Зашто је одећа важна за конструисање идентитета у роману „Љубавник“ Маргерит Дирас

Маргерит Дирас као девојчица у Индокини

Имам на себи хаљину од природне свиле, истрошена је, готово прозирна. Била је некада мајчина, једног је дана више није оденула јер јој се учинила пресветлом па ми ју је дала. То је хаљина без рукава, врло изрезана. Жућкаста је, каквом постаје природна свила након дуго ношења. Те се хаљине сећам. Мислим да ми лепо пристаје. Ставила сам кожни појас око струка, можда појас моје браће. Не сећам се ципела које сам тих година носила, само неких хаљина. Најчешће носим платнене сандале на босу ногу. Говорим о раздобљу које је претходило школовању у Сајгону. Одонда сам, наравно, увек носила ципеле. Тог сам дана вероватно имала онај знаменити пар од златног ламеа са високим потпетицама. Не знам шта бих друго носила тог дана – дакле те ципеле. Била им је два пута снижена цена, купила ми их је мајка. Носим те салонке од златног ламеа кад идем у школу. Идем у гимназију у вечерњим ципелама са ситним украсом од шљокица. Подносим себе само у тим ципелама, и још се данас радо замишљам таквом, то су прве високе потпетице у мом животу, оне су лепе, оне су засениле све ципеле које су им претходиле, оне су за трчање и игру, без потпетице, од бела платна.

Нису ципеле те које чине необичним, нечувеним, изглед мале тога дана. Чудно је тога дана да мала има на глави мушки шешир равна обода, меки пустени шешир боје ружина дрвета са широком црном врпцом. Наставите са читањем