Ајфелов торањ у Паризу и допринос архитектури 19. века

Архитектури, коју обично називамо архитектура у гвожђу ценећи при том њен новаторски допринос, 19. век оспорава уметничку вредност. Она доживљава успех на Светској изложби 1889, када Гистав Ајфел гради металну кулу, високу триста метара која носи његово име. Ајфелова кула се данас сматра једним од најзначајнијих споменика како по прожимању снаге и склада тако и по стапању разнородних површина.

Једна од најмучнијих противречности 19. века је неспремност архитектуре да усвоји нова техничка решења и прихвати нове материјале, који су плод индустријске револуције. На гвоздене конструкције које представљају новину, олакшавају решавање статичких проблема и у складу су са модерним захтевима, гледа се као на проблем грађевинарства, као на питање чисто техничко и практично, недостојно уметникове пажње. И тако изван сфере уметности архитектуре, али зато у живој стварности, долази до једног новог и нама блиског решења, изградње гвоздених мостова међу којима је најпознатији мост решен само једним лучним краком који је 1885. Ајфел подигао у Гарабиту.

Спој челика и стакла који је коришћен приликом изградње стаклених башти и перона, није коришћен онако често како је то заслуживао. „Архитектура од гвожђа“ најзад ће добити признање као савремена пуноважна грана уметности, када 1889. инжињер Александар Гистав Ајфел (1832-1923) буде доживео успех својом прозрачном кулом, подигнутом за Светску изложбу у Паризу, доказујући њоме да се може саградити веома висока кула, празна али необично чврста, статична али и еластична.

Извор: Ђина Пискел, Општа историја уметности 3, превео Душан Ловрић, ИП Вук Караџић, Београд, 1969.

Фотографије: Фазе изградње Ајфеловог торња