Italijanski tenor Enriko Karuso

 

Bilo je leto kada sam prvi put čula ovu kompoziciju u izvođenju italijanskog tenora Enrika Karuza (1873-1921), na večernjem programu prikazivan je film Vudija Alena „Match Point“ iz 2005. godine (topla preporuka!). Ova kompozicija je poput lajtmotiva, a tenor ju je, zapravo, prvi put izveo u operi „Kradljivci bisera“, Žorža Bizea, koju je nedavno bilo moguće pogledati u okvru prenosa Metropoliten opere u jednom od beogradskih bioskopa. Karuzov život poklapa se sa periodom kada je Marsel Prust živeo i pisao. To je doba belle epoque, period bez velikih ratova u Evropi, internacionalizma, umetnosti.

Kompozicija nosi u sebi, nisam bez razloga pomenula godišnje doba, određenu težinu sparne letnje noći, guste poput starog parfema, neprobojnog, koji u nozdrve kao da praši puder, a ne tečnost. Potom, sledi opijenost. U mraku, potpuno opuštenog tela, sa rukama daleko od sebe, zatvorenih očiju, slušalac kao da čuje viteza nekog davnog, herojskog doba, zamišljenog, koji uz draperiju, koja se talasa usled noćnog povetarca, stoji i razmišlja. Ili, u nekom gradu, Napulju, recimo, neko ko svoj život, bremenit prošlošću, vidi u potpunosti bez prošlosti. „I oseti se usamljenom poput prazne kuće“, napisao je Flober.

Glasovi putovanja

Uprkos svetu, reći, pevati: „We live in a beautiful world“. Pod lepim svetom ne podrazumevam istoriju. Istorija nije sve. Alber Kami je napisao:

Siromaštvo me je sprečilo da mislim kako je sve pod ovim suncem i u istoriji dobro; sunce me je naučilo da istorija nije sve.

Poučena tim rečima, uopšte, celokupnom njegovom poetskom prozom uobličenom u zbirci heliotropnih eseja „Leto“, tom mestu sunca evropske proze 20. veka, ja putujem. Gledam gradove, koji nisu ono što ja vidim i doživim. Posmatram ljude, plave majice, bež pantalone, elegantne naočare za sunce. Oni nisu ono što ja vidim. Posmatram pse, izloge, uokvirene mape grada na zidu. Osluškujem zvuk nadolazeće mašine u metrou. Posmatram ljude dok ulaze u vozove, pitam se: „Šta bi se desilo kada bi neko ispremeštao vozni raspored ili pomerio kazaljke časovnika u holu?“.

Skorele fasade, u stvari, palimpsest neke građevine, a i više od toga, slojevi reči.

Tako sam jednom, u Pragu, usled strahovite glavobolje izazvane umorom, ušla u kafe, u samom centru grada, poručila bilo šta, samo zato da bih mogla da na miru sednem, da dobijem kriglu vode i popijem svoj kafetin. Nije bilo puno ljudi unutra. Sela sam do prozora, a dva metra ispred njega bile su šine po kojima je klizio, povremeno, nečujni tramvaj. Prekoputa prozora, delio nas je samo taj povremeni tramvaj, bila je jedna poznata crkva, sa divnom kupolom i lepom belom fasadom. Da li od leka, ili od halucinacije izazvane umorom, ili zbog samog grada, ja sam tada počela tako intezivno da doživljavam sve oko sebe da sam se, ubrzo, stopila sam svim tim slojevima koji su dopirali, sa zvukovima, sa siluetama, sa prizorima.

Glas Krisa Martina pratio me je na nekim putovanjima i često slušam Coldplay baš kada mi se putuje, kada me ponese seta ostajanja u mestu. Prvo sam, zapravo po povratku, a ne dok sam boravila u Francuskoj, maja 2008, slušala album Viva la vida Naročito mi se izmagličast zvuk pesme Violet Hill učinio poput nekog pejzaža koji sam posmatrala iz voza, stvorio je predamnom sliku fasada francuskih građevina 18. i 19. veka, asocirao na neobavezan život, svakodnevicu koju provedeš u tankom kaputu, a februar je, na severu, i tebi nije hladno. Taj osećaj.

Ne bih umela da pronađem zajednički imenitelj prethodnim redovima, ali mislim da ću polako i prestati da kroz svoje pisanje pokušavam da uspostavim neki „zajednički imenitelj“. Jednostavno, zašto i pisanje ne bi bilo poput plesa, ili nekog protoimpresionističkog Tarnerovog akvarela Venecije? Zar misao nije sfumato? Oblici se naziru ali su granice između njih izgu(b)ljene, u dimu.. Slika sećanja je duhovni svet u koji se može ući, želimo preko.

Ali, unutra, slika na sliku naleže, zamagljene su granice, svetlost i tama, blagom gradacijom, ulivaju se jedna u drugu. Oblici su razaznatljivi, ali granice među njima nisu čvrste, razlike su nepouzdane. Eto, to je sećanje na impresije. Dakle, dvostruka udaljenost koju rečima treba, kao prstima paru sa stakla, razjasniti. To nije moguće, bar nije tako lako. Zato, za početak, tu je muzika. Ona je najpouzdaniji zapis sećanja. Čak i više nego reči na papiru ili fotografija.

Preporuka: Coldplay 1, 2

Impresije povodom jedne Bramsove kompozicije

 

Povodom nestalnih iskri lepote, povodm života koji straćiš u ovom gradu, a koji bi straćio i u bilo kom drugom. Povodom prijateljstava koja prekineš, povodom ljubavi koje, poput lepih zalazaka sunca, ostave nekakav utisak, neodrediv i kratak. Povodom lepote koju donosi jesen, stvorena za uspomene, povodom saznanja da će dani biti kraći i da će se tuga kretati baš tvojom ulicom u utvrđeni čas. Povodom srećnih susreta i zajedničkih šetnji, osmehivanja i draži.. Povodom svih voljenih lica i predela, povodom Sunca, povodom magli, povodom gradova u zoru, povodom dolina u sumrak. Povodom života, neba, bistrog vazduha, povodom elemenata, ova je muzika – kao voda koja teče.

O pesmama Nika Kejva i putovanjima

Fotografija katedrale Notr Dam iz 1853. godine

Poezija Nika Kejva uvek mi se nametala, spontano i bez plana, kada bih negde putovala. Vožnja bi bila duga tako da bi ostajalo dovoljno vremena za detaljno preslušavanje svih pesama sa većine albuma koje sam imala sa sobom. Potom, vrativši se sa puta, opet bih se vraćala Kejvu, pokušavajući da posredstvom muzike evociram utiske, sećanja, i da napustim realno postojeće prostor i vreme i mišlju budem negde, izvan. Na primer, u Francuskoj iz doba katedrala, baš kao na priloženoj slici.

Kejvova muzika je pogodna za evokaciju davnog i dalekog, misterioznog, romanesknog, avanturističkog jer je u većini slučajeva narativna, kazuje priču od početka do kraja, obično podrazumeva likove, izvesnu radnju, tok koji je uzročno-posledičan i čini da slušalac zapravo gleda film. Muzika je takva da podstiče slušaoca da sam stvara spoljašnje elemente koje Kejvov scenarij podrazumeva ili tek nagoveštava. Opšta mesta svetske književnosti u njoj mogu biti prepoznta i na taj način dobro ju je slušati, naročito, kada se putuje.

Tokom putovanja Francuskom, posle obilaska mesta gde je Leonardo da Vinči navodno sahranjen, tokom dugog putovanja tokom noći, slušala sam dve neogotik pesme koje su, uz jamena stvorenja na katedralama koja se keze na svoje posmatrače, u potpunosti obeležila moje tadašnje utiske i sva sećanja koja su potom usledila. Dve pesme se izdvajaju: Ain’t gonna rain anymore i Do you love me 2.