Kratka Novalisova biografija

Pesnik i mistik Novalis nije doživeo svoj 29. rođendan. Veliki erudita u svim oblastima znanja 18. veka. Neki u njemu vide preteču Zigmunda Frojda i Alberta Ajnštajna. Njegove ideje su za vek pretekle ideje oca ruskog kosmizma Nikolaja Fjodorova.

Baron Georg Filip Fridrih fon Hardenberg se potpisivao kratko, sa Novalis. Njegovi preci, iz Donje Saksonije u 12. veku su se potpisivali kao gospoda fon Rode, što se na zvaničnom latinskom tog doba prevodilo kao „de Novalis“. U samom imenu Novalis nema ničeg mističnog, ono označava raskrčenu ledinu, zemlju spremnu za useve. Sam Hardenberg je smatrao da Novalis znači „onaj koji obrađuje zemlju“.

Rođen je 2.maja 1772. godine u zamku Videršted, koji je prethodno bio ženski manastir. Bio je bolešljiv, u odnosu na vršnjake zaostao u razvoju, a biografi navode da je posle nimalo mistične bolesti – teške dijareje, doživeo fizičkiu katarzu.

Već sa dvanaest godina znao je mrtve jezike, starogrči i latinski, naučio francuski, italijanski i engleski. Bio je učen kao Lajbnic ili Gete. „Među fragmentima Novalisa, koji čine čitave tomove, nalaze se oni posvećeni fizici, medicini, matematici. Proročki dar iskazao je i u nauci“, smatra V. B. Mikuševič, prevodilac njegovih dela na ruski jezik.

Sa petnaest godina odlazi kod strica, starijeg očevog brata, koji, iako nosilac viteškog ordena, vodi život u stilu Lujeva, i ovaj kontrast prefinjenih zabava i strogog morala Novalisu se dopada. Tu izučava francuske enciklopediste i masone. Želi da napravi sopstvenu Enciklopediju, u kojoj bi, za razliku od francuske racionalističke misli, bili predstavljeni različiti pogledi na svet. On je protivnik Prosvetiteljstva i Francuske revoulcije za koje tvrdi da su uništili evropsku duhovnost.

Onda izučava pravne nauke na Jeni, gde je u zimskom semestru 1790/91. Fridrih Šiler držao predavanja o krstaškim pohodima. Pod uticajem Šilera, Novalis počinje da usvaja istorijski način mišljenja. Nastavlja studije u Lajpcigu, ali osim prava sluša u predavanja iz matematike i prirodnih nauka. U to vreme postaje prijatelj sa Fridrihom Šlegelom, i ovaj vršnjak ga je zainteresovao za nemački kulturu, otkrio mu „duboke, očaravajuće tajne“. Upoznaje Sofi fon Kjun pastorku kapetana i, po sopstvenom priznanju, tih petnaest minuta su odredili njegov život. Tada je imala trinaest godina. Verili su se. O njoj ima malo podataka, osim što se zna da je imala tamne oči i bolovala od teškog oblika tuberkuloze. Otac se protivi, ali pod uticajem očaravajuće lepote Sofi daje blagoslov. „Večna deva nije ništa drugo, do večno ženstveno dete… devojka, koja je prestala da bude istinsko dete, više nije Deva“. „Ona ne želi da bude nešto – Ona je nešto“. Sofi je umrla dva dana posle svoje petnaeste godine. „Kraj groba palo mi je na pamet, da će moja smrt javiti svetu primer vernosti do groba. Ja ću takvu ljubav učiniti mogućom“. Posle smrti voljene Novalis shvata da je njeno ime premudrost Božija, a Sofija je neodvojiva od vaskrslog Hrista. Da li Hrist vodi Sofiju njemu, ili Sofija vodi Hrista, ostala je tajna.

Radost života, vitalnu prirodu Novalisa, osenčila je smrt „rešenje svih zagonetki“. Posle njene smrti više ga interesuju prirodno-naučne istine od poetskih traganja. Poslednje godine života proveo je u Frajbergu. Kako smatra Mikuševič, „njegovi frajberški radovi odišu misticizmom, gde se prepoznaje ne samo prihvatanje, već preodolevanje smrti.“
Umro je 25. marta 1801, od posledica tuberkuloze, kojom se zarazio, verovatno, dok je negovao Fridriha Šilera. Već je godinu pre toga bio težak, neizlečiv plućni bolesnik.

Tekst: Igor Buker. Prevod: Jadranka Dubak.

Napomena: Zahvaljujem se Jadranki Dubak na ustupanju prevoda, kao i preporuci da ga objavim.

Ariel Gorodecki o Francu Šubertu

Njegova sudbina i njegov kratak život bez radosti, prepun lišavanja, završio se kad je njegov talenat bio na vrhuncu, nešto pre trideset drugog rođendana.

Deo njegovih rukopisa je izgubljen, a ono što je bilo kod rođaka ili prijatelja, zatureno, te sve do kraja devetnaestog veka značajan deo kompozicija niti je objavljen, niti je izvođen. Ukupno je stvorio hiljadu muzičkih dela, od toga pet misa, osam simfonija, oko sto šezdeset horskih pesama, više od dvadeset završenih i nezavršenih klavirskih sonata i više od šesto pesama za glas i klavir.

Legenda kaže da je jednog jesenjeg dana 1817. godine na ulici Beča Šubert sreo bogato odevenu damu belog lica i staromodne frizure. Pošto ga je oslovila, ona mu se predstavila kao Sudbina i ponudila mu da bira: da ostane nepoznati učitelj i umre u dubokoj starosti, okružen decom i unucima ili da pokloni svetu bajkovito-čudesnu muziku, ali da ode iz života sa nepune tridesetdve godine. Nakon nekoliko dana Šubert je napustio školu, da bi se posvetio muzici.

Kad je imao devetnaest godina već je komponovao dvesta pedeset pesama, nekoliko simfonija i drugih muzičkih dela. Po produktivnosti porede ga sa Mocartom. Klavirske kompozicije, većim delom sonate, oratorijumi, horske pesme, opere, operete su bogatstvo na pravi način ocenjeno u dvadesetom veku. Teško je poverovati da je Rahmanjinov, vrsni pijanista, tek povodom proslave stogodišnjice smrti Franca Šuberta, saznao da je on komponovao sonate, dakle 1928. godine. Svet bi živeo bez Šuberta i danas da nisu njegovi obožavaoci, pre svega Robert Šuman i Feliks Mendelson, učinili da svet za njega sazna. Prvo izvođenje Velike simfonije pod upravom Mendelsona otkrilo je Šuberta kao simfonijskog majstora.

Stvaralaštvo njegovo nastaje u osvit romantizma. Povremeno su ga zvali „kompozitor pesama“, ali je bio novator i u simfonijskom žanru, stvorivši principijelno novi tip simfonije, koji će kasnije nastaviti Brukner i Maler. „Neosporno, u Šubertu je zasijala iskra Božja. Verujte, da će ga jednom ceo svet slušati“, rekao je Betoven, kad su mu prijatelji pokazali pesmu Šuberta. Sam kompozitor nije imao smelosti da dođe kod svog idola, iako su živeli u istom gradu. Na sahrani Betovena, dve godine pre sopstvene smrti, dvadesetdevetogodišnji Šubert je nosio njegov sanduk zajedno sa ostalim bečkim kompozitorima.

Za života je imao jedan jedini koncert, 1828. godine u Beču. Međutim, bečki muzikolozi se nisu oglasili povodom njegovog koncerta, jer je svako pero bilo posvećeno nastupu idola tog doba, Nikolo Paganiniju. Za vreme gostovanja u Beču Paganini je dobio dvadeset osam hiljada guldena – osamsto sedam puta više od Šuberta, koji je od zarađenih trista dvadeset florina kupio sebi klavir. Bez obzira na siromaštvo, (nekad nije imao novca ni za notnu svesku) i nemogućnosti da izvodi ili izdaje svoja dela, to mu nimalo nije oduzelo snagu, ni elan da stvara do zadnjeg časa.

Iako je njegova muzička riznica neprocenjiva, pouzdanih podataka o njegovom životu i konkretnim događajima nema. Umro je 19. novembra 1828. U predsmrtnom bunilu tražio je da bude sahranjen pored Betovena na istom groblju, ali novca za to nije bilo. Tek nakon mnogo godina zemni ostaci obojice velikih kompozitora su preneseni na centralno bečko groblje i danas spomenici Betovena i Šuberta stoje jedan uz drugog, pored Johana Štrausa mlađeg i Johanesa Bramsa. Na spomeniku Šubertu ugravirane su reči pesnika Franca Grilparcera: „Muzika je ovde zakopala veliko bogatstvo, ali još veće nade“.

Jedno od najpoznatijih Šubertovih dela „Fantazija u f-molu“ posvećena je Karolini Esterhazi. Komponovana je 1828. godine, devet meseci pre smrti. Karolina je bila učenica genijalnog kompozitora, počela je da uči kod njega od svoje dvanaeste godine, a poslednji čas je imala kad joj je bilo dvadeset dve. Karolina je ceo život ostala njegova muza. Naravno da nikakvih odnosa među njima nije bilo, on je bio skromni učitelj bez plemićke titule, a ona grofovska kći. Jednom je rekla kako joj kompozitor nije posvetio ni jedno svoje delo, na šta je Šubert, kažu melahnolično, odgovorio: „Kako? Pa, sve je ionako vama posvećeno“.

Pariski simfonijski orkestar je odbio njegovu „Šestu simfoniju“. Londonska filharmonija se smejala nad njom, a njen dirigent je odbio i da je proba sa orkestrom. Ona nije izvođena čitavih trideset godina posle nastanka. Jednom je poznati dirigent i violinista Šupancig, svirajući Gudački kvartet u a-molu Šuberta, rekao: „Pa, nije loše, ali ne mešaj se u slične stvari, bolje se drži svojih pesama“. I ovo je rečeno pred punom salom u toku premijere. Šubert je prišao muzičarima, sakupio sa stalka notne listove i više za njegovog života niko nije čuo „Gudački kvartet u a-molu“.

U aprilu 1816. Šubert je poslao Geteu svesku sa uredno prepisanim pesmama na njegove tekstove, gde je bilo i niz remek dela, kao što je „Šumski car“. Ova balada je bila dosta korišćena u romantičnoj poeziji. Kod Šuberta je ona prerasla u pravu dramu sa nekoliko junaka, što je zahtevalo kolosalno majstorstvo interpretatora. Šubert je poštovao Getea i dva puta je pokušao da uspostavi lični kontakt sa njim. Ali nijedan pokušaj nije uspeo, pesnik nije shvatio genijalnost Šubertovu. Međutim, Gete je, bez obzira na ovo, ostao njegov idol.

Smatra se da je vrhunac njegovog stvaralaštva „Velika simfonija br. 9“. Njena partitura je slučajno pronađena deset godina posle smrti kompozitora. 1838. godine Robert Šuman, strasni poklonik njegovog stvaralaštva našao je ovu partituru među papirima kod brata pokojnog kompozitora. Ne zna se kad je komponovana. Šubert je na partituri stavio datum, mart 1828, iako to može biti i dan završetka, ali i dan poslednje korekture. Lajpciški Gevandhauz orkestar je prvi izveo „Veliku simfoniju“ 21. marta 1839. pod upravom Feliksa Mendelsona i pokazao svetu Šuberta-simfoničara. „To je gigantsko delo ogromnih razmera, ogromne snage i bogatog nadahnuća“, rekao je Čajkovski. On je „jedan od austrijskih najdražih sinova“, dodaće car Franja Josif II 1897. na stotu godišnjicu Šubertovog rođenja i održati govor u kom priznaje Šuberta kao tvorca umetničke pesme.

Prevod Jadranka Dubak.

Slika: Gustav Klimt, „Šubert za klavirom“, 1899.

Umetnik i njegov atelje: Vasilij Kandinski

Bernard Lipnitzki - Wassily Kandinsky at work, 1936.

Bernard Lipnitzki – Wassily Kandinsky at work, 1936.

Bernard Lipnitzki - Wassily Kandinsky in his studio, 1937.

Bernard Lipnitzki – Wassily Kandinsky in his studio, 1937.

Wassily Kandinsky at his desk,  1911.

Wassily Kandinsky at his desk, 1911.

Svako umetničko delo je dete svog vremena. Svaki kulturni period ima sopstvenu umetnost, koja ne može biti ponovljena. Udahnuti život umetničkim načelima prošlosti, nije ništa drugo do roditi mrtvo dete. Mi ne možemo osećati kao stari Grci, niti živeti njihov unutrašnji život. Kad primenimo grčke principe u plastičnoj umetnosti dobićemo samo formu, ali će za sva vremena sama dela biti bez duše. Ovo liči na podražavanje majmuna. Spolja gledano pokreti majmuna liče na naše. Majmun će da sedi, da drži ispred sebe knjigu, da je prelistava, imaće zamišljen izraz lica, ali njegovim će kretnjama nedostajati unutrašnji smisao. – Vasilij Kandinski

Kandinski je rođen u bogatoj porodici 1866. godine. Kad je završio pravne škole, zaposlio se. Međutim, 1896. u Moskvi je otvorena izložba francuskih umetnika, među njima su bila platna Kloda Monea. Slika „Stog sena“ oduševila je Vasilija: „Nejasno sam osećao kako na toj slici nema predmeta. Sa zanosom sam, ali i zbunjeno primećivao, da ova slika uzbuđuje i pokorava, urezuje se u pamćenje i neočekivano sam shvatio kako sliku u svim detaljima mogu da prizovem pred oči.“ Podudarilo se da je u to vreme odgledao Vagnerovu operu „Loengrin“, koju je nazvao „ostvarenje moje bajkovite Moskve“. Ova dva događaja su bila presudna da napusti posao i uči „za slikara“. Tad je imao 30 godina. 1889. odlazi u etnografsku ekspediciju u Vologdsku oblast. Radovi severnih majstora – narodne igračke, preslice, vez, ikone, će dugo godina biti njegova inspiracija i ostaviti trag u njegovoj apstraktnoj umetnosti.

Kandinski i njegov prijatelj ekspresionista Franc Mark 1911. formiraju slikarsko društvo „Plavi jahač“. Kandinski će zapisati: „Naziv Plavi jahač smo smislili za stolom gde smo pili kafu u vrtu Cirndorfa. Obojica smo voleli plavo, Mark – konje, a ja jahače. Naziv je došao sam od sebe“. Slikari, plesači, kompozitori činili su ovu grupu. Članove „Plavog jahača“ interesovala je srednjovekovna i primitivna umetnost, fovizam i kubizam, koji su u to doba bili popularni u Evropi. Kandiski je te godine imao prvu samostalnu izložbu. Uskoro je izašla knjiga „O duhovnom u umetnosti“ – svojevrsna teorija apstrakcionizma. Svaka boja, linija i geometrijska figura izazivaju asocijacije kod publike. Recimo, toplu crvenu on poredi sa snagom i energijom, duboku zelenu sa predosećanjima, a sivu je nazvao „beznadežna nepokretnost“.

Boja je dirka, oko je čekić, duša su mnogobrojne dirke klavijature. Umetnik je ruka koja pomoću jedne ili druge dirke ciljano dovodi našu dušu da vibrira. – Vasilij Kandinski

Kad je počeo Prvi svetski rat, kao ruski državljanin morao je da ode, te se vratio u Moskvu. Ovaj period krase impresionistički pejzaži, romantične fantazije i kasnije – realistička platna. Njegove apstraktne slike su postale „geometričnije“ – očigledna simbioza ruskog avangardizma prvih sovjetskih godina.

Nakon revolucije Kandinski postaje profesor Moskovskog univerziteta. Bavio se reformom muzeja i zaštitom spomenika kulture, pomagao otvaranje regionalnih muzeja i predavao na Vhumtemasu (Visoka umetničko-tehnička škola, pr. prev.). Trudio se da adaptira nastavne planove prema svojoj teoriji slikarstva. 1921. odlazi u Berlin, učestvuje na prvoj postavci ruske umetnosti i više se ne vraća u SSSR. Zaposlio se u Vajmaru, u Bauhausu (državna škola za arhitekturu i primenjene umetnosti, koju je 1919 osnovao arhitekta Valter Gropijus, pr. prev.), gde je predavao freskno slikarstvo i teorijske discipline. Nastavnici i studenti bili su oduševljeni idejom „Gesamtkunstwerk“ (termin Riharda Vagnera, u doslovnom prevodu sveukupno umetničko delo, pr. prev.), sinteza svih umetnosti u jednom delu. Tih godina Kandinski, kao lider apstrakcionizma postaje poznat celome svetu. Dobija nemačko državljanstvo, ali dolaze nacisti. Bauhaus postaje privatna škola, umetnike-avangardiste progone zbog njihovih stavova, emigrante iz SSSR-a, jer su potencijalna komunističke pretnja. Kandinski se seli u Francusku. Platna iz ovog perioda često nazivaju biomorfne apstrakcije. Osim geometrijskih figura pojavljuju se nadrealistički biološki organizmi. Ovde je stvorio „Dominantnu krivu“, „Plavo nebo“, „Raznolika dejstva“.

Godine 1937. nacisti su uzeli njegovih pedeset sedam slika iz muzeja i izložili ih kao „degenerisanu umetnost“ na sramnoj izložbi. Mnoge slike su uništene.  Posle okupacije Pariza, Kandinski pokušava da ode u Ameriku i provodi u Pirinejima nekoliko meseci, ali se ipak vraća u Francusku, gde ostaje do kraja života, 13. decembra 1944. godine. Smatrao je da je Lepo u umetnosti, sve ono što je „unutrašnja potreba“, što „usavršava i obogaćuje dušu“ i podstiče „dušu da vibrira“.

Izvor: E. Okladnikova, prevod Jadranka Dubak.