Mihail Bulgakov: „Majstor i Margarita“ (odlomak)

Over the town, 1918 - Marc Chagall

O zalasku sunca, visoko iznad grada, na kamenoj terasi jednog od najlepših zdanja u Moskvi, zgrade podignute pre oko sto pedeset godina, nalazila su se dvojica: Voland i Azazelo. Niko ih nije mogao videti odozdo sa ulice, pošto ih je od suvišnih pogleda zaklanjala balustrada sa gipsanim vazama i gipsanim cvetovima. Ali oni su videli čitav grad, gotovo do samih njegovih rubova.

Voland je sedeo na stoličici na rasklapanje, odeven u svoju crnu sutanu. Njegov dugačak i širok mač bio je uglavljen između dve razmaknute ploče na terasi, vertikalno, pa je ispalo da je to sada sunčani sat. Senka mača se polako i nezadrživo izdužavala, mileći prema crnim cipelama na sataninim nogama. Poduprvši pesnicom šiljatu bradu, zguren na stoličici, s jednom nogom podmetnutom poda se, Voland oka nije skidao sa nepregledne skupine dvoraca, gigantskih zdanja i trošnih kućeraka osuđenih na rušenje.

Azazelo koji se beše rastao sa svojim savremenim odelom, to jest sakoom, krutim šeširom, lakovanim cipelama, obučen kao i Voland u crno, nepomično je stajao nedaleko od svojega gospodara, kao i on ne otržući pogled sa grada.

Voland progovori:

„Kakav zanimljiv grad, nije li tako?“

Azazelo se pokrenu i odgovori sa poštovanjem:

„Mesire, meni se više dopada Rim!“

„Da, to je stvar ukusa“, odgovori Voland. Posle nekog vremena opet se začu njegov glas: „A otkud onaj dim tamo, na bulevaru?“

„To gori Gribojedov“, odgovori Azazelo.

„Može se pretpostaviti da je tamo navratio nerazdvojni tandem, Korovjov-Behemot?

„U to nema nikakve sumnje, mesire“

Ponovo nastade ćutanje i njih dvojica gledahu s terase kako se u oknima okrenutim na zapad, na gornjim spratovima, pali izlomljeno, zaslepljiujuće sunce. Volandovo oko plamsalo je isto onako kao jedno od tih okana, iako je Voland bio leđima okrenut zapadu.

Ali onda nešto natera Volanda da odvoji pogled od grada i usmeri pažnju prema okrugloj kuli koja se nalazila iza njegovih leđa na krovu. Iz njenog zida iziđe odrpani, glinom umazani smrknuti čovek u hitonu, u sandalama svojeručne izrade, i s crnom bradom.

„Gle!“, uzviknu Voland, s podsmehom gledajući na pridošlog. „Najmanje sam te mogao očekivati ovde! Šta te dovodi ovamo, nezvani goste?“

„Došao sam do tebe, duše zla i gospodaru senki“, odgovori pridošli gledajući u Volanda ispod oka, neprijateljski.

„Ako si došao do mene, onda zašto me nisi pozdravio, bivši cariniče?“, kaza Voland grubo.

„Zato što ti ne želim zdravlja“, odgovori pridošli drsko.

„Ali moraćeš s tim da se pomiriš“, uzvrati Voland i usta mu se iskriviše u podsmeh, „još nisi ni stigao na krov, a već si uspeo da odvališ besmislicu, i reći ću ti u čemu se ona sastoji – u tvojoj intonaciji. Izgovorio si svoje reči tako kao da ne priznaješ senke, a ni zlo takođe. A da li bi hteo da budeš dobar pa da se zamisliš nad pitanjem: šta bi radilo tvoje dobro kad ne bi bilo zla, i kako bi izgledala Zemlja, kad bi sa nje iščezle senke? Jer, senke bacaju predmeti i ljudi. Evo, tu je senka od moga mača. Ali postoje senke od drveća i od živih stvorenja. Ne želiš li ti to da oguliš celu Zemljinu kuglu, odbacivši sa nje svako drvo i sve živo zbog tvoje fantazije o tome da uživaš u goloj svetlosti? Ti si – glup.

„Ne mislim da se prepirem s tobom, stari sofisto“, odgovori Levi Matej.

„Ne možeš da se prepireš sa mnom s tog razloga koji sam već spomenuo: glup si“, odgovori Voland i upita: „No, reci ukratko, nemoj da me zamaraš, zašto si došao?“

„On me je poslao.“

„Pa šta ti je naredio da preneseš, robe?“

„Nisam rob“, sve više se ozlojeđijući, odgovori Levi Matej, „ja sam njegov učenik.“

„Ti i ja govorimo različitim jezicima, kao i uvek“, odgovori Voland, „ali to ne menja stvari o kojima govorimo. Dakle?“

„On je pročitao majstorovo delo“, progovori Levi Matej, „i moli te da uzmeš majstora sa sobom i nagradiš ga spokojem. Nije ti valjda teško da to učiniš, duše zla?“

„Ništa meni nije teško da učinim“, odgovori Voland, „i tebi je to dobro poznato.“ On poćuta i dodade: „A zašto ga ne uzmete kod vas, u svetlosti?“

„Nije zaslužio svetlost, zaslužio je spokoj“, tužnim glasom kaza Levi.

„Prenesi da će biti učinjeno“, odgovori Voland i dodade, pri čemu mu oko planu: „I ostavi me ovog časa“.

„On moli da i onu , koja ga je volela i patila zbog njega, takođe uzmete“, prvi put se obrati Levi Volandu molećivim tonom.

„E bez tebe se tome nikako ne bismo dosetili. Odlazi.“

Levi Matej posle ovoga nestade, a Voland pozva Azazela i naredi mu:

„Odleti do njih i uredi sve kako treba. Azazelo napusti terasu i Voland ostade sam.“

Izvor: Mihail Bulgakov, „Majstor i Margarita“, prevela Zlata Kocić.

Slika: Mark Šagal, „Nad gradom“, 1914-1918.

Ilustracije romana „Majstor i Margarita“ Tijane Kojić

Priložene ilustracije pojavile su se u okviru izdanja iz 2010. godine koje pripada izdavačkoj kući Feniks Libris. Roman je za tu priliku prevela Tanja Kovačević a Tijana Kojić je uradila ilustracije. One su deo ranog opusa ove slikarke o kojoj je već bilo reči na blogu A . A . A u tekstu „Ikar u gradu„.

Mihail Bulgrakov, jedna od mnogobrojnih zvezda u veličanstvenom sazvežđu ruske književnosti 20. veka, pisao je ovaj roman od 1928. do 1940. godine. Odlomci iz romana prvo su objavljeni 1966. u književnom časopisu „Moskva“. Ipak, u formi knjige, roman je prvo izdat u Francuskoj, 1967, zatim u Nemačkoj 1969, a u Rusiji se konačna, necenzurisana verzija pojavila 1973. godine.

Izvor: Behance

Šostakovič i muzika za bal Nečastivog

Dmitri Shostakovich, 1942.

Dmitri Shostakovich, 1942.

Muziku Dimitrija Šostakoviča prvo mi je otkrila jedna prijateljica, ali one delove koji su mi u datom trenutku zvučali isuviše disharmonično. Kada je u pitanju klasična muzika ja volim zvuk klavira, pijaniste poput Šopena, Šuberta, Rahmanjina, Satija. Vremenom sam shvatila da nije u pitanju kompozitor već samo u datom trenutku pogrešno odabrane kompozicije. Prvo sam odgledala Kjubrikov film „Širom zatvorenih očiju“ a onda i pročitala knjigu Mihaila Bulgakova „Majstor i Margarita“. Kao što sam u jednom postu vizuelno povezala Baltusov autoportret i Hamberta Hamberta, junaka Nabokovljevog romana „Lolita“, tako sam slušajući Šostakoviča povezala njega i Majstora. Oduvek su se umetnosti u mom doživljaju dopunjavale, oduvek sam poredila i „kombinovala“. Eto, za mene je Majstor, u stvari, Dimitrij Šostakovič. Nema veze da li je u pitanju kompozitor ili pisac, važno je da figura umetnika, u teškim okolnostima po njega, postoji i istrajava u svojoj misiji.

Shostakovich’s Piano Trio No. 2, Op. 67, is remarkable for a number of reasons. It was written in 1944, just after his Symphony No. 8, with which it shares its overall structure; it is a lamentation for both Shostakovich’s close friend, musicologist Ivan Sollertinsky, and the victims of the Holocaust, the news of which horror did not reach the U.S.S.R. until the liberation of the camps began; and it is his first work to employ a „Jewish theme,“ a musical tribute that used the scales and rhythms of Jewish folk music as Shostakovich knew it. Shostakovich began composing the trio in December 1943. He had only completed sketches, which he was able to share with Sollertinsky before Sollertinsky’s death in February 1944. Shostakovich performed the piano part in the premiere, on November 14, 1944, in Leningrad, with violinist Dmitri Tsyganov and cellist Sergei Shirinsky, both members of the Beethoven String Quartet.

Mihail Bulgakov: „Majstor i Margarita“ (odlomak)

Marc Chagall - Birthday, 1915.

Marc Chagall – Birthday, 1915.

A kada su oluje minule, i došlo sparno leto, u vazi su se pojavile dugo očekivane ruže, koje su oboje voleli. Onaj što je sebe zvao majstorom grozničavo je radio na svome romanu, a ona je, zarivši u kosu fine prste sa špicasto podrezanim noktima, iščitavala napisano, a pošto bi iščitala, šila je evo ovu istu kapicu. Ponekad je čučala pored donjih polica ili stajala pored gornjih i krpom brisala stotine prašnjavih rikni na knjigama. Predviđala mu je slavu, podsticala ga je na rad i upravo ga je tada i prozvala ‘majstor’. S nestrpljenjem je očekivala poslednje reči o petom prokuratoru Judeje, koje su joj već bile obećane, pevušeći i naglas ponavljala pojedine rečenice koje su joj se dopadale, i govorila da je u tom romanu – njen život.

Roman je bio završen u mesecu avgustu, bio je dat nekoj nepoznatoj daktilografkinji i ona ga je prekucala u pet primeraka. I najzad je nastao čas kada su morali da napuste tajno utočište i izađu u život.

– I kročio sam u život držeći roman u ruci, i tada se moj život i završio – prošaptao je majstor i oborio glavu, i dugo se još klatila žalosna crna kapica sa žutim slovom ‘M’. On je nastavio svoju pripovest, ali je ova ostala unekoliko nepovezana. Moglo se shvatiti samo jedno, da se tada Ivanovom gostu dogodila nekakva katastrofa.

Mihail Bulgakov, Majstor i Margarita, prevela Zlata Kocić.