Зашто је Толстојев отац Сергије себи одсекао прст?

Иван Крамској, „Портрет Лава Толстоја“, 1873.

Отац Сергије живео је већ шесту годину у испосничкој ћелији. Било му је четрдесет и девет година. Живот му је био тежак. И то не због исцрпљујућег поста и молитве, то му није било тешко, већ због унутрашње борбе коју он никако није очекивао. Имао је два извора борбе: сумњу и телесну пожуду. И оба непријатеља нападала су га увек заједно. Чинило му се да су то два разна непријатеља, док је то био један те исти. Чим би нестало сумње, нестало би и пожуде. Али он је мислио да су то два различита ђавола и борио се са сваким посебно.

„Боже мој, Боже мој“, мислио је он, „зашто ми не даш веру? Да, пожуда, да, с њом су се борили свети Антоније и други свеци, али вера… Они су веровали, а у мене има тренутака, часова, дана, кад нема вере. Зашто постоји цео свет и сва његова лепота, ако је грешан и ако га се ваља одрећи? Зашто си створио ту саблазан? Саблазан? А да није саблазан то што ја хоћу да побегнем од радости света и да нешто стекнем тамо где можда ничега нема?“, рече он сам себи и ужасну се, згади се на себе сама.

*

Кроз лаки сан учинило му се да чује прапорце. Није знао да ли је то било на јави или у сну. Али ево, трже га из сна куцање на његовим вратима. Он устаде, не верујући сам себи. Али се куцање понови. Јест, то је било куцање близу, а његовим вратима, и женски глас. Наставите са читањем