Pariska opera Garnije

Image result for marc chagall opera

Slikar Mark Šagal je na poziv tadašnjeg ministra kulture Francuske, Andre Malroa, 1960. godine oslikao tavanicu opere Garnije, nazvanu po Šarlu Garnijeu, njenom arhitekti koji je za vreme Napoleona III, inače velikog obnovitelja Pariza, osmislio ovo, po svom stilu, barokno zdanje, dragulj arhitekture. Dragulj, ali anahron.

Napoleon III je značajan i po tome što je modrenizovao Pariz zajedno sa arhitektom Osmanom, što je Bodlera navodilo na melanholična stanja, a to nam pesma Labud i potvrđuje. Zdanje je građeno četrnaest godina, od 1861. do 1875, što, sudeći po priloženim nacrtima u nastavku objave, deluje sasvim razumljivo.

Opera ima hiljadu devetsto sedamdeset devet sedišta. U vreme kada je građena bila je najskuplja građevina koju je država Francuska finansirala. Njenoj popularnosti naročito je doprineo roman Fantom iz Opere Gastona Lerua. Scena je najveća na svetu i na njoj može da stane do četristo pedeset umetnika i izvođača. Nastavite sa čitanjem

Mihail Bulgakov: „Majstor i Margarita“ (odlomak о Volandu i Mateju)

chagall-over-the-town

Mark Šagal, „Nad gradom“, 1918.

O zalasku sunca, visoko iznad grada, na kamenoj terasi jednog od najlepših zdanja u Moskvi, zgrade podignute pre oko sto pedeset godina, nalazila su se dvojica: Voland i Azazelo. Niko ih nije mogao videti odozdo sa ulice, pošto ih je od suvišnih pogleda zaklanjala balustrada sa gipsanim vazama i gipsanim cvetovima. Ali oni su videli čitav grad, gotovo do samih njegovih rubova.

Voland je sedeo na stoličici na rasklapanje, odeven u svoju crnu sutanu. Njegov dugačak i širok mač bio je uglavljen između dve razmaknute ploče na terasi, vertikalno, pa je ispalo da je to sada sunčani sat. Senka mača se polako i nezadrživo izdužavala, mileći prema crnim cipelama na sataninim nogama. Poduprvši pesnicom šiljatu bradu, zguren na stoličici, s jednom nogom podmetnutom poda se, Voland oka nije skidao sa nepregledne skupine dvoraca, gigantskih zdanja i trošnih kućeraka osuđenih na rušenje.

Azazelo koji se beše rastao sa svojim savremenim odelom, to jest sakoom, krutim šeširom, lakovanim cipelama, obučen kao i Voland u crno, nepomično je stajao nedaleko od svojega gospodara, kao i on ne otržući pogled sa grada.

Voland progovori:

„Kakav zanimljiv grad, nije li tako?“

Azazelo se pokrenu i odgovori sa poštovanjem:

„Mesire, meni se više dopada Rim!“

„Da, to je stvar ukusa“, odgovori Voland. Posle nekog vremena opet se začu njegov glas: „A otkud onaj dim tamo, na bulevaru?“

„To gori Gribojedov“, odgovori Azazelo. Nastavite sa čitanjem

Михаил Булгаков: „Мајстор и Маргарита“ (одломак о љубави)

Marc Chagall - Birthday, 1915.

Марк Шагал, „Рођендан“, 1915.

А када су олује минуле, и дошло спарно лето, у вази су се појавиле дуго очекиване руже, које су обоје волели. Онај што је себе звао мајстором грозничаво је радио на своме роману, а она је, заривши у косу фине прсте са шпицасто подрезаним ноктима, ишчитавала написано, а пошто би ишчитала, шила је ево ову исту капицу. Понекад је чучала поред доњих полица или стајала поред горњих и крпом брисала стотине прашњавих рикни на књигама. Предвиђала му је славу, подстицала га је на рад и управо га је тада и прозвала „мајстор“. С нестрпљењем је очекивала последње речи о петом прокуратору Јудеје, које су јој већ биле обећане, певушећи и наглас понављала поједине реченице које су јој се допадале, и говорила да је у том роману – њен живот.

Роман је био завршен у августу, био је дат некој непознатој дактилографкињи и она га је прекуцала у пет примерака. И најзад је настао час када су морали да напусте тајно уточиште и изађу у живот.

И крочио сам у живот држећи роман у руци, и тада се мој живот и завршио, прошаптао је мајстор и оборио главу, и дуго се још клатила жалосна црна капица са жутим словом „М“. Он је наставио своју приповест, али је ова остала унеколико неповезана. Могло се схватити само једно, да се тада Ивановом госту догодила некаква катастрофа.

Извор: Михаил Булгаков, Мајстор и Маргарита, превела Злата Коцић, Новости, Београд, 2004.