Soba kurioziteta Rudolfa II

Odlomak iz knjige „Čarobni Prag“ Anđela Marije Ripelina

Kunst-und Wunderkammer bili su zlatni majdan sitnih predmeta koji su ređani jedan uz drugi mikroskopski brižljivo: sitni radovi izvedeni u slonovači, na orahovim ljuskama, košticama trešnji i školjkama, tanani ornamenti u emajlu. Sjajno slikarstvo Jorisa Hofnagela može da posluži kao zaštitni znak Rudolfove velike ljubavi prema sitnim drangulijama: tu umetnik nabacuje cveće, voće, leptire, evroazijske vodene pacove, žabe krastače, pužiće, skakavce i svakojake insekte oko bele ruže, one vrste svele ruže koja će se nekoliko vekova kasnije pojaviti u Halasovim pesmama.

Kovači koji su radili za praški dvor optakali su ajkuline zube i zmijske jezike zlatom. Draguljari su brusili sirove kristale, Handsteine, u oblike čudesnik pejsaža, scena raspeća i maketa rudnika. Sve nesvakidašnje ili začudno smatralo se talismanom „snova“, zgodnim povodom za pravljenje analogija. Tako se događalo da ljudi zagledani u oštar narvalov zub vide rog nesrećno zaljubljenog jednoroga ili parčence ćilibara ili zamrznuti komad svetlucavog etra ili izlučevinu neke neznane životinjske vrste. Videli bi kost džina u kosti izumrle životinje, kandže grifona u rogovima afričke antilope.

Rudolf je zamišljao da su kamenje i biljke čudnovatih životinjskih oblika i neuobičajenih boja izvori natprirodne moći kao što su Inke verovale u huaca. Posedovao je veliki broj kameja i retkog kamenja: Donnersteine (preistorijski kremen), dva eksera sa Nojeve barke, dvoglava čudovišta, krokodil i uzorci bezoara (naslage kalcijuma izvađene iz utrobe kamila i divokoza), amuleti i narukvice oblikovani od kamenčića iz žučne kesice koji imaju čudotvorne moći.

Od mnoštva neobičnih predmeta koje je on prikupio želim da pomenem i nož koji je progutao jedan seljak za vreme terevenke, a koji je devet meseci kasnije, 1602. godine, izvadio berberin majstor Florijan; gvozdenu stolicu (Fangstuhl) koja zarobljava svakoga ko sedne u nju; muzički sat sa pozlaćenim poklopcem ukrašenim scenama iz lova na jelene; Orgelwerk koji sam izvodi „ričerkare, madrigale i kancone“; punjene školjke; pehare u obliku nosoroga za kuvanje otrovnih napitaka; votivni medaljon od jerusalimske gline; grumen zemlje iz Hebronske doline iz koje je Jahve Elohim sazdao Adama; i veliko korenje mandragore (alrauna) u obliku majušnog čoveka položeno na mekane plišane jastučiće u malenim kutijama koje su podsećale na krevete lutki. Uzgred, čarobna moć mandragore, biljke iz porodice krompira, znatno se uvećava kada se ona postavi pod vešala. Alraune, biljne lutke praškog pozorišta, pripadaju jednoj vrsti čovekolikih tvorevina kao što su Golem, roboti i Kafkin odradek.

Rudlof II ređao je dragocene komade svoje zbirke nasumice po policama i stolovima, u bezbrojnim kabinetima i sefovima. Da bi se čitalac upoznao sa nekim od ostalih predmeta koji su naseljavali verzauberter Raum, pristupiću sastavljanju jednog nesistematičnog popisa i na taj način stvoriti predstavu o pometnji koja je vladala u kolekciji.

Gipsani odlivci guštera i reprodukcije drugih životinja u srebru, Meermuscheln, oklopi kornjača, sedefi, kokosovi orasi, statuete od obojenog voska, figurine od egipatske gline, elegantna ogledala od stakla i čelika, naočare, korali, „indijske“ kutije napunjene perima egzotičnih ptičijih vrsta, „indijske“ korpe od slame i drveta, „indijske“, to jest, japanske slike, izglačano srebro i pozlaćene „indijske“ ljuske oraha i drugi egzotični predmeti sveže dopremljeni velikim lađama iz Indije, ženski torzo boje kože prekriven gipsom one vrste za kojom su praški nadrealisti toliko ludovali, table od slonovače i ćilibara za igranje karata, lobanja od žutog ćilibara, pehari od ćilibara, gajde, „pejsaži“ od češkog jaspisa, stočić od emajliranog zlata, školjke od ahata, jaspisa, topaza i kristala, srebrna slika u okviru od abonosa, duboki reljef u istočnjačkom alabasteru, oslikano kamenje, mozaici, mali srebrni oltar, kristalni pehari sa srebrnim poklopcem, ukrasne flaše od „zvezdanog safira“, stakleni krčazi od češkog ahata sa zlatnom drškom, veliki pehar za služenje pića od topaza u obliku lava, zlatno, rubinom patinirano posuđe, bokali od gline (sa presvlakom od crvenog pliša), barka od korala sa figurinama, brod od pozlaćenog drveta, i lađica sa srebrom optočenog  cocus de Maledivia, kristalna kutijica za dragulje, kutijica od sedefa, lauta od srebra, listići lazulita, rogovi nosoroga, lovački rogovi od slonovače, trofejni noževi ukrašeni zlatom i dragim kamenjem, porcelan, komadići svile, globusi različitog izgleda, uključujući i srebrni sa hipogramom, nebeske sfere, instrumenti za merenje, venecijansko staklo, Polifemova glava iz antičkog doba, Dejanira i kentaur u srebru, medalje, majolika u raznim bojama, anatomski uzorci, oklopi, mamuze, uzde, gruba drvena sedla, šatori, ogrtači i drugi plen kojim su za sobom ostavili turski konjički odredi, lovačka oprema, barjaci, đemovi i ulari, tanjiri svih vrsta, pehari od nojevog jaja, sablje, kame, puške, bodeži, kanije za mačeve, topovi, pištolji i bičevi. Automati i časovnici koji sviraju. Časovnici u obliku srebrnog broda ili kule sa trubačima.. Pada mi na pamet san koji Kubin sanja u Perlu iz Die andrere Seite:

„A tad začuh svud oko sebe otkucavanje koje je dopiralo iz nekoliko izvora, i postao sam svestan velikog broja časovnika svih veličina, od crkvenih i kuhinjskih časovnika do najmanjih džepnih časovnika. Puzali su preko livade kao kornjače na kratkim zdepastim nogama praćeni pomahnitalim tiktakanjem“ [1]

U Rudolfovoj zbirci nalazila se i mala kornjača sa satnim mehanizmom.

Od češkog granata do cvikera, od morskih korala do vrčeva napravljenih od rogova nosoroga, od bodeža sa zrnima rubina ugrađenim u ručke do ushebtis i pera kolibrija – kakvi podsticaji na maštanje! Ovaj popis dragog kamenja, rukotvorina, srebrnine, raznoraznih naprava i beskorisnih koještarija, iz različitih oblasti prirode i dalekih zemalja, ova zbrka, ovo odlagalište najrazličitijih andramolja trebalo je da bude orbis pictus, odraz knjige Božjeg stvaranja. Pored toga, mešanje stvari iz raznih regiona i klimata odgovaralo je živopisnom melting potu kakav je bio Rudlofov grad. Takođe, ne smemo da zaboravimo antička i vajarska moderna dela, numizmatičke zbirke, gomile slika ili konja koje je Rudolf prikupljao sa velikom revnošću, makar i samo zato da bi bio naslikan u sedlu pod teškim oklopom u ratničkoj pozi.

Tiho Brahe, koji posećuje Rudolfovu šackomoru u romanu Maksa Broda, ježi se zbog potištenosti i teskobe koje proizvodi ova „haotična masa predmeta“. „Činilo se da je i sam car bio uplašen kada bi se našao usred svog blaga“.

Rudolfova opsesija predmetima poticala je od njegove čežnje da popuni prazninu oko sebe, da nekako potisne strah od samoće, ali i strah od umiranja: sakupljajući šumu retkih spravica, nadao se da će odagnati smrt. Aukcija je, kako to Gogolj kaže u pripovetci „Portret“, zaista poput pogreba – setimo se samo sumornog glasa čoveka koji vodi aukciju lupajući čekićem – ima nečeg pogrebnog u Rudolfovim volšebnim kolekcijama, a njegove galerije više liče na večna boravišta nego na sobe u kojima stanuju živi ljudi.

Ipak, nepokretnost i nepromenljivost bile su samo privid. Mrtve stvari bile su naglašeno zlokobne. Zurile su u njega iz svojih kaveza kao životinje iz zasede, a one koje je prečesto zagledao poprimale su njegove crte, odražavale su njegovu hipohondriju

Promenom klime hipohondrima se dešavaju čuda: njihov mozak ojača, nervna tečnost se pročisti, a enzimi i telesne tečnosti se uravnotežavaju. Međutim, Rudolf je bio nesposoban da pobegne od predmeta kojima je robovao. Obilazio ih je tokom noći sa svećnjakom u ruci. I pretvarao bi se u jednog od onih ljudi  objekata sa Bračelijevih Bizzarrie, čija tela sačinjavaju pregrade i kutije u kojima leže pehari, drago kamenje i ogrlice. Škripa koja se razlegala iz tih kabineta, sjaj kristala i amajlija, pobožna blesavost abinzoara, jezive oči sa portreta, presijavanje tkanina, šapat kamenja, privlače ga daleko više od državnih poslova. U tom huaca skladištu, u toj Traumland fetiša on odgoneta tajne univerzuma kao iz tikve ili horoskopa.

Anđelo Marija Ripelino, „Čarobni Prag“, prevod sa engleskog Đorđe Čolić, u: Gradac, časopis za književnost umetnost i kulturu, br. 169-170, priredio Ivan Ninić.

Citat:
Alfred Kublin, The Other Side: A Fantastic Novel, New York, 1967, 150.

Slika:
Domenico Remps, „Cabinet of Curiosities“, 1695.

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Tadeuš Ruževič

MOJA POEZIJA

Sa velikim nepoverenjem gledam na svoja pesnička ostvarenja. Sa velikim nepoverenjem ta dela slušam. Nisam mogao da shvatim da poezija postoji mada je ubijen čovek. Ubijen je onaj koji je dozvao u život poeziju, ugovoreni jezik koji treba da izražava ono što se ne da izraziti. Pravi pokretač, uzrok moga stvaranja bila je mržnja prema poeziji. Bunio sam se zbog toga što je preživela, što postoji i nakon „kraja sveta“ . Ravnodušna. Božanstvena. Neprikosnovena u svojim zakonima, propisima, poetikama. Podozrivo gledam na ta ostvarenja. Sastavio sam ih iz preostataka reči koje su pretrajale, iz nezanimljivih slika, iz velikog smetlišta, iz velikog groblja.

Izgledalo mi je da sam prvi čovek koji je rekao: „dobar dan“, „voda“, „sunce izlazi“. Stvarao sam poeziju za preplašene i oslepljene. Učili smo da govorimo iz početka. Oni i ja.

Samo čovek očajan ili nihilista može opisivati pomoću biranih slika „lepotu“ dok pred našim očima umire istina.

Samo čovek očajan ili rezigniran opisuje cvetove višnje, pun mesec, paune u vrtu; silazi još jednom u hladni pakao estetike.

Ja sam vikao ili ćutao ne misleći o estetici.

Takav je izvor moje poezije i poetike.

Krik se ne mora učiti. A ćutanje dolazi posle krika kao smrt posle jurnjave života.

LAMENT

Vama se obraćam sveštenici
učitelji sudije umetnici
obućari lekari referenti
i tebi moj oče
Saslušajte me

Nisam mlad
neka vas vitkost moga tela
ne zavarava
ni nežna belina vrata
ni vedrina otvorenog čela
ni malje nad slatkom usnom
ni smeh anđeoski
ni korak gipki

Nisam mlad
neka vas moja nevinost
ne uzbuđuje
ni moja čistota
ni moja slabost
krhkost i jednostavnost
dvadeset mi je godina
ja sam ubica
ja sam oruđe
slepo kao mač
u ruci dželata
ubio sam čoveka
i crvenim prstima
milovao bele grudi žena

Unakažen nisam video
ni nebo ni ružu
pticu gnezdo drvo
svetog Franju
Ahila i Hektora
Punih šest godina
iz nozdrva je izbijalo isparenje krvi
ne verujem u pretvaranje vode u vino
ne verujem u oproštaj greha
ne verujem u vaskrsenje tela.

KAKO JE DOBRO

Kako je dobro Mogu da skupljam
jagode u šumi
mislio sam
nema šume i jagoda

Kako je dobro Mogu da ležim
u senci drveta
mislio sam drveće
ne daje više hlada

Kako je dobro S tobom sam
kako mi srce bije
mislio sam čovek
nema srca

USPOMENA PRVA

Ona spava pored njega
sve slabija
sve starija
bez oslonca u sebi
bez oslonca spolja
otkrivena cela
puna ožiljaka od uživanja
puna ožiljaka od rana
od ljubavi od dece

Gledajući je
on se seća detinjstva:
suseda što je hvatao pacove
u železnu klopku

dolazio je
s čeličnim šiljkom
i probijao pacove
ubod po ubod
pri izlazećem suncu

USPOMENA DRUGA

Jesen

Stajala je u prozoru
hladna modra oka
ruku pokrivenih
pegama od žuči
crvenih noktiju

Tvoj beli šeširić
koji ti je zbacio vetar
leti
kotrlja se stazom
između trnjina
ti trčiš za njim
smeješ se i cičiš

ti stalno trčiš
ja te hvatam u zagrljaj

ODREŠENE RUKE

Kada bi ona umrla
imao bih ruke odrešene

Šta je svezao onaj činovnik
u crnom iznošenom odelu
šta smo potpisali onog dana
u prisustvu dvaju svedoka
šta smo rekli
potvrdili
šta je rekao onaj činovnik

želim vam sreće

vrata su se zatvorila

kad bi ona umrla
imao bih ruke odrešene

U ŽURBI

Čitao je knjigu
bila je nedelja po podne
u malo poznatom gradu
u centralnoj Evropi

na drugoj polukugli
sada mračnoj
dvoje ljudi čekalo je
smrtnu presudu

negde daleko tutnjao je voz
u sobi je bilo vidno
moglo je da bude trinaest časova
osetio je
da mora da odluči
da mora nešto da učini
odmah
jer čekao je već dvadeset godina
znao je da mora da izabere
da je to poslednji trenutak
hteo je da se pokrene
ali nije mogao da se seti
o čemu se radi
zaboravljao je sve dublje

drugi ljudi se se kretali živo pored njega
rađali se i umirali u žurbi

MOŽE SE

Pamtim da su ranije
pesnici pisali „poeziju“
mogu se još pisati pesme
mnogo mnogo godina
a mogu se takođe raditi
mnoge druge stvari

NEPOZNATO PISMO

Ali Isus se sagnuo
i pisao prstom po zemlji
zatim se opet sagnuo
i pisao po zemlji

Majko tako su zaostali
i prosti da moram da pokazujem
čuda stvaram takve smešne
i nepotrebne stvari
ali ti ćeš shvatiti
i oprostićeš sinu
pretvaram vodu u vino
vaskrsavam mrtve
hodam po moru

oni su kao deca
treba im stalno
pokazivati nešto novo
zamisli

Kada su mu se približili
Matej Marko Luka Jovan
zaklonio je i izbrisao
slova
zanavek

ZA SRCE

Video sam
specijalistu kuvara
zavukao bi ruku
u njušku
i kroz dušnik
ugurao je u unutrašnjost
ovce
i tamo živo
hvatao srce
stiskao prste
na srcu
čupao srce
jednim trzajem
da
to je bio specijalista

KO JE PESNIK

pesnik je onaj koji pesme piše
i onaj koji pesme ne piše

pesnik je onaj koji kida okove
i onaj koji okove na sebe nameće

pesnik je onaj koji veruje
i onaj koji ne može da poveruje

pesnik je onaj koji je lagao
i onaj koga su slagali

pesnik je onaj koji je jeo iz ruke
i onaj koji je odsecao ruke

pesnik je onaj koji odlazi
i onaj koji ne može da ode

O IZVESNIM OSOBINAMA TAKOZVANE POEZIJE

Na primer

poezija gubi moć
već posle ponoći
malo zamora
menja je
da ju je nemoguće prepoznati
pretvara je u pregršt reči
lišenih života
u nešto monstruozno
kao cvet od papira
kao ljubav od mesa

poezija gubi vid
o ponoći
ili samo u podne
posle ručka

poezije nema
pri rođenju
i pri umiranju

nema poezije
u 22 časa
prvog marta 1961. godine

nema poezije
u čoveku hladnom
i nema poezije
u čoveku vatrenom

u mlakom
u mlakom može da živi
da se razvija

cedi se iz pukotine
iz mane

NACRT ZA SAVREMENU LJUBAVNU PESMU

A belinu je ipak
najbolje opisati sivilom
pticu kamenom
suncokrete
u decembru

ranije ljubavne pesme
bili su opisi tela
opisivali su ovo ili ono
na primer trepavice

a crvenilo je ipak
potrebno opisivati
sivilom sunce kišom
bulke u novembru
usta noću

najplastičniji
opis hleba je
opis gladi
ima u njemu
vlažna šupljikava sredina
topla utroba
suncokreti u noći
grudi trbuh butine Kibeline

izvorski
proziran opis
vode
jeste opis žeđi
pepela
pustinje
izaziva fatamorganu
oblaci i drveće ulaze
u ogledalo vode

Nedostatak glad
neprisutnost
tela
jeste opis ljubavi
to je savremena ljubavna pesma

USRED MNOGIH POSLOVA

Usred mnogih poslova
veoma hitnih
zaboravio sam
da treba i
umreti

Lakomislen
zanemarivao sam tu dužnost
ili sam je ispunjavao
nemarno

od sutra
sve će se izmeniti
počeću da umirem brižljivo
mudro optimistički
bez gubljenja vremena

SMEH

Kavez je bio tako dugo zatvoren
da se u njemu izlegla ptica
ptica je tako dugo ćutala
da se kavez otvorio
rđajući u tišini
tišina je tako dugo trajala
da se iza crnih šipki
razlegao smeh

TADEUŠ RUŽEVIČ

Rođen je 1921. u Radomsku, Poljska. Studirao je ustoriju umetnosti na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu. Pisao je pripovetke i drame. Najpoznatije zbirke pesama su mu: „Nemir“, 1947, „Crvena rukavica“, 1948, „Pet poema“, 1950, „Vreme koje ide“, 1951, „Pesme i slike“, 1952, „Ravnica“, 1954, i mnoge druge. Prevođen je na sve velike svetske jezike i smatra se najmlađim poljskim klasikom. Posle desetogodišnje pauze objavio je knjigu pesama „Traumatska priča“, 1979. Kod nas mu je „Nolit“ objavio izabranu poeziju pod naslovom „Nemir“, u prevodu Petra Vujičića, 1970.

Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.
Preveo sa poljskog Petar Vujučić.

Slike : Miguel Laino