Ekspresionističke vizije Georga Trakla i Franca Marka

Two CatsThree Horses in landscape with HousesBlack Cow Behind a TreeTwo Sheep

Ekspresionizam, stilski pravac u slikarstvu i književnosti prožet vizijama, fantazmagoričnim zanosima pojedinca u susretu sa prirodom, ratom, bolom, religioznim iskušenjima, strahovima i, najzad, ljubavlju, često je pominjan na ovom mestu.

Od Franca Kafke do Franca Marka životinje su poseban element umetničkih dela ekspresionizma. Njih možemo videti i na razglednicama koje je Mark upućivao  Albertu Blohu, Kandinskom, Ernstu Hekelu, Elzi Lasker-Šiler i Kleu.

Boja, takođe, preovlađuje, istrzan pokret četkice, oštar zamah ruke, nalik zvezdanoj oluji. Naredne pesme Georga Trakla, kao i prethodni put kada su iste postavljene u odnos sa Munkovim slikama, nisu u naročitoj značenjskoj vezi, ali jesu kuriozitet po sebi.

Analogije su dobri demoni otkrivanja, a duh vremena prožet je ili oformljen na osnovu oba priložena umetnička artefakta. Pejsaži, boja, pojavnost zamenjena vizijom, izraz raskinut. Slomljena čela noći, slepe kazaljke ponoći, pastiri koji su sahranili sunce u šumi, ribari koji su izvukli mesec iz svoje mreže.

PROPAST

Preko belog jezera
odletele su divlje ptice.
Uveče sa naših zvezda veje leden vetar.
Preko grobova naših
nadvija se slomljeno čelo noći.
Pod hrastovima se ljuljamo u srebrnom čunu.
Stalno odzvanjaju beli zidovi grada.
Pod lukom od trnja,
o, brate moj, veremo se mi slepe kazaljke ka ponoći.

MIR I ĆUTANJE

Pastiri pokopaše sunce u goloj šumi.
Ribar izvuče
kostretnom mrežom mesec iz mrzlog ribnjaka.
U plavom kristalu
boravi bledi čovek, nasloniv čelo o svoje zvezde;
ili priklanja glavu u purpurnom snu.
Al’ uvek dotiče crno proletanje ptica
onog ko gleda, svetlost plavih cvetova,
bliska tišina zaborav snuje, anđele utrnule.
Opet čelo noćiva sred mesečastog kamenja;
k’o blistav mladić
iskrsava sestra kroz jesen i crno truljenje.

GRODEK

Uveče bruje jesenje šume
od smrtnog oružja, zlatne ravnice
i jezera plava, nad kojima sunce
tmurno se kotrlja; obujima noć
ratnike samrtnike, divlju žalopojku
njihovih smrvljenih usta.
Al’ tiho se skuplja u niskim livadama
crven oblak gde jarostan boravi bog,
krv prolivena, mesečasta svežina;
u crnu trulež svi putevi vode.
Pod zlatnim granjem noći i zvezda
leluja sestrina senka kroz ćudljivi lug
da pozdravi seni junaka, krvave glave;
i tiho bruje u trsci tamne svirale jeseni.
O gordija tugo! tučani oltari,
vatru kojom duh gori ogroman danas hrani bol,
unuci nerođeni.

Poezija: Književni klub Prejaka reč  | Razglednice: The I. B. Tauris Blog

Ježi Gužanjski: „Pokušaj opisa smrti Georga Trakla“

POKUŠAJ OPISA SMRTI GEORGA TRAKLA

Uzrok smrti, u slučaju nasilne smrti, njena vrsta, slučaj, samoubistva, ubistva i način na koji je nasilje izvršeno. Pri smrti plodova do navršenog VII meseca trudnoće treba upisivati oznaku „Albertus“. (Iz posmrtnog lista – 4. novembar 1914.)

Mogu to da opišem:

veče u dvostrukoj koži bremenite žene. Georg Trakl, ekspresionist i narkoman, što po mišljenju književnih veza na jedno izlazi –

„Samotnik pod šatorom zvezda ide u tihu ponoć.
Dečak u ludilu budi se iz sna,
njegovo lice raspada se na mesečini“ –
luta među drvećem i povraća od gneva.

Potom su sto i lampa – stihovi vole ponor.
Pojavljuje se crv u dugom putovanju od kraja do kraja.

Potom je krevet, ćebe što zaudara na znoj i regrutsku spermu.
Sa dvadeset i sedam godina predmeti se još mogu tretirati
ravnopravno sa doživljajima.

Opipljiva vrednost pojava biva početak umiranja.
U krevetu leži sestra – nagost iz građanskog doma:
noge stidljivo priljubljene, ruke na velikim dojkama,
čuperak što pada na obrvu – to je silazak u pakao.

Georg Trakl, pesnik i Medikamentenakzesist,
poseže za smrtnom dozom.
Još ne zna da košmar treba preživeti zatvorenih očiju.
Ne spava, bdi i umire
videći kako svet polako gasi sve želje.

Na kraju gasi se lampa u gornju Schadenfreude.
Crv beži pred opasnošću mraka.
Sestra šapće: „Zašto me napuštaš?“
A on poslednjim naporom prebacuje ćebe preko glave.

Tu prisilu ne mogu da opišem.
Uopšte, muči me taj tip stvaranja slika.
Šta ipak učini sa njegovom rukom pruženom u pravcu stola?
S cipelom što viri van ruba kreveta?
One govore jedna drugoj:
Ruka – pomozi mi.
Noga – ti si bliže pesmama.

To će izdajnički osvit: vojnička pesma i vežba.

Sa poljskog preveo Petar Vujičić

JEŽI GUŽANJSKI

Rođen je 1938. Pripadao je 1963, pesničkoj grupi „Hibridi“ ali je bio jedan od manje bučnih članova. Kasnije se razišao sa programom te i bilo koje postojeće grupe u poljskoj poeziji, i ostvario jedan izrazito individualistički put. Prve dve knjige pesama nose naslove: „Proba prostora“, 1963, i „Delatnosti“, 1967. Međutim, njegova treća knjiga, „Šverc“, 1973, predstavljala je datum ne samo u poljskoj, već i u evropskoj novijoj poeziji. Posle „Šverca“ usledila je knjiga „Mlade godine“, 1977, kojom je samo obogatio i razvio sve one dobre osobine svog pesničkog bića iz predhodne knjige.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slika: Wilhelm Sasnal

Pet pesama Georga Trakla

DE PROFUNDIS

I strnište po kojem crna kiša lije,
I suro stablo što ovdje samotno stoji,
I fijuk ledenog vjetra oko koliba pustih –
Kako je ovo veče žalosno.
Još pokraj zaseoka
Krotka sirota pabirči po koji rasuti klas.
Zlaćane i kolutaste, oči joj sumračjem blude
A njeno krilo nebeskog ženika čeka.
Na povratku
Nađoše pastiri to ljupko tijelo
Već raspadnuto u trnjaku.
Mračnim selima ja sam daleka sjena.
Božju tišinu
Kušah na studencu, u lugu.
Hladonća kovine dotiče moje čelo,
Srce mi pauci traže.
I svjetlost jedna u mojim ustima zgasne.
Na ledini se nekoj noću nađoh
Okaljan gnusom i zasut prahom zvjezdanim.
U grmu ljeskovu

Zvonjahu opet kristalni anđeli.

DEČAKU ELISU

Elise, kada se kos u crnoj šumi glasi,
ovo je propast tvoja.
Usne ti piju svežinu plavoga vrela u steni.

Trpi, kada ti čelo tiho krvari
prastare legende
i gatanje tamno ptičijeg leta.

Ti pak ideš mekim koracima u noć,
okićenu purpurnim grozdovima,
i ruke pružaš lepše u plavetnilu.

Trnovit zvuči žbun
onde gde su ti mesečinaste oči.
O, Elise, otkada si već umro.

Telo ti je zumbul
u koji monah uranja voštane prste.
Crna pećina naše je ćutanje,

iz nje ponekad kroči blagosna zver
i polako obara teške kapke.
Na slepoočnice kaplje ti crna rosa,

poslednje zlato strošenih zvezda.

ELIS

I

Savršen je pokoj ovog zlatnog dana.
Pod starim hrastovima
Pojavljuješ se, Elise, u počivanju kolutastih očiju.
U njihovoj se plaveti zrca sanak ljubavnika.
Na tvojim ustima
Utihnuše njihovi rumeni uzdasi.
Izvuče ribar teške mreže, podvečer.
Dobar pastir
Svoje stado vodi rubom šume.
O, kako si, Elise, sve svoje dane valjano proveo.
Tiho pada
Niz gole zidove plava spokojnost masline,
Zamire mračno pjevanje nekog starca.
U zlatnom čunu, Elise,
Giba se tvoje srce na pustom nebu.

II

Nježna glazba zvončića bruji u Elisovim grudima
Uvečer,
Dok mu glava u crn jastuk tone.
Plava zvijer
Tiho krvari u guštari trnjaka.
Tu suro stablo u osami čami;
Njegovi plodovi plavi već su pootpadali.
Znamenja i zvijezde
Polako utonu u večernje vode ribnjaka.
Iza brijega već je stigla zima.
Plavi golubovi
Piju noću ledeni znoj
Što oblijeva Elisovo kristalno čelo.
Sveudilj hulji
Samotnik vjetar oko crnih zidina Božjih.

IZ KNJIGE VJEČNOSTI

Uvijek se vraćaš, ti, melankolijo,
O nježna hrabrosti usamljene duše.
I ovaj zlatan dan je pri kraju
gubeći svoj užareni sjaj.

Poraženo se poklanja bolu smrtnik
jecajući iz blagosti i iz mekog ludila.
Pogledaj! Već je sumrak.

Vraća se noć i žali se smrtnik,
i jedan drugi pati sa njim.

Jezivo ispod jesenskih zvijezda
savija se godišnje njegova bit sve niže.

JESEN USAMLJENIKA

Obiljem ploda tamna jesen trepti,
požuteo je sjaj lepih letnjih dana.
Iz trošne ljuske čista plavet leti;
let ptica bruji od starih predanja.
Pomuljano je vino, tih odgovor cepti
kroz zagonetke ovoga blagog tkanja.

I tu i tamo krst vrh pustog huma;
u rujnu šumu jedno stado svrnu.
Oblak nad vodom jezdi poput čuna;
počinuo je težak; zvuci trnu.
Večeri krilo plavetno bez šuma
dotiče slamnu strehu, zemlju crnu.

Kroz veđe trudnog sad će da se javi
roj zvezda; hladne sobe spokoj skoli,
anđeli tiho izlaze iz plavih
očiju onih koje ljubav boli.
Šumori trska: koščata jeza davi
kad crna rosa kaplje s vrba golih.

Slika: Edvard Munk

Сликарство Едварда Мунка и поезија експресионизма

Едвард Мунк у свом атељеу 1910. године

Ускоро ће звезде потражити гнездо у обрвама суморног човека – Георг Тракл

Језа живота – поема о животу, љубави и смрти назив је Мункове најпознатије серије слика, започете 1893. године док је уметник боравио у Берлину. Теме које њоме доминирају, испоставиће се, биле су цикличне, оне су се изнова појављивале, сведочећи, не о маниру, већ о опсесивној стваралачкој природи која изнова поставља иста питања, и враћа им се као што то чини и потезом четкице на платну, концентричним круговима и бојом наглашавајући интезитет емоције.

Ако дело, између осталих, може бити и полазиште за хронолошки преглед уметникових интересовања, фаза – како животних, тако и стваралачких – онда Мункова дела јесу, у извесном смислу, хронологија силаска, danse macabre у чијем су колу сексуалне фрустрације, религијски заноси, опсесивно-компулзивне мисли и мучна сновиђења.

Сан разума ствара чудовишта назив је једне Гојине графике који би био одговарајући и за назив Мункове стваралачке поетике. Концентрични кругови око фигура, или од којих су те фигуре саткане, на Мунковим платнима доприносе наглашавању сенке, ауре нелагоде, налик једноличним звуцима туберкулозног кашља који се изнова понавља, као нота у минималистичкој музици која једноличношћу и репетитивношћу доприноси утиску да се неко услед бола и какофоничног надражаја упорно труди да удахне и настави да дише, али му то не успева. Тело тако наставља да живи кашљући, у сталној борби за дах. Очи Мункових насликаних фигура одражавају иста таква гранична стања – немоћ, страх, бол, болест, лудило.

Сликарство Винсента ван Гога, Пола Гогена, Анри де Тулуз-Лотрека, Џејмса Енсора и Едварда Мунка, тај сложен рад подједнако мотивисан уметничким и психолошким тенденцијама, претеча је немачког експресионистичког сликарства. Новине на плану мотива, супротстављање грађанској конформистичкој естетици непосредним изразом, одбацивање традиционалних представа и академских идеала лепоте, повратак примитивном, били су уметнички покушаји изражавања психолошких дилема уметника који нису етаблирали своје место у грађанском поретку.

Овде су одабрана она Мункова дела на којима су приказани парови, мушкарац и жена у неодредивом пределу, агорафобични и отуђени, а ипак, чини се, блиски – у чежњи, у недоумици, у немогућности самоостваривања кроз предавање другоме.

АУГУСТ ШТРАМ: НАГОН

Страшити се, опирати се
Бранити се, рвати
Јечати, грцати
Падати
Ти!
Кричати, жудети,
Увијати се, хватати,
Јарити се, слабити,
Ја и Ти!
Раздвојити се, клизити,
Стењати, таласати се
Ишчезавати, наћи,
Ја Тебе
Ти.

Превео Бранимир Живојиновић

ЕРНСТ ШТАДЛЕР: ОСЛОВЉАВАЊЕ

Ја сам само пламен, жеђ и крик и пожар.

Кроз тесне јаруге моје душе пробија се време
Као тамна вода, силовито, брзо и непрепознато.
На моме телу тиња белега: пролазност
Но ти си огледало у коме
Протичу набујали потоци сваког живота
И иза златног тла
Блиставо васкрсавају мртве ствари.
Оно најбоље у мени гори и гаси се – залутала звезда
Која пада у понор плавих летњих ноћи –
Но слика твојих дана је висока и далека,
Вечити знак да штити од твоје судбине.

Превео Бранимир Живојиновић

ГЕОРГ ТРАКЛ: НОЋ

Тебе опевам, дивља разрованости,
у ноћној бури
нагромадана планино;
ви сиве куле из којих куљају
паклене чувиде,
огњено зверје,

храпава папрат, смрче, кристално цвеће.
Бескрајна мука
што си се домогао Бога,
благи душе
који уздишеш сред слапа воде,
међу усколебаним борјем.
Златно пламињају уокруг
ватре народа.
Низ црнкасте литице
стропоштава се опијен смрћу
ражарен вихор,
плави талас
глечера,
и силно тутњи

звоно у долини: огњеви, клетве
и тамне
игре сладострашћа,
јуриша на небо
окамењена глава.

Превео Бранимир Живојиновић

ЕРНСТ ШТАДЛЕР: ЛЕТО

Срце ми је до грла у жутој светлости жетвеној
ко земља што жетву чека испод летњег неба.
Убрзо ће равницом да јекне песма српа:
крв моја, срећом дубоко засићена,
звук подневне ватре вреба.
Житнице мог живота, одавно пусте,
сада нек се капије ваше као уставе отворе –
По вашем тлу ће златна плима снопља
потећи као море.

Превео Иван В. Лалић

Као сликари и редитељи експресионистичке уметности, и песници врше знатан и иновативан утицај на модерну уметност, првенствено на тематском и језичком плану, на начин и уз помоћ средстава која су уметности речи инхерентна. Став песника је хиперсензитиван, међу расположењима доминирају страх, меланхолија, визионарски заноси. Функција поетске слике је да шокира, било темом, третманом композиције или бојом. Поетске слике експресионистичких песника налик су визији крика, пламена, жеђи, пожара, баш као у Штадлеровој песми.

Претечом експресионистичке поезије сматра се амерички песник Волт Витмен. У збирци „Влати траве“ човекова душа одсјај је свега доживљеног, све поетске слике флуидне су, расточиве, на граници јаве и сна. Симултанизам чулних опажаја доприноси интезитету визије, њеној концентрацији и, наизглед парадоксално, чврстом склопу апстракције заноса. Други велики утицај на експресионистичке песнике извршило је, поред Витменовог, дело Шарла Бодлера са темама ружног, одурног, темом естетизације зла. Серен Кјеркјегор и Фридрих Ниче најзначајнији су мислиоци којима су песници попут Георга Тракла, Готфрида Бена, Аугуста Штрама, Ернста Штадлера и Георга Хајма такође били инспирисани и подстакнути приликом стварања. За крај, али не и по значају, вреди поменути незаобилазно и духовито дело Франца Кафке које садржи многе елементе експресионистичке поетике.

Полазиште за овај текст првенствено је била уметност Едварда Мунка. На њу ме је асоцирала музика америчког челисте Адама Хурста и зато су његове композиције на неки начин саставни део овог текста. Оне би требало да буду виђене као музичка допуна Мунковом стваралаштву, а нарочито тематском опусу који је за нас овом приликом значајан. Допуна нема амбицију да доводи у везу формалне сличности два уметника, већ да подвуче, сасвим импресионистички, заједничке идејне, мисаоне или емоционалне фрагменте оба дела у једну целину. Експресионистички песници својим стиховима евоцирају исти, или сличан сензибилитет као и норвешки сликар или амерички савремени челиста. На тај начин лук ове теме бива заокржен.