају решавање статичких проблема и у складу су са модерним захтевима, гледа се као на проблем грађевинарства, као на питање чисто техничко и практично, недостојно уметникове пажње. И тако изван сфере уметности архитектуре, али зато у живој стварности, долази до једног новог и нама блиског решења, изградње гвоздених мостова међу којима је најпознатији мост решен само једним лучним краком који је 1885. Ајфел подигао у Гарабиту.

Спој челика и стакла који је коришћен приликом изградње стаклених башти и перона, није коришћен онако често како је то заслуживао. „Архитектура од гвожђа“ најзад ће добити признање као савремена пуноважна грана уметности, када 1889. инжињер Александар Гистав Ајфел (1832-1923) буде доживео успех својом прозрачном кулом, подигнутом за Светску изложбу у Паризу, доказујући њоме да се може саградити веома висока кула, празна али необично чврста, статична али и еластична.

Извор: Ђина Пискел, Општа историја уметности 3, превео Душан Ловрић, ИП Вук Караџић, Београд, 1969.

Фотографије: Фазе изградње Ајфеловог торња

Arhitektura: Gotika

Gothic plans and elevations  Graphic History of Architecture by John Mansbridge:

The parts of a Gothic cathedral Graphic History of Architecture by John Mansbridge::

Romanska arhitektura je nastala u krugu manastira i sedišta knezova i stvorila kao svoje najveće delo mirnu ravnotežu između pritiska i nošenja i odmerene srazmere unutrašnjeg prostora. Gotika, koju u velikom stepenu nose građani u gradovima, odražava u svojoj dinamici, koja teži u visinu, i u raznobojnom i tajanstvenom raspoloženju unutrašnjosti crkve, čežnju za drugim svetom.

Oko sredine 13. stoleća, kada se grade prve gotske katedrale, prilike u Evropi su se veoma izmenile. Srednji vek, sa svim neobuzdanim, žestokim, ali i snažnim i smelim što je u sebi krio, primiče se kraju. Probijaju se nove snage, dešavaju se politički prevrati i korenite promene u socijalnom poretku. Evropa je razdirana između obe najveće srednjevekovne institucije, crkve i cara, koje se međusobno iscrpljuju u borbi o prevlast. Protiv njihovih aspiracija dižu se kraljevi u pojedinim pokrajinama; oni hoće da, nezavisno od nadređene duhovne ili svetovne moći, sami poseduju najvišu vlast. Ova težnja opet stoji u najoštrijoj suprotnosti sa interesima i zahtevima plemstva, koje pravo mešanja vrhovnog vazalnog gospodara u njihove poslove sve jače osećaju kao nasilno zadiranje u njihova prava. Ali cvetno doba plemstva već je prekoračilo svoju najvišu tačku. Plemstvo još daje obeležje društvenom poretku u zemlji i vlada njime, ali već klija i izbija nova snaga. U prvo, veoma krato vreme, plemstvo još određuje duh svog vremena, ono se usavršava u veštini dvorsko-viteške uljuđenosti. Nežni prelivi u društvenim manirima, nijansiranost osećajnosti koju doživljujemo u viteškoj pesničkoj umetnosti, sve to pokazuje da se ovde ne žele da uobliče mlade, neobuzdane snage, nego da se iskustvo i zrelost još jednom uzdignu u najlepšem produhovljenom obliku.

Tada je vreme feudalnog sistema prošlo. Ali ne dolazi do nagle smene sloja koji nosi kulturu. Malo-pomalo plemstvu izmiče vođstvo, nova snaga ustaje i uzima mu ga iz ruku: gradovi. U Italiji su se osnažili opredeljivanjem u borbi između cara i pape. Oni obezbeđuju svoju moć trgovačkim vezama. Zarađuju na transportu krstaša u Svetu zemlju i trguju proizvodima sa istoka. Javljaju se prvi bogati bankari. Stvara se stalež krupnih trgovaca, koji, svestan svoje moći, počinje politički da je iskorišćuje. Ovaj razvitak najpre počinje u Italiji, jer je tradicija stare gradeske države Rima još živa, te poziva na podražavanje.

U severnim krajevima Nemačke i Francuske, i u Engleskoj, ovaj razvitak nastaje docnije. Ali onda se i tamo počinje da pokreće nezavistan gradski duh. Gradovi smeju da ubiru porez, da naplaćuju carinu, kuju novac i dele pravdu. Najzad su sa sopstvenim grbom i s pravom da upotrebljavaju pečat postali svoji gospodari i govore s pravom: gradski vazduh čini čoveka slobodnim. Gradovi postaju politički centri moći sa kojima kralj mora da računa. On može da se sa njima združi, i pre svega može od njih da uzajmi novac i da poruči ratnu opremu. Uskoro, može postaje mora, i gradovi u velikoj meri određuju politiku vladara.

Religija i teologija, ostaju duhovni temelj vremena, ali se u granicama ovih presudnih moći menjaju shvatanja i osećanja. Iz neospornosti vere niče s jedne strane religiozna čežnja koja čini da katedrale sve više rastu u visinu; s druge strane dolazi do oštrog raspravljanja koje sa strašću izoštrava misaone snage što se bude. Prvi prevodi sa grčkog i arapskog krče put budućim naukama. Filozofsko delo Tome Akvinskog (1224-1274) pokušava da izvede sintezu između ortodoksne vere i naučnog mišljenja. „Božanstvena komedija“ Dantea Aligijerija s početka 14. stoleća, koja je još prožetasrednjovekovnim osećanjem, iznenađuje istodobno svojim novim posmatranjem čoveka, prirode i društva. Kultura, koja se bila zatvorila u opatije i manastire, ili je bila privilegija crkvene i dvorske okoline, dobiva sada širok životni prostor. To dovodi do osnivanja univerziteta u Parizu, Oksfordu i Padovi. Pored ovog proširivanja i produbljivanja učenosti stvara se u pojedinim nacionalnim jezicima laička kultura, koja ume da ceni snage naroda.

Početak i kraj gotske arhitekture ilustrovaćemo ovde dvama događajima u arhitekturi. Prvi je građevina Sen-Deni na periferiji Pariza, koju je 1137. godine u gotskim formama započeo opat Siže, drugi je završetak zasvođeog hodnikaKatedrale Norič u Engleskoj 1430. godine. Ali tamo gde se nikakav novi stil ne suprotstavlja gotskom i ne odmenjuje ga, a to se desilo u Italiji, gotski stil traje često još u 16. veku. Konačno određen datum za to nije moguće dati.

Za prikupljanje iskustava gotika ima na raspolaganju mnogo duže razdoblje nego romanska epoha, razdoblje u kome se svesno razračunava sa postavljenim konstruktivnim problemima. Svaka zemlja, štaviše svaki graditelj a time svaka građevina, pruža svoja specifična rešenja, i onda kad se ne uzimaju u obzir regionalne karakteristike ili naročite naklonosti pojedinih kaluđerskih redova. Pa ipak: uprkos raznih orijentacija ukusa i ornamentalne raskoši, uprkos raznih tehnika i različitosti materijala, uprkos nejednakog vezivanja za romansku tradiciju, ogroman broj gotskih spomenika pokazuje bitno jedinstvo. Sve su to varijacije jednog jedinog problema u vezi sa konstrukcijom: kompenzacija i rasterećivanje pritiska u dinamičnom smislu. Statično rešenja bila je već našla romanika.

Gotska arhitektura rasprostire se na još šire područje nego romanika. Mada je katedrala tipična manifestacija gotike, gotika više nego romanika naginje mnogostranosti svojih građevinskih projekata. Pored crkava, opatija i krstionica, podižu se gradske većnice, zgrade esnafa i korporacija, zamkovi, tvrđave, gradski zidovi. Izgrađuju se zidine oko čitavih gradova sa kućama, kulama, odbrambenim hodnicima, kao u Karkasonu sa 53 kule u dvostrukom vencu zidova, ili u Eg-Mortu sa 25 kula u bedemu.

Stilski elementi koji potiču iz arhitekture prenose se u svim zemljama u druge umetničke grane. Ukus za linearno, šiljatolučno, uglasto uobličavanje pojavljuje se u dekoraciji u kamenu, drvetu ili mermeru i prodire čak i u umetničko zanatstvo. Časovničar, umetnički stolar, prihvataju gotski stil. Sada se više ne radi poglavito o priboru i primenjenoj umetnosti u službi crkve, o spravama kulta ili ukrasima oltara, kao u romanici; gotski stil ulazi sa skupoceno i brižljivo izrađenim predmetima u patricijske kuće.

Ali gotska arhitektura nalazi svoj savršen izraz u katedrali. To proizilazi i iz samih društvenih stanovišta: katedrala, koja se veličanstveno izdiže iznad krovova, liči na molitvu zadržanu u kamenu, koja se od gradske  zajednice diže Bogu. Opština se oseća obaveznom da svim silama unapredi izgradnju. Bio siromašan ili bogat, svako oseća kao počast i kao nešto što se samo po sebi razume da učestvuje u izgradnji. Ako čovek i provodi svakidašnjicu u najbednijim prilikama, za građenje crkve nikakva žrtva nije prevelika. A ako čovek pripada najuglednijima u gradu, i patricij smatra čašću da se pošteno maši džepa, pa i rada da se prihvati. Iz ovog osećanja prave religiozne zajednice nastaju crkve džinovskih razmera, sa prostorom za više vernika nego što grad ima stanovnika. Takva građevina nije samo obraćanje celog grada za milost, ona je istodobno monumentalna potvrda sopstvene snage i ličnog pouzdanja. Tako ponekad katedrala i u slici grada predstavlja srce, duhovno-religiozno središte – štaviše, isto tako, privredni centar sa trgom koji šaroliko vri oko uzvišene građevine.

Zajedničko kod gotske i romanske arhitekture jeste potpuno integrisanje svih delova građevine u jednu harmoničnu celinu. Ali statično romansko rešenje zamenjeno je kod gotike bitno dinamičnim. To se već poznaje po šiljatom luku koji je karakteristično obeležje gotike. U romanskom kružnom luku težina je ležala ravnomerno na svim delovima, dok kod šiljatog luka cela težina zidova pritiskuje njegovu bazu. Gotski krstasti svod, ukrštanje šiljatih lukova, premešta još više težinu rema bazi luka i preko zidnih stubaca koji nose lukove prema zemlji. Time se cela situacija statičke konstrukcije menja nasuprot romanici. Iz statičkog odnosa ravnomerno podeljenih opterećenja nastaje dobro smišljena koncentracija opterećenja u nekoliko važnih tačaka, gde ih izvesni zidani konstruktivni noseći elementi, kao što su luci, noseće konstrukcije, pilasteri, moraju prihvatiti. Ranije kompaktni građevinski organizam pretvara se u zidani skelet od spleta zidova koji se stalno drži u napetosti. Da se pod pritiskom ne raspukne ili ne sruši, dolaze spolja u pomoć zidne konstrukcije da podupru ili da pruže protivpritisak. To su potporni stupci koji se naslanjaju na spoljašnje zidove i to u tačnom rasterećivanju stubaca u crkvenom prostoru. Na potporne stupce priljubljuju se potporni luci i uzvijaju se ka gornjim delovima crkvenih brodova. To je potrebno da se pod pritiskom svoda opterećeni zidovi ne bi raspukli; potporni luk savladava pritisak.

Ovaj sklop dinamičnih i funkcionalno-strukturalnih rešenja postavlja u svom razvoju gotskom arhitekti još dva druga zadatka. Prvi se sastoji u tome da se vertikalno uzvinuće brodova ostvari do velikih prostornih visina, drugi da se u delove zidova umetnu tanki zidovi od lakog materijala koji se nalaze između nosećih građevinskih elemenata i onih opterećenih pritiskom i protivpritiskom. Za građevinsku konstrukciju važni su samo ovi poslednji, sve ostalo je ispuna, izlišno, može da se eliminiše. Ovde se bez štete mogu otvoriti zidovi i umetnuti veliki raznobojni gotski prozori.

Otprilike tako, sumarno gledano, treba razumeti jedinstveno rešenje građevinskih problema gotike. Sve ostalo je važno i karakteristično, ali, funkcionalno gledano, ipak su to samo dodaci. Ovih dodataka ima u rasipničkom izobilju: venaca na potpornim stupcima (fijale), istecišta na olucima, šiljatih vetrokaza, bogatstva skulpture na portalima sa šiljatim lucima, zupčastih otvora na zidovima i malih zvonika.

Dinamična građevinska misao menja takođe osećanje za prostor. Katedrala izgleda spolja gotovo kao vrlo visok brod što leži u doku. Ničeg više nema od sigurnih temelja na zemlji. U unutrašnjosti crkve romanika je pokušala prostor da uobliči, da ga poveže u celinu, da ga olakša. Sada se teži za savlađivanjem prostora u beskrajnost. Raznobojni prozori daju prostoru mističnu svetlost, a sa vertikalnim linijama od poda do vrha svoda kao da katedrala hoće da se odvoji od zemlje.

Izvor: Đina Piskel, „Opšta istorija umetnosti“, preveo Dušan Lovrić, Vuk Karadžić, Beograd, 1969.

Arhitektura: Romanika

71514umbriaC2465Web

Doba romanike stoji još i danas pred nama sa najdivnijim svedočanstvima te epohe, sa ogromnim građevinskim spomenicima. Crkva i država, sveštenstvo i plemstvo našli su se zajedno u oduševljenoj želji da grade. Crkva se, blagodareći zaveštanjima, veoma obogatila i mogla je sebi dozvoliti da podiže džinovske katedrale za svoje opatije. Kraljevi su tražili vidljiv izraz svoje sile i svog bogomdanog položaja. Plemstvo i sveštenstvo nije htelo da zaostaje ni iza crkve ni iza kralja i takođe se intezivno zalagalo za izgradnju crkava.

Tako je niklo obilje crkava i katedrala u svim značajnim zemljama Evrope, ogromnih po dimenzijama, bogatih po ukrasu.

Rasplamsava se verski žar i obuzima celu Evropu. On se ispoljava u verskom podvigu krstaških ratova, u veličanstvenoj sakralnoj građevinskoj delatnosti i u reformama dvaju kaluđerskih redova, klinijanaca i cistercita. Od oba ova reda potekli su presudni podstreci. Njihovi opati nisu bili samo reformatori; oni su svoje manastire učinili središtima ekonomskog, kulturnog i umetničkog života. Iz Klinija su proizašli impulsi za pokret krstaških ratova, koji se kao opšti evropski pokret, prelazeći preko pojedinačnih interesa zemalja, javlja kao zajednička snaga koja daje obeležje vremenu.

Dvama pravcima koji određuju romaniku, narodnom zbijanju i opštem evropskom duhu, Klini pridružuje i treću komponentu: rivalstvo crkve i države. Carstvo i papstvo dosada su sadejstvovali u evropskom redu. Njihovo jedinstvo počinje sada da se cepa. Klinijanci odbijaju carev zahtev za univerzalnim vladanjem i zastupaju ubeđenje da crkva sme da polaže pravo na vođstvo svetom. Ta velika napregnutost postaje umetnički plodna. Benediktinski red postaje vodeći religiozni pokret a time počinje da raste i njegova moć. Dolazi do osnivanja ženskih redova, nove opatije dobivaju velelepne crkve koje treba da naglase nezavisnost moći crkve prema državi.

U romanskoj umetnosti odražavaju se duhovna strujanja vremena. Silna zategnutost između crkve i države stišava se u snažnoj građevinarskoj delatnosti. Evropski duh ogleda se u obaveznosti umetničkog stila za sveukupni Zapad. Tendencije prema osobenim nacionalnim formama pokazuju se u raznim delovima zemlje, i postaju tako izrazite da se uobičajilo da se romanika svrstava po zemljama.

Dela romanske umetnosti gotovo isključivo su dela crkvene umetnosti, a građevine gotovo sve sakralna arhitektura; vajarstvo i slikarstvo stoje u službi izgrađivanja crkava. Uprkos njihovog podređenog položaja nije im dodeljen beznačajan zadatak. Skulptura baš u vezi sa arhitekturom doživljuje bujan procvat. U preromanskoj umetnosti nije još tako neodvojivo pripadala crkvenom prostoru kao ovoj. Crkvena građevina ispoljava u svojoj zatvorenosti, u čvrstini sličnoj tvrđavi i svojim proporcijama božanski red i božansku bezvremenost. Skulptura ima zadatak da u plastičnim slikama ispriča biblijske događaje i da uobliči ono što uzbuđuje ljudsku dušu. Pošto su vernici onoga vremena bili nepismeni, to su vajarska predstavljanja biblijskih tema velika vajana slikovnica za posetioce službe božje. Pored scena iz Starog i Novog zaveta nalazimo još druge krugove tema. Susrećemo likove iz života crkve, pobožne svetitelje u tihoj utonulosti i mirnog pokreta. Pored njih se nalaze dramatična uobličenja duševnog straha: večna kazna za grešnike, zastrašujući demoni, fantastični likovi životinja. Zatim su tu još mirno-ozbiljna i marljiva prikazivanja znanja: znaci Zodijaka, figuralna predstavljanja Meseca i poziva, sedam slobodnih veština, istorijske scene ili čak stara paganska predanja.

Sva ta dela ostaju uvek podređena arhitekturi. Ona ih prisiljava da se kompozicijski uklope u okvir čiji format određuje. To može da bude kapitel, arhitrav, polukrug koji nastaje u jednom luku, ili niša pored polustuba.

Od romanskog zidnog slikarstva malo nam je sačuvano. Veliki nizovi fresaka ukrašavali su crkvene zidove. Bile su rađene na celoj površini, tako da se karakter zidajasno održao. Trebalo je da se naglasisnaga i težina zidova, a ne da se, kao u ranohrišćanskoj umetnosti, svetlosnim dejstvima mozaika poništi. Upotrebljene boje bile su jake i sjajne.

Arhitektura odražava stabilnost i sigurnost svog vremena u čvrstim statičnim formama. Ona predstavlja snagu, trajnost, težinu. Ali ova težina ne opterećuje potištenošću pri posmatranju. Romanska crkva je, štaviše, umetničko delo ravnoteže pritiska i protivpritiska, masa koje su nošene i masa koje nose. Ali težina mase i nosioci mase odgovaraju jedno drugom u statičnom smislu; izgrađena je snaga protiv snage, bez ikakve igre dinamičkih naprezanja, tako  da vlada potpun mir.

Romanska arihtektura opet prihvata stari tip bazilike iz karolinškog vremena. Klinijski reformatorski pokret podupire ovo vraćanje na građevinske osnovne elemente. Zidovi koji su ranije bili sastavljeni od lomljenog kamena načinili su mesta zidovima od složenog tesanika. Svodove naizmenično nose debeli stupci i stubovi. Stubovi nose kvadratne kapitele. Srednji brod se povišava, pod hora postavlja više ako se ispod njega gradi kripta. Oko 1100. godine graditeljima polazi za rukom da zasvode unutrašnji prostor. Do tada upotrebljavana ravna tavanica bila je drvodeljski posao. Novi bačvasti svod ima jak bočni pritisak, tako da se bočni zidovi moraju veoma pojačati. To ima za posledicu da se zid ne sme više otvarati velikim prozorima. Prozori postaju manji i radi boljeg propuštanja svetlostilevkasto prošireni prema spoljašnjosti ili prema unutrašnjosti. Ali svetlost je omiljena i nije se prestalo razmišljati dok se nije našla mogućnost da se bočni potisak drukčije savlada. Grade se svodovi sa pojasnim lukovima. Kod njih teški pojasni lukovi leže u ravnomernim rastojanjima popreko iznad prostora. Njihov potisak savlađuju stupci srednjeg broda. Kod ukrsnice, ukrštanja podužnog i poprečnog broda, teret svda i iznad njega podignutog tornja ukrsnice počiva na četri ugaona stupca. Ovaj elemenat ukrsnice stavlja se za osnovu celokupne građevine. Glavni brod se podeli u različite kvadrate ukrsnice. Bočni brodovi se podele u kvadrate od pola dužine strane, tako da je cela osnova, izuzev apside, sastavljena od kvadrata. Ceo teret počiva na stupcima. Ovaj oblik građevine, koji je podignut na osnovnom obliku kvadrata, naziva se vezanim romanskim sistemom. On je osnovni oblik za koji postoje mnoge mogućnosti varijacija. Tako se zapadna fasada sa naročitom raskoši izgrađuje kao prednji front. Na Istoku, pridružuju se horu dva sporedna hora, kao produženje bočnih brodova. Ponekad se poprečan brod na obe strane zatvara apsidama, ili od polukružnog hodnika polazi venac kapela. Spolja ili unutra proteže se galerija koja posle postaje patuljasta galerija. Ona već pokazuje da se arhitektura odvaja od funkcionalnog i da teži da rasporedi težinu kamena. Ovo raspoređivanje je osnovna misao gotike koja se već nagoveštava.

Izvor: Đina Piskel, „Opšta istorija umetnosti“, preveo Dušan Lovrić, Vuk Karadžić, Beograd, 1969.

Fotografija: Scott Schuman