Pet pesama Gotfrida Bena

MALA HRIZANTEMA

Utopljenog raznosača piva položili su na sto.
Neko mu je među zube zatakao
svetlo-tamnu ljubičastu hrizantemu.
Kad sam, započevši od grudi,
ispod kože,
dugačkim nožem
isekao jezik i nepce,
biće da sam je gurnuo, jer ona skliznu
u mozak koji je bio u blizini.
Dok su ga zašivali,
stavih mu je u grudnu duplju
među šuške.
Napij se do mile volje u svojoj vazi!
Počivaj u miru,
mala hrizantemo!

LEPA MLADOST

Usta devojke koja je dugo ležala u ševaru
izgledala su tako izgrickana.
Kad su otvorili grudi, jednjak je bio sav izbušen.
Naposletku su u kupoli ispod dijafragme
našli leglo mladih pacova.
Jedan od male braće bio je mrtav.
Ostali su živeli od jetre i bubrega,
pili hladnu krv i tu
proveli lepu mladost.
A lepo i brzo ih je snašla i smrt:
pobacali su ih u vodu.
Ah, kako su njuščice cičale!

KRUŽENJE

Usamljeni kutnjak jedne bludnice
što beše umrla nepoznata
imao je zlatnu plombu.
Ostali su, kao po prećutnom dogovoru,
bili poispadali.
Momak iz mrtvačnice iščupa i njega,
založi ga i ode na igranku.
Jer, reče,
samo zemlja treba da se vrati u zemlju.

CRNČEVA VERENICA

Onda, položen na jastuk mrke krvi,
potiljak plavi jedne bele žene.
U njenoj kosi divljalo je sunce
i lizalo njene svetle butine,
klečalo oko tamnijih joj grudi,
još nenagrđenih porokom i rađanjem.
Pokraj nje crnac: oči mu i čelo
zdruzgani udarcem konjskog kopita.
Dva prsta prljave leve noge on je
zario u njeno malo belo uvo.
A spavala je kao verenica:
na rubu sreće prve ljubavi,
ko pre no počnu mnoga vaznesenja
mlade vrele krvi.
Dok joj nisu nož
zarili u belo grlo i prebacili
purpurnu pregaču od mrtve joj krvi
preko bedara.

UTEHE OVDE NEMA

Niko neće biti ivica mog puta.
Nek tvoje cveće samo svene.
Moj put teče i ide sam.

Dve ruke premala su kupa.
Srce je premalen brežuljak
da se na njemu otpočine.

Ja uvek živim, znaj, na žalu
i pod cvetnom kaskadom mora,
Misir se pruža pred mojim srcem,
Azija se razdanjuje.

Jedna mi ruka uvek u vatri.
Krv mi pepeo. Prolazeći
pored kostiju, pored grudi,
jecam za tirenskim ostrvima:

svane dolina s belim jablanima,
Ilisos, obala u livadama,
Raj i Adam i jedna zemlja
od nihilizma i muzike.

Izvor: Gotfrid Ben, Izabrane pesme, prevod Slobodan Glumac, Nolit, Beograd, 1984.

Slika: Alex Katz, 1965.

Obeleženo je sto godina od Velikog rata. Iskustva i svedočanstva o istom, bilo umetnička ili istoriografska, drugačija su, a isto je i sa obeležavanjima. Neposredni svedok i učesnik, lekar sa belgijskog fronta Gotfrid Ben, ponudio je svoju verziju događaja i opevao ono što je video. Njegova umetnost učinila mi se idealnom za obeležavanje Kraja, adekvatno opisani danse macabre po minskom polju, mrtvačnici – pejsažu koji mekim koracima klizi pod Sunce, kao osmeh nad lobanjom.

Gotfrid Ben o Šopenu

André Kertész

André Kertész

Ne baš govorljiv, nazori mu ne behu jača strana, nazori zaobilaze suštinu, kad bi Delakroa razvijao teorije, on bi se uznemirio, on sam nije mogao da obrazloži noturna.

Slab ljubavnik; senke u Noanu gde deca Žorž Sandove nisu prihvatala njegove vaspitne savete.

Grudobolan – s krvarenjima i ožiljcima – u onom obliku koji se dugo vuče; tiha smrt, za razliku od smrti u paroksizmu bola ili od puščanog plotuna: dogurali su do vrata klavir (Erar), a Delfina Potocka pevala mu je u samrtnom času pesmu o ljubičicama.

U Englesku je putovao sa tri klavira: Plejel, Erar, Brodvud, za dvadeset gvineja svirao po čevrt sata uveče kod Rotšildovih, Velingtonovih, u Straford Hausu i pred nebrojenim vitezovima Podvezice; potamneo od umora i blizine smrti vraća se kući na Skvare d’Orleans.

Onda spaljuje svoje skice i rukopise, samo nikakvih ostataka, fragmenata, beležaka, tih izdajničkih uvida -, na kraju reče: „Moji pokušaji su izvedeni po meri onog što mi je bilo moguće dosegnuti“.

Svaki prst treba da udara snagom koja odgovara njegovoj građi, četvrti je najslabiji (samo sijamski bliznac srednjeg prsta). Kad bi počinjao, bili su položeni na e, fis, gis, h, c.

Ko je bilo kada čuo neke njegove preludije, u letnjikovcima ili u nekom planinskom predelu ili kroz otvorena vrata terase nekog, recimo, sanatorijuma, teško da će to zaboraviti.

Nikad nije komponovao operu niti jednu simfoniju samo te tragične progresije iz artističkog ubeđenja i malom rukom.

Gotfrid Ben, „Šopen“Statičke pesme, 1948.