Цртежи на страницама атласа

Penibético

Фернандо Висенте – Пенибетико

Фернандо Висенте је савремени шпански уметник који осликава странице атласа и на основу картографских облика асоцијативно надовезује друге облике: људско лице, тело, животиње, лобање. Атласе проналази по старинарницама, бувљацима, антикварним књижарама, у неименованим пролазима где се могу пронаћи одбачени предмети, артефакти и наследства грађанске културе. Серија његових радова под називом Атлас тема је овог текста. Посредством уметности шпанског сликара описаћу своју фасцинацију још једном формом књиге, атласом, а посредством ње и предметом, глобусом. Већ сам нагласила да у форми књиге није само литература, фикционални садржај у стиху или прози. У форми књиге су и хербаријуми, атласи, дневници, личне бележнице. Све оне, лишене фикције, за мене су биле управо обрнуто – полазиште за трансформацију стварности, за фикцију. Филм Просперове књиге Питера Гринавеја, један од мојих омиљених, предочава какве све књиге могу постојати и какве светове, форме, садржаје и агрегатна стања између својих корица могу обухватити, нарочито ако се нађу у библиотеци мага какав је Шекспиров Просперо, јунак драме Бура.

Један од првих писаца кога сам открила, који је до данас остао један од мојих омиљених, а управо употребљена реч не садржи искључиво сентименталну конотацију, био је Жил Верн. Како је ово блог посвећен уметности и путницима, Жил Верн је одувек био тема мојих размишљања о есејима са том тематиком, а његови романи разлози да сакупљам атласе и глобусе. Ево приче о њима, хронологија је прецизна. Мој први атлас био је део школског прибора, уџбеник за основну школу потребан на часовима географије. Како сам тих година читала романе  Двадесет хиљада миља под морем, Деца капетана Гранта, Пут око света за осамдесет дана, Пет недеља у балону, Авантуре капетана Хатераса, Пут у средиште Земље, Јужна звезда није ми било лако да истовремено држим две књиге у рукама. Фотокопирала сам странице атласа, нарочито оне на којима су били појединачни континенти. Исте сам залепила на зид иза врата собе, а наспрам кревета на коме сам читала, тако да је провера и анализа прочитаног могла да буде потпуна. Обележавала бих територије, повлачила линије путовања. Други атлас, обимну књигу плавих корица, добила сам за четрнаести рођендан и вишеструко сам је користила током средњошколских дана када сам књижевност Жила Верна заменила читањем магазина National Geographic. Сећање на тај период прожето је недоумицом: да ли сам заиста била толико каприциозна, као што је мој отац говорио, када сам захтевала од њега да наговори колегу из канцеларије да поручи сестри у Канади како постоји једна девојка у Србији, веома заинтересована за магазин National Geographic, тако да би било лепо уколико би она сваког месеца слала по један примерак. Још једна преокупација, чији доживљај не би био употпуњен без плавог атласа, али ни поменутог магазина, била је и серија Досије Икс посредством које сам развила страст према фото-апаратима и телескопима.

И Жил Верн, и атласи, и Национална Географија, Фокс Молдер и Дејна Скали, атласи ноћног неба, све то сам, стицајем околности, потиснула, све набројано постало је предмет за таван и, једном речју, сећање. Страст ка сакупљању глобуса је остала. У ствари, није то била, у тренутку куповине, никаква страст, већ удовољавање неиспуњеној жељи из детињства. Кад год погледам на своју колекцију од пет глобуса, углавном купљених или добијених током првих година факултета, као кора око ољуштеног воћа на сликама холандских мајстора, увија се и извија нешто на дну мог стомака. Први глобус добила сам пошто је мој деда умро. Кад год бих погледала у њега, у плаву боју океана, сетила бих се његових плавих очију. Други глобус је, заправо, глобус-лампа и он је био поклон мог друга коме такав предмет није требао. Трећи глобус купила сам сама себи у Француској, на мини бувљаку, крај неког замка. Доносећи га у Београд, после десет сати путовања, извукла сам га поломљеног из кофера. Четврти глобус купила сам пошто сам положила испит. Био је то хир у циљу олакшања стреса када је спарног јунског јутра било неподношљиво стајати на аутобуској станици, међу веома чудним људима. Kада год бих погледала ка врху ормана, тамо где су стајали сви ти глобуси, успомене по којима је била прашина, све написано би, у неразмршеном низу, било преда мном. Наша планета се пуно пута окренула за све те године, а да ја ниједном нисам окренула прстом било који од тих глобуса.Тада сам одлучила да их, уместо на таван, склоним у подрум.

Извор слика: Фернандо Висенте

Fernando Vicente,

Фернандо Висенте – Масаи

Fernando Vicente,

Фернандо Висенте – Афродита

Fernando Vicente,

Фернандо Висенте – Атлантика