Italijanski tenor Enriko Karuso

 

Bilo je leto kada sam prvi put čula ovu kompoziciju u izvođenju italijanskog tenora Enrika Karuza (1873-1921), na večernjem programu prikazivan je film Vudija Alena „Match Point“ iz 2005. godine. Ova kompozicija je poput lajtmotiva, a tenor ju je, zapravo, prvi put izveo u operi „Kradljivci bisera“ Žorža Bizea, koju je nedavno bilo moguće pogledati u okvru prenosa Metropoliten opere, u jednom od bioskopa. Karuzov život poklapa se sa periodom kada je Marsel Prust živeo i pisao. To je doba belle epoque, period bez velikih ratova u Evropi, internacionalizma, umetnosti. Nastavite sa čitanjem

Glasovi putovanja

Turner-Joseph-View-to-the-east-from-Giudecca-Sun

Vilijam Tarner, „Venecija“, 1825.

Uprkos svetu, reći, pevati: „We live in a beautiful world“. Pod lepim svetom ne podrazumevam istoriju. Istorija nije sve.

Alber Kami je pisao:

Siromaštvo me je sprečilo da mislim kako je sve pod ovim suncem i u istoriji dobro; sunce me je naučilo da istorija nije sve.

Poučena tim rečima, celokupnom njegovom poetskom prozom uobličenom u zbirci eseja „Leto“, tom mestu sunca evropske esejistike 20. veka, ja putujem. Posmatram gradove, oni nisu ono što ja vidim i doživim u njima. Posmatram ljude u plavim majicama, bež pantalonama, sa elegantnim naočarima za sunce. Oni nisu ono što ja vidim. Posmatram pse, izloge, uokvirene mape grada na zidu. Osluškujem zvuk nadolazeće mašine u metrou. Posmatram ljude dok ulaze u vozove. Pitam se: „Šta bi se desilo kada bi neko ispremeštao vozni raspored ili pomerio kazaljke sata u holu?“.

Rošave fasade, u stvari, palimpsest naše civilizacije, a i više od toga, slojevi i slojevi reči, ne napisanih već izgovorenih.

Tako sam jednom, u Pragu, usled strahovite glavobolje izazvane umorom, ušla u kafe, u samom centru grada, poručila bilo šta, samo zato da bih mogla da na miru sednem, da dobijem kriglu vode i popijem svoj kafetin. Nije bilo puno ljudi unutra. Sela sam do prozora, a dva metra ispred njega bile su šine po kojima je klizio, povremeno, nečujni tramvaj. Prekoputa prozora, delio nas je samo taj povremeni tramvaj, bila je jedna poznata crkva, sa divnom kupolom i lepom belom fasadom. Da li od leka, ili od halucinacije izazvane umorom, ili zbog samog grada, ja sam tada počela tako intezivno da doživljavam sve oko sebe da sam se, ubrzo, stopila sam svim tim slojevima koji su dopirali, sa zvukovima, sa siluetama, sa prizorima.

Glas Krisa Martina pratio me je na nekim putovanjima i često slušam Coldplay baš kada mi se putuje, kada me ponese seta ostajanja u mestu. Prvo sam, zapravo po povratku, a ne dok sam boravila u Francuskoj, maja 2008, slušala album Viva la vida Naročito mi se izmagličast zvuk pesme Violet Hill učinio poput nekog pejzaža koji sam posmatrala iz voza. Stvorio je predamnom sliku fasada francuskih građevina 18. i 19. veka, asocirao na neobavezan život, svakodnevicu koju provedeš u tankom kaputu, a februar je, na severu, i tebi nije hladno. Taj osećaj.

Ne bih umela da pronađem zajednički imenitelj prethodnim redovima, ali mislim da ću polako i prestati da kroz svoje pisanje pokušavam da uspostavim neki „zajednički imenitelj“. Zašto pisanje ne bi bilo poput nekog protoimpresionističkog Tarnerovog akvarela Venecije? Zar misao nije sfumato? Oblici se naziru ali su granice između njih izgu(b)ljene, u dimu… Slika sećanja je duhovni svet u koji se može ući, želim preko.

A unutra, slika na sliku naleže, opet palimpsest, zamagljene su granice, svetlost i tama, blagom gradacijom, ulivaju se jedna u drugu. Oblici su razaznatljivi, ali granice među njima nisu čvrste, razlike su nepouzdane. Eto, to je sećanje na impresije tokom mojih putovanja. Dakle, dvostruka udaljenost koju rečima treba, kao prstima paru sa stakla, razjasniti. To nije moguće, bar nije lako. Za početak, tu je muzika. Ona je najpouzdaniji zapis sećanja, više nego reči na papiru ili fotografija.

Preporuka: Coldplay 1, 2

Impresije povodom jedne Bramsove kompozicije

 

Povodom nestalnih iskri lepote, povodm života koji straćiš u ovom gradu, a koji bi straćio i u bilo kom drugom. Povodom prijateljstava koja prekineš, povodom ljubavi koje, poput lepih zalazaka sunca, ostave nekakav utisak, neodrediv i kratak. Povodom lepote koju donosi jesen, stvorena za uspomene, povodom saznanja da će dani biti kraći i da će se tuga kretati baš tvojom ulicom u utvrđeni čas. Povodom srećnih susreta i zajedničkih šetnji, osmehivanja i draži.. Povodom svih voljenih lica i predela, povodom Sunca, povodom magli, povodom gradova u zoru, povodom dolina u sumrak. Povodom života, neba, bistrog vazduha, povodom elemenata, ova je muzika – kao voda koja teče.