Časopis „Eros“

tumblr_mzxfn4glzo1rpgpe2o4_1280

Časopis „Eros“, posvećen slikarstvu, književnosti i erotskim elementima koji bi u njima dominirali, izašao je u samo četri broja tokom 1962. godine. Umetnost koja bi na bilo koji način bila subverzivna i u sukobu sa dominantnom konvencionalnom estetikom američke srednje klase pedesetih i šezdesetih bila bi favorizovana.

Urednik magazina bio je Ralf Ginzburg (Ralph Ginzburg), dok je za vizuelni identitet bio zadužen Herb Lubalin. Na priloženim reprodukcijama posebno su upečatljivi renesansni i barokni prikazi Erosa i Venere, Hogartove ironične ilustracije para „pre“ i „posle“, ilustracije jedne Mopasanove priče koje je načinio Edgar Dega, aktovi, privatne scene i prikazi bordela.

Na naslovnoj strani četvrtog, i poslednjeg broja, magazina pojavila se Merilin Monro koju je neposredno pred smrt fotografisao Bert Stern.

Takođe, u časopisu su se pojavili i tekstovi sa upečatljivim dizajnom posvećeni Aristofanovoj komediji, Šekspiru, francuskim razglednicama… Eklektičnost na delu.

Андре де Дијан: Фотографије Мерилин Монро на плажи

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, Мерилин Монро на плажи, Њујорк, 1949.

Андре де Дијан, још једна планета у соларном систему Мерилин Монро, невероватан авантуристички дух, фотографски егзибициониста у потрази за различитим облицима који славе нагост женског тела. Објава о његовим фотографијама Мерилин Монро наставак је серије текстова посвећених оном типу жена које са правом имају статус филмских јунакиња: ексцентрична лепотица, непредвидива јунакиња, заљубљује се непосредно – као секира која пада.

Пре него што је секира самој Мерлин пала на ноге, многи фотографи налазили су инспирацију посматрајући америчку pin-up Венеру. Претходни текстoви о Мерилин – Последње позирање Мерилин Монро и Како је Норма помогла Ели – могу бити допуна наративу који овом серијом текстова желим да употпуним. Он је подједнако прича и о његовим ауторима и о периферним јунацима, колико и о хероини у главној улози.

The impact Norma Jeane had on me was tremendous. As minutes passed, I fell more and more in love with Norma Jeane; there was an immediate rapport between us. She responded to everything I said. She started to look around in my room examining all the pictures I put on the walls and began asking questions. I had the immediate feeling that she was something special, something different from most girls and models I had met before her, mainly because she was so eager to ask questions about me and the pictures I put on the walls. She wanted to know many things right away, she was interested in me! She was utterly sincere; she did not wish to speak about herself, except when I asked her my own questions. She was sincere in wanting to know who I was and what I was doing with my life, and I began to amuse her exceedingly with all sorts of stories that ran through my mind and I just kept dishing them out to her. I still remember it as clearly as if it happened just recently.

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, Мерилин Монро на плажи, Њујорк, 1949.

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, Мерилин Монро на плажи, Њујорк, 1949.

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, Мерилин Монро на плажи, Њујорк, 1949.

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, Мерилин Монро на плажи, Њујорк, 1949.

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, Мерилин Монро на плажи, Њујорк, 1949.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

 

Како је Норма помогла Ели

Ево приче о солидарности, о бескрају људске потребе за потчињавањем и понижавањем другога, али и о потреби за одупирањем неправди. Ели Фицџералд, једној од највећих џез уметница, дуго није било дозвољено да наступа у клубу Mocambo из само једног разлога: зато што је била црнкиња. Боја коже била је препрека за даљи развој каријере и заслужена признања путем наступања у клубовима где би могла бити запажена од магната музичке индустрије и новинара (говоримо о догађањима у Америци друге половине 20. века).

Тада је на сцену ступила Мерлин Монро. Како је она обожавала да слуша Елу, нагодила се са власником клуба: он ће пустити Елу да наступа, а за узврат, она ће пет вечери за редом седети за столом до бине. Тако ће бити сви на добитку. Новинари ће полудети, Мерлин ће добити додатни публицитет, клуб ће добити бесплатну рекламу и више посетилаца. Ела ће наступати и сви ће они, упркос њеној боји коже, признали то јавно или не, уживати. Тако је и било. Власник клуба се сложио, наравно из сопствених себичних побуда, Мерлин Монро је заиста одржала обећање и свих пет вечери била у првом реду. Остало је легенда.

Сетила сам се Тарнерове слике где су приказана тела црних робова који су у ланцима бачени усред мора јер на броду није било места, закона о линчовању, јавним сакаћењима, обешеним телима испод којих су се фотографисали родитељи са децом, забранама о узимању воде са јавних чесама, забранама седења у јавном градском превозу, пала су ми на памет силовања, пребијања и још много неправди и зверстава која нису имала адекватне сведоке закона.

Ела Фицџералд је, много година касније, изјавила:

I owe Marilyn Monroe a real debt. It was because of her that I played the Mocambo, a very popular nightclub in the fifties. She personally called the owner of the Mocomabo, and told him she wanted me booked immediately, and if he would do it, she would take a front table every night. She told him – and it was true, due to Marilyn’s superstar status – that the press would go wild. The owner said yes, and Marilyn was there, front table, every night. The press went overboard. After that, I never had to play a small jazz club again. She was an unusual woman – a little ahead of her times. And she didn’t know it.

Последње позирање Мерилин Монро

Берт Стерн – Портрети Мерилин Монро

Петог августа 1962. године Мерилин Монро пронађена је мртва. Непуна три месеца раније, 19. маја 1962. године, отпевала је Happy Birthday, Mr. President тадашњем америчком председнику, Џону Кенедију. То је био вокални увод у Last Session. Визуелни је уследио са фотографисањем за магазин Vogue. Неколико недеља пре смрти, Норма Џин Бејкер састала се у хотелу Bel-Air са америчким фотографом Бертом Стерном. Каснила је пет сати. Берт имао довољно времена да купи шампањац.

Одакле црвене мрље у облику латиничног слова X? Мерилин их је направила, али не лаком за нокте, већ обичним црвеним маркером. Глумица није одобрила ниједну од ових фотографија, о чему и сведочи акт прецртавања. Није јој се допало како је изгледала, ожиљак од недавне операције на средини стомака био је видљив (изричито је захтевала од Стерна да га уклони каснијом обрадом, што он није учинио). Пијанство је очигледно. Умор и отупелост, то су доминантна стања које најфотогеничније лице двадесетог века oдаје. Оно, из секунде у секунд, поприма готово гротескно обличје, изопачено, злослутно увијеног осмеха, баш као што је и сва каснија, неслућено бестијална конзумација њеног лика. Та конзумација се огледа у декору тинејџерских соба (поред којих свакодневно пролазим), отирача за ципеле (испред станова у које сам улазила), шоља за кафу (из којих сам пила) и свакаквих других, и у новчаном и у естетском смислу јефтиних и беспотребних предмета. И даље учествујемо у експлоатацији лица Норме Џин Бејкер.

Kaда су Берта Стерна после њене смрти питали какав је утисак на њега оставила приликом снимања, одговорио је: „She came alone without makeup. She was gorgeous. I was shocked she was so fit. She was wonderful for photography“. На последњим фотографијама, за разлику од Стерновог утиска, Мерлин Монро изгледа као дух, тело које се бестежински пробија кроз вео сопствене лабилне свести. Крст начињен црвеним маркером акт је разапетог духа који верније него Стерн предочава гледаоцима своје право лице. Најрелевантније за ову причу податке о животу глумице читала сам у књизи Историја љубавница Елизабет Абот. У наставку текста цитирани су одломци, кратки резови који, баш као и приложене фотографије, из цитата у цитат формирају нову слику лица које и даље обожавамо да злостављамо.

Берт Стерн, Marilyn Monroe – Last Session, 1962

Берт Стерн, Marilyn Monroe – Last Session, 1962

Берт Стерн, Marilyn Monroe – Last Session, 1962

Берт Стерн, Marilyn Monroe – Last Session, 1962

Берт Стерн, Marilyn Monroe – Last Session, 1962

Берт Стерн, Marilyn Monroe – Last Session, 1962

Берт Стерн, Marilyn Monroe – Last Session, 1962

Берт Стерн, Marilyn Monroe – Last Session, 1962

Берт Стерн, Marilyn Monroe – Last Session, 1962

Убрзо након тога, Гледис (мајка М.М) је доживела нервни слом и морала да се хоспитализује. (Много година касније дијагностификована је као параноични шизофреничар.) […] Норма Џин одведена је, уз велик и гласан отпор, у лосанђелески Дом за децу без родитеља и постала сироче број 3.463.

Норма Џин одрастала је у тешком сиромаштву. Њене хранитељске породице биле су сиромашне, и бориле су се против велике кризе тако што су примале сирочиће под свој кров. Увек је била последња у реду за недељно купање у заједничкој води за купање и прва коју су кривили ако нешто није у реду.

У цркви се Норма Џин борила са необичном и помало забрињавајућом маштаријом – да жели да скине одећу и да стоји тако гола пред Богом и људима. Ова фантазија није код ње изазивала ‘никакав осећај стида или греха.. Маштање о томе како ме људи гледају помогло ми је да се осећам мање усамљено.. Стидела сам се одеће коју сам носила – вечита избледела плава униформа сиромаштва. Гола, била сам као и све остале девојке’.

Њени проблеми, међутим, нису били решени. Тетка Ана није више могла да је чува. То је значило да би морала да проведе још две године у сиротишту, док не напуни осамнаест година – осим ако би се њен дечко, двадесетједногодишњи радник у Локиду, Џими Доерти, оженио. […] Норма Џин је била пресрећна што има сопствени дом и беспрекорно га је одржавала. Правила је Џимију сендвиче за ужину, остављала му љубавне поруке у пакету за ручак и трудила се да стално има скуван ручак, најчешће грашак и шаргарепу јер јој се допао контраст те две боје. Поставила је своје крпене животиње и лутке на врх полице да би могли да виде како се живи у њеном срећном дому. ‘Није имала детињство, и то се видело’, рекао је Џими касније. ‘Начас бисте видели особу која је без љубави била предуго, и нежељена толике године’.

На врхунцу популарности, упустила се у непромишљену везу са великом звездом бејзбола, Џоом Димаџом. Иако је Џо био опсесивно љубоморан и посесиван, и жестоко се противио њеном начину живота, венчали су се 14. јануара 1954. У нападима љубоморе и фрустрираности, Димаџо није штедео ни на речима ни на песницама. Брак, кратак и очајнички несрећан, завршио се разводом, који је покренут 3. октобра 1954.

Драмски писац Артур Милер, Мерилинин следећи муж, био је подједнако упешан као и Џо Димаџо, и подједнако неприкладан – чудо како је успео да угуши свој здраворазумски предосећај пропасти и да се, у јуну 1956, ипак венча са њом. Али творац Вилија Ломана, лика из драме Смрт трговачког путника, био је опчињен Мерилином сензуалном лепотом. ‘Она је такав магнет који у мужјацима изазива основне инстикте’, дивио се у чуду. Његовој сестри чинило се да Мерлин блиста од радости, што мора да је било тачно. На полеђини слике са венчања, Мерлин је написала, ‘Нада. Нада. Нада’.

Режисери и колеге са којима је радила жалили су се да све чешће греши, да увек касни а да се понекад и не појави, да је непристојна, својевољна, дезорјентисана, да није у стању да запамти једноставне реплике. Тони Кертис, који је морао сатима да је чека свакога дана када су снимали Неки то воле вруће, љутито се жалио да после четрдесете клапе исте романтичне сцене, љубити Мерлин пружа исти осећај као љубити Хитлера.

Њен брак није више могао да издржи превелике притиске. Више пута покушала је да изврши самоубиство. Имала је спонтани побачај и дубоко патила због тога. Имала је пар не-претерано-тајних афера са другим мушкарцима, укључујући и с Џоном Ф. Кенедијем. Упркос психотерапији, тонула је све дубље у стање пијаног и дрогираног безнађа. После једног неуспелог покушаја самоубиства, када ју је пријатељ питао како је, Мерлин је омамљено одговорила, ‘Жива… Какав малер.’ На дан председничке инаугурације Џона Ф. Кенедија 1961, Мерлин је летела за Мексико да би се развела.

Мерлин је сад почела да се усредсређује на Џ.Ф.К.-ја који је био удобно смештен у Белој кући. Упознала га је средином педесетих, преко његовог шурака Питера Лофорда, који је имао и улогу сводника аматера за Кенедија и армију сексипилних глумица расположених за секс. Џ.Ф.К. је волео да прави ‘рецке са познатим именом’, што због сопственог узбуђења што да би оца индиректно усрећио. […] На известан начин, Мерлин и Џек били су добар спој. Обоје су достигли сам врх својих професија. Неустрашиво су се упуштали у ризике. Били су гламурозни миљеници медија којима је цео свет завидео. Били су бестидно промискуитетни и у свакој афери која је подсећала на везу тражили емоције и потврде сопствене вредности. Обоје су тражили и привлачили пажњу. И у заједничкој потреби да се докажу кроз сексуално освајање, посегли су једно за другим и хвалили се о свом успеху. Међутим, Мерлин је била болесна жена која се упустила у немогућу мисију да нађе мужа и љубавника који ће јој бити и отац. Њена нестабилност и веома лабилно ментално здравље, као и зависност од лекова, није било никаква тајна, најмање Џ.Ф.К.-у.

Без обзира на то да ли су били у Белој кући, где су је неки гости видели, или у хотелу Карлајл, или, најчешће, у дому Лофордових, Мерлин и Џ.Ф.К. увек су били окружени његовим пајташима или колегама. По њиховим причама, увек је била одевена само у грудњак или комбинезон боје шампањца, и потпуно омамљена. Облачила се увек врло сугестивно, сасвим очигледно није носила гаћице, имала је чупаву косу, али је увек била толико сексипилна да је поглед на њу одузимао дах – богиња секса са својим љубавником, председником САД.

Иста она Мерлин која није могла да устане из кревета и која је бркала и заборављала реплике, испланирала је свој наступ на љубавниковој прослави до најситнијег детаља. Наложила је свом модном креатору, Жан-Лују, да јој сашије спектакуларну хаљину боје коже од провидне свиле, опточену огромним лажним дијамантима; била је толико тесна да је морала да се нашива на голо тело. Преко хаљине носила је бунду од хермелина коју је позајмила из гардеробе Твентиет сенчери фокса, а плаву косу натапирала тако да јој локнице шармантно падају преко лица.

Чак и на овако важан догађај Мерлин је каснила. Када се коначно појавила, после духовите најаве Питера Лофорда као ‘жене која ће и на небо каснити, Мерлин Монро’ на сцени се појавила нестварна визија жене. […] Мерлин је отпевала песму, посебно компоновану за ту прилику, и маса је одушевљено аплаудирала. Џ.Ф.К. се попео до ње на бину и изјавио да ‘сада, пошто му је отпевана рођенданска песма на тако чедан и здрав начин, може мирне душе да се повуче из политике’. Те ноћи Мерлин је провела два сата са Џ.Ф.К.-ом. Више га никад није видела.“

Мерлин, још увек понета успехом који је доживела на рођенданској прослави, сигурна у моћ своје лепоте и непоновљивог тела, чврстих дугих ногу, пуних груди и обле задњице којој се Џ.Ф.К. посебно дивио – ‘Какво дупе!’ уздисао је. То феноменално дупе није могло да схвати зашто је одједном само отписана.

И Мерлин је била страховито љута и дубоко повређена. ‘Баш бих могла да одржим конференцију за штампу. Имала бих штошта да кажем!’ рекла је свом пријатељу Роберту Слејцеру. ‘Испричаћу све што имам на ову проклету тему! Сад ми је сасвим јасно да су Кенедијеви добили од мене све што су хтели и после наставили да живе свој живот!

Умрла је 4. августа, пре него што је успела да проговори, од превелике дозе барбитурата, за које се не зна ко јој је дао – можда их је сама узела, можда јој је неко ‘помогао’. Необично је то што, иако су бројни докази у вези са Мерилином смрћу уништени или су нестали, потрага и жеља за правом истином и даље траје истим жаром.

Извор: Елизабет Абот, Историја љубавница, превеле Зиа Глухбеговић, Наташа Каранфиловић, Милана Тодоресков, Бојана Вујин, Геопоетика, Београд, 2007.