Путници Џони Мичел

Џони Мичел

У време хипи покрета бити песник значило је бити трубадур. Трубадури су некада давно, у 12. и 13. веку, путовали јужном Француском и срицали песме под прозорима госпи. Истоветан модел поновљен је седам векова касније на потпуно другачијој територији, под потпуно другачијим околностима. Лауте су замењене гитарама, путовање и баладна поезија остали су заједнички именитељи.

Трубадурска песма Џони Мичел носи назив Вудсток по одредишту путовања великог броја људи између 15, 16. и 17. августа 1969. године. Постоје две верзије песме: прва припада Џони Мичел, друга групи Крозби, Стилс, Неш и Јанг. Џони Мичел овом песмом даје коначан обрис једној култури, химну генерацији у тренутку њеног нестајања.

Песма нам казује о Двоје који су на заједничком су путовању до Вудстока. Баш као и романтичарски самоизгнаници, они беже пред притиском којим их друштво оптерећује. Одлазак је једино могуће супротстављање датим околностима. Међутим, са ове дистанце, стиче се утисак да је хипи генерација, ипак, начинила и повратак дому, друштву и конвенцији од којих је бежала, додатно учврстивши вредности друштва против којих је била против.

„Од звјездане прашине ми смо / Од злата ми смо / И морамо се / Вратити у Врт“ , наглашава јунакиња Џони Мичел она у рефрену песме. Хипи култура понавља русоистичке тенденције, она тежи повратку природи. Врт је место невиности. Врт, баш као на триптиху Хијеронимуса Боша, место је славља, заједништва, хармоније, чулних сензација. Али, да ли само тога?

Женски лирски субјект у четвртој строфи пита свог сапутника да ли може да корача уз њега (кога препознаје као сродну душу). Младић је већ у другој строфи нагласио да је кренуо на Вудсток где ће се придружити рокенрол  бенду. Примећује се пасивност јунакиње: и она је на путу, али није кренула ка Вудстоку. Пошто је срела мушкарца, она му се придружује, мењајући правац. Она лута, он путује. Путовање, за разлику од лутања, увек има јасан смер, правац, циљ.

Мушкарчева динамика је наглашена, расположен и луталачки рокенрол карактер супротан је ономе што јунакиња каже за себе у петој строфи: „Не знам тко сам / Но живот је ту да ме научи“. Баш као и прародитељи, и јунаци ове песме потврђују искушења слободне воље, али и вечиту људску потребу да се врате Едену, у стање неискварености, невиности, поново пронађеног раја.

Као и Витман и Керуак, и Двоје настављају самоспознају на путу, уобичајеном и једном од најчешћих топоса америчке књижевности. Аутопут једна је од метафора која најбоље објашњава меркуријанску природу америчког начина живота и поимања света. Аутопут увек иде право. Међутим, аутопут нема почетак и крај, полазиште и одредиште. Увек је могуће кружно путовање. Ниједан аутопут сам за себе није целина, већ је повезан са другима, део је мреже. Индивидуално и колективно су неодвојиви. Аутопут је копнени еквивалент сурфовању.

Сан о срећи, заједништву, миру, љубави и хармонији брзо је, налик златном праху у ваздуху, спласнуо, вративши се на дланове одакле је испрва и одаслат. Стихови „И бомбардере видјех у сновиђењу / Тамо на небу држе стражу / И њихову преобразбу у лептире / Над нашом нацијом“, пример су психоделичних халуцинација, самообмане, мењања перцепције захваљујући опијатима. Повратак врту бег је од стварности где се романтичарски идеали повратка природи и братства свих људи указују као једини закони нације Вудстока где ЈА прелази у МИ.

Неодрживост оваквог става убрзо је била огољена, занос је спрала киша другог дана фестивала. Идиличне ливаде фарме прерасле су у неподношљиво блато. Већ наредне године, 1970, фестивал у Алтамонту, месту за ауто-трке недалеко од Сан Франциска, показао је сву илузорност и крхкост хипи тежњи. О случају Чарлса Менсона, такође, не треба пуно говорити. „А онда су хипици постали зли“.

Праволинијски пут Двоје, налик реци, шири се и улива у већу масу доласком на одредиште. Ту мантра са почетка бива поновљена и потврђена – индивидуа у целини није спознатљива, налик је звезданој прашини у непојмљивој величини космичког простора: „Од звездане прашине ми смо / Прастари угљеник од милијун година / Од злата ми смо / Заробила нас ђавоља нагодба / И морамо се / Вратити у врт“. Угљеник од милон година заправо су одјеци Орфејевих речи, прелепи минерали језика којим изражавамо визије и снове.

Џони Мичел није учествовала на Вудстоку, у тренутку одржавања фестивала била је у Лондону (ако се добро сећам информација прочитаних у једним старим музичким новинама пре дванаест година када сам била духом присутна у свим могућим калифорнијским комунама и уметничким колонијама). Ова песма својеврсна је елегија за изгубљеним илузијама, прокоцканим идеалима, неусмереном и узалуд потрошеном енергијом. Песма Вудсток химна је једне генерације, алтруистичне, наивне, талентоване, неусмерене. Замишљено није остварено, постојале су жеља и енергија, али не и остварење. Убрзо су „зли хипици“ постали чике и тете у оделима који Медисон авенијом трче ка својим канцеларијама одакле регулишу финансије овог света. Сетимо се, не заборавимо, хипици су темељ Реган-Тачер фазе овог света.

Илузијама о заједништву никада краја. Јер, док се америчка „бунтовна“ омладина окупљала у име мира, неки људи су гинули у Вијетнаму на најсвирепији могући начин, а њихова „ангажованост“ крајњи је резултат имала у куповини ЛСД. Вудсток је био лаж. И последњи учесник тог фестивала, који је злоупотребио појам мира, слободе и побуне, у име „дроге и игара“, то треба да зна. Све касније генерације су конзервативније, огорченије и не баш толико наивне као што деке и баке мисле. Песма је остала. Наклон Џони Мичел.

На дијете божје набасах
Ходао је цестом
И питала сам куда идеш
И рекао је

Идем доље на Јасгурову фарму
Идем се убацити у рокенрол бенд
Идем кампирати на земљи под небом
И пустити душу на слободу

Од звјездане прашине ми смо
Од злата ми смо
И морамо се
Вратити у врт

Ако је тако смијем ли корачати уз тебе
Ту сам јер бјежим од смога
И осјећам се као замашњак
У нечему што се окреће

Иако, можда је то тек оно доба године
Или је можда ипак дошло доба човјека
Не знам тко сам
Но живот је ту да ме научи

Од звјездане прашине ми смо
Од злата ми смо
И морамо се
Вратити у врт

Кад смо напокон дошли на Вудсток
Били смо јачи за пола милијуна
И пјесма се ширила одасвуд
И славље

И бомбардере видјех у сновиђењу
Тамо на небу држе стражу
И њихову преобразбу у лептире
Над нашом нацијом

Од звјездане прашине ми смо
Прастари угљик од милијун година
Од злата ми смо
Заробила нас ђавоља нагодба
И морамо се
Вратити у врт

Превели Симо Мраовић и Вивијана Радман

Препоруке:

Камил Паља, Сломи, сруши, спржи, превела и уредила Вивијана Радман, Постскриптум, Загреб, 2006.

Дејан Д. Марковић, Није све то био само рокенрол – антологија контракултуре, Плато, Београд, 2003.