Tri pesme u prozi Oskara Vajlda

UMETNIK

Jedne večeri došla je u njegovu dušu želja da stvori predstavu „Zadovoljstva koje traje Trenutak“. I otišao je tako u svet da traži bronzu. Jer on je mogao da misli samo u bronzi. Ali sva bronza sveta nestala je i nigde u celom svetu nije bilo bronze da se nađe, sem bronze u predstavi „Tuge koja traje Zauvek“.

I ovu predstavu koju je sam, svojim rukama, bio stvorio, postavio je na grob jedine stvari koju je u životu bio voleo. Na grob umrle stvari koju je bio najviše voleo, postavio je ovu predstavu koju je sam stvorio, da bi mogla da služi kao znak čovekove ljubavi
koja ne umire, i kao simbol čovekove tuge koja traje zauvek. I u celom svetu nije bilo druge bronze sem bronze u ovoj predstavi.

I uzeo je predstavu koju je bio stvorio, i stavio ju je u veliku peć i predao ju je vatri.

I od bronze predstave „Tuge koja traje Zauvek“ on je stvorio predstavu „Zadovoljstva koje traje Trenutak“.

UČENIK

Kad je Narcis umro jezero njegovog zadovoljstva pretvorilo se iz posude slatkih voda u posudu slanih suza, i Oreade su plačući došle kroz šumu da bi mogle pevati jezeru i pružiti mu utehu.

I kad su videle da se jezero pretvorilo iz posude slatkih voda u posudu slanih suza, raspustile su svoju dugu zelenu kosu i plakale jezeru i rekle: „Nas ne čudi da ti ovako žališ za Narcisom, tako lep beše on.“

„Zar Narcis beše lep?“, reklo je jezero.

„Ko bi to znao bolje od tebe?“, odgovorile su Oreade. „Nas je uvek zaobilazio, a tebe je tražio, i ležao bi na tvojim obalama i gledao bi dole u tebe, i u ogledalu tvojih voda gledao je svoje lepote odraz.“

I jezero je odgovorilo: „Ali ja voleh Narcisa jer, dok je ležao na mojim obalama i gledao dole u mene, u ogledalu njegovih očiju, ja uvek gledah svoje sopstvene lepote odraz.“

SUDNICA

I beše tišina u Sudnici, i Čovek izađe nag pred Boga.

I Bog otvori Knjigu Života Čovekova.

I Bog reče Čoveku: „Tvoj život beše zlo, i ti beše okrutan prema onima koji behu unesrećeni, i prema onima koji tražiše pomoć ti beše surov i kamena srca. Siromasi te dozivahu a ti ih ne ču, i uši tvoje behu gluve za plač Mojih nesrećnika. Nasleđe siročadi ti zaista uze za sebe i ti zaista posla lisice u vinograd tvog suseda. Ti zaista uze hleb od dece i dade ga psima da jedu. I Moje gubavce koji živeše u močvarama, i behu u miru i slaviše me, ti zaista istera na puteve, i na moju zemlju od koje te stvorih ti zaista proli nevinu krv.

I čovek nađe odgovor i reče: „Zaista to i učinih.”

I opet Bog otvori Knjigu Života Čovekova.

I Bog reče Čoveku: „Tvoj život beše zlo, ti tragaše za Lepotom koju Ja prikazah, a ti zaobiđe Dobro koje Ja sakrih. Zidovi tvoje odaje behu oslikani, i iz kreveta tvojih gadosti ti zaista ustajaše na zvuk frula. Ti zaista sagradi sedam oltara za grehe zbog kojih stradah, i zaista kušaše hranu koja se ne sme kušati, i otmenost tvoje odeće beše obeležena trima znakovima srama. Tvoji idoli ne behu ni od zlata ni od srebra koje traje, već od tela koje propada. Ti zaista mazaše njihovu kosu mirisima i stavljaše narove u njihove ruke. Ti zaista mazaše njihova stopala šafranom i stavljaše prostirke pred njih. Antimonom ti zaista mazaše njihove kapke i njihova tela ti zaista mazaše mirtom. Ti se zaista klanjaše do zemlje pred njima, i prestoli tvojih idola behu obasjani suncem. Ti pokazaše suncu svoj sram i mesecu svoje ludilo.”

I Čovek nađe odgovor i reče: „Zaista to i učinih.”

I treći put Bog otvori Knjigu Života Čovekova.

I Bog reče Čoveku: „Zlo beše tvoj život, i zaista zlom si uzvratio dobru, i nepoštenjem ljubaznosti. Ruke koje te hraniše zaista si ranio, i grudi koje te hraniše ti si zaista prezreo.

Onaj koji ti dođe s vodom ode žedan, a odmetnike koji te skriše u svojim šatorima noću, ti zaista izdade pre zore. Tvog neprijatelja koji te poštedeše ti zaista uhvati u klopku, i prijatelja koji iđaše s tobom ti zaista izdade za novac, i onima koji ti donesoše ljubav ti uzvrati požudom.”

I Čovek nađe odgovor i reče: „Zaista to i učinih.”

I Bog zatvori Knjigu Života Čovekova i reče: „Svakako ću te poslati u Pakao. Baš u Pakao ću te poslati.”

I Čovek uzviknu: „Ne možeš.”

I Bog reče Čoveku: „Zašto ne mogu da te pošaljem u Pakao i zbog čega?”

„Jer u Paklu sam uvek živeo”, odgovori Čovek.

I nasta tišina u Sudnici.

I malo zatim Bog progovori i reče Čoveku: „Pošto te ne mogu poslati u Pakao, svakako ću te poslati u Raj. Baš u Raj ću te poslati.”

I Čovek uzviknu: „Ne možeš.”

I Bog reče Čoveku: „Zašto ne mogu da te pošaljem u Raj i zbog čega?”

„Jer nikada, ni na kojem mestu, ne mogoh ga zamisliti”, odgovori Čovek.

I nasta tišina u Sudnici.

Tri priložene pesme u prozi Oskara Vajlda dobra su ilustracije tema koje su zaokupljale pokret dekadencije i estetizma s kraja 19. veka. Estetika i religija, lepo i dobro, zlo, greh, zadovoljstvo i patnja neke su od tema ovih simboličnih, kratkih priča koje ponavljaju, upotrebom određenih glagolskih vremena, ton svetih knjiga. O ovim pesmama u prozi je Milena Vranešević, njihov prevodilac, napisla sledeće:

Tekstovi poseduju visok stepen artizma, ritmičkih i tropičnih figuracija i ponavljanja, kompaktne su strukture i balansiranog intenziteta. Andre Žid tvrdi da mu ih je Oskar Vajld pričao pri susretima i naziva ih pričama, a Crnjanski navodi prevod jedne pesme kao primer Vajldovog umeća, nazvavši je pripovetkom. Oba ova pisca naglašavaju da je svoja najbolja dela britanski autor prepričavao u društvu, pa se može i pretpostaviti da su njegove pesme u prozi mnogi najpre čuli kao priče, pre nego što su 1894. godine bile objavljene.

Motivi koje Vajld obrađuje su ključni problemi hrišćanstva (teme greha, pokajanja, oprosta, Hristove mudrosti i njegovog ponovnog dolaska, Poslednjeg suda, stradanja i prolaznosti). S obzirom na to da je Oskar Vajld pripadao Estetičkom pokretu i držao predavanja u SAD o estetizmu, izvesno je da su problemi lepote, njenog trajanja i prolaznosti trajno zaokupljali ovog autora, te da im se on posvetio i u drugim svojim delima, posebno potresno u ispovednoj lirskoj prozi „De profundis“. Tako su estetizam i religioznost dva stuba Vajldovog stvaralaštva, kao i dve referentne tačke u izučavanju i tumačenju prevedenih pesama u prozi. Njegovi stavovi o estetici i religiji međusobno se prepliću i razvoj svake od ovih ideja uticao je na razvoj one druge. Zajednički imenitelj u razmatranju ovih pojmova nalazimo u autorovom stavu da je lepota vrhovni imperativ i u umetnosti i u življenju, kao i u tome što je Hrist označen kod Vajlda kao vrhovni umetnik i jedan od prvih romantičara pre pojave epohe romantizma. Relacije između duše, lepote i hrišćanstva on povezuje težnjom za individualizmom, za koji tvrdi da je osnov umetnosti koliko i religioznosti.

DODATAK: U Parizu je tačno pre dve godine, 28. septembra 2016, otvorena izložba posvećena ovom piscu. Ona je trajala do 15. januara 2017. i praćena je sa dva veoma značajna kataloga koja prilažem uz obu objavu (1, 2). Na izložbi su bila predstavljena mnogobrojna i značajna izdanja dela Oskara Vajlda, lična prepiska, fotografije, dokumenta za razumevanje doba i društva koje je prema Vajldu, ispostavilo se, bilo okrutno. Takođe, na izložbi su bila predstavljena i mnogobrojna dela prerafaelitskog slikarstva i onog s kraja veka kako bi se slika o evropskim umetničkim tendencijama za Vajldova života bolje približila savremenom posmatraču.

Prevod i citat: Milena Vranešević

Izvor: Letopis Matice srpske

Fotografije: Napoleon Sarony, „Četri portreta Oskara Vajlda“, 1882.

O delima Anselma Kifera

Among the artists whose work I know, Kiefer is perhaps the most talented, ambitious and literary of them all, and maybe that is why his universe appeals to me so strongly. – Orhan Pamuk

Ne sećam se kada i gde sam prvi put videla slike (reprodukcije) Anselma Kifera ali su mi se odmah dopala monumentalna dela, skulpture, knjige, fotografije. U eri „dematerijalizacije“, u eri „digitalnog“, u eri „koncepta“, Anselm Kifer je pravi primer romantičarskog umetnika. On ne odustaje od slike, od reči, od mita, od preispitivanja, on ne odustaje od materije i metafizike. Njegove slike (smemo li napisati platna?) teške su nekoliko stotina kilograma. Na njima je puno boje, puno slame, stolica, metalnih predmeta. Kifer stvara materijalnost, sliku, konkretno, čulno, istovremeno bivajući brutalan prema materijalnosti.

Na putovanjima sam se dva puta srela sa Kiferovim delima. Prvi put u Veneciji, u „Pegi Gugenhajm“ muzeju gde sam videla platno na kojoj je arhetipska slika, veoma važna za moju ličnu mitologiju, život, pisanje, a to je opustošena njiva. Nad njom se nadvijala kosa plave Margarete, slama, i stihovi ispisani rukom, prelepim rukopisom samog slikara, koji su iz pesme „Fuga smrti“ Paula Celana.

Tvoja kosa od zlata Margreto
Tvoja kosa od pepela Sulamko

Drugi put je to bilo u Briselu kad sam u „Muzeju lepih umetnosti“ kupila tri knjige među kojima je jedna bila posvećena radu Anselma Kifera. Razmišljala sam kako je njegovo delo blisko književnosti, i ne samo po upotrebi jezičkih elemenata, već u celini. Ono nije narativno ali poziva čitaoca da pejsaž dopuni prošlim i budućim. Delo je uvek tu, u sadašnjem, u zamrznutom, u trenutku koji je istovremeno i večnost. Večna sadašnjost.

Naišla sam na nekoliko zanimljivih tekstova i video zapisa o Kiferu. Jedan je tekst Kristofa Ransmajera, drugi je Orhana Pamuka, savremenog turskog pisca, jednog od Kiferovih umetničkih pandana. Njegov citat sledi u nastavku. Takođe, pored dokumentarnog filma „Remembering the Future“, naišla sam i na tri videa nastala povodom Kiferove izložbe u bečkom muzeju „Albertina“. Svi ovi tekstovi i filmovi mogu biti, uz moje upravo predočeno sećanje, početni impuls i uvid u dalje istraživanje ovog umetnika.

I found myself thinking once again that perhaps the reason why I loved these paintings so much was the artist’s ability to demonstrate the kinship of words and images, legends and landscapes. All these words, letters, trees, mountains, frail flowers and forgotten roads were part of a single text, and shared a common texture. All I wanted was to be able to read these paintings and the forceful brushstrokes that had formed them.

Izvor citata: The Guardian

Podmornice na njivi: Anselm Kifer i Velimir Hlebnjikov

Image result for anselm kiefer velimir chlebnikovImage result for anselm kiefer velimir chlebnikov

Navršilo se sto godina od Oktobarske revolucije (Rusija, 1917). Tim povodom je u Ermitražu održana izložba Anselma Kifera koju je ovaj savremeni nemački slikar posvetio ruskom futurističkom pesniku Velimiru Hlebnjikovu.

Velimir Hlebnjikov je smatrao da se određeni istrijski događaji ponavljaju svakih 317 godina. Kifer, međutim, smatra da se istorijski događaji ponavljaju, ali da se njihov ritam ne može lako utvrditi i da njihova cikličnost nije izvesna i predvidiva.

Ono što je posebno interesantno jesu podmornice koje, poput nasukanih kitova, napuštene, oronule, kao stran predmet na telu zemlje, leže usred njiva i pustih polja. I ne samo podmornice, koje je na jednoj izložbi u Londonu umetnik izdvojeno postavio, već i knjige. Teške, olovne knjige.

Podmornice su moćno oružje, strah svih onih što pored mora iščekuju mir. Mene su uvek asocirale na putovanja, ne na rat, što je posledica čitanja Žila Verna. Oronule podmornice na Kiferovim slikama simbol su starog, iskorišćenog, besmislenog tehnološkog otpada Čemu sada služi ta ogromna, nekada uništilačka, skalamerija? Jesu li podmornice istorija? Šta je istorija?

Bitno je dovoditi rad jednog umetnika u vezu sa radom njegovih prethodnika i njegovih savremenika, nezavisno od umetnosti kojima su se oni drugi, sa kojima ga poredimo, bavili. Kiferovo delo komunicira sa mnogo umetnika, ali čini se da je češće u dijalogu sa pesnicima i filozofima, pre nego sa delima drugih slikara.

Paralele su prisutne. One su činjenice i njih niko ne skriva. Međutim, njihova sinteza i, najzad, njihova interpretacija, nisu uvek jednostavne. Malo toga od poezije Hlebnjikova možemo videti ili predosetiti na Kiferovim teškim platnima. Najzad, kao završnicu ove objave, izrazila bih jednu svoju zapitanost koja je u vezi sa slikarevom inspiracijom: zašto Hlebnjikov a ne Mandeljštam?

Izložba posvećena Eleusinskim misterijama

Izložba posvećena Eleusinskim misterijama predstavljena je posredstvom kratkog videa, kao i posredstvom nekoliko predmeta, pronađenih na arheološkom lokalitetu. Eleusinske misterije bile su posvećene Demetri i Kori (reč Kora označava mladu devojku ali, u užem smislu, odnosi se i na Persefonu), antičkim grčkim boginjama, majci i ćerki koje se pominju u kultovima plodnosti.

Misterije su se održavale u mestu Eleusina koje se nalazi severno od Atine. Kako samo ime nagoveštava sadržaj okupljanja mista i vernika u svetilištu nije bio poznat. O ovim misterijama i religijskim kultovima koji su u vezi sa božanstvima plodnosti, preporoda i žetve najbolje je pisao Ervin Rode u svojoj studiji Psyche. Kult duše i vera u besmrtnost kod Grka.

Statua Persefone koja je u „letu“ odnosno mlade boginje koja pokušava da pobegne od Hada nastala je 480. godine pre nove ere. Ona je deo izložbe koja se održava u Muzeju Akropolja i vraća me ideji Hajnriha Velflina o renesansi i baroku kao tipološkim odlikama umetnosti. Sledeći Velflinovu podelu, možemo reći da je ova statua Persefone tipičan primer baroknog stila, forme koja je dinamična, otvorena, u nastajanju, forme čiji ideal proporcije iščezava, forme čiji se „interes se ne vezuje za postojanje, nego za zbivanje.“

Još jedan dodatak ovoj temi, iako unekoliko i proširen, jeste jedna etrurska statua mlade devojke, koja se sada nalazi u Metropoliten muzeju u Njujorku. Statua datira iz IV veka stare ere i načinjena je od terakote. Veruje se da je ova statua bila deo nekog svetilišta. Ono što se na njoj posebno ističe je nakit devojke, njene male grudi i neobičan pogled, kao i kosa, oblik koji je drugačiji u odnosu na grčke prikaze.

Nije sigurno da ova figura predstavlja boginju Persefonu, iako su za to božanstvo Etrurci sigurno znali. Međutim, i ovde je reč o Kori, mladoj devojci koja je deo određenog religijskog kulta. Kult Demetre i Persefone naročito je poštovan na Siciliji, hramovi posvećeni ovim boginjama bili su od drveta, a skulpture su se isticale naročitom purpurnom bojom.

Izvor: The Acropolis Museum | Greek Reporter

Izložba „Henri Džejms i američko slikarstvo“

Kad budete živeli koliko ja, onda ćete videti da svako ljudsko stvorenje mora da vodi računa o ljuski. Pod ljuskom ja podrazumevam ceo sklop okolnosti. Izolovan muškarac ili žena, tako nešto ne postoji. Mi smo svi napravljeni od čitavog svežnja raznih dodataka. Šta je to naše „ja“? Gde ono počinje, gde se svršava? Ono se izliva u sve što nama pripada i onda se ponovo povlači u sebe. Ja, na primer, znam da se veći deo mene nalazi u haljinama koje odabiram da nosim. Ja uopšte imam veliko poštovanje za stvari. Za druge ljude, nečije ja, to je ono što nekog izražava, a nečija kuća, nečiji nameštaj, nečije odelo, knjige koje neko čita, društvo u kome se kreće – sve su to stvari pune izražaja.

Ovo su reči koje madam Merl, junakinja romana Portret jedne dame, upućuje Izabeli Arčer. One mogu biti adekvatna predstava Džejmsovog odnosa prema stvarima, prema predmetima, pojavljivanju, prema samoj umetnosti. Taj odnos pokušali su i kustosi Morgan biblioteke da predstave kroz jedinstvenu izložbu posvećenu ovom piscu: Henri Džejms i američko slikarstvo.

Na izložbi je bilo moguće videti mnoštvo slika, crteža, akvarela, skulptura, fotografija, rukopisa, pisama i izdanja romana koja vezujemo za život i stvaralaštvo ovog dendija, aristokrate, putnika i pronicljivog posmatrača ljudskeih duša i odnosa na prelazu dva veka, između dva kontinenta.

Ova izložba imala je za cilj da predstavi vezu Džejmsa sa američkom umetnošću, sa američkim slikarima, skulptorima i drugim piscima (jedno od najpoznatijih književnih prijateljstava bilo je ono između Džejmsa i Edit Vorton), ali i da ukaže na vezu Džejmsa sa savremenim piscima. Jedan od kustosa izložbe bio je i pisac Colm Tóibín.

 

 

Džejms je majstor nerečenog (ne nedorečenog već baš nerečenog, nenapisanog). U njegovoj prozi najbitnije je ono što nije rečeno, što nije napisano. Njegova proza često muči čitaoca, ali ga i privlači svojim oblikom koji je poput obojene pare, poput daha na staklu. Zato je Venecija tako često prisutna kao motiv i kao mesto radnje njegovih dela.

Džejms je bio prijatelj američkih umetnika kao što su Džon La Farž (John La Farge), Džon Singer Sardžent (John Singer Sargent), čiji se portretisani daju uporediti sa portretima Džejmsovih junaka i Vistler (James McNeill Whistler), čija su dela apsolautni vizuelni pandan kasnijim Džejmsovim ostvarenjima. Svi oni putovali su zajedno Evropom.

Ova izložba pokušava da otkrije piščev jedinstven i trajan odnos prema likovnim, vizuelnim umetnostima koja nisu u njegovom delu prisutna samo na nivou opisa već na nivou simboličkog predstavljanja i ključne uloge u razvoju radnje. Takođe, Džejmsov stil, bar onako kako se oslikava u svesti čitaoca, je snažno slikarski. On je u domenu verbalnog ovaplotio jedan likovni sadržaj, modernistički, nepouzdan i nestabilan, ali lirski i emotivno opojan, baš nalik Tarnerovim i Vistlerovim kolorističkim apstrakcijama.

Jedan od mnogih primera upotrebe likovnosti, na nivou poređenja, jeste utisak Gilberta Osmonda, junaka romana Portret jedne dame, o gospođi Tačet. Ovaj odlomak, poput prvog odlomka citiranog u ovoj objavi, svedoči nešto i o samom Piscu:

O, pa ona je stara Firentinka… mislim bukvalno stara, ne neki moderni prolaznik. Ona je savremenik Medičija; mora da je bila prisutna kada su spaljivali Savonarolu, i nisam baš tako siguran da nije i ona bacila pregršt drvaca na lomaču… Zaista, mogu njeno lice da vam pokažem na freskama Đirlandaja.

Citati: Henri Džejms, Portret jedne dame, preveo Predrag Milojević, Narodna knjiga, Beograd, 1983.

Izvor slika: The Morgan Library | Arts Summary

John La Farge, Henry James, 1862.

William James, Portrait of Henry James, 1910.

John Singer Sargent, Henry James, 1913.

Prekucana verzija romana „Šta je Mejzi znala“ iz 1897. sa piščevim ispravkama

Prekucani tekst romana „Ambasadori“ sa potpisom pisca

Lilla Cabot Perry, The Green Hat, 1913.

Frank Duveneck, Elizabeth Boott Duveneck, 1888.

James McNeill Whistler, Arrangement in Black and Brown: The Fur Jacket, 1877.

The analogy between the art of the painter and the art of the novelist is, so far as I am able to see, complete. Their inspiration is the same, their process (allowing for the different quality of the vehicle), is the same, their success is the same. They may learn from each other, they may explain and sustain each other. Their cause is the same, and the honour of one is the honour of another. – Henry James, „The Art of Fiction“, 1884.

Image result for henry james and american paintingImage result for henry james and american paintingImage result for henry james and american painting

Izložba „Ivo Andrić u diplomatiji“

Image result for ivo andrić u diplomatiji

Sada već davne 2011. godine održana je izložba povodom sto devetnaest godina od rođenja pisca. Izložba je bila naslovljena „Ivo Andrić u diplomatiji“. Njeni autori bili su Dušan Jončić i Jelena Đurišić a Miladin Milošević je napisao uvodni tekst. Isti autori sarađivaće nešto kasnije i na izložbi povodom Jovana Dučića i njegovih diplomatskih misija. Katalog može biti veoma koristan putokaz u otkrivanju života i dela ove znamenite ličnosti naše kulture.

KATALOG IZLOŽBE

U opisu izložbe pisalo je sledeće:

Kroz izložbene dokumente i fotografije prikazan je put Ive Andrića u diplomatiji od početka službovanja 1920. godine u Vatikanu gde je postavljen za vicekonzula III klase. Slede premeštaji i nova postavljenja u Bukureštu, Trstu, Gracu, Beogradu, Marseju, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi, Beogradu i Berlinu, a sa njima unapređenja u službi i uspon na diplomatskoj lestvici do pomoćnika ministra inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije. Karijeru je okončao 1941. godine u zvanju opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika u Berlinu. Iste godine penzionisan je rešenjem Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije.