Moderne varvarke dozivaju proleće: Plesačice Emila Noldea

„Carstvo sam na kraju propasti / Što gledah gde prolaze veliki Varvari beli“ glase početni stihovi jedne Verlenove pesme. Carstva na kraju propasti, dakle, carstva na dvostrukom stupnju pada, veličaju dekadenciju, ženu kao sirovu ćud prirode, delovanja koje civilizacija odbija da odobri. Trube se čuju, jahač sedla konja.

To carstvo na kraju propasti mogao je biti Neronov Rim ili Berlin dvadesetih godina kada je Nolde u njemu boravio. Duh vremena koji se osipa i pada na glave posmatrača, umesto zvezda nudi diskontinuitet treptanja i bol. U očima je ekstaza boja, iako su oči zatvorene.

Ne gledaju one u bistru noć osvetljenu konstelacijama već u mrak koji iza sebe kriju, kao zver iza rešetke (ali, zver je na slobodi sada!). On se u časovima diskontinuiteta drugačije javlja. Kao bol, kao umor, kao razdražljivost, kao ekstatični pokret bosonoge, iskeženog tela lišenih jasnih granica. Razaznajete li lice boginje što igra?

Intezitet bola dobija prerogative seksualnosti i prerasta u ekstazu boja. Proleće je početak kruga koji će izlizati svoje ravnomerne obline. Potreban je kolut očiju i stomaka da bi umetnost novu poeziju čula, da li i prihvatila? U početku ona zvučaće nalik gnevu božijem nad Sodomom. Glazbu nežnih zvončića zameniće trube. Ipak, sve će to vreme pozlatiti, oprašiti i preneti u muzeje.

Nolde, prorok i egzorcista.

Боје пејсажа Емила Нолдеа

Emil Nolde

Emil Nolde

Colors, the painteris material. Colors in their essence, crying and laughing, dream and happiness, hot and holy, like songs of love and eroticism, like hymns and magnificent chorales. Colors vibrate like the silvery pealing of bells and bronze tones. They herald happiness, passion and love, soul, blood and death. – Emil Nolde

Пејсаж је одувек био одраз унутрашњег стања уметника, његовог сензибилитета, као и утиска који је бивао подстакнут спољашњим појавама, али не и коначно њима обликован.

О пејсажима немачког експресионистичког уметника Емила Нолдеа теже је писати  у односу на други део његовог опуса који је подразумевао приказе религијских сцена измештених из контекста простора и времена, социјалну тематику или мртву природу (акценат је био на цвећу). Боје су вибрирајуће, доприносе уочавању кретања руке и четкице уметника, динамике која тонове и тоналитете, боју и музику симултано представља.

Пред нама су исконски предели, сценографије за библијска чуда и откровења. Религијски заности, екстазе, прелази емотивних стања од усплехирености ка потреби за изолацијом и тишином, истовремени континуитет некомпатибилности и хармоније боја, музике и какофоније, све ове диспаратне појаве естетски су уобличене у делима немачког мајстора.