Diter Knop o modernoj umetnosti i tradiciji

Moderna umetnost učila nas je da napuštamo tradiciju. Ovo bi trebalo da nas nauči da prekinemo sa tradicijom moderne umetnosti. – Dieter Knopp

Citirano prema: Paolo Portoghesi, „Evropski horizont“, u: Jedinstvena vizija arhitekture. Kritička antologija, priredio Slobodan Selinkić, prevod Srđan Vejvoda, Radionica SIC, Beograd, 1989.

Документарни филм о Џексону Полоку

Hans Namuth - Jackson Pollock Painting, 1950.

Захваљујући, сада већ иконичким фотографијама Ханса Намута, Џексон Полок приказан је широј јавности и уметничким круговима као другачија персона од оне на коју је испрва асоцирао. Апстрактни експресионизам, чији је Полок један од представника, није тек експресивно, „акционо“ и ирационално наношење боја на платно где је примат дат изразу у односу на промишљање композиције, илустровање стварности и „рационалније“ одношење према стваралачком чину.

Баш као и други уметници с почетка или средине 20. века, и Џексон Полок се може чинити као анархиста који анихилира све дотадашње постојеће вредности уметности. Наиме, његово платно – у очима оних који имају унапред утврђена очекивања, а која сваки велики сликар неминовно изневери – изгубило је достојанство. Оно није положено усправно већ је оборено на земљу. Сликар више не стоји пред њим, већ је над њим. Он кружи око њега, директно инкорпорирајући у његов садржај енергију свог тела подстакнуту динамичном енергијом ума. Све се чини децентрирано и без плана.

Уметник у облаку заноса који је примат дао ирационалним елементима свог ума, руку користећи као оруђе које би се кретало и заустављало на платну по сопственом нахођењу, романтична је и нетачна визија ствараоца. Полок, судећи према Намутовом документарном филму, делује сталоженије. Он промишљено приступа делу, његове апстракције нису насумично наталожене боје на платну. Примат јесте дат стваралачком чину над значењем, то је концептуални вид његовог метода, но он није сам себи сврха, нити је доминантан.

Педесетих година у Америци џез музика доживљава успон, а тај се културолошки моменат подудара са и стваралаштвом Џексона Полока. Пошто је акција добила примат над значењем, посматрајући фотографије Ханса Намута, на којима је Полок током рада у свом атељеу приказан управо онако како сам нагласила, дошла сам до закључка да је тај ритам упоредив, понекад чак и истоветан са начином на који џез музичари свирају.

Посматрајући Полока како слика, ја сам га замислила као џез бубњара. У оба случаја реч је о Африци. О повратку природном, сировом, трансу, маси чији су делови густи. Такође, битно је поменути утицај који су оба облика америчке послератне уметности имала на европску културу. Џез је врло брзо прихваћен у Паризу, Риму, Амстердаму и Лондону. Слично је и са Полоком који је и данас најпознатији апстрактни експресиониста у Европи.

Фотографије: Ханс Намут, 1950.

Hans Namuth - Jackson Pollock Painting, 1950.Hans Namuth - Jackson Pollock Painting, 1950.Hans Namuth - Jackson Pollock Painting, 1950.