Јустејн Гордер: „Софијин свет“ (поглавље о романтизму)

…тајанствени пут води ка унутра…

Алберто Кнокс је седео на прагу као и када је Софија стигла прошли пут.

– Седи овде – рече он, и тога дана пређе право на ствар. – Раније смо говорили о ренесанси, бароку и просветитељству. Данас ћемо говорити о романтизму који се назива последњом великом културном епохом Европе. Приближавамо се крају једне дуге историје, дете моје.

– Зар је романтизам трајао тако дуго?

– Почео је на самом крају XVIII века и трајао до средине прошлог столећа. Али након 1850. нема више никаквог смисла говорити о целим „епохама“ које обухватају и песништво, и филозофију, и уметност, и науку и музику.

– Али романтизам је био једна таква епоха?

– Говорило се да је романтизам био последњи „заједнички став“ Европе о људском постојању. Почео је у Немачкој и настао је као реакција на једнострано обожавање разума из доба просветитељства. Судећи по Канту и његовом уздржаном разуму било је као да су млади у Немачкој олакшано одахнули.

– И шта су понудили уместо тога?

– Нове крилатице су биле „осећања“, „машта“, „доживљај“ и „чежња“. И поједини мислиоци из доба просветитељства – а не најмање Русо – указивали су на значај осећања, али је то било више као нека врста критике једностраног стављања тежишта на разум. А онда је тај узгредни ток постао главни ток у немачком културном животу.

– Кант, дакле, није више био толико популаран?

– И да и не. Многи романтичари су себе доживљавали и као Кантове наследнике. Кант је тврдио да постоје границе онога што можемо знати о „дас Динг ан сицх“. С друге стране је указао на то колико је важан допринос „ја“ или „јаства“ спознаји. Онда су појединцу дате „одрешене руке“ да пружи своје сопствено тумачење постојања. Романтичари су искористили то за једно скоро необуздано обожавање „јаства“. А то је довело и до вишег вредновања уметничког генија.

– Да ли је било много таквих генија?

– На пример Бетовен. У његовој музици срећемо особу која исказује своја сопствена осећања и чежње. Бетовен је, посматрано на тај начин, „слободан“ уметник – насупрот мајсторима барока, на пример Баху и Хендлу, који су компоновали дела у част Бога, а често по строгим правилима. Наставите са читањем