Rečnik simbola: Mačka

Cat, double-sided votive relief, 305-30 B.C. Limestone. Egyptian. Museum of Fine Arts, Boston.

Simbolika mačke je vrlo raznolika i koleba se između dobrih i zlih značenja, što je jednostavno objasniti istovremenim umiljatim i podmuklim ponašanjem te životinje. U Japanu je mačka zloslutna životinja koja, kažu, može ubiti ženu i poprimiti njeno obličje. Čuvena krotka mačka Jingoroa iz Nikoa verovatno je imala samo dekorativnu vrednost. U budističkom svetu prebacuju joj da samo nju i zmiju nije ganula Budina smrt, što se ipak, s druge tačke gledišta, može shvatiti i kao znak više mudrosti.

Svakako je zanimljivo zabeležiti da se u Kabali, kao i u budizmu, mačka povezuje sa zmijom: ona označava greh, prekomerenost dobara ovog sveta (Devuku). U tom značenju se ponekad prikazuje uz Hristove noge.

U starom Egiptu poštovala se u obličju božanske mačke boginja Bastet, dobrotvorka i jedna od čovekovih zaštitnica. Na mnogim umetničkim delima prikazana je kako nožem u api seče glavu zmije Apopkis, Zmaja tmina, koji otelovljuje neprijatelja Sunca i nastoji prevrnuti svetu lađu dok prolazi podzemnim svetom. Tu mačka simbolizuje snagu i okretnost mačije ćudi koje boginja zaštitnica stavlja u službu čoveka kako bi mu pomogla da pobedi svoje skrivene neprijatelje.

U keltskom predanju simbolika mačke mnogo je nepovoljnija od simbolike psa ili risa. Čini se da se na tu životinju gledalo s nepoverenjem.

U islamskom predanju, naprotiv, svaka mačka (quatt), osim crne, je dobronamerna. Legenda kaže da je Noje, jer su pacovi smetali putnicima Arke, rukom prešao lavu preko čela, on je kinuo i izbacio mačiji par. Zbog toga ta životinja liči na lava. Sasvim crna mačka ima čarobnu moć. Za oslobađanje od čini se jede njena koža. Slezina crne mačke zaustavlja ženinu menstruaciju. Njenom krvlju se zapisuju moćne čini. Ona ima sedam života. Demoni (djin) se često javljaju u obličju mačaka. U Persiji se veruje da se onaj ko muči crnu mačku izlaže opasnosti da se sukobi sa vlastitim hemzadom (duh koji se rađa zajedno sa čovekom kako bi mu pravio društvo) i samom sebi naudi. Neki veruju da je crna mačka zao djin kog treba pozdraviti kad iz mraka uđe u sobu.

U mnogim predanjima crna mačka simbolizuje mrak i smrt.

Veruje se i da je mačka sluga pakla. Niasi (Sumatra) imaju kosmičko stablo koje je stvorilo sve. Da se uspnu na nebo, mrtvi moraju preći preko mosta. Ispod mosta je ponor pakla. Na ulazu u nebo stoji čuvar sa štitom i kopljem. Kraj njega je mačka koja grešne duše baca u vode pakla.

Kod severnoameričkih Poni Indijanaca divlja mačka je simbol okretnosti, razmišljanja, oštroumnosti. Ona je lukav i staložen posmatrač koji uvek postiže svoj cilj. Zbog toga je to sveta životinja koja se sme ubiti samo za religiozne svrhe i uz određene obrede. Sa okretnosti i oštroumnosti prešlo se na vidovitost.

Izvor: Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slika: Reljef sa prikazom mačke iz profila, 300. godina pre nove ere. Egipat.

Edgar Alan Po: „Crni mačak“

Ne očekujem, niti zahtevam, da neko poveruje u ovu neverovatnu, a ipak tako jednostavnu priču koju se spremam da zabeležim. Stvarno bih bio lud da to očekujem, kada i moja čula odbacuju sopstvena opažanja. Ipak, lud nisam – a sasvim sigurno ni ne sanjam. Ali kako ću sutra umreti, danas ću rasteretiti dušu. Moja namera je da svetu izložim, jasno i glasno, ne komentarišući, niz običnih porodičnih događaja. Njihove posledice su bili užasi, muke i, napokon, moja propast. Ipak, neću ni pokušavati da ih tumačim. Za mene su bili čisti užas dok će nekima pre biti opskurni nego strašni. U budućnosti će se naći neki um koji će svesti moja priviđenja na svakodnevni nivo – neki um, smireniji, logičniji, i manje uzbuđen od moga nazreće, u okolnostima koje sam izneo u strahu, ništa drugo do običnog sleda sasvim prirodnih uzroka i posledica. Nastavite sa čitanjem

Ilustrovana pisma Eduarda Manea

em1

Ta stara pisma, moja i njena
Samo su trošna uspomena
A neka pisma nisam ni čitao
Tvoja sam pisma mirisao – Arsen Dedić: „Pisma“

Datum nastanka Maneovih pisama – posebnih kurioziteta istorije umetnosti – nije poznat. Takođe, nije poznato ni kome su upućena i šta bi mogao biti njihov sadržaj. Ona svojim likovnim motivima predstavljaju skice za žanr mrtve prirode, iako ne možemo biti sigurni je li to isprva bila slikareva namera. Ipak, lepa su, naročito zbog rukopisa i požutele hartije. O pismima, dnevničkim zabeleškama i skicama različitih umetnika o kojima je pisano na blogu  A . A . A možete čitati ovde.

em2em3em4stilllifequickheart: “ Edouard Manet Letter (Three Plums) 1880 ” Oh! Manet’s still lifes are ravishingly beautiful, though usually dark and intense, in the nature morte tradition. (A favorite: peonies, newly cut with pruning shears). This one is so...

Šarl Bodler: Mačke

MAČKA (XXXIV)

Mačko, mom srcu zaljubljenom kroči,
uvuci kandže ljupki stvore,
i daj da ronim u te lepe oči
gde metal i ahati gore.

Dok natenane milujem ti glavu
i gipka leđa gladim dlanom
i klizim rukom uz nasladu pravu
po telu naelektrisanom,

ja vidim svoju ženu. Isto tako
gleda ko i ti, mila zveri,
duboko, hladno, do dna bića strelja,

a tanan dašak lebdi lako
i miris mamno-ubistveni treperi
svud oko njenog tamnog tela.

Prevod: Branimir Živojinović

MAČKA (LI)

I
Po mome mozgu ide lako,
ko po svom stanu, jedna mila
mačka, i pitoma i čila.
Kad maukne, to čini tako

tanano da se jedva čuje;
al’ vazda, mazno il’ žestoko,
glasi se puno i duboko,
čarolijom mi dušu truje.

Taj glas rominja bićem mojim,
najtamniju dubinu pali,
ko blagoglasan stih me gali,
ko meleman napitak poji.

Svim zanosima raspolaže,
najsvirepija zla zaleči;
nisu potrebne njemu reči
da i najveće stvari kaže.

Ne, nema gudala što tiče
najtreperaviju strunu srca,
od koga ono tako grca,
od koga tako carski kliče,

ko što je tvoj glas, nepojamna
mačko nebesna, lepa tajno,
ti što ko anđeo si trajno
skladna i nežna i omamna!

II

Iz njenog krzna smeđe-belog
diže se miris sladak tako
da samo jednom nju dotakoh,
jednom, a on me prože celog.

Duh domaći je, veličanstvo
što sudi, vlada i ozari
u carstvu svom sve redom stvari;
ili je vila, il’ božanstvo.

Kad mi oči zanesene,
vezane za lepotu njenu,
od tog magneta najzad skrenu
i zagledaju u dno mene,

ja vidim sjanje neobično,
zenice njene proplamsale,
živa svetlila i opale
koji me motre nepomično.

Prevod: Branimir Živojinović

MAČKE (LXVI)

U zrelom kad su dobu, ja znam za jednu sličnost
Ljubavnika vatrenih i strogih učenjaka:
Jednako vole mačke, bića blaga i jaka,
Što poput njih su zimljiva i vole nepomičnost.

One, ti prijatelji i nauke i slasti,
U muku, stravi maraka provodile bi sate,
I Ereb bi ih uzeo za svoje grobne ate,
Kad bi im ponos mogao svom jarmu da podvlasti.

Čine se, dok sanjare, ponosne i daleke,
Kao u dnu samoće ogromne sfinge neke,
U jedan san beskrajni na izgled uronjene;

Od čarobnih iskara bok im se plodni ljeska,
A zlatna zrnca, poput najfinijeg peska,
Ovlaš ozvezdavaju tajnovite im zene.

Prevod: Nikola Bertolino

Slike: Endre Penovác

Baltusov autoportret i Hambert Hambert

Portret njegovog veličanstva, kralja mačaka, autoportret, MCMXXV ispisano je na belom platnu, oslonjenom o stolicu na kojoj je – bič. Sa jedne strane mršavog i namrgođenog neurastenika stoji mačka, a sa druge prazno platno bez oblika i boja, ali sa naslovom.

Ideš ženi – ponesi bič, napisao je Niče (devojčici!, ispravio bi Baltus).

Sadistički element prisutan je i na ovoj slici. Ono što meni znači kada je u pitanju ovaj Baltusov autoportret jeste vizuelna sličnost ove slike i moje zamisli literarnog junaka opsednutog devojčicama – Hamberta Hamberta, protagoniste romana Lolita Vladimira Nabokova. Ovako zamišljam tog perverznog nitkova koji je književno lucidno predočen.

Baltus na blogu A . A . A

Vladimir Nabokov na blogu A . A . A

Kolet: „Šerijev kraj“ (odlomak)

Portrait de Colette par Jean Cocteau

Rashlađen, odmoren, išao je bez napora kejom uz Senu sve do Trga Alma, odakle se odvezao taksijem do Avenije Anri-Marten. Zapad je već goreo prigušenom, bakarnom vatrom, koja kao da je više nagoveštavala smiraj sunca nego letnje praskozorje. Ni pramen oblačka nije presecao nebeski svod, a ceo je Pariz bio natkriljen sumaglicom od mineralnih čestica, koja se zbog težine zaustavila lebdeći u zraku, te se činilo kao da će za koji trenutak planuti bojama požara, tamnim crvenilom usijanog gvožđa.

Pasja vrućina lišava svanuća u velikim gradovima i njihovoj okolini one ružičasto vlažne, cvetno ljubičaste i crveno-plave boje, koje prekrivaju prostor u kome biljke dišu u velikom mnoštvu.

Kad je Šeri okrenuo maleni ključ u bravi, u kući se ništa ne pokrenu. Popločani hol još je uvek mirisao po sinoćnoj večeri, a odsečene grane jasmina, u bokorima u belim vazama, koje su bile toliko visoke da se iza njih mogao sakriti čovek, ispunjavale su vazduh otrovom koji se nije mogao udisati. Siva nepoznata mačka šmugnu, zaustavi se na kratkoj aleji i hladno osmotri uljeza.

– Maco mala, dođi – pozva je Šeri tihim glasom.

Ne pomerivši se, mačka ga odmeri veoma drsko. Šeri se seti da nijedna životinja, ni pas, ni konj, ili mačka nikada nisu pokazivali ni najmanje simpatija prema njemu. Čuo je, kroz razdaljinu od petnaest godina, promukli Aldonzin glas koja je proricala: „Koga životinja ne voli, taj je proklet!“ Ali, pošto je mačka, sad već dobro razbuđena, počela da kotrlja ispred sebe mali zeleni kesten obema šapama, Šeri se nasmeši i pope u spavaću sobu.

Citat: Kolet, Šerijev kraj, prevela Nada Bojić, Verzal press, Beograd, 1998.

Crtež: Žan Kokto, Portret Gabrijele Kolet

Pablo Pikaso o umetnosti

cavetocanvas:
“ Pablo Picasso in his studio, c. 1910-11
”

Ne podnosim ljude koji pričaju o lepoti. Šta je lepo? Slikarstvo se bavi problemima! Slike nisu ništa osim istraživanje i eksperiment. Nikada ne stvaram sliku kao umetničko delo. Sve je u istraživanju. Ja stalno istražujem, i u tom stalnom traženju, postoji logični razvoj. Zato numerišem i datujem slike. Možda će mi jednog dana neko biti zahvalan zbog toga. Slikanje je stvar inteligencije. To vidite kod Manea. Svaki potez njegove četkice je inteligentan. Inteligenciju na delu vidite i u filmu o Matisu, gde on crta, okleva, i onda se izražava jednim sigurnim potezom.

Slike su bile pravljene uvek na isti način – kao što su aristokrate pravile decu: sa čobanicama. Nikad ne slikate portret Partenona, nikad ne slikate stolicu u stilu Luja XV. Slikate selo južne Francuske, kesu duvana, staru stolicu.

Govori se da je naturalizam suprotan modernom slikarstvu. Voleo bih da znam da li je iko ikad video prirodno umetničko delo. Priroda i umetnost su potpuno različite i nikada ne mogu biti iste. Umetnošću saopštavamo sopstvenu ideju o tome šta priroda nije.

Nema trenutka u kome se može reći: „Uradio sam dobar posao i sutra je nedelja. Čim stanete, morate opet da počnete. Možete da odložite platno i kažete da na njemu više nećete raditi. ALi nikada ne dolazite do kraja.

Ako tačno znate šta ćete da radite, zašto onda to radite? Pošto znate, taj posao je besmislen. Bolje radite nešto drugo.

Za razliku od muzike, u slikarstvu se ne rađa čudo od deteta. Ono što se podrazumeva preranom genijalnošću je genijalnost detinjstva. Ona jenjava sa odrastanjem. Možda takvo dete jednog dana postane pravi slikar, možda čak i veliki slikar. Ali, morao bi da počne od početka. Što se mene tiče, ja nisam posedovao tu genijalnost. Moji prvi crteži nikada nisu mogli da budu na izložbi dečjih crteža. Nedostajala mi je nespretnost deteta i njegova naivnost. U sedmoj godini sam pravio akademske crteže, čija me je preciznost prepala.

Sa ponosom mogu da kažem. Nikada nisam mislio da je slikarstvo umetnost koja ima za cilj da razonodi i zabavi. Pošto su olovka i boja moje oružje, želeo sam das njima prodrem sve dublje i dublje u spoznaju sveta, da bi nas ta spoznaja svakog dana sve više oslobađala… Da, svestan sam da sam se svojom umetnošću borio kao pravi revolucionar.

Nisam pesimista. Ne prezirem umetnost. Ne bih mogao da živim a da njoj nisam posvećen. Volim je kao jedini cilj svog života. Uživam u svemu što radim a što ima veze sa njom. Ali ipak ne vidim zašto bi svi bili obuzeti umetnošću, svi tražili njenu verodostojnost, i tako otvorili vrata gluposti. Muzeji su gomila laži, a ljudi koji od umetnosti prave posao su prevaranti.

Umetnik prima sva osećanja koja odasvud dolaze: sa neba, sa zemlje, sa komadića papira, od obrisa u prolazu, od paukove mreže. Zato ne smemo da pravimo razliku među stvarima. Kada su stvari u pitanju, nema klasnih razlika. Uzimamo ono što je za nas dobro gde god da ga nađemo – osim u sopstvenim delima. Užasavam se od kopiranja samog sebe. Ali, kada mi pokažu stare crteže, na primer, nemam ništa protiv da od njih uzmem sve što želim.

Kad zrelo razmislite, postoji samo nekoliko tema. NJih svi stalno ponavljaju. Venera i Amor postaju Bogorodica i Dete, pa majka i dete, ali to je uvek ista tema. Mora da je divno izmisliti neku novu temu. Uzmimo van Goga. Svakidašnje stvari, poput krompira. Naslikati tako nešto, kao svoje stare cipele! To je nešto.

Mislim da u umetnosti nema ni prošlosti ni budućnosti. Ako umetničko delo ne može da opstane u sadašnjosti, onda ono i nije umetničko delo. Umetnost starih Grka, Egipćana, velikih slikara prošlosti, nije umetnost prošlosti; možda je danas življa nego ikad. Umetnost se ne razvija sama od sebe, ideje se menjaju, a sa njima i načini njihovog izražavanja.

Ljudi kažu da tražim. Ja ne tražim. Ja pronalazim.

Od svih ovih stvari – gladi, bede i nerazumevanja – slava je najstrašnija. Tako Bog kažnjava umetnika. To je tužno. To je istinito. Uspeh je veoma važan! Često se govori da bi umetnik trebalo da radi za sebe, za „ljubav umetnosti“, da tako kažem, i da prezire uspeh. To je pogrešno! Umetniku je potreban uspeh. I ne samo da bi živeo, već i da bi mogao da stvara. I bogatom slikaru je potreban uspeh. Malo ljudi razume bilo šta o umetnosti, a osećaj za slikarstvo nije svakome dat. Većina sudi o umetnosti na osnovu njenog uspeha. Pa zašto prepustiti uspeh „uspešnim“ slikarima? Svaka generacija je imala svoje. Ali gde piše da uspeh pripada samo onima koji laskaju publici? Želeo sam da dokažem da se može biti uspešan uprkos svemu i svakome, bez ustupaka. Znate šta? Moj uspeh u mladosti je bio moj štit. Plavi i Ružičasti period su bili paravan, iza kojega sam se osećao bezbedno.

Kad slikam činiju, želim da vam pokažem da je ona, naravno, okrugla. Ali, ritam slike, kompozicija celine, mogu da me nagnaju da prikažem kružne oblike kao kvadratne. Kad malo razmislite, ja sam verovatno umetnik bez stila. „Stil“ je obično nešto što sputava umetnika i tera ga da stvari vidi na jedan određen način, ista tehnika, ista rešenja, godina za godinom, nekada i za ceo život. Odmah ga prepoznate, on uvek nosi isto odelo, ili odelo istog kroja. Naravno, postoje slikari koji imaju svoj stil. Ipak, ja sam po malo propalica, u trenutku dok me vidite, ja sam se već promenio, ja sam negde drugde. Ne mogu da se skrasim i zato nemam stila.

Uvek sam slikao svoje doba. Nikada se nisam opterećivao traganjem. Slikam ono što vidim, nekad na jedan način, nekad na neki drugi. Nikad se ne premišljam niti eksperimentišem. Kad osetim da nešto želim da kažem, kažem to onako kako mislim da bi trebalo. Nema međustanja u umetnosti. Postoje samo dobri umetnici i manje dobri umetnici.

Илустратор књига Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори један је од најпознатијих илустратора књига. Насловне стране књига писаца попута Џозефа Конрада, Александра Пушкина, Михаила Љермонтова, Хенрија Џејмса, Франца Кафке, Марсела Пруста и многих других представљене су на непретенциозан а, опет, занимљив начин и скоро у стрип маниру.

У наставку су представљени само неки од његових радова. Поред илустрација књига, Гори се и сам бавио писањем, а био је познат и као обожавалаца филмова, реклама, свих могућих феномена поп културе, балета, телевизијских серија, хорор прича, мачака, сликарства, књижевности и – Бетмена.

Gorey was noted for his fondness for ballet (for many years, he religiously attended all performances of the New York City Ballet), fur coats, tennis shoes, and cats, of which he had many. All figure prominently in his work. His knowledge of literature and films was unusually extensive, and in his interviews, he named Jane Austen, Agatha Christie, Francis Bacon, Balthus, Robert Musil, and Johannes Vermeer as some of his favorite artists. Gorey was also an unashamed pop-culture junkie, avidly following soap operas and television comedies. He treated television commercials as an art form. Gorey was especially fond of movies, and for a time he wrote regular reviews for the Soho Weekly under the pseudonym Wardore Edgy. [1]

Препорука: Edward Gorey’s Elephant House

Cover Art by Edward Gorey

Различите насловне стране Едварда Горија

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори