Margerit Jursenar: „Grčka sela“

humanoidhistory: “The Temple of Apollo in old Corinth, Greece, circa 1955, courtesy of the Library of Congress. ”

Pogledajmo, na primer, eubejsko ili peloponesko selo ili ono u predgrađu Atine. Tako su jednostavna i tako gola. Ne izazivaju divljenje kao ona spržena, ostrvska, što liče na sjajne kosti i zanosne školjke, nastala u dugoj saradnji čoveka i mora. Ne prizivaju ravnodušnost, meku kao nebo i jednoličnu kao istočnjačka melodija, kao sela na Dodekanezu, maloazijskim ostrvima i u Trakiji. Atina iz Tezejevog vremena je isto tako bila selo kao i ona iz vizantijskog; Atina je i u svoja najslavnija vremena bila selo. U njoj nije bilo ni traga od one uskomešane i tajanstvene poezije istočnjačkih gradova, niti veličanstvene arhitekture antičke Aleksandrije i Rima. Atina je bila mesto gde se mogla saznati cena maslina, koji je poslednji Sofoklov komad ili čuti kako Sokratov glas odzvanja sa jednog na drugi kraj agore. Iako je moderan grad, Atina i dalje ostaje selo, uprkos neonskim natpisima i oblakoderima koji, u stvari, samo uzdižu u nebo poznate terase. Ovde je selo-grad svedeno na najpotrebnije oblike, crkvu koja podseća na golubarnik sa zvonikom, prodavnice koje prodaju sve i svašta i čiji vlasnik govori engleski jer je boravio u Njujorku ili Transvalu, hrabrog vlasnika garaže koji će svoje stare „fordove“ poterati po svim kamenitim stazama Grčke, najzad, kafanicu s dva-tri platana i isto toliko gvozdenih stolova, okruženih slamnatim stolicama – svetilište politike, dokolice i sanjarenja u kojima nema snova.

Ma kako bilo malo, niko se u grčkom selu neće začuditi turističkom autobusu ili avionu, ili što u malom zalivu koji gleda prema pučini, pristaju inostrane jahte. Ni Atinu neće iznenaditi stado koje u lepim letnjim noćima brsti suvu parnasovsku umesto suve pentilikonske trave, kao što se na njega neće osvrnuti ni poslednje noćne ptice koje sede u kafani „Janaki“. Blejanje stada neće čuti ni pospani strani turisti u hotelskim sobama. U Atini gubi svaki smisao razlika koja je kod nas tako uočljiva, između seljaka i građanina: bogati brodovlasnik i predsednik seoske opštine koji je poslovno došao u Atinu, ne odudaraju ni po čemu jedan od drugoga dok sede za istim stolom u kafanici, na obroncima Partenona; pijuckaju isti crni sok, biraju iste čaše za vodu čiji nepopijeni ostatak obojica nesvesno prolivaju po prašini, ne bi li se osvežili. Svoje cipele pružaju istom čistaču, koji će ih odmah očistiti istom pažnjom. I kao i gosti atinskih kafana, tako će i momčići obučeni u otrcane sakoe i gopoda u tamnim odelima, večiti junaci grčkog hora, u ovom seoskom gnezdu gde se suše gomile korintskog grožđa, istom brzinom i s istom ravnodušnošću tumačiti vesti iz sveta i one lokalne. Glasnici mora i polja će, kao na pozornici, proletati, s vremena na vreme, ispod platana kafneiona da podsete na srodništvo između obala, maslinjaka i travnatih padina brežuljaka, na isto srodništvo koje vezuje i pastiricu koja pod haljetkom nosi jagnje rođeno prethodnog dana, magare, svo belo od drumske prašine, i pomalo tupavog ribolovca koji, nepokretan kao antički kip ukopan u seoski trg, podiže svoju ruku kojom nežno pridržava ogromnu plavu ribu obešenu o škrge.

1935. / 1970.

Izvor: Margerit Jursenar, „Grčka sela“, u: Eseji, prevela Ivana Hadži Popović, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1991.

Fotografija: Apolonov hram, Korint (Library of Congress)

Ivana Hadži Popović o Margerit Jursenar

Marguerite Yourcenar

Sve počinje u osvit Prvog svetskog rata kad osmogodišnja Margerit Krejankur u pariskom metrou kupuje Aristofanove „Ptice“. Lutke je ne privlače već svet odraslih o kome sanjari i talasi čije nadimanje satima posmatra na belgijskim plažama. Grčki počinje da uči sa deset, latinski sa dvanaest godina. Ovaj zanos prekida rat i ona 1914. brodom punim izbeglica stiže u London u kome je Britanski muzej i ono što će obeležiti njen život: Hadrijanov kip izvađen iz Temze u devetnaestom veku. Voli da sluša oca  koji joj svakog dana čita Rasina, Sen Simona, Šatobrijana, Flobera, Šekspira, Tolstoja, Dostojevskog, Vergilija na latinskom, Homera na grčkom. Kad se zatim s ocem vrati u Pariz , grad u kome će otkriti Luvr, njeno srce zauvek osvaja antička nagost i sklad. Kad još bude otkrila i delo Konstantina Kavafija koje će prevoditi, u Grčkoj će godišnje provoditi i po nekoliko meseci.

Prirodno kao što je disala ona je živela u antičkim civilizacijama osetljivim na cikluse stvari, u pokolenjima bogova i ljudi koji se stalno smenjuju  u srcu nepromenljivog; među misliocima antičkog sveta koji su znali da su njihovi bogovi smrtni jer je njihov svet smrtan; među mitovima o bogovima koji su mitovi o ljudima, o njihovoj drami; u spoju poetskog i istorijskog koji je Helenima pomogao da ostvare „grčko čudo“.

Veliki humanista u njoj znao je da su Nioba, Likurg i Tantal tom starom narodu omogućili da izbegne grubost, gramzivost i oholost i da pronađe smisao u mukotrpnom lutanju između dva bola, bola rađanja i bola umiranja. Iz njenog eseja „Mitologija Grčke“ ili „Grčka mitologija“ proizlazi da oni verovatno i ne bi zaposeli sve obale od Gibraltara do Kavkaza da nije bilo legende o argonautima i Odiseju; da je zauzeće Troje čas koji će sve nesrećne časove objediniti u isti središnji plamen koji pustoši istorijom; da iz krezubih Hekubinih usta odjekuje kuknjava svih starih majki sveta za čije vapaje hronika nije imala vremena; da je Antigona svaka sestra koja pod ruševinama traži svog brata.

Od Aleksisa do Zenona, od Hadrijana do Mikelanđela, Margerit Krejankur, koja će postati Margerit Jursenar, prikazuje želju za ljubavlju povezanu s teškoćom da se ona ostvari: „Poljubite me jer nema sumnje da ćemo se sresti tek na drugom svetu kada naši poljupci više ne budu imali usana“, šapuće Fedra u „Minotauru“. Za ovu jedinu žensku članicu Francuske akademije ljubav je haos ili opasnost ili sreća, što je u suštini isto.

Spisateljka nije osporavala časove sreće ali je mislila da je život mešavina sjajne svetlosti i crnog dima i da se kao i vatra, i on hrani uništavanjem. Nije osporavala utešni plam ljubavi mada je isticala da se on često gasi brže od ostalih ili i sam postaje proždrljiv.

Kao osoba koja je imala mnogo poštovanja prema slučajnosti verovala je u prihvatanje datosti života i događaja kako dolaze. „Sve može da se promeni u jednom času i samo Bog zna gde ćemo biti za deset godina ako nas još bude…“, govorila je. „Suviše smo zaslepljeni sadašnjicom, a događaji često slede tokove koji se ne mogu ni nazreti. Ne samo što se sve menja već se sve menja u smeru koji ne mogu da predvide ni najpronicljiviji duhovi. Koliko su se samo razlikovali Rim iz vremena Nerona i Rim iz vremena Marka Aurelija!“

Razapet između pakla, njegove teskobe, nepostojanja izlaza i želje da osvoji raj, pobedi smrt i vreme, čovek želi da pronikne u tajnu svog postojanja, da osvoji slavu, ljubav. Ono čemu bi po njoj trebalo neprestano da teži jeste ravnoteža, sklad koji ona otkriva u Hadrijanu, imperatoru izuzetnog časa Rima. Za ovog ljubitelja helenskog smisla za laku sreću, plemenitu jednostavnost i mirnu veličinu, svaka sreća bila je pravo remek-delo.

Kroz njega ona otkriva jednu kulturološku istinu: pošto je dve izgubljene decenije vladao u istoriji, Hadrijan svoju večitu vladavinu započinje u senzibilitetima. Lice tog vladara dobija jedan broj emocija,spoznaja, poluafektivnih, poluintelektualnih, nezavisno od epoha i u korist polusenke koju im dodeljuju vekovi. Od tada njihovo prožimanje na raskršću srca i duha može da se nazove njegovim imenom.

Sudbina Margerit Jursenar se poistovećuje sa strpljivim istraživanjem koje prosejava prašinu grčko-rimskih nalazišta, kulture koja nije bila njena. To upravo izražava jedan fotografski snimak koji nosi potpis fotografa Sadrija: spisateljka pozira u osenčenom podrumu Luvra pored ogromne glave Antinoja; na uglu njenih usana nevidljiv osmeh tek neznatno omekšava kamen koje je već obezbedila književnu večnost.

Izvor: Kulturni dodatak dnevnog lista „Večernje novosti“ od 4. aprila 2007. godine.

Margerit Jursenar na blogu A . A . A