Џон Китс: „Ода јесени“

Чарлс Браун, Портрет Џона Китса, 1819.

Доба магле, доба берићета штедра,
друго зрелог сунца омиљена ти,
да скупа блаженством испуните недра
лози око сламног крова што се сви:
да јабуке погну маховином гране
обрасле, да сочност у плоду се стиче;
да крупњају тикве, лешник летораст
да зајезгра слатко, и да стално ниче
позно цвеће, да би пчеле ужурбане
помислиле да ће вечно трајат дане
топло лето што им пуни саћа сласт.

И ко те не виде у обиљу твоме?
Понекад пронаћи може тебе свет
где нехајно седиш на гувну житноме
док ти вејалица вије власи сплет;
ил на непожњетој бразди, српа вита
штедећ уплетено цвеће са свих страна,
где мирисом булки опијена сниш;
каткад где пабирчиш, пољем поносита,
прелазећи поток, класјем овенчана;
ил где уз муљачу јабука, стишана,
сатима над самотоком бдиш.

Где су сад пролећа песме занесене?
Ал ти свој склад имаш, не мисли на њих:
Док нежну смрт дана облаци румене
а стрништа одсјај ружичаст и тих,
тада тугованка комараца лака
над врбама лебди, час јаче час тише,
по том како ветрић живне или мре;
и крупна већ јагњад блеје с брежуљака:
цврче из живица попци што се скрише,
црвендаћ из врта звиждуће све више,
цвркутаво јато ласта небом гре.

Енглески песник Џон Китс рођен је 31. октобра 1795. године. Ода Јесени написана је 1819. године, исте године када су настале и друге познате Китсове оде: Ода меланхолији, Ода грчкој урни, Ода славују, Ода Психи, Ода индоленцији. Оно што ову песму одваја од других књижевних дела сличне тематике јесте одустајање од поимања јесењег пејсажа као меланхолије у огледалу. Читајући Китсову песму пред собом видимо пуну корпу воћа, јесење плодове у једром зрењу боја и сокова. Присуствујемо снажној афирмација чула укуса.

Набрајање јесењих плодова, јабука, тикви, лешника, јесењег цвећа, класја, врба, одлазећих јата постепено је градирање опсервација које воде од рога изобиља ка увенућу. И баш као што је све у овој песми, по речима Камил Паље, „чулни водопад“, тако се и у смеру воде одвија природин циклус током доба јесени – од пуне зрелости, од једрих плодова до пада истих са дрвета где ће трунути отровани влагом земље.

Цитат: Џон Китс, „Ода јесени“, превео Владета Кошутић, у: Песништво европског романтизма, Просвета, Београд, 1968.

Фотографије Михала Мозолевског и инспирација јесени

Јесен је моје омиљено годишње доба. Не постоји однос одушевљења као спојна карика ока и пејсажа, већ однос успостављања равнотеже – то нас приближава. Ниједно друго годишње доба на мене не делује толико стимулативно и ослобађајуће од тешких ланаца ума. Период онога што заиста преоптерећује престаје, биће је равнодушно, поништено, најзад ослобођено. Креативни потенцијали више нису потенцијали већ резултати, неочекиван учинак.

Написала сам неколико кутија песама, кратких прича, есеја, дневника, планова, запажања, свега што ме подстиче да по аналогији сортирам прочитано, виђено, доживљено. Пошто увек стављам датуме кад почињем да нешто преносим на папир, прегледајући поменуте кутије, листајући већ омекшале листове, видела сам да при врху свеске преовлађују бројеви 9, 10, 11 – септембар, октобар, новембар. Михољ, период меког зрака, тишине поднева, сећања на празне воћњаке у које сам волела да идем, зраци између грана, магле, мокра земља, труле коре стабала – такви призори мене ослобађају и подстичу.

Свако моје писање на овом месту, схватила сам, није толико о уметницима, колико је о мени. Опростићете ми, надам се, на егоцентричности, недопустивој таштини. Али, не мора бити тако. Уметност, баш као и јесен, није могућност за дивљење, већ је, измећу осталих, могућност самоспознаје, отелотворење древног делфијског начела. Спознаја себе кроз спознају другог стваралачког бића, кроз сопствено стварање и, најзад, кроз контемплацију оба дела, и туђег и свог (смемо ли написати туђег за оно што је срасло уз нас као маховина уз кору?) почетак је проширења уских датости стварности.

Недавно сам наишла на фотографије Михала Мозолевског и у њима препознала место у коме сам била. Иначе, ја никада нисам била тамо, у тим древним пољским шумама, поред тих осамљених језера. Чињенице су занемарљиве, али осветнички настројене. Упркос том сазнању ја сам волела да их напуштам, да путујем и да се не враћам. Стога, овај текст нека буде налик картографској назнаци могућих светова, скица за атлас измаштаних простора који, заправо, постоје.

Пишући своју прву књигу најбоље тренутке, како инспирације, тако и рада, имала сам између септембра и раног децембра (децембар асоцијативно везујемо за зиму иако је календарски тада још увек јесен). Целокупна позадина моје књиге има изглед који сам препознала на фотографијама пољског фотографа чији сам рад недавно открила. Изненадила ме је та подударност и зато сам написала смемо ли туђим назвати нешто што толико осећамо као део себе. Неки од ових пејсажа су ме подсетили на једну фотографију Едварда Стајхена (у којој сам, исто тако, препознала место којe сам посредством речи створила).