Уметник и његов атеље: Алберто Ђакомети

Doors of Alberto Giacometti's Studio

Алберто Ђакомети, један од најпознатијих скулптора 20. века, на наредним фотографијама забележен је у свом стваралачком простору где га је фотографисао Ернст Шајдегер (Ernst Scheidegger). Фотографије су се појавиле у књизи, заправо каталогу, која је била припремљена за потребе једне изложбе.

Жан Жене је био француски романсијер, драмски писац и песник чија је веза са Ђакометијем био Жан-Пол Сартр. У једном париском локалу, у коме су се тадашњи уметници и интелектуалци окупљали, Ђакомети је видео Женеа, чија му се физиономија допала, нарочито глава, и пожелео је да га упозна и портретише.

Уметници су се упознали 1954. Ђакометијев атеље налазио се у улици Иполит-Мендрон који је Жене од тренутка упознавања често посећивао и чији је резултат Атеље Алберта Ђакометија. У питању је есеј, пун импресија, асоцијативних утисака и запажања о Ђакометију. Ја сам за ову прилику изабрала следеће:

АТЕЉЕ

Тај атеље у приземљу, пак, изгледа као да ће свакога часа да се сруши. Од црвоточног је дрвета, сив од прашине, статуе од гипса, платна из којих извирују влакна, кудеља, или парче жице, сликана сивим, одавно су изгубила онај спокој којим су зрачила у трговаца бојама, све је умрљано и затрпано отпацима, све је привремено и само што се није урушило, све као да ће да се распрши, све лебди: а опет, све то као да је ухваћено у некој апсолутној стварности. Кад изађем из атељеа, кад сам на улици, као да више ништа око мене није стварно. Да ли да кажем? У том атељеу један човек лагано умире, нестаје, и пред нашим очима преображава се у божице.

САМОЋА

Ђакометијево дело мртвима преноси спознање самоће свакога бића и сваке ствари и да је та самоћа наша најсигурнија слава.

Самоћа, како је ја схватам, не значи стање беде него пре неко тајно краљевско достојанство, не дубоку несаопштивност него мање или више магловиту спознају једне неоспорне посебности.

БОРДЕЛИ, ЉУБАВНИЦЕ

Жали за изгубљеним борделима. Верујем да су они заузимали превише простора у његовом животу а да се о њима не каже ни реч. Између сваке наге курве и њега постојала је можда она иста дистанца коју непрестано гради свака његова статуа између себе и нас. Свака статуа као да се повлачи у неку ноћ, или долази из неке ноћи толико далеке и густе да се меша са смрћу: тако је свака курва морала једном ући у тајанствену ноћ у којој је била господарица. А он, напуштен на некој обали са које је гледа како се смањује и расте у истом трену. Усудићу се да кажем и ово: зар није бордел оно место на коме се жена може подичити раном због које се више никад неће избавити из самоће, и зар је бордел неће ослободити свега користољубивог, чинећи тако да она досегне неку врсту чистоте.

Ђакомети ми је причао о својој љубави са једном старом клошарком, љупком и одрпаном, вероватно и прљавом, којој је, док га је задовољавала, гледао у већ скоро сасвим ћелаву лобању осуту бубуљицама.

ОН – Баш сам је волео, да. Кад два или три дана не би дошла, излазио сам на улицу да видим иде ли… Вредела је више од свих лепотица, зар не?

ЈА – Требало је да се ожените њоме и да је представите као госпођу Ђакомети.

Гледа ме, уз једва приметан осмех.

ОН – Мислите? Да сам то урадио, био бих чудна нека добричина, не?

ЈА – Да.

Извор: Жан Жене, Атеље Алберта Ђакометија, превео Милојко Кнежевић, Службени гласник, Београд, 2009.

Alberto Giacometti's StudioAlberto Giacometti's StudioAlberto Giacometti's StudioAlberto Giacometti's StudioAlberto Giacometti's StudioAlberto Giacometti in Studio