Ekspresionističke vizije Georga Trakla i Franca Marka

Plavi golubi
noću piju ledeni znoj
što se sliva Elisu s kristalnog čela.

Ekspresionizam, pravac u slikarstvu i književnosti prožet vizijama, fantazmagoričnim zanosima pojedinca u susretu sa prirodom, ratom, bolom, religioznim iskušenjima, strahovima i, najzad, ljubavlju, često je pominjan na ovom mestu.

Od Franca Kafke do Franca Marka životinje su poseban element umetničkih dela ekspresionizma. Njih možemo videti i na razglednicama koje je Mark upućivao  Albertu Blohu, Kandinskom, Ernstu Hekelu, Elzi Lasker-Šiler i Paulu Kleu.

Boja u ekspresionizmu vrišti, istrzan pokret četkice, oštar zamah ruke, nalik zvezdanoj oluji pozivaju nas da priđemo bliže. Pejsaži su pojavnost zamenjena vizijom, izraz je raskinut, on muca. Analogije su dobri demoni otkrivanja, otuda Trakl.

Poljske puteve kojima u suton hoda lirski subjekt Traklove poezije opisani su impresionistički, baš kao što i Franc Mark slika životinje bojama koje im nisu svojstvene: krava nije žuta, a ni plava. Očajavao je što se seljacima njegove slike nisu dopadale.

Moramo naučiti njihov jezik da bismo ih razumeli. Njihov jezik uči se posmatranjem  slika i čitanjem poezije. Trakl je romantičar, sa povišenom temperaturom. Vrućica njegovog duha prinosi pred nas San i pomračenje, punu harmonije boja i zvukova.

*

Ponekad se sećao svog detinjstva, prepunog bolesti, užasa, mraka, ćutljivih igara u zvezdanoj bašti, ili kako je hranio pacove u sumračnom dvorištu. Iz plavog ogledala izlazila je vitka prilika sestre i on se kao mrtav stropoštavao u tminu. Noću su mu se usta rastvarala poput crvenog ploda i zvezde bi zasjale nad njegovom nemom tugom. Snovi su mu ispunjavali stari dom otaca. Uveče je rado išao po zapuštenom groblju, ili bi u sumračnoj mrtvačnici gledao leševe, zelene mrlje truljenja na njihovim lepim rukama. Pred vratnicama manastira molio je za komad hleba; senka jednog vranca iskrsnu iz mraka i uplaši ga. Kad bi ležao u svojoj hladnoj postelji, spopadale bi ga neizrecive suze. Ali nije bilo nikoga ko bi stavio šaku na njegovo čelo. Kad bi naišla jesen, šetao je, vidovnjak, po smeđem porečju. O, časovi divljeg ushićenja, večeri kraj zelene reke, lov. O, duša koja je tiho pevala pesmu požutele trske; plamena pobožnost. Tiho je i dugo ostajao zagledan u zvezdane žablje oči, rukama punim jeze pipao svežinu staroga kamena i tumačio dostojanstveno predanje plavoga kladenca. O, srebrne ribe i plodovi što su padali sa bogaljastog drveća. Akordi njegovih koraka prožimali su ga ponosom i preziranjem ljudi. Vraćajući se kući naišao je na jedan nenastanjen zamak. Rušni bogovi stajali su u bašti, tugujući kroz veče. A njemu se činilo: ovde sam živeo zaboravljenih godina. Horal sa orgulja pročeo ga je božanskom jezom. Ali u tamnoj pećini provodio je svoje dane, lagao i krao i skrivao se, rasplamsali vuk, od belog majčinog lica. O, onaj čas kada je okamenjenih usta klonuo u zvezdanoj bašti, kad ga je natkrilila senka ubice. Purpurna čela otišao je u močvar i Božiji gnev je kažnjavao njegova metalna ramena; o, breze u oluji, tamno zverje što se klonilo njegovih pomračenih staza. Mržnja mu je sažizala srce, sladostrašće, dok je u zelenom letnjem vrtu vršio nasilje nad ćutljivim detetom i u blistavom licu prepoznavao svoje, pomračeno. Avaj, ono veče kraj prozora kad je iz purpurnog cveća iskoračio sivkast kostur, kad se pojavila smrt. O, vi kule i zvona; i noćne senke padoše, skamenjene, na njega.

GEORG TRAKL

Rođen u Salcburgu, 3. februara 1887. godine. Prvu pesmu objavljuje 1908. godine u „Salcburškim narodnim novinama“. Iste godine polaže pripravnički ispit iz apotekarske struke. Počinje da studira farmaciju u Beču. Jula 1910. polaže završne ispite i dobija titulu magistra. Posle završenog vojnog roka radi kao apotekarski pomoćnik u apoteci „Kod belog anđela“ u Salcburgu. Počinje da objavljuje u časopisu „Brener“. Tokom 1913. živi u Salcburgu, Insbruku i Beču. Krajem jula se pojavljuje njegova prva zbirka, Pesme. U avgustu provodi desetak dana u Veneciji. Po početku Prvog svetskog rata biva prebačen na Ruski front, u Galiciju. Pokušava samoubistvo i biva hospitalizovan radi posmatranja njegovog duševnog stanja. Trećeg novembra 1914. umire od trovanja kokainom. Njegova druga zbirka, Sebastijan u snu, izlazi 1915. godine.

FRANC MARK

Rođen u Minhenu, 8. februara 1880. godine. Isprva je želeo da studira teologiju ali su ga dva putovanja u Pariz, prvo 1903, drugo 1907. godine okrenula ka umetnosti. Osniva časopis Plavi jahač, po kome je ceo likovni pokret, kasnije, dobio ime. Plava je bila Markova omiljena boja, a Kandinski je u to vreme često crtao jahače. Prvi svetski rat provodi u borbenim redovima, kao konjanik u nemačkoj vojsci. Poginuo je 1916. godine. Njegovo delo obiluje prikazima životinja koje nisu samo sentimentalne, već su pune tenzije, dinamike, kolorita i slutnje. Boje su njihov glavni element, one ne korespondiraju ni na koji način sa realnošću već su simbolične (krava je žuta jer je to boja radosti, konj je plav jer je plava boja muškosti). Geometrijski uticaj je na njima izražen. Mark je verovao da životinje poseduju pobožnost koju su ljudi izgubili. O tome je pisao 1915. godine: „Ljudi sa njihovim nedostatkom pobožnosti, posebno muškarci, nikada nisu dotakli moja prava osećanja, ali životinje sa svojim netaknutim osećanjem života probudile su sve što je bilo dobro u meni.“

Izvor: Georg Trakl, Izabrane pesme, odabrao i preveo Branimir Živojinović, SKZ, Beograd, 1990.

Slike: I. B. Tauris

Two CatsThree Horses in landscape with Houses