Годишња доба и уметност: Ђузепе Арчимболдо и Антонио Вивалди

Једна од очекиваних аналогија када мислимо и говоримо о годишњим добима као стваралачкој теми јесте и ова која се односи на два Италијана, на Ђузепеа Арчимболда и Антониа Вивалдија. Сваки се, на начин своје уметности, позабавио симболичким потенцијалом промена годишњих доба. Када сам у есеју о Стравинском, Елиоту и Орфу (линк) писала о пролећу, о одступу поменутих уметника од традиционалних поимања тог годишњег доба, указала сам на чињенице које разликују дела уметника 20. века од њихових традиционалних узора. Оба уметника о којима ћу овом приликом писати припадају традицији, бар у хронолошком смислу, иако, истовремено, и превазилазе њене задате оквире посредством мисаоне и формалне проблематизације самог феномена.

Арчимболдо, као и касније Вивалди, подрива пасторалну слику света, толико омиљену на платнима својих савременика. Изневерити очекивања реципијента, условљена традиционалним очекивањима и навикама перцепције, услов је за корак напред на праволинијској равни историје уметности. Одступ од традиције истовремено је и иронична афирмација исте. Круте портрете племства Арчимболдо оживљава духовитим освртом на њихове личности које представља посредством композитних лица састављених од цвећа, поврћа, воћа, живине или дивљачи.

Антонио Вивалди концерт за виолину Четири годишња доба компонује 1723. године. Идејни аспект његових композиција ближи је добу које треба да уследи: романтизму. Три композиције у оквиру става Лето у потпуности изневеравају традиционална очекивања која и данашњи слушаоци везују за то годишње доба. У Вивалдијевој интерпретацији лето није доба доколице и безбрижности већ је прожето сетом, оно је доба које најављује. Та најава промене разоружава, чини да несталну и пролазну слику света, брзу промену лица природе, посматрач доживи са дозом меланхоличне резигнације. Лето је лепа маска коју ће ветрови и кише убрзо разоткрити. Испод ње ми ћемо угледати смежурано лице јесени. Смрт је друго лице природе, поред оног примарног, стваралачког, и подједнако је заступљено у циклусу сталне промене, опадања и поновног обнављања, циклусу у коме се и огледа кружност времена. Наставите са читањем