Ekspresionističke vizije Georga Trakla i Franca Marka

Plavi golubi
noću piju ledeni znoj
što se sliva Elisu s kristalnog čela.

Ekspresionizam, pravac u slikarstvu i književnosti prožet vizijama, fantazmagoričnim zanosima pojedinca u susretu sa prirodom, ratom, bolom, religioznim iskušenjima, strahovima i, najzad, ljubavlju, često je pominjan na ovom mestu.

Od Franca Kafke do Franca Marka životinje su poseban element umetničkih dela ekspresionizma. Njih možemo videti i na razglednicama koje je Mark upućivao  Albertu Blohu, Kandinskom, Ernstu Hekelu, Elzi Lasker-Šiler i Paulu Kleu.

Boja u ekspresionizmu vrišti, istrzan pokret četkice, oštar zamah ruke, nalik zvezdanoj oluji pozivaju nas da priđemo bliže. Pejsaži su pojavnost zamenjena vizijom, izraz je raskinut, on muca. Analogije su dobri demoni otkrivanja, otuda Trakl.

Poljske puteve kojima u suton hoda lirski subjekt Traklove poezije opisani su impresionistički, baš kao što i Franc Mark slika životinje bojama koje im nisu svojstvene: krava nije žuta, a ni plava. Očajavao je što se seljacima njegove slike nisu dopadale.

Moramo naučiti njihov jezik da bismo ih razumeli. Njihov jezik uči se posmatranjem  slika i čitanjem poezije. Trakl je romantičar, sa povišenom temperaturom. Vrućica njegovog duha prinosi pred nas San i pomračenje, punu harmonije boja i zvukova.

*

Ponekad se sećao svog detinjstva, prepunog bolesti, užasa, mraka, ćutljivih igara u zvezdanoj bašti, ili kako je hranio pacove u sumračnom dvorištu. Iz plavog ogledala izlazila je vitka prilika sestre i on se kao mrtav stropoštavao u tminu. Noću su mu se usta rastvarala poput crvenog ploda i zvezde bi zasjale nad njegovom nemom tugom. Snovi su mu ispunjavali stari dom otaca. Uveče je rado išao po zapuštenom groblju, ili bi u sumračnoj mrtvačnici gledao leševe, zelene mrlje truljenja na njihovim lepim rukama. Pred vratnicama manastira molio je za komad hleba; senka jednog vranca iskrsnu iz mraka i uplaši ga. Kad bi ležao u svojoj hladnoj postelji, spopadale bi ga neizrecive suze. Ali nije bilo nikoga ko bi stavio šaku na njegovo čelo. Kad bi naišla jesen, šetao je, vidovnjak, po smeđem porečju. O, časovi divljeg ushićenja, večeri kraj zelene reke, lov. O, duša koja je tiho pevala pesmu požutele trske; plamena pobožnost. Tiho je i dugo ostajao zagledan u zvezdane žablje oči, rukama punim jeze pipao svežinu staroga kamena i tumačio dostojanstveno predanje plavoga kladenca. O, srebrne ribe i plodovi što su padali sa bogaljastog drveća. Akordi njegovih koraka prožimali su ga ponosom i preziranjem ljudi. Vraćajući se kući naišao je na jedan nenastanjen zamak. Rušni bogovi stajali su u bašti, tugujući kroz veče. A njemu se činilo: ovde sam živeo zaboravljenih godina. Horal sa orgulja pročeo ga je božanskom jezom. Ali u tamnoj pećini provodio je svoje dane, lagao i krao i skrivao se, rasplamsali vuk, od belog majčinog lica. O, onaj čas kada je okamenjenih usta klonuo u zvezdanoj bašti, kad ga je natkrilila senka ubice. Purpurna čela otišao je u močvar i Božiji gnev je kažnjavao njegova metalna ramena; o, breze u oluji, tamno zverje što se klonilo njegovih pomračenih staza. Mržnja mu je sažizala srce, sladostrašće, dok je u zelenom letnjem vrtu vršio nasilje nad ćutljivim detetom i u blistavom licu prepoznavao svoje, pomračeno. Avaj, ono veče kraj prozora kad je iz purpurnog cveća iskoračio sivkast kostur, kad se pojavila smrt. O, vi kule i zvona; i noćne senke padoše, skamenjene, na njega.

GEORG TRAKL

Rođen u Salcburgu, 3. februara 1887. godine. Prvu pesmu objavljuje 1908. godine u „Salcburškim narodnim novinama“. Iste godine polaže pripravnički ispit iz apotekarske struke. Počinje da studira farmaciju u Beču. Jula 1910. polaže završne ispite i dobija titulu magistra. Posle završenog vojnog roka radi kao apotekarski pomoćnik u apoteci „Kod belog anđela“ u Salcburgu. Počinje da objavljuje u časopisu „Brener“. Tokom 1913. živi u Salcburgu, Insbruku i Beču. Krajem jula se pojavljuje njegova prva zbirka, Pesme. U avgustu provodi desetak dana u Veneciji. Po početku Prvog svetskog rata biva prebačen na Ruski front, u Galiciju. Pokušava samoubistvo i biva hospitalizovan radi posmatranja njegovog duševnog stanja. Trećeg novembra 1914. umire od trovanja kokainom. Njegova druga zbirka, Sebastijan u snu, izlazi 1915. godine.

FRANC MARK

Rođen u Minhenu, 8. februara 1880. godine. Isprva je želeo da studira teologiju ali su ga dva putovanja u Pariz, prvo 1903, drugo 1907. godine okrenula ka umetnosti. Osniva časopis Plavi jahač, po kome je ceo likovni pokret, kasnije, dobio ime. Plava je bila Markova omiljena boja, a Kandinski je u to vreme često crtao jahače. Prvi svetski rat provodi u borbenim redovima, kao konjanik u nemačkoj vojsci. Poginuo je 1916. godine. Njegovo delo obiluje prikazima životinja koje nisu samo sentimentalne, već su pune tenzije, dinamike, kolorita i slutnje. Boje su njihov glavni element, one ne korespondiraju ni na koji način sa realnošću već su simbolične (krava je žuta jer je to boja radosti, konj je plav jer je plava boja muškosti). Geometrijski uticaj je na njima izražen. Mark je verovao da životinje poseduju pobožnost koju su ljudi izgubili. O tome je pisao 1915. godine: „Ljudi sa njihovim nedostatkom pobožnosti, posebno muškarci, nikada nisu dotakli moja prava osećanja, ali životinje sa svojim netaknutim osećanjem života probudile su sve što je bilo dobro u meni.“

Izvor: Georg Trakl, Izabrane pesme, odabrao i preveo Branimir Živojinović, SKZ, Beograd, 1990.

Slike: I. B. Tauris

Two CatsThree Horses in landscape with Houses

Ježi Gužanjski o Traklu

POKUŠAJ OPISA SMRTI GEORGA TRAKLA

Uzrok smrti, u slučaju nasilne smrti, njena vrsta, slučaj, samoubistva, ubistva i način na koji je nasilje izvršeno. Pri smrti plodova do navršenog VII meseca trudnoće treba upisivati oznaku „Albertus“. (Iz posmrtnog lista – 4. novembar 1914.)

Mogu to da opišem:

veče u dvostrukoj koži bremenite žene. Georg Trakl, ekspresionist i narkoman, što po mišljenju književnih veza na jedno izlazi –

„Samotnik pod šatorom zvezda ide u tihu ponoć.
Dečak u ludilu budi se iz sna,
njegovo lice raspada se na mesečini“ –
luta među drvećem i povraća od gneva.

Potom su sto i lampa – stihovi vole ponor.
Pojavljuje se crv u dugom putovanju od kraja do kraja.

Potom je krevet, ćebe što zaudara na znoj i regrutsku spermu.
Sa dvadeset i sedam godina predmeti se još mogu tretirati
ravnopravno sa doživljajima.

Opipljiva vrednost pojava biva početak umiranja.
U krevetu leži sestra – nagost iz građanskog doma:
noge stidljivo priljubljene, ruke na velikim dojkama,
čuperak što pada na obrvu – to je silazak u pakao.

Georg Trakl, pesnik i Medikamentenakzesist,
poseže za smrtnom dozom.
Još ne zna da košmar treba preživeti zatvorenih očiju.
Ne spava, bdi i umire
videći kako svet polako gasi sve želje.

Na kraju gasi se lampa u gornju Schadenfreude.
Crv beži pred opasnošću mraka.
Sestra šapće: „Zašto me napuštaš?“
A on poslednjim naporom prebacuje ćebe preko glave.

Tu prisilu ne mogu da opišem.
Uopšte, muči me taj tip stvaranja slika.
Šta ipak učini sa njegovom rukom pruženom u pravcu stola?
S cipelom što viri van ruba kreveta?
One govore jedna drugoj:
Ruka – pomozi mi.
Noga – ti si bliže pesmama.

To će izdajnički osvit: vojnička pesma i vežba.

Sa poljskog preveo Petar Vujičić

JEŽI GUŽANJSKI

Rođen je 1938. Pripadao je 1963, pesničkoj grupi „Hibridi“ ali je bio jedan od manje bučnih članova. Kasnije se razišao sa programom te i bilo koje postojeće grupe u poljskoj poeziji, i ostvario jedan izrazito individualistički put. Prve dve knjige pesama nose naslove: „Proba prostora“, 1963, i „Delatnosti“, 1967. Međutim, njegova treća knjiga, „Šverc“, 1973, predstavljala je datum ne samo u poljskoj, već i u evropskoj novijoj poeziji. Posle „Šverca“ usledila je knjiga „Mlade godine“, 1977, kojom je samo obogatio i razvio sve one dobre osobine svog pesničkog bića iz predhodne knjige.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slika: Wilhelm Sasnal

Pet pesama Georga Trakla

UVEČE, SRCE MOJE

Uveče se čuje krik slepih miševa
Dva vranca skaču na livadi.
Crveni javor šumori.
Šetaču se javlja malena krčma kraj puta.
Divno prijaju mlado vino i orasi.
Divno: pijan se povoditi u sutonskoj šumi.
Kroz crno granje probrujava bolna zvonjava.
Na lice kaplje rosa.

VEČERNJA PESMA

Uveče, dok idemo tamnim stazama,
naše se blede prilike javljaju pred nama.

Kad smo žedni
pijemo bele vode iz jezera,
slast našeg tužnog detinjstva.

Zamrli počivamo ispod zovina žbunja,
gledamo sive galebe.

Prolećni oblaci nailaze nad mračni grad,
koji ćuti plemenitija doba monaha.

Kad sam te uzeo za uske šake,
ti si tiho otvorila krupne oči.
Davno je ovo bilo.

Ali kad tamno blagoglasje pohodi dušu,
ti se bela pojavljuješ u prijateljevom jesenjem predelu.

PACOVI

Jesenji mesec dvorište belim obliva.
Fantastične senke s krova se obrušavaju.
U prozorima praznim ćutanje prebiva;
pacovi tad polako iskrsavaju

i promiču cičeći tamo i amo
i sivkast se povija pramen smrada
za njima iz sablasnog zahoda tamnog,
po kojem mesečina drhtavo pada,

i požuda im štekeće i mahnita,
dom i ambare oni preplavljuju,
prepune zrelog voća i žita.
Ledeni vetri se kroz mrak cviljenjem najavljuju.

PESMA O KASPARU HAUZERU

Za Besi Los

On je doista voleo sunce što je purpurno silazilo niz breg,
šumske putanje, raspevanog kosa
i radost što je u zelenilu.

Ozbiljan beše mu boravak u senci drveta
i čisto njegovo lice.
Bog blagi plamen reče njegovom srcu:
O, čoveče!

Tiho mu korak uveče nađe grad;
taman lelek iz njegovih usta:
hoću da budem konjanik.

A za njim kretahu žbun i zver,
dom i sutonska bašta belih ljudi,
i njegov ubica ga je tražio.

Proleće i leto i lepa jesen
pravednikova, njegov korak tih
mimo sumračnih soba sanjalica.
Noću je ostao sa svojom zvezdom sam;

video kako na golo granje pada sneg
i u sve tamnijem tremu senku ubice.

Srebrno klonu glava nerođenoga.

PSALM

Posvećeno Karlu Krausu

Postoji svetiljka koju je utrnuo vetar.
Postoji krčma u pustari iz koje popodne izlazi pijanica.
Postoji vinograd, spaljen i crn, s rupama punim paukova.
Postoji prostorija koju okrečiše mlekom.
Ludak je umro. Postoji ostrvo u Južnom moru
što dočekuje boga sunca. Udaraju bubnjevi.
Muškarci igraju ratničke igre.
Žene njišu kukovima pod puzavicama i ognjenim cvećem.
kad se raspeva more. O, naš izgubljeni raj.

Nimfe su napustile zlatne šume.
Sahranjuju stranca. Tad počinje treperava kiša.
Panov sin se javlja u liku radnika-kubikaša
što preko podneva spava na ražarenom asfaltu.
Postoje devojčice u jednom dvorištu u haljinicama prepunim bede što kida srce!
Postoje sobe pune sazvučja i sonata.
Postoje senke što se grle pred oslepelim ogledalom.
Kraj bolničkih prozora greju se ozdravljenici.
Bela para na kanalu donosi krvave zaraze.

Tuđa sestra se opet javlja u nečijim zlim snovima.
Počiva u leskovom žbunju i igra se s njegovim zvezdama.
Student, možda dvojnik, gleda za njom dugo s prozora.
Njegov mrtvi brat stoji iza njega, ili silazi niz stare zavojite stepenice.
U tmini smeđih kestenova bledi lik mladog iskušenika.
Bašta je usred večeri.. U dvorištu lepršaju slepi miševi pod arkadama.
Nastojnikova deca prestaju da se igraju i traže nebesko zlato.
Završni akordi kvarteta. Slepa devojčica drheći trči niz aleju,
a senka joj kasnije pipa duž hladnih zidina, okružena bajkama i setim legendama.

Postoji prazan čamac koji uveče nosi voda niz crni kanal.
U tami staroga azila dotrajavaju ljudske razvaline.
Mrtva siročad leži kraj baštenskog zida.
Iz sivih soba izlaze anđeli zablaćenih krila.
Crvi kaplju sa njihovih požutelih kapaka.
Trg pred crkvom je mračan i ćutljiv, kao u danima detinjstva.
Na srebrnim petama klize raniji životi
i senke prokletnika silaze u vode što uzdišu.
U grobu svom se beli čarobnjak igra sa svojim zmijama.

Ćutke se nad kosturnicom otvaraju Božije zlatne oči.

Izvor: Georg Trakl, Izabrane pesme, izabrao i preveo Branimir Živojinović, SKZ, Beograd, 1990.

Slika: Alex Katz, 1970

Сликарство Едварда Мунка и експресионистичка поезија

Едвард Мунк у свом атељеу 1910. године

Ускоро ће звезде потражити гнездо у обрвама суморног човека – Георг Тракл

Језа живота – поема о животу, љубави и смрти назив је Мункове најпознатије серије слика, започете 1893. године док је уметник боравио у Берлину. Теме које њоме доминирају, испоставиће се, биле су цикличне, оне су се изнова појављивале, сведочећи, не о маниру, већ о опсесивној стваралачкој природи која изнова поставља иста питања, и враћа им се као што то чини и потезом четкице на платну, концентричним круговима и бојом наглашавајући интезитет емоције.

Ако дело, између осталих, може бити и полазиште за хронолошки преглед уметникових интересовања, фаза – како животних, тако и стваралачких – онда Мункова дела јесу, у извесном смислу, хронологија силаска, danse macabre у чијем су колу сексуалне фрустрације, религијски заноси, опсесивно-компулзивне мисли и мучна сновиђења.

Сан разума ствара чудовишта назив је једне Гојине графике који би био одговарајући и за назив Мункове стваралачке поетике. Концентрични кругови око фигура, или од којих су те фигуре саткане, на Мунковим платнима доприносе наглашавању сенке, ауре нелагоде, налик једноличним звуцима туберкулозног кашља који се изнова понавља, као нота у минималистичкој музици која једноличношћу и репетитивношћу доприноси утиску да се неко услед бола и какофоничног надражаја упорно труди да удахне и настави да дише, али му то не успева. Тело тако наставља да живи кашљући, у сталној борби за дах. Очи Мункових насликаних фигура одражавају иста таква гранична стања – немоћ, страх, бол, болест, лудило.

Сликарство Винсента ван Гога, Пола Гогена, Анри де Тулуз-Лотрека, Џејмса Енсора и Едварда Мунка, тај сложен рад подједнако мотивисан уметничким и психолошким тенденцијама, претеча је немачког експресионистичког сликарства. Новине на плану мотива, супротстављање грађанској конформистичкој естетици непосредним изразом, одбацивање традиционалних представа и академских идеала лепоте, повратак примитивном, били су уметнички покушаји изражавања психолошких дилема уметника који нису етаблирали своје место у грађанском поретку.

Овде су одабрана она Мункова дела на којима су приказани парови, мушкарац и жена у неодредивом пределу, агорафобични и отуђени, а ипак, чини се, блиски – у чежњи, у недоумици, у немогућности самоостваривања кроз предавање другоме.

АУГУСТ ШТРАМ: НАГОН

Страшити се, опирати се
Бранити се, рвати
Јечати, грцати
Падати
Ти!
Кричати, жудети,
Увијати се, хватати,
Јарити се, слабити,
Ја и Ти!
Раздвојити се, клизити,
Стењати, таласати се
Ишчезавати, наћи,
Ја Тебе
Ти.

Превео Бранимир Живојиновић

ЕРНСТ ШТАДЛЕР: ОСЛОВЉАВАЊЕ

Ја сам само пламен, жеђ и крик и пожар.

Кроз тесне јаруге моје душе пробија се време
Као тамна вода, силовито, брзо и непрепознато.
На моме телу тиња белега: пролазност
Но ти си огледало у коме
Протичу набујали потоци сваког живота
И иза златног тла
Блиставо васкрсавају мртве ствари.
Оно најбоље у мени гори и гаси се – залутала звезда
Која пада у понор плавих летњих ноћи –
Но слика твојих дана је висока и далека,
Вечити знак да штити од твоје судбине.

Превео Бранимир Живојиновић

ГЕОРГ ТРАКЛ: НОЋ

Тебе опевам, дивља разрованости,
у ноћној бури
нагромадана планино;
ви сиве куле из којих куљају
паклене чувиде,
огњено зверје,

храпава папрат, смрче, кристално цвеће.
Бескрајна мука
што си се домогао Бога,
благи душе
који уздишеш сред слапа воде,
међу усколебаним борјем.
Златно пламињају уокруг
ватре народа.
Низ црнкасте литице
стропоштава се опијен смрћу
ражарен вихор,
плави талас
глечера,
и силно тутњи

звоно у долини: огњеви, клетве
и тамне
игре сладострашћа,
јуриша на небо
окамењена глава.

Превео Бранимир Живојиновић

ЕРНСТ ШТАДЛЕР: ЛЕТО

Срце ми је до грла у жутој светлости жетвеној
ко земља што жетву чека испод летњег неба.
Убрзо ће равницом да јекне песма српа:
крв моја, срећом дубоко засићена,
звук подневне ватре вреба.
Житнице мог живота, одавно пусте,
сада нек се капије ваше као уставе отворе –
По вашем тлу ће златна плима снопља
потећи као море.

Превео Иван В. Лалић

Као сликари и редитељи експресионистичке уметности, и песници врше знатан и иновативан утицај на модерну уметност, првенствено на тематском и језичком плану, на начин и уз помоћ средстава која су уметности речи инхерентна. Став песника је хиперсензитиван, међу расположењима доминирају страх, меланхолија, визионарски заноси. Функција поетске слике је да шокира, било темом, третманом композиције или бојом. Поетске слике експресионистичких песника налик су визији крика, пламена, жеђи, пожара, баш као у Штадлеровој песми.

Претечом експресионистичке поезије сматра се амерички песник Волт Витмен. У збирци „Влати траве“ човекова душа одсјај је свега доживљеног, све поетске слике флуидне су, расточиве, на граници јаве и сна. Симултанизам чулних опажаја доприноси интезитету визије, њеној концентрацији и, наизглед парадоксално, чврстом склопу апстракције заноса. Други велики утицај на експресионистичке песнике извршило је, поред Витменовог, дело Шарла Бодлера са темама ружног, одурног, темом естетизације зла. Серен Кјеркјегор и Фридрих Ниче најзначајнији су мислиоци којима су песници попут Георга Тракла, Готфрида Бена, Аугуста Штрама, Ернста Штадлера и Георга Хајма такође били инспирисани и подстакнути приликом стварања. За крај, али не и по значају, вреди поменути незаобилазно и духовито дело Франца Кафке које садржи многе елементе експресионистичке поетике.

Полазиште за овај текст првенствено је била уметност Едварда Мунка. На њу ме је асоцирала музика америчког челисте Адама Хурста и зато су његове композиције на неки начин саставни део овог текста. Оне би требало да буду виђене као музичка допуна Мунковом стваралаштву, а нарочито тематском опусу који је за нас овом приликом значајан. Допуна нема амбицију да доводи у везу формалне сличности два уметника, већ да подвуче, сасвим импресионистички, заједничке идејне, мисаоне или емоционалне фрагменте оба дела у једну целину. Експресионистички песници својим стиховима евоцирају исти, или сличан сензибилитет као и норвешки сликар или амерички савремени челиста. На тај начин лук ове теме бива заокржен.