Federiko Felini: „Lepota je nedostižna, i boli“

Moji filmovi nisu pravljeni od sećanja. Tvrdnja da su oni autobiografski je jednostavno rešenje. Ja sam sebi bezmalo sve izmislio; detinjstvo, ličnosti iz detinjstva, nostalgiju, snove i sećanja. To sam učinio da bih uživao u sećanju. – Federiko Felini

Rođen u Riminiju 1920. godine, gradu u kome je, po predanju, prešavši reku Rubikon, Julije Cezar izgovorio „Kocka je bačena!“. Kao reditelj debitovao je 1950. godine. Felini se u mnogim ostvarenjima približava egzistencijalističkom stanovištu Albera Kamija, a to je možda najbolje uočljivo u filmovima Dolce VitaOsam i po i Kazanova.

Felinijeva opsesija su iluzije, čovekova izgubljenost, zaokupljenost ispraznim, gubitak, opšta banalizacija svakodnevnih razgovora i radnji, prenaglašenih kroz mimiku. U moru događanja gledalac pomišlja kako je život filmskog junaka uzbudljiv i sačinjen od pregršt suštastvenih susreta, međutim, on je samo glasan.

Felini 1954. snima film Ulica za koji dobija Oskara. Tokom karijere još tri puta je dobio najveću američku filmsku nagradu: za Kabirijine noći (1957), Osam i po (1963) i Amarkord (1973). Planetarnu slavu doneo mu je Sladak život (Dolce Vita) sa Marčelom Mastrojanijem u glavnoj ulozi. Petog Oskara je dobio za životno delo.

Muzika Felinijevih filmova, koju je komponovao Nino Rota, bitan je element i neizostavni deo sveta koji reditelj stvara. O Roti je rekao sledeće:

S Ninom mogu da ostanem danima, da ga slušam kako svira na klaviru, pokušavajući tačno da odredi neki motiv, pa pročisti neku muzičku rečenicu tako da se što više podudara sa osećanjem koje želim da izrazim u tom i tom delu. Međutim, van posla ne volim da slušam muziku. Ne znam, možda je to jedna od katoličkih uslovljenosti, činjenica da me muzika rastužuje. Ispunjava me grižom savesti. Beskorisna kao svaki glas savesti, ona upozorava, ispunjava čežnjom jer govori i podseća na neku dimenziju sklada, mira, savršenstva iz kojih si isključen. Prognan. Muzika je okrutna, kao i svaka lepota ispunjava nostalgijom i tugom, a kad prestane, ne znaš kuda odlazi. Svestan si samo da je nedostižna, i da te boli. Ali, eto, ja poznajem Nina Rotu, prijatelj sam mu, on me voli, i to me nekako teši.

 

 

Na početku smo videli jedan Felinijev crtež. Reditelj je pre početka snimanja skicirao svoje junake. Jedan karikaturalan, komičan, tužan svet fizionomija pred našim očima otkriva različita lica života. Na zvaničnom sajtu reditelja – Federico Fellini – možete pogledati i ostale njegove crteže.

Isto važi i za postere njegovih ostvarenja. Odabrala sam one koji predstavljaju filmove u kojima sam ja najviše uživala. Felini je, uz Hičkoka, moj omiljeni režiser pa je ova objava jedan od načina odavanja pošte sjajnom umetniku i misliocu 20. veka. Preporučujem čitaocima da pogledaju sve filmove koji su na posterima.

Image resultImage result for amarcord fellini

O uticaju muzike na ljudsku dušu

 

Ništa nije tako svojstveno ljudskoj prirodi kao opuštanje uz prijatne muzičke lestvice, a napetost uz suprotne ovima, i to se ne odnosi samo na pojedine temperamente ili pojedine dobi, nego se uticaj muzičkih lestvica rasprostire na sve temperamente i dotiče osećaje i dece i mladih ljudi i starih čak, i to tako prirodno, na neki spontani način, da ne može biti ni jedne jedine dobi koja bi bila lišena uživanja u lepoj melodiji. Otuda je i moguće shvatiti zašto Platon nije bez razloga rekao da je muzičko sazvučje učinilo dušu sveta skladnom celinom. Tako onim što je u nama skladno povezano i uređeno osećamo ono što je u zvucima sređeno i skladno povezano i time uživamo i shvatamo da smo sami uobličeni prema istoj takvoj sličnosti. Sličnost je, naime, prijateljska, a različitost mrska i protivnička.

Citat: Boetije (480-526), „Osnovi muzike“ (odlomak)

Muzika: David Lang, „I Lie“. Kompozicija je korišćena u filmu „Velika lepota“ reditelja Paola Sorentina.

Muzika iz filma „Horisti“ i maštarije o putovanju

 

Muzika omogućava da se probiju vreme i prostor. Slušajući ovu kompoziciju ja vidim neki bicikl koji uskim ulicama ide nizbrdo, nebitno je ko sedi na njemu, recimo da je u pitanju jedan posleratni provincijski gradić, jedno sunčano jutro, mada prohladno, i recimo da je osoba na bicikli krenula do pijace. Da li je to dečak koji je krenuo mami da kupi čokoladu za kuvanje, domaćica kojoj treba brokoli, deka koji ide da posmatra partiju šaha.. to nije bitno. Bitan je tanak sloj vazduha koji oseća po licu, zraci sunca, mehuri što plutaju između lišća ružinog grma ili senka od ograde koja treperi na hladnom betonu ulice.

Inače, nisam gledala ovaj film, stoga, upravo opisano, i u duhu doživljeno, nije inspirisano filmom, već kompozicijom. Osim slika koje u meni stvara, ovaj hor me, iznova, uverava da je Zapadna (evropska) umetnička tradicija, ovoga puta oličena u horu dečaka, samo jednoj od njenih mnogobrojnih lepota, ipak (verujem da ću razočarati mnoge), nešto najbolje što je ovom svetu dato. Takođe, podstiče me da putujem, da putujem, da putujem. Dva puta u godini po tri nedelje, nema potrebe više od toga, da sednem u voz, da ni sama ne znam gde ću, dok ne dođem do šaltera za kupovinu karata, i samo krenem.

Glinka: „Valcer Fantazije“

 

Svako ko je gledao film „Onjegin“ rediteljke Marte Fajns seća se ove kompozicije. Muziku, koju je za film kompilirao, odabrao i komponovao bio je rediteljkin brat, Džozef Fajns. Drugi brat, Ralf, bio je u glavnoj ulozi. Muzika u filmu neodvojiva je od atmosfere, a na trenutke ona je njen graditeljski princip.

Filmska muzika na blogu A . A . A

M. I. Glinka (1804-1857)

Waltz Fantasia (Valse Fantaisie, Waltz Fantasy) (1856)
Глинка. Вальс Фантазия.

USSR Symphony Orchestra
Cond.: Evegeny Svetlanov
Recorded in 1968.

Filmska muzika na blogu A . A . A

kolaz

Odlučila sam da objavim nekoliko postova koji se tiču filmske muzike. Na neki način, muzika nije tek pozadinski element filmova već, mislim, ima i značenje koje je u vezi, ako ne sa radnjom, a ono pak sa atmosferom samog filma (radnja je ono što je na površini i što ne mora nužno biti najvažniji element, ali jeste primarno očekivanje gledalaca, čini se). Muzika koja kreira atmosferu, to mi je naročito bilo važno.

Ali, i pre ove, važnost je, za mene, pre svega, u sferi estetskog. Nijedan od filmova koje sam u okviru ove teme navela nije tu slučajno ili zato što se uklapa u neku prethodnu zadatost. Takođe, ovde i nije reč o filmovima već o muzici. Takođe, nije reč o rediteljima već o kompozitorima. Mnogi od ovih filmova ostavili su pomalo vizuelni, a pomalo intelektualni utisak, ali sve u svemu, nijedan od njih nije remek-delo.

Tri filma se izdvajaju: „Devojka sa bisernom minđušom“ (osim muzike, fotografija opčinjava, kao i sporost, izvesna vremenska nenametljivost, apstraktna stanja koja ne bih umela dodatno da elaboriram, ali sam ih osetila), „Onjegin“ (osim muzike, dobra gluma i prostori – bilo eksterijeri, bilo enterijeri – koji podvlače prazninu) i, najzad, film „Čudesna sudbina Amelije Pulen“. Ne znam šta bih povodom njega mogla više da uočim osim – lep.

Pored Jana Tirsena, tu su još i Alexandre Desplait, Klint Mansel, Džejms Horner (koga sam otkrila još dok sam kao dete gledala „Titanik“ – muzika je tu, bar u mom doživljaju, odigrala ključnu ulogu), Javier Navarette (muzika za potpuno nezapažen film „Cracks“ je od svih ponuđenih moja omiljena), Dario Marineli, Tomas Njuman i, najzad, Magnus Fajns, brat rediteljke Marte i glumca Ralfa koji je komponovao kao da je iz 19. veka.

Klasična muzika mi je oduvek bila bitna, a postoji dosta klasično obrazovanih pijanista i umetnika koji su komponovali muziku za filmska ostvarenja. Od pre par godina intezivno pratim šta pomenuti kompozitori rade i njihove note, prepoznatljivo, odzvanjaju i u drugim filmovima, koje ovde nisam pomenula, a koje vredi ispratiti. Postoji na sajtu 8 tracks mnogo plejlista na ovu temu, ali se koriste u svrhu učenja i relaksacije.

To ovde nije bila namera. Dakako, nije postojala ni suprotna namera – slušaoca uznemiriti ili dekocentrisati. To nije cilj Muzike, miljenice helikonskih muza. Jednostavno, treba obratiti pažnju na note i njihov estetski potencijal koji, oduvek, ima afiniteta ka prekoračenju svakodnevnog iskustva. Muzika izmešta iz sveta poznatog i očekivanog, ona podstiče apstraktne asocijacije, a i svedoči da su reči ponekad – pisane ili izgovorene – krajnje precenjene.

Preporuke:

„Čudesna sudbina Amelije Pulen“, kompozicija „Sur le fil“, kompozitor Yann Tiersen.
Cracks“, kompozicija „Fiamma’s Theme“, kompozitor Javier Navarette.
Black Swan“, kompozicija „A New Swan Queen“, kompozitor Clint Mansell.
Girl With a Pearl Earing“, kompozicija Griet’s Theme“, kompozitor Alexandre Desplat.
Onegin“, kompozicije „Onegin’s Theme“, „La Nouvelle Heloise“, „St. Petersburg Polonaise“, kompozitor Magnus Fieness.
Atonement“, kompozicija „Briony“, „Two Figures by a Fountain“, kompozitor Dario Marinelli.
White Oleander“, kompozicija „Plain Denim Dress“, kompozitor Thomas Newman.
Titanic“, kompozicija „Distant Memories“, kompozitor James Horner.

Želim da napomenem da ovim izborom  spisak filmske muzike nije iscrpen i da će nastavaka u pravcu ove teme biti u nekom narednom periodu. Za lakše snalaženje u pogledu ove teme na blogu A . A . A možete pogledati oznaku Filmska muzika.

Dve kompozicije Filipa Glasa

Ovako se sve završava. Smrću. Ali, pre toga je život. Skriven ispod bla, bla, bla… Sve je naslagano ispod brbljanja i galame. Tišina i osećajnost. Osećanja i strah. Sićušne, nestalne iskre lepote. A onda beda i nesreća čovečanstva. Sve skriveno ispod maske zbunjenosti postojanja na svetu. Bla, bla, bla …

Citirani redovi pojavljuju se pri kraju filma „Velika lepota“ italijanskog reditelja Paola Sorentina. Neobično, ali podsetili su me na ovu kompoziciju, a možda su impresija i asocijativni tok bili obrnuti. Teško je to sada razlučiti.

Pomenuti film ima svoju muziku, po sebi remek delo. Glasova kompozicija, takođe, deo je filma „Sati“, za koji je on komponovao izvrsne note. Ipak ukrstila sam ih jer me neprestano melanholična Glasova muzika podseća na rezignirane, a opet poetične redove.

Pojavljuje se i u filmu „Sati“, baš kao i ovde, jedna opaska o prolaznosti vremena, u stvari, vreme to su sati, od kojih je, poput pačvorka, sazdan ljudski život. Ne od godina, od sati. Njihovo ponavljanje podudarno je sa stalnom repeticijom nota u Glasovoj muzici, doprinoseći na taj način izvesnoj nelagodi. Raspoloženje biva, poput žrtve, prineto.

Je li to stvaralačka ili razaralačka melanholija? Oba filma pitanje ostavljaju nedovršenim. Tako je i sa nedorečenim utiskom slušaoca koga note obuzimaju poput vode koja buja, ostavljajući ga da lebdi, sve dok mu ne pređe preko glave. Onda, on se davi ili, čak i ako ume da pliva, bira da roni.

 

U muzici nalazim snagu, slabost i bol, tri stihije.
Četvrta nema imena.

Ovi stihovi Adama Zagajevskog asocijacija su na nešto raniju Glasovu kompoziciju koja je sa albuma „Passages“, objavljenog 1990. godine. Ceo album je bio rezultat muzičke saradnje Filipa Glasa i Ravi Šankara. U pitanju je kombinacija muzičkog nasleđa Indije i minimalističkog zvuka savremenog američkog kompozitora.

Kompilacija filmske muzike: „A Certain Light“

 

Izvesna svetlost je inspirativna, naročito u praznim sobama. Šta bi ona mogla da bude? Apstrakcija, baš kao i misao koja se rađa (svi slikari koji su pokušali predstaviti misao završili bi okarakterisani kao apstraktni, ali to nije bio slučaj sa kompozitorima). Svetlost i njena kretanja po podu i po zidu. Tišina. Davanja sećanjima primat nad činjenicama. Prošlo vreme. Eto, to je ova kompliacija sastavljena od kompozicija klasične muzike korišćene u filmovima koji su nedavno snimljeni.

SPISAK KOMPOZICIJA:

Javier Navarette: „Fiamma’s Theme“
Alexandre Desplait: „Coco and Boy“
Yann Tiersen: „Sur le Fil“
Yann Tiersen: „La Valse d’ Amelle“
John Williams: „Schindler’s List Soundtrack“
Shigeru Umebayashi: „Yumeji’s Theme“
Yann Tiersen: „Summer ’78“
Nicholas Hooper: „In Noctem“
Dario Marianelli: „Rescue Me“
James Horner: „Distant Memories“
Michael Galasso: „Angor Wat Theme“
Elliot Goldenthal: „Burning Bed“
Philip Glass: „Morning Passages“
James Horner: „Rose“
Michael Galasso: „In the Mood for Love“
Clint Mansell: „The Double“
Clint Mansell: „Power, Seduction, Cries“
Domenico Scarlatti. „Marie Antoinette Soundtrack“
Danny Elfman: „Alice’s Theme“
Wojciech Kilar: „The Portrait of a Lady Soundtrack“

Kompilacija filmske muzike: „Music for the Silent Room“

 

Prošlo je skoro tri godine od kako sam prvi put sastavila i objavila ovu kompilaciju filmske (klasične) muzike na internet radio stanici 8tracks. Nazvala sam je „Muzika za tihu sobu“ jer ako nešto volim to je tišina. Muzika nije izraz tišine, ali kao što je Haksli već napisao, ono najuzvišenije kod muzike jesu odsutne note iliti praznina zvuka. Prazninu, zvukovnu i prostornu predstavljao je i Vilhem Hamershoi na svojim slikama pa sam stoga i odabrala njegovu sliku kao naslovnu stranu kompilacije.

SPISAK KOMPOZICIJA:

Javier Navarette: „School“
Elliot Goldenthal: „Still Life“
Yann Tiersen: „Elre“
Clint Mansell: „Lux Aeterna“
Nino Rota: „Godfather“
Ennio Morricone: „Ecstasy of Gold“
Bernard Hermann: „Prelude“
Wojcieh Kilar: „My Life Before Me“
Alexandre Desplait: „Griet’s Theme“
Clint Mansell: „A Swan Song (Song for Nina)“
Vangelis: „La Pettite Fille de la Mer“
Dustin O’Halloran: „Opus 36“
Sergei Rachmaninof: „Shine Soundtrack“
Dario Marianelli: „Two Figures by Fountain“
Philip Glass: „The Kiss“
Wojcieh Kilar: „Love Remains“
John Williams: „Becoming a Geisha“
Yann Tiersen: Unknown
John Williams: „Sayri’s Theme“

Arsen Dedić: Glazbeni motiv iz televizijskog filma „Glembajevi“

 

Jedan od najvećih utisaka dokumentarnog filma o Arsenu Dediću „Moj zanat“ jeste ova kompozicija, kao i izjava Miroslava Krleže o terasi jednog zagrebačkog hotela za koju je tvrdio (a Arsen Dedić nam ju kroz film preneo) da se upravo na njenom tlu Evropa i Balkan sastaju i – rastaju. Predivno muzičko delo koje je kantautoe komponovao za televizijski film Glembajevi.

Uticaj Vilijama Blejka

William Blake - The Marriage of Heaven and Hell, 1790 -1793.

William Blake – The Marriage of Heaven and Hell, 1790 -1793.

The ancient tradition that the world will be consumed in fire at the end of 6,000 years is true, as I’ve heard in hell.  The whole creation will be consumed, and appear infinite, and holy, where as it now appears finite and corrupt.  This will come to pass by an improvement of sensual enjoyment. If the doors of perception were cleansed, everything would appear to man as it is, infinite.

Stvaralački duhovi s lakoćom uspevaju da prebrode vreme i prostor, a tako je bilo u slučaju engleskog pesnika Vilijama Blejka, američkog pesnika i frontmena grupe The Doors Džima Morisona i američkog reditelja Džima Džarmuša. O uticaju Vilijama Blejka na poetske vizije Džima Morisona i film Dead Man Džima Džarmuša, pisao je Zoran Paunović.

Kao da je u svom rasterećenom lutanju kroz vreme i prostor Blejk posejao svoje tragove – za one koji će umeti da ih pronađu – na nekim s razlogom odabranim mestima, onima u kojima je skrivena praiskonski celovita i praiskonski jednostavna mudrost, kakvu je u stihovima valjda samo on uspevao da dotakne. Tridesetak godina posle Morisona, na te je tragove naleteo i Džim Džarmuš, koji je, izgleda, takođe bio iznenađen onim što je Blejk kao nauk mogao da ponudi i čitaocima izraslim iz kratkih pantalona. Orlovi gube vreme – saznajemo iz Blejkovih paklenih poslovica – onda kada pokušavaju da nešto nauče od vrana: orlovi treba da uče od orlova, poručuje Blejk ovom izrekom prožetom sasvim indijanskom metaforikom, i to od orlova koji se neće, kao albatrosi, spoticati o sopstvena nezgrapna krila. Strašnu simetriju Blejkovog tigra (ili orla, svejedno) spoznao je, dakle, u jednom trenutku i Džim Džarmuš. Tako je Blejkovo prisustvo u njegovom filmu postalo nešto mnogo veće od neobavezne skupine eruditskih pošalica; u tim se blejkovskim referencama zapravo ogleda smisao čitave priče.

Nisam uspela da pronađem detaljnije informacije o ovom video radu koji sa Blejkovim kultom kombinuje kult pop heroja 20. veka: Džima Morisona i Ijana Kertisa, frontmena grupa The Doors i Joy Division. Tu je, naravno, i Bob Dilen. Dodatak Blejkovom uticaju na pop kulturu 20. veka.