Pet pisama Džemsa Džojsa o romanu „Uliks“

TRI PISMA HARIJETI ŠO UIVER

I

Cirih, 29. jun 1918.

Draga gospođice Uiver,

Posle devetomesečne bolesti mogu najzad da čitam i pišem. Žao mi je što sam sa ostalim epizodama Uliksa u zakašnjenju. Pre neki dan poslao sam šestu epizodu „Had“ Ezri Paundu, sa posebnom kopijom za vas, a vrlo brzo poslaću i sedmu – „Eol“. Dobio sam, takođe, poslednje delo gospođe Vulf i počeću danas da ga čitam. Zahvaljujem vam na zalaganju oko štampanja moje knjige. Ukoliko ste u prepisci sa mojim američkim izdavačem, bio bih vam veoma zahvalan ako biste mu poručili da se slažem sa objavljivanjem „Sobne muzike“ izvan bostonskog izdanja, sa napomenom da ja zadržavam sva autorska prava.

Želeo bih, takođe, da mu saopštite da četvrta epizoda Uliksa, objavljena u junskom broju „Male revije“ nije moj puni tekst i da izvesni delovi moraju da se podvrgnu prepravljanju.

II

Cirih, 20. jul 1919.

Draga gospođice Uiver,

Pišete da poslednja epizoda koju sam vam poslao („Sirene“) izgleda slaba i razvučena. Čim sam primio vaše pismo, pročitao sam tu glavu još nekoliko puta. Ona me staje pet meseci pisanja. Uvek kada završim neko poglavlje moj razum pada u stanje neke praznine i apatije iz koje mi izgleda da se ta jadna knjiga neće ni pojaviti. Ezra Paund mi je pisao, požurivši da iznese svoje zamerke, ali ja mislim da su njegove primedbe zasnovane na pogrešnoj osnovi i imaju svoj koren u nestalnosti njegovih afiniteta, nestalnosti koja je karakteristična za umetnike sa tako snažnim unutrašnjim preživljavanjima. Brok mi je takođe pisao, moleći me da mu otkrijem svoj stvaralački metod, ali oni su kod mene tako mnogobrojni, menjajući se od časa do časa, iz epizode u epizodu, da i pored najvećeg poštovanja za njegovo kritičarsko strpljenje ne mogu da mu odgovorim… Ako vas „Sirene“ budu zadovoljile, ja se pomalo nadam da ćete „Kiklopa“ i, kasnije, „Kirku“ prihvatiti…

… i, iznad svega, meni je nemoguće da pišem te epizode brže. Elementi teksta se mogu jedino tako stopiti, ako duže vremena budu zajedno. Verujem da je to jedna do krajnosti dosadna knjiga, ali to je jedina knjiga čije mi pisanje predstavlja ujedno i zadovoljstvo.

III

Pariz, 24. jun 1921.

Draga gospođice Uiver,

Stvorena je lepa kolekcija legendi o meni. Neke su ponikle i ovde. Moja porodica u Dablinu veruje da sam se ja obogatio u Švajcarskoj za vreme rata pomoću špijunaža za jednu ili obe zaraćene strane. Tršćani, videvši me da se pojavljujem iz mog privremenog doma pretrpanog nameštajem svakog dana u isto vreme i da se šetam dvadesetak minuta uvek istom stazom do predgradskih dokova i natrag (Ja sam napisao „Nausikaju“ u toj užasnoj atmosferi) raširili su otkriće da sam narkoman. Glavna pretpostavka u Dablinu bila je, dok nisu stigli prvi prospekti Uliksa, da više nisam mogao da pišem i da sam skočio sa nebodera u Njujorku i razbio se. Jedan čovek iz Liverpula ispričao mi je da je čuo da sam postao sopstvenik niza bioskopskih dvorana širom Švajcarske. U Americi su kružile dve verzije: jedna je da sam neka čudna mešavina između Dalaj Lame i Rabindranata Tagorea. Ezra Paund me je opisao kao natmurenog aberdinskog ministra. Persi Uindan Luis rekao mi je da su mu pričali da sam ja malo udaren momak, koji uvek nosi sa sobom četri časovnika i ni sa kim ne govori, izuzev sa svojim susedom, koga svaki put pita kada ga vidi koliko je sati. Jits me je, izgleda, Ezri Paundu opisao kao neku vrstu klovna. Koliki je broj ljud ičiju sam maštu na ovakav način zaposlio – ne znam. Jedna žena ovde izmislila je priču da sam ja užasno lenj i da nikad neću uraditi ni završiti bilo šta. (Izračunao sam da sam potrošio oko 20.000 sati pišući Uliksa.)

Grupa ljudi u Cirihu uveravala je sebe da sam na najvišem stupnju ludila i stalno je nastojala da mi dokaže da treba da odem u sanatorijum gde se poznati doktor Jung (švajcarski čarobnjak koga ne treba brkati sa bečkim čarobnjakom dr. Frojdom!) zabavlja skupo naplaćujući (taksa se naplaćuje po reči) damama i gospodi njihov bes u kostima izazvan dosadom.

Nije mi važno šta se o meni priča, ali sam želeo da vam pokažem kako se sve to zaplelo. Istina je verovatno da sam ja sasvim pristupačna osoba, koja ne zaslužuje tako mnogo slikarske mašte. Javnost je otišla najdalje govoreći da sam ja lukavi prevrtljivac sličan Uliksu, jezuitska sova, sebičan i cinik. Možda u tome ima nečeg istinitog, ali time još nije sve rečeno o meni (ni o Uliksu!), a to što nije rečeno, to je ono što ocrtava moje stvaralaštvo.

PISMO KARLU LINATIJU

Pariz, 21. septembra 1920.

Dragi gospodine Linati,

U odnosu na Desijevu sugestiju da je ovaj moj triput prerađivani roman suviše obiman i neuobičajeno kompleksan, bilo bi bolje da vam pošaljem neku vrstu sažete konstrukcione šeme (samo za vas lično!). Možda će vam moja ideja biti jasnija, kad budete pred sobom imali tekst. Sem toga, pišite Rodkeru da vam pošalje ostale kopije. Ja sam dao samo orijentacioni tekst u svojoj šemi ali mislim da ćete ga sasvim shvatiti, kao da je u pitanju celo delo. To je jedan epos o dve rase ( Izrailji – Irci) i u isto vreme ciklus o čovečjem telu kao maloj svakodnevnoj životnoj priči. Karakter Uliksa uvek me je privlačio – još dok sam bio dečak. Zamislite pre petnaest godina počeo sam da ga pišem kao kratku priču „Dablince“! Sedam godina sam radio na toj knjizi. Shvatam je kao neku vrstu enciklopedije. Moja namera je bila da transponujem mit u sadašnje vreme. Svaki događaj (to je svaki čas, svaki organ, svaka umetnost, koja je međuspona i međuodnos u strukturnoj šemi svega) neće biti samo pojedina činjenica, već i posebno ostvarenje sa sopstvenom tehnikom obrade. Svaki događaj je zamišljen tako da kaže nešto određeno o jednoj osobi, mada je ceo roman komponovan tako da stalno obuhvata mnogo ličnosti i izgleda baš onako kako je Toma Akvinski zamišljao vojsku anđela. Nijedan engleski zdavač nije hteo da štampa ni reči od toga. U Americi je objavljivanje bilo zaustavljano četri puta. Sada, kako čujem, sprema se veliki pokret protiv štampanja ove knjige. Inicijatori su puritanci, engleski imperijalisti, irski republikanci, katolici – što je alijansa! Kad sam tako uspeo da ih ujedinim, može mi se desiti da dobijem Nobelovu nagradu za mir!

PISMO FRENKU BADŽENU

Pariz

Ja se osećam toliko prazan. Nisam čitao niti pisao literaturu više godina. Moja glava je jedino puna nekih tričarija. Nameravam da počnem knjigu u kojoj će se sukobiti ravno osamnaest različitih gledišta. Napisaću je takvim stilom koji je potpuno nepoznat u literaturi, a sa izvora legendi uzeću dovoljno da svakoj ličnosti poklonim po mit.

(Neko je rekao o meni: zovu ga pesnikom. Međutim, on izgleda najinteresantniji na madracima!) I, u stvari, takav sam. Jer kad završim posao, želim dobar, dugi mir u kome ću sasvim zaboraviti Uliksa…

S engleskog preveo Tomislav Ketig

Fotografija: Džems Džojs 1922. godine.

T. S. Eliot o Ezri Paundu

Intervju sa umetnikom je relevantan književni žanr. On nam može poetički i biografski, stvaralački i na nivou dnevnih rituala približiti pisca. U nastavku sledi odlomak iz intervjua koji je T. S. Eliot dao za magazin The Paris Review. Iz njega sam izdvojila deo koji se odnosi na intervenciju Ezre Paunda nad Eliotovom poemom Pusta zemlja.

INTERVIEWER

Do you remember the circumstances of your first meeting with Pound?

ELIOT

I think I went to call on him first. I think I made a good impression, in his little triangular sitting room in Kensington. He said, “Send me your poems.” And he wrote back, “This is as good as anything I’ve seen. Come around and have a talk about them.” Then he pushed them on Harriet Monroe, which took a little time.

INTERVIEWER

You have mentioned in print that Pound cut The Waste Land from a much larger poem into its present form. Were you benefited by his criticism of your poems in general? Did he cut other poems?

ELIOT

Yes. At that period, yes. He was a marvelous critic because he didn’t try to turn you into an imitation of himself. He tried to see what you were trying to do.

INTERVIEWER

Does the manuscript of the original, uncut Waste Land exist?

ELIOT

Don’t ask me. That’s one of the things I don’t know. It’s an unsolved mystery. I sold it to John Quinn. I also gave him a notebook of unpublished poems, because he had been kind to me in various affairs. That’s the last I heard of them. Then he died and they didn’t turn up at the sale.

INTERVIEWER

What sort of thing did Pound cut from The Waste Land? Did he cut whole sections?

ELIOT

Whole sections, yes. There was a long section about a shipwreck. I don’t know what that had to do with anything else, but it was rather inspired by the Ulysses canto in The Inferno, I think. Then there was another section which was an imitation Rape of the Lock. Pound said, “It’s no use trying to do something that somebody else has done as well as it can be done. Do something different.”

INTERVIEWER

Did the excisions change the intellectual structure of the poem?

ELIOT

No. I think it was just as structureless, only in a more futile way, in the longer version.

Full Interview

Pet pesama Ezre Paunda

UGOVOR

Sklapam ugovor sa tobom, Volte Vitmene –
Predugo sam se tebe gnušao.
Dolazim ti kao odraslo dete
Koje je imalo svojeglavog oca;
Sada sam dovoljno star da budemo prijatelji.
Ti si bio onaj što je oborio novu šumu,
A sada je vreme za rezbarenje.
Isti su nam srčika i koren –
Hajde da se trampimo.

KROTKA MAČKA

„Smiruje me kad sam među lepim ženama.
Zašto bi čovek stalno lagao o takvim stvarima?
Ponavljam:
Smiruje me razgovor sa lepim ženama
Čak i kada pričamo sve same gluposti,

Zujanje nevidljive antene
Istovremeno je podsticajno i ugodno.“

KOD PAGANIJA, 8. NOVEMBRA

U očima vrlo lepe normandijske kokote
Odjednom otkriti
Oči vrlo učenog asistenta u Britanskom muzeju.

ORTUS

Kako sam se trudio?
Kako se nisam trudio
Da joj dušu porodim,
Da tim silama prirode dam ime i središte!
Lepa je kao sunčeva svetlost i kao sok.
Ona je bezimena i neznanog porekla.
Kako sam se trudio da joj dušu rascepim
Da bih joj dao ime i oživeo je!

Sigurno da si vezana i zamršena,
Pomešana sa nerođenim silama prirode;
Voleo sam potok i senku.

Preklinjem te, započni svoj život.
Preklinjem te, nauči da kažeš „ja“
Onda kada ti postavljam pitanje;
Jer ti nisi deo, nego celina,
Nisi jedan delić, nego biće.

RONJENJE

Okupao bih se u tuđini:
Ove utehe nagomilale su se na meni, u njima se davim!
Gorim, toliko sam zagrejan za to novo,
Nove prijatelje, nova lica,
Mesta!
O, biti daleko od ovoga,
Od ovoga što je sve ono što sam želeo – da spasem to novo.

A ti,
Ljubavi, ti mnogo željena, ti za kojom sve više žudim!
Zar mi nisu odvratni svi zidovi, ulice, kamenje,
Sav mulj, sva izmaglica, sva magla,
Sve vrste saobraćaja?
Ti, preleteo bih samoga sebe kao vodu,
O, ali jako daleko od ovoga!
Od trava i niskih polja i brda
I sunca,
O, sunca, dosta!
Dalek i usamljen, među nekakvim
Tuđincima!

Preveo Milan T. Đorđević

Izvor: Poezija, časopis za poeziju i teoriju poezije, broj 19-20, Beograd, 2002.

Ezra Paund čita „Prvi kanto“

Ezra Paund

CANTO I

A onda hrupismo k brodu,
Uronismo kobilicu u valovlje, pa na božansko more, i
Digosmo jarbol i jedro na crnom brodu,
Ukrcasmo ovde, i s njima tela naša
Otežala od plača, i s vetrom u krmi
Ustremismo se s nadutim jedrilima;
Kirke, utegnute boginje, to beše plov.
Zatim posedasmo po palubi, te s vetrom u krmilu
Pod razapetim jedrom plovismo do u smiraj.
Sunce zapadu, okeanom plinuše senke,
Tad prispesmo na rub bezdanoga ponora,
Obali kimerskoj, mnogoljudnim gradovima
Pod gustotkanom maglom, koju
Ni prosjaj sunca, ni problesak zvezde
Nije sekao, i, negledana s nebesa,
Najcrnja noć tu je obvijala zlosrećne ljude.
Okean poteče unazad, mi stigosmo do mesta
Koja nam predznači Kirka.
Tu izvršiše obrede, Perimed i Euriloh,
I trgnuvši sa bedra mač
Iskopah jamu aršin u prečniku;
Za svakog mrtvog po žrtvu, prvo
Medovinu i slatko vino, vodu sa belim brašnom.
Potom dugo prizivah umrle nemoćnike;
Kako je na Itaki red, najbolje štrojenike
Za žrtvu, sve blago na lomaču,
A ovna, crnoga predvodnika, za Tiresiju samo.
Krv tamna kljuknu u jamu,
I duše iz Ereba, mrtvaci bledi, neveste,
Pa mladići, i starci što pretrpeše mnogo;
Duše umrljane suzama svežim, cure nežne,
Muškarci mnogi, vršcima kopalja probodeni,
Plen bitaka, s unesrećenim oružjem,
U neizbroju se oko mene tiskahu; bled
Povikah ljudima mojim: životinja još, i još;
Iskasapiše krdo, ovnove poklaše sabljama;
Izlismo pomast, uglas pozvasmo bogove,
Plutona moćnog, i dičnu Prozerpinu;
Potegoh uzani mač,
Odbih od sebe drske, mlitave mrtvace,
Čekajući da se Tiresija javi.
Al prvo Elpenor dođe, Elpenor, prijatelj naš,
Nepokopan, sam na prostranoj zemlji,
Udove mu ostavismo u Kirkinom domu,
Neožaljene, bez groba; drugi nas požurivaše cilj.
Žalosna duša. Zasoplje, ja zavapih:
„Elpenore, otkud ti na ovoj crnoj obali?
Dolaziš li pešice, prvi ispred mornara?“

A on će na te reči:
„Baksuzlik, i mnogo vina. Zaspah kraj Kirkina ognjišta.
Basamaci neograđeni; ja da siđem,
Omakoh se, drmnuh u neku gredu,
U potiljku puče žila, duša u Avern odlete.
Al tebe, o, Kralju, molim: na me, neoplakanog, nepokopanog,
Misli, složi mi oružje na žalu, kao odar, s natpisom:
Zlosrećni čovek, ime će mu tek doći.
U zemlju pobodi veslo, kojim sam međ druzima vitlao.“

Dođe Antikleja, koju odagnah, a onda Tiresija Tebanac,
Sa zlatnim štapom, prepoznade me, i reče:
„Opet ti? al zašto? čoveče nesrećne zvezde,
Sa bledokrvnim mrtvacima u bezradosnom kraju?
Odstupi od jame, krvav mi putir daj
Za proricanje.“

I ja ustuknuh,
A on, okrepljen krvlju, reče tad: „Odisej će se
Vratiti uprkos Neptunovoj pizmi, u mračnim ponorima
Svu družbu izgubiće.“ Tad Antikleja pristupi.
Mir prahu tvome, Dive. Mislim na Andreju Diva
In officina Wecheli, 1538, prema Homeru.
Pa zaplovi, prođe Sirene, i dalje i dalje
Do Kirke.
Venerandam,
Po Krićaninovoj reči, sa zlatnom krunom, Afrodito,
Cypri munimenta sortita est, vesela, oricalchi, s pojasom
I grudnjakom od zlata, ti, tamnih očnih kapaka,
Koja nosiš Argicidinu zlatnu granu. Tako da:

Izvor: Ezra Paund, Pesme, preveo Milovan Danojlić, BIGZ, Beograd, 1975.