Ivan Bunjin: „Kapela“

File:Edvard Munch - Separation - Google Art Project.jpg

Vreo letnji dan, u polju, iza vrta starog majura, davno zaboravljeno groblje – humke u visokim cvetovima, u travi – i usamljena, rušna, stara zidana kapela, sva zarasla u divlje bilje i rastinje, u koprive i čičak.

Deca s majura čuče kraj kapele i širom otvorenih očiju vire kroz jedan njen uzan i razbijen prozorčić u visini zemlje. Unutra se ništa ne razaznaje, samo je jasno da je prohladno. Svuda je svetlo i toplo, a unutra mračno i hladno: tamo, u gvozdenim sanducima počivaju neke dede i babe, i još neki strikan koji si ubio. Sve je to veoma zanimljivo i neobično: kod nas Sunce, cveće, trave, muve, bumbari, leptiri, možemo da igramo, pevamo, veselimo se i ježimo, dok ovako čučimo, a oni večito leže tamo u mraku kao noć, u debelim i hladnim gvozdenim sanducima; sve te ostarele babe i dede i onaj strikan koji je još mlad…

– A zašto se ubio?

– Bio je strašno zaljubljen, a kad je neko strašno zaljubljen , uvek se ubije…

Na plavom, nebeskom moru stoje tu i tamo, kao ostrva, prekrasni, beli oblaci, topli vetar donosi s polja sladunjav miris procvale raži. I što sunce jače i veselije peče, to hladnija promaja izbija kroz prozorčić, iz tame.

2. jula 1944.

Slika: Edvard Munk

Ivan Bunjin o Sergeju Rahmanjinu

Sergei Rachmaninoff

Sergei Rachmaninoff

Ivan Bunjin

Ivan Bunjin, prvi ruski dobitnik Nobelove nagrade za književnost, o svom susretu sa kompozitorem Sergejem Rahmanjinom piše:

Pri prvom mom susretu sa njim u Jalti desilo se među nama nešto slično onome što se dešavalo samo u romantičnim godinama mladosti Hercena, Turgenjeva, kada su ljudi provodili čitave noći u razgovorima o prekrasnom, večnom, o visokoj umetnosti. Kasnije, do njegovog poslednjeg odlaska u Ameriku, sretali smo se s vremena na vreme vrlo prijateljski, ali ipak ne tako kao kada smo na obali mora razgovarali skoro svu noć, i kada me je zagrlio i rekao: „Bićemo prijatelji zauvek““ Veoma su različiti bili naši životni putevi, sudbina nas je stalno rastavljala, naši susreti su bili uvek slučajni, najčešće kratki, i čini mi se uopšte da je velika uzdržanost postojala u karakteru mog plemenitog prijatelja. A one noći mi smo bili još mladi, daleki od uzdržanosti, nekako smo se iznenada zbližili, gotovo s prvim rečima koje smo razmenili. Bili smo u velikom društvu, koje se skupilo, sada se već ne sećam zašto, na veseloj večeri u najboljem jaltinskom restoranu „Rusija“. Za večerom smo sedeli jedan pored drugog, pili šampanjac „abrau-dirso“, zatim smo izašli na terasu, nastavljajući razgovor o onom opadanju proze i poezije koje se desilo u to vreme u ruskoj književnosti; neprimetno smo sišli u dvorište restorana, zatim na obalu, otišli na mol – bilo je već kasno, nigde nikog – seli smo na nekakve konopce, udišući miris katrana i onu nekakvu, sasvim posebnu svežinu svojstvenu samo crnomorskoj vodi, i pričali, pričali sve vatrenije i radosnije o onom čudesnom čega smo se sećali iz Puškina, Ljermontova, Tjutčeva, Feta, Majkova… Tada je on uzbuđeno, polako počeo da recituje one stihove Majkova na koje je možda već tada napisao, ili samo maštao da napiše muziku:

U pećini sam te čekao u vreme urečeno.
Ali dan se ugasio; njišući glavom snenom,
Zaspali su jablanovi, zaćutali galcioni:
Uzalud! Mesec se pojavio, zasrebrio i nestao;
Prolazila noć; ljubavnica Kefala,
Naslonivši se na crvenedveri
Mladog dana, ispuštala je iz vitica svojih
Zlatna zrna bisera i opala
na plave doline i šume..

Izvor: Ivan Bunjin, Uspomene, prevela Stojanka Babović, Dereta, 2006.

 

.

.