Federiko Felini: „Lepota je nedostižna, i boli“

Moji filmovi nisu pravljeni od sećanja. Tvrdnja da su oni autobiografski je jednostavno rešenje. Ja sam sebi bezmalo sve izmislio; detinjstvo, ličnosti iz detinjstva, nostalgiju, snove i sećanja. To sam učinio da bih uživao u sećanju. – Federiko Felini

Rođen u Riminiju 1920. godine, gradu u kome je, po predanju, prešavši reku Rubikon, Julije Cezar izgovorio „Kocka je bačena!“. Kao reditelj debitovao je 1950. godine. Felini se u mnogim ostvarenjima približava egzistencijalističkom stanovištu Albera Kamija, a to je možda najbolje uočljivo u filmovima Dolce VitaOsam i po i Kazanova.

Felinijeva opsesija su iluzije, čovekova izgubljenost, zaokupljenost ispraznim, gubitak, opšta banalizacija svakodnevnih razgovora i radnji, prenaglašenih kroz mimiku. U moru događanja gledalac pomišlja kako je život filmskog junaka uzbudljiv i sačinjen od pregršt suštastvenih susreta, međutim, on je samo glasan.

Felini 1954. snima film Ulica za koji dobija Oskara. Tokom karijere još tri puta je dobio najveću američku filmsku nagradu: za Kabirijine noći (1957), Osam i po (1963) i Amarkord (1973). Planetarnu slavu doneo mu je Sladak život (Dolce Vita) sa Marčelom Mastrojanijem u glavnoj ulozi. Petog Oskara je dobio za životno delo.

Muzika Felinijevih filmova, koju je komponovao Nino Rota, bitan je element i neizostavni deo sveta koji reditelj stvara. O Roti je rekao sledeće:

S Ninom mogu da ostanem danima, da ga slušam kako svira na klaviru, pokušavajući tačno da odredi neki motiv, pa pročisti neku muzičku rečenicu tako da se što više podudara sa osećanjem koje želim da izrazim u tom i tom delu. Međutim, van posla ne volim da slušam muziku. Ne znam, možda je to jedna od katoličkih uslovljenosti, činjenica da me muzika rastužuje. Ispunjava me grižom savesti. Beskorisna kao svaki glas savesti, ona upozorava, ispunjava čežnjom jer govori i podseća na neku dimenziju sklada, mira, savršenstva iz kojih si isključen. Prognan. Muzika je okrutna, kao i svaka lepota ispunjava nostalgijom i tugom, a kad prestane, ne znaš kuda odlazi. Svestan si samo da je nedostižna, i da te boli. Ali, eto, ja poznajem Nina Rotu, prijatelj sam mu, on me voli, i to me nekako teši.

 

 

Na početku smo videli jedan Felinijev crtež. Reditelj je pre početka snimanja skicirao svoje junake. Jedan karikaturalan, komičan, tužan svet fizionomija pred našim očima otkriva različita lica života. Na zvaničnom sajtu reditelja – Federico Fellini – možete pogledati i ostale njegove crteže.

Isto važi i za postere njegovih ostvarenja. Odabrala sam one koji predstavljaju filmove u kojima sam ja najviše uživala. Felini je, uz Hičkoka, moj omiljeni režiser pa je ova objava jedan od načina odavanja pošte sjajnom umetniku i misliocu 20. veka. Preporučujem čitaocima da pogledaju sve filmove koji su na posterima.

Image resultImage result for amarcord fellini

Mihail Glinka: „Fantastični valcer“

 

Svako ko je gledao film „Onjegin“ rediteljke Marte Fajns seća se ove kompozicije. Muziku, koju je za film kompilirao, odabrao i komponovao bio je rediteljkin brat, Džozef Fajns. Drugi brat, Ralf, bio je u glavnoj ulozi. Muzika u filmu neodvojiva je od atmosfere, a na trenutke ona je njen graditeljski princip, kao u sceni na balu, posle Onjeginovog povratka nakon višegodišnjeg putovanja kada opet sreće Tatjanu Larinu.

Glinka je Puškinov savremenik i vršnjak. Kao što je Puškin važan za rusku književnost, tako je Glinka važan za rusku klasičnu muziku. Rođen je 1804. godine u Smolensku. Detinjstvo provodi na selu i pod uticajem bake dolazi u dodir sa muzikom koja je bila deo ruskog folklora.

Glinka se prvi put susreće sa muzikom zapadne tradicije u ranoj mladosti, tokom školovanja u Petrogradu gde je studirao violinu i klavir. Počinje da komponuje oko 1820. Jedan deo svoje mladosti provodi u Italiji. Svoju prvu operu „Život za cara“ zasnovao je na rodoljubivoj priči o jednom seljaku koji je spasao život caru po cenu sopstvenog života. Opera je nastala po njegovom povratku iz Italije i doživela je uspeh po izvođenju. Bilo je to 1836. godine.

Glinka je tvorac i opere „Ruslan i Ljudmila“. Zaplet, baziran na Puškinovoj bajci (uneo je na scenu jednu vrstu noćne more u vidu gigantske glave koja govori), bio je neprimeren za scenu i umetnik je bio primoran da komponuje partiture u komadima. Njihov sadržaj – dirljiva mešavina elemenata pronađenih u ruskoj folklornoj muzici, egzotičnog orijentalizma i groteske – riznica je i bogato nasleđe za sve kasnije ruske kompozitore.

Važnija dela su mu Život za cara (1836), Ruslan i Ljudmila (1842), Španske uvertire (1845) i Noć u Madridu (1848).