Muzička arheologija: Gregorijanska kultura

tumblr_ncn0w0jdhl1rpgpe2o1_r1_1280tumblr_ncn0w0jdhl1rpgpe2o5_r1_1280tumblr_ncn0w0jdhl1rpgpe2o2_r2_1280tumblr_ncn0w0jdhl1rpgpe2o3_r2_1280

Početkom VI stoleća sv. Benedikt osniva prvi monaški red na Zapadu (što predstavlja bitan doprinos naporima da se nova spiritualnost ukoreni u istoriji i u životu) i među osnovne odredbe svog pravilnika unosi učenje muzike. Tako red benediktinaca još od samog nastanka postaje čuvar muzičkog nasleđa ranog hrišćanstva, i taj zadatak će verno ispunjavati sve do velike obnove gregorijanskih studija u prošlom veku. Nastavite sa čitanjem

Muzička arheologija: Stara Grčka

Henri Matisse‚1910 MUZIKAHenri Matisse, 1910 PLES

Muzika ulazi u istoriju sa Grcima. Ulazi u istoriju sa punom kulturnom svešću i uz strogo produbljavanje svakog od svojih brojnih problema: muzika kao tehnika komponovanja; muzika kao izvođačka tehnika; kao specifična potreba za zapisivanjem (tj. potreba da se sačuva u trajnim dokumentima, prevazilazeći prolaznost usmenog i praktičnog predanja); muzika kao umetnost, Nastavite sa čitanjem

Barok nedeljom: Opera „Didona i Eneja“ Henrija Persela

smith_edward_woodley_add_15979f2r

Originalni notni zapis Henrija Persela opere „Didona i Eneja“

Henri Persel je rođen 1659. godine u Engleskoj, gde se formirao kao umetnik, uglavnom crpeći italijanski i francuski uticaj za svoja dela. Opera Didona i Eneja prvi put je izvedena 1688. godine u Londonu.

Persel je komponovao operu inspirisan četvrtim poglavljem Vergilijevog epa Eneida, ljubavnom pričom Eneje, budućeg osnivača Rima, i Didone, kraljice Kartagine. Libreto za operu napisao je Naum Tejt.

U pitanju je moja omiljena barokna opera, a uz Verdijevog „Otela“, Bizeovu „Karmen“ i Mocartovog „Don Žuana“, jedna od najdražih. Evo šta o prvoj engleskoj operi piše Lučano Alberti u knjizi Muzika kroz vekove.

Engleska XVII veka, u kojoj se pozorišta ponovo otvaraju po završetku stroge puritanske ere koja ih je zabranjivala, ubira plodove italijanskih uticaja, primljenih gotovo ilegalno, posredstvom otmenih privatnih predstava u aristokratskim domovima. Novosti koje oni donose su vizuelne (naslikani dekor zauvek će istisnuti staru i slavnu elizabetansku koncepciju pozornice) ali i muzičke: takozvane „maskarade“ (masks), dvorske priredbe s muzikom, glumom i baletom, prihvataju firentinski pronalazak „pevanog pozorja“, prihvataju monodiju. Ali već „Venera i Adonis“ od Džona Bloua, mada nazvana „mask“, u stvari je minijaturna opera.

Ipak, kad se pojavi prava opera, biće to u jednom ženskom koledžu, na pozornici smanjenih dimenzija, s gudačkim kvartetom kao jedinom pratnjom. Tu iz mnogobrojnih zametaka, nadovezujući se na muzičku tradiciju elizabetanske Englenske, niče ono jedinstveno delo koje će istorija proglasiti za prvu englesku operu: „Didona i Eneja“ Henrija Persla (1659-1695).

Klasična Vergilijeva tema ovde je oslobođena venecijanskih preuveličavanja koja joj je dodao Kavali i vraćena svojoj ljudskoj jednostavnosti. Uz to ona dobija i engleske boje: među ličnostima se pojavljuju veštice i mornari, a bolna pesma napuštene kraljice, rešene da se ubije, u svojoj dubokoj i burnoj tragici uzdiže se do šekspirovskih visina.

Za samog Šekspira – za njegov „San letnje noći“ i „Buru“ – kao i za druge engleske dramske pisce, Persl se vezuje svojom izvanrednom scenskom muzikom, u većini slučajeva toliko obimnom da se može govoriti o „operi s dijalozima“.

I pored ovog plodnog i raznovrsnog stvaralaštva (i u oblasti crkvene muzike) čije se vrednosti danas vredno otkrivaju, Persl ostaje, pre svega, autor „Didone i Eneje“ Od 1689. godine kad je to delo ugledalo svet, proći će vekovi pre no što se pojavi još jedna prava engleska opera.

Izvor: Lučano Alberti, Muzika kroz vekove, preveo dr Ivan Klajn, Vuk Karadžić, Beograd, 1974.

tumblr_oh8t3nht2b1riatdoo1_1280

Abraham van den Tempel, David Leeuw sa porodicom, 1671. (detalji)

tumblr_oh8t3nht2b1riatdoo2_1280

Abraham van den Tempel, David Leeuw sa porodicom, 1671. (detalji)

Волите ли Брамса?

Johannes Brahms

Јохан Брамс

Музику немачког композитора Јохана Брамса треба слушати како би утисак о празницима који намећу одређена расположења, често беспотребна, конфузна и иритирајућа, био превазиђен или пак адекватно уобличен. Уз Брамсову музику се, једноставно, ужива. Нема филозофских импликација, као у случају Бетовена, или пак надовезивања на литературу и сликарство, као у случају музике Франца Шуберта. Nastavite sa čitanjem