Johanes Bobrovski: „Helderlin u Tibingenu“

Drveta zemaljska, i svetlost,
u njemu čamac, dozvan,
motka za pokretanje udarila je o obalu, lepa
sklonost, ispred tih vrata
prošla je senka, pala
na reku,
na Nekar, zeleni Nekar,
koji se izliva iz obala
na livade i priobalne poljane.

Kula
u kojoj je stanovao
bila je kao dan,
težina zidova, težina
u kontrastu sa zelenilom,
drveće, i voda,
odvagnuti sve u jednoj ruci:
zvono se glasi u daljini
zvuk se razleže iznad krovova,
časovnik počinje da okreće
železne zastave. Nastavite sa čitanjem