Ciril Kosmač: „Prolećni dan“ (odlomak)

Claude Monet

Klod Mone

Taj prolećni dan bio je lep, svetao i zvonak, kao iz čistog srebra izliven.

Istina, mračni oblaci gorkih doživljaja više puta su nagrnuli na vedro nebo moga sećanja; istina, stari i novi bolovi prilično su često muklo udarali o zid mog srca; vrtlozi nekadašnjih olujnih mladenačkih osećanja podizali su se ponekad; istina, na dnu hladnog ponora životnog saznanja uzdišući su se prevrtali teški kamenovi potopljenih žudnji – ali sve to nije zasenilo, nije izgazilo, i nije razorilo široku i duboku njivu moga mira. O, ne! Sve, što još neukroćeno i nezadovoljeno divlja po mojim unutrašnjim tamama, nije moglo otplaviti ovu dragocenu, plodnu zemlju koju je u mene naplavila, sloj za slojem, trideset godina duga, najčešće blatnjava i uzburkana reka gorkih iskustava.

Taj prolećni dan bio je dakle zaista lep, svetao i zvonak, kao iz čistog srebra izliven.

Izvor: Ciril Kosmač, Prolećni dan, prevela Roksanda Njeguš, Prosveta, Beograd, 1968.

Уметник и Венеција: Клод Моне

Claude and Alice Monet in Venice, October 6th 1908.

Клод и Алис Моне у Венецији у октобру 1908.

Када је открио Венецију француски сликар Клод Моне имао је шездесет осам година. Уметник је раније био у Италији али никада у Венецији. Између првог октобра и седмог децембра 1908. године Клод Моне је са својом супругом Алис боравио у Венецији. Двомесечни боравак у поменутом граду допринео је, подједнако колико светлуцања искри на површини воде у Живернију или кретања светлости насупрот катедрале у Руану, да сликар додатно развије свој импресионистички поступак. Светлост насупрот конкретном приказу објеката, отворен потез четкице оку посматрача, форме које се растачу у плавој, сликање на отвореном.

Моне предочава боју а не спољашњу представу. Како сунчева светлост формира објекте и како, потом, сликар бојом те исте објекте твори тако што их раствара, у тој игри стварања и порицања саткан је опус Клода Монеа, бар она три која сам поменула (венецијански мотиви, катедрала у Руану, искре светлости на површини воде). Ми ћемо се овде задржати на Венецији јер је овај град, подједнако колико и опус настао у њему, тема овог текста. Захваљујући писмима која је Монеова супруга слала својој ћерци ми имамо увид у стваралачку свакодневицу сликара.

His timetable was ruled by the passage of the sun: from 8 a.m. at the first motif, San Giorgio Maggiore, facing St Mark’s Square. At ten in St Mark’s Square, facing San Giorgio. After lunch, Monet worked on the steps of the Palazzo Barbaro, painting the Palazzo da Mula. At the end of the day, Monet treated himself and Alice to a sunset gondola ride. They were back at 7 p.m.

In the morning, the timetable did not change; in the afternoon, Monet painted „on the canal“, and after that through the hotel window. „The view out of our window is marvelous. You couldn’t dream of anything more beautiful and it is all for Monet“, Alice told her daughter. The Monets appreciated the comfort of the hotel and its „electric lighting. It’s magic! Monet can see his canvases – it is delicious and makes you wish you had it at home“. They would have electricity installed in Giverny upon their return. [1]

Стваралачки процес дуг је и подразумева више фаза па је тако било и у Монеовом случају. Платна започета на путовању довршена су и изложена тек четри године касније у једној париској галерији. Сходно томе, можемо ли сматрати 1912. уместо 1908. као годину сликаревог коначног напуштања града раствореног влагом и светлошћу? Ово питање остаје отворено али и подстиче размишљање о једном другом естетском и стваралачком феномену: где настаје уметничко дело. Да ли оно бива створено „на лицу места“ или тек у атељеу?

Клод Моне, Венеција, 1908.

Claude Monet - Twilight in Venice, 1908.

Клод Моне, Залазак сунца у Венецији, 1908.

Claude Monet - San Giorgio Maggiore, 1908.

Клод Моне, Сан Ђорђо Мађоре, 1908.

Claude Monet - Palazzo da Mula in Venice, 1908.

Клод Моне, Једна венецијанска палата, 1908.

Claude Monet - Gondola, 1908.

Клод Моне, Гондола, 1908.