Horhe Luis Borhes: „Asterionov dom“

I kraljica donese na svet sina kome nadenuše ime Asterion.
Apolodor, „Biblioteka“, III, I

Znam da me optužuju zbog oholosti, i možda zbog mizantropije, i, možda, zbog bezumlja. Te optužbe (za koje ću ih ja kazniti kad bude došao čas) smešne su. Istina je da ja iz svoje kuće ne izlazim, ali istina je i da su njena vrata, čiji je broj beskrajan (1)‚ otvorena danonoćno ljudima i zverima. Neka uđe ko hoće. Taj ovde neće naći ženstvenu raskoš niti čudnu velelepnost palata već mir i samoću. Naći će kuću kakve nigde nema na Zemljinom šaru. (Lažu oni koji tvrde da u Egiptu postoji slična.) Čak i klevetnici priznaju da u kući nema nikakvog nameštaja. Druga smešna tvrdnja je da sam ja, Asterion, sužanj. Treba li da ponovim da nijedna vrata nisu zatvorena, da dodam da nema nijedne jedine brave? Uostalom, jednog dana pred veče izišao sam na ulicu. Ako sam se vratio pre no što je pala noć, učinio sam to zbog straha koji su mi ulila lica prostoga sveta, lica bezbojna i pljosnata, kao dlan. Sunce je već bilo zašlo, ali neutešni plač jednog deteta i prostačko zapomaganje svetine bili su znak da su me prepoznali. Ljudi su preklinjali, bežali, bacali mi se pred noge. Neki su se penjali ka hramu Dvostruke sekire, neki su skupljali kamenje. Jedan čovek se, čini mi se, sakrio u moru. Mati mi nije bila kraljica uzalud; sa prostim svetom se ne mogu pomešati, iako to moja skromnost želi.

Činjenica je da sam jedinstven. Ne zanima me šta jedan čovek može da saopšti drugim ljudima; kao onaj filozof i ja smatram da se veštinom pisanja ništa ne može preneti. Za dosadne i proste sitnice nema mesta u mome duhu, koji je predodređen za velike stvari. Ja nikad nisam zapamtio razliku između dva slova. Neko plemenito nestrpljenje nije mi dalo da naučim da čitam. Ponekad zažalim, jer noći i dani su dugi. Nastavite sa čitanjem