Путник Тарнер

img_20200125_005102_383

Вилијам Тарнер, „Аутопортрет“, 1799.

I Хронологија путовања Вилијама Тарнера (1775-1851)

Вилијам Тарнер, енглески сликар доба романтизма, рођен је у Лондону 23. апрла 1775. године. Чињеница да је Тарнер рођен истог дана када и највећи енглески бард, Вилијам Шекспир, додатно га, симболички, приближава најзначајнијим именима британске културе. У наставку следе сва сликарева путовања. Она су, у ствари, његова права биографија.

1791 – Путује по западу Енглеске

1792 – Путује по јужном и централном Велсу.

1794 – Путује по северном Велсу и кроз Мидлендс.

1795 – Путује по јужној Енглеској и јужном Велсу.

1797 – Путује по северној Енглеској и Језерској области.

1798 – Путује по северном Велсу.

1799 – Путује по западу земље, Ланканширу, и северном Велсу.

1801 – Путује по Шкотској.

1802 – Путује по Швајцарској.

1805 – Прва изложба у споственој галерији у Лондону. Пре тога излагао је 1790. и 1796. у Краљевској академији (Royal Academy).

1807 – На Краљевској академији постаје професор перспективе.

1808 – Путује по Велсу.

1812 – Пише песму „Falacies of Hope“.

1813-1814 – Путује западом земље.

1815-1816 – Путује Јоркширом.

1817 – Путује Белгијом, Холандијом и Немачком.

1818 – Посећује Единбург.

1819 – Први пут посећује Италију (Венецију, Фиренцу, Рим, Напуљ). Излаже преко шездесет акварела у Лондону.

1821 – Посећује Париз и северну Француску. Интензивно слика катедрале.

1822 – Посећује Единбург.

1824 – Путује југоисточном Енглеском, као и областима река Меусе и Моселе на Континенту. Наставите са читањем

Hugo Prat: „Baka Venecijanka“

rimski reljev, 1rimski reljev,2

Imao sam četri ili pet godina, možda šest, kada me je baka zamolila da joj pravim društvo do venecijanskog Starog geta. Odlazili smo u posetu jednoj od njenih prijateljica, gospođi Bori Levi, koja je živela u jednoj staroj kući. Do ulaza u kuću vodilo je drveno stepenište koje su zvali „ludo stepenište“, „pacovsko stepenište“ ili još i „tursko stepenište“. Gospođa Bora Levi dala bi mi bobmonu, šolju vruće i guste čokolade i dva parčeta neslanog dvopeka koji mi se nikako nije dopadao. Zatim bi baka i ona uredno sele i igrale karte, smejući se i mrmljajući meni potpuno nerazumljive rečenice.

I tako, preostajalo mi je samo da pomno razgledam svaki od stotinjak medaljona, okačenih o zid od zagasito crvenog pliša, koji su me posmatrali iza svojih staklenih ovala. Kažem posmatrali, jer su u medaljonima bili stari portreti ozbiljne gospode u habzburškim uniformama ili portreti rabina sa finim crnim pletenicama i pod filcanim šeširima širokog oboda. Izgledalo je da svi zure u mene sa upornošću koja je bila na granici pristojnosti.

Pomalo zbunjen, odlazio bih do kuhinjskog prozora i gledao dole na mali travom obrasli trg i kamenu ogradu zdenaca prekrivenu bršljenom. To mesto ima svoje ime: Tajno dvorište ili Arkana. Da bi se u njega ušlo, trebalo je otvoriti sedam vrata, a na svakim od njih bilo je urezano ime jednog šeda, demona iz Šedimove kaste, koju je stvorio Adam kada je, posle čina sagrešenja razdvojen od Eve. Vrata su se otvarala na zvuk magične reči, koje je bila samo ime demona. I sad se sećam tih strašnih imena: Sam Ha, Mavet, Sšmodej, Šibeta, Ruah, Kardejahos, Na Amah. Nastavite sa čitanjem