Federiko Felini: „Lepota je nedostižna, i boli“

Moji filmovi nisu pravljeni od sećanja. Tvrdnja da su oni autobiografski je jednostavno rešenje. Ja sam sebi bezmalo sve izmislio; detinjstvo, ličnosti iz detinjstva, nostalgiju, snove i sećanja. To sam učinio da bih uživao u sećanju. – Federiko Felini

Rođen u Riminiju 1920. godine, gradu u kome je, po predanju, prešavši reku Rubikon, Julije Cezar izgovorio „Kocka je bačena!“. Kao reditelj debitovao je 1950. godine. Felini se u mnogim ostvarenjima približava egzistencijalističkom stanovištu Albera Kamija, a to je možda najbolje uočljivo u filmovima Dolce VitaOsam i po i Kazanova.

Felinijeva opsesija su iluzije, čovekova izgubljenost, zaokupljenost ispraznim, gubitak, opšta banalizacija svakodnevnih razgovora i radnji, prenaglašenih kroz mimiku. U moru događanja gledalac pomišlja kako je život filmskog junaka uzbudljiv i sačinjen od pregršt suštastvenih susreta, međutim, on je samo glasan.

Felini 1954. snima film Ulica za koji dobija Oskara. Tokom karijere još tri puta je dobio najveću američku filmsku nagradu: za Kabirijine noći (1957), Osam i po (1963) i Amarkord (1973). Planetarnu slavu doneo mu je Sladak život (Dolce Vita) sa Marčelom Mastrojanijem u glavnoj ulozi. Petog Oskara je dobio za životno delo.

Muzika Felinijevih filmova, koju je komponovao Nino Rota, bitan je element i neizostavni deo sveta koji reditelj stvara. O Roti je rekao sledeće:

S Ninom mogu da ostanem danima, da ga slušam kako svira na klaviru, pokušavajući tačno da odredi neki motiv, pa pročisti neku muzičku rečenicu tako da se što više podudara sa osećanjem koje želim da izrazim u tom i tom delu. Međutim, van posla ne volim da slušam muziku. Ne znam, možda je to jedna od katoličkih uslovljenosti, činjenica da me muzika rastužuje. Ispunjava me grižom savesti. Beskorisna kao svaki glas savesti, ona upozorava, ispunjava čežnjom jer govori i podseća na neku dimenziju sklada, mira, savršenstva iz kojih si isključen. Prognan. Muzika je okrutna, kao i svaka lepota ispunjava nostalgijom i tugom, a kad prestane, ne znaš kuda odlazi. Svestan si samo da je nedostižna, i da te boli. Ali, eto, ja poznajem Nina Rotu, prijatelj sam mu, on me voli, i to me nekako teši.

 

 

Na početku smo videli jedan Felinijev crtež. Reditelj je pre početka snimanja skicirao svoje junake. Jedan karikaturalan, komičan, tužan svet fizionomija pred našim očima otkriva različita lica života. Na zvaničnom sajtu reditelja – Federico Fellini – možete pogledati i ostale njegove crteže.

Isto važi i za postere njegovih ostvarenja. Odabrala sam one koji predstavljaju filmove u kojima sam ja najviše uživala. Felini je, uz Hičkoka, moj omiljeni režiser pa je ova objava jedan od načina odavanja pošte sjajnom umetniku i misliocu 20. veka. Preporučujem čitaocima da pogledaju sve filmove koji su na posterima.

Image resultImage result for amarcord fellini

Mihail Glinka: „Fantastični valcer“

 

Svako ko je gledao film „Onjegin“ rediteljke Marte Fajns seća se ove kompozicije. Muziku, koju je za film kompilirao, odabrao i komponovao bio je rediteljkin brat, Džozef Fajns. Drugi brat, Ralf, bio je u glavnoj ulozi. Muzika u filmu neodvojiva je od atmosfere, a na trenutke ona je njen graditeljski princip, kao u sceni na balu, posle Onjeginovog povratka nakon višegodišnjeg putovanja kada opet sreće Tatjanu Larinu.

Glinka je Puškinov savremenik i vršnjak. Kao što je Puškin važan za rusku književnost, tako je Glinka važan za rusku klasičnu muziku. Rođen je 1804. godine u Smolensku. Detinjstvo provodi na selu i pod uticajem bake dolazi u dodir sa muzikom koja je bila deo ruskog folklora.

Glinka se prvi put susreće sa muzikom zapadne tradicije u ranoj mladosti, tokom školovanja u Petrogradu gde je studirao violinu i klavir. Počinje da komponuje oko 1820. Jedan deo svoje mladosti provodi u Italiji. Svoju prvu operu „Život za cara“ zasnovao je na rodoljubivoj priči o jednom seljaku koji je spasao život caru po cenu sopstvenog života. Opera je nastala po njegovom povratku iz Italije i doživela je uspeh po izvođenju. Bilo je to 1836. godine.

Glinka je tvorac i opere „Ruslan i Ljudmila“. Zaplet, baziran na Puškinovoj bajci (uneo je na scenu jednu vrstu noćne more u vidu gigantske glave koja govori), bio je neprimeren za scenu i umetnik je bio primoran da komponuje partiture u komadima. Njihov sadržaj – dirljiva mešavina elemenata pronađenih u ruskoj folklornoj muzici, egzotičnog orijentalizma i groteske – riznica je i bogato nasleđe za sve kasnije ruske kompozitore.

Važnija dela su mu Život za cara (1836), Ruslan i Ljudmila (1842), Španske uvertire (1845) i Noć u Madridu (1848).

Filmska muzika na blogu A . A . A

kolaz

Odlučila sam da objavim nekoliko postova koji se tiču filmske muzike. Na neki način, muzika nije tek pozadinski element filmova već, mislim, ima i značenje koje je u vezi, ako ne sa radnjom, a ono pak sa atmosferom samog filma (radnja je ono što je na površini i što ne mora nužno biti najvažniji element, ali jeste primarno očekivanje gledalaca, čini se). Muzika koja kreira atmosferu, to mi je naročito bilo važno.

Ali, i pre ove, važnost je, za mene, pre svega, u sferi estetskog. Nijedan od filmova koje sam u okviru ove teme navela nije tu slučajno ili zato što se uklapa u neku prethodnu zadatost. Takođe, ovde i nije reč o filmovima već o muzici. Takođe, nije reč o rediteljima već o kompozitorima. Mnogi od ovih filmova ostavili su pomalo vizuelni, a pomalo intelektualni utisak, ali sve u svemu, nijedan od njih nije remek-delo.

Tri filma se izdvajaju: „Devojka sa bisernom minđušom“ (osim muzike, fotografija opčinjava, kao i sporost, izvesna vremenska nenametljivost, apstraktna stanja koja ne bih umela dodatno da elaboriram, ali sam ih osetila), „Onjegin“ (osim muzike, dobra gluma i prostori – bilo eksterijeri, bilo enterijeri – koji podvlače prazninu) i, najzad, film „Čudesna sudbina Amelije Pulen“. Ne znam šta bih povodom njega mogla više da uočim osim – lep.

Pored Jana Tirsena, tu su još i Alexandre Desplait, Klint Mansel, Džejms Horner (koga sam otkrila još dok sam kao dete gledala „Titanik“ – muzika je tu, bar u mom doživljaju, odigrala ključnu ulogu), Javier Navarette (muzika za potpuno nezapažen film „Cracks“ je od svih ponuđenih moja omiljena), Dario Marineli, Tomas Njuman i, najzad, Magnus Fajns, brat rediteljke Marte i glumca Ralfa koji je komponovao kao da je iz 19. veka.

Klasična muzika mi je oduvek bila bitna, a postoji dosta klasično obrazovanih pijanista i umetnika koji su komponovali muziku za filmska ostvarenja. Od pre par godina intezivno pratim šta pomenuti kompozitori rade i njihove note, prepoznatljivo, odzvanjaju i u drugim filmovima, koje ovde nisam pomenula, a koje vredi ispratiti. Postoji na sajtu 8 tracks mnogo plejlista na ovu temu, ali se koriste u svrhu učenja i relaksacije.

To ovde nije bila namera. Dakako, nije postojala ni suprotna namera – slušaoca uznemiriti ili dekocentrisati. To nije cilj Muzike, miljenice helikonskih muza. Jednostavno, treba obratiti pažnju na note i njihov estetski potencijal koji, oduvek, ima afiniteta ka prekoračenju svakodnevnog iskustva. Muzika izmešta iz sveta poznatog i očekivanog, ona podstiče apstraktne asocijacije, a i svedoči da su reči ponekad – pisane ili izgovorene – krajnje precenjene.

Preporuke:

Čudesna sudbina Amelije Pulen, kompozicija „Sur le fil“, kompozitor Yann Tiersen.
Cracks, kompozicija „Fiamma’s Theme“, kompozitor Javier Navarette.
Black Swan, kompozicija „A New Swan Queen“, kompozitor Clint Mansell.
Girl With a Pearl Earing, kompozicija Griet’s Theme“, kompozitor Alexandre Desplat.
Onegin, kompozicije „Onegin’s Theme“, „La Nouvelle Heloise“, „St. Petersburg Polonaise“, kompozitor Magnus Fieness.
Atonement, kompozicija „Briony“, „Two Figures by a Fountain“, kompozitor Dario Marinelli.
White Oleander, kompozicija „Plain Denim Dress“, kompozitor Thomas Newman.
Titanic, kompozicija „Distant Memories“, kompozitor James Horner.

Želim da napomenem da ovim izborom  spisak filmske muzike nije iscrpen i da će nastavaka u pravcu ove teme biti u nekom narednom periodu. Za lakše snalaženje u pogledu ove teme na blogu A . A . A možete pogledati oznaku Filmska muzika.

Arsen Dedić: Glazbeni motiv iz televizijskog filma „Glembajevi“

 

Jedan od najvećih utisaka dokumentarnog filma o Arsenu Dediću „Moj zanat“ jeste ova kompozicija, kao i izjava Miroslava Krleže o terasi jednog zagrebačkog hotela za koju je tvrdio (a Arsen Dedić nam ju kroz film preneo) da se upravo na njenom tlu Evropa i Balkan sastaju i – rastaju. Predivno muzičko delo koje je kantautoe komponovao za televizijski film Glembajevi.

Утицај Вилијама Блејка на поп културу 20. века

William Blake - The Marriage of Heaven and Hell, 1790 -1793.

Вилијам Блејк, Венчање неба и пакла, 1790 -1793.

The ancient tradition that the world will be consumed in fire at the end of 6,000 years is true, as I’ve heard in hell.  The whole creation will be consumed, and appear infinite, and holy, where as it now appears finite and corrupt.  This will come to pass by an improvement of sensual enjoyment. If the doors of perception were cleansed, everything would appear to man as it is, infinite. 

Стваралачки духови с лакоћом успевају да преброде време и простор, а тако је било у случају енглеског песника Вилијама Блејка, америчког песника и фронтмена групе The Doors Џима Морисона и америчког редитеља Џима Џармуша. О утицају Вилијама Блејка на поетске визије Џима Морисона и филм Dead Man Џима Џармуша, писао је Зоран Пауновић.

Као да је у свом растерећеном лутању кроз време и простор Блејк посејао своје трагове – за оне који ће умети да их пронађу – на неким с разлогом одабраним местима, онима у којима је скривена праисконски целовита и праисконски једноставна мудрост, какву је у стиховима ваљда само он успевао да дотакне. Тридесетак година после Морисона, на те је трагове налетео и Џим Џармуш, који је, изгледа, такође био изненађен оним што је Блејк као наук могао да понуди и читаоцима израслим из кратких панталона. Орлови губе време – сазнајемо из Блејкових паклених пословица – онда када покушавају да нешто науче од врана: орлови треба да уче од орлова, поручује Блејк овом изреком прожетом сасвим индијанском метафориком, и то од орлова који се неће, као албатроси, спотицати о сопствена незграпна крила. Страшну симетрију Блејковог тигра (или орла, свеједно) спознао је, дакле, у једном тренутку и Џим Џармуш. Тако је Блејково присуство у његовом филму постало нешто много веће од необавезне скупине ерудитских пошалица; у тим се блејковским референцама заправо огледа смисао читаве приче. *

Додатак Блејковом утицају на поп културу 20. века је и приложени видео о коме нисам успела да пронађем детаљније информације. Аутор видеа са Блејковим култом комбинује култ поп хероја 20. века: Џима Морисона и Ијана Кертиса, фронтмене група The Doors и Joy Division. Ту је, наравно, и Боб Дилен.