Časopis „Eros“

Časopis „Eros“, posvećen slikarstvu, književnosti i erotskim elementima koji bi u njima dominirali, izašao je u samo četri broja tokom 1962. godine. Umetnost koja bi na bilo koji način bila subverzivna i u sukobu sa dominantnom konvencionalnom estetikom američke srednje klase pedesetih i šezdesetih bila bi favorizovana.

tumblr_mzxfn4glzo1rpgpe2o4_1280

Urednik magazina bio je Ralf Ginzburg (Ralph Ginzburg), dok je za vizuelni identitet bio zadužen Herb Lubalin. Na priloženim reprodukcijama posebno su upečatljivi renesansni i barokni prikazi Erosa i Venere, Hogartove ironične ilustracije para „pre“ i „posle“, ilustracije jedne Mopasanove priče koje je načinio Edgar Dega, aktovi, privatne scene i prikazi bordela. Nastavite sa čitanjem

Андре де Дијан: Фотографије Мерилин Монро на плажи

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, „Мерилин Монро на плажи“, Њујорк, 1949.

Андре де Дијан, фотографски егзибициониста у потрази за различитим формама које славе нагост женског тела, био је још само једна планета у соларном систему Мерилин Монро која је припадала оном типу жена које са правом имају статус филмских богиња: ексцентрична лепотица, непредвидива јунакиња која реагује, која се заљубљује непосредно – као секира која пада.

Пре него што је секира самој Мерилин пала на ноге, многи фотографи налазили су инспирацију посматрајући и фотографишући америчку pin-up Венеру. Претходни текст о Мерилин, Последње позирање Мерилин Монро, може бити допуна наративу о овој глумици који покушавам да на овом месту оформим. Следи Дијанова изјава о Мерилин коју сам за ову прилику превела.

Утицај Норме Џин на мене био је немерљив. Како су минути пролазили, све више сам се заљубљивао у њу; постојало је велико разумевање међу нама. Одговарала би на све што бих јој рекао. Посматрала је моју собу и фотографије на зиду и почела да ми поставља питања. Одмах сам имао осећај да је она била нешто посебно, нешто другачије у односу на девојке и моделе које сам пре ње сретао, углавном зато што се није либила да поставља питања о мом раду и фотографијама које би видела у мом студију. Одмах је желела да зна много ствари, била је заинтересована да сазна ко сам ја. Била је искрена особа: није желела да говори пуно о себи, осим уколико ју ја не бих нешто питао. Била је искрена у жељи да сазна ко сам и шта намеравам да урадим са својим животом, и онда сам ја почео да ју одушевљавам са различитим причама које су ми пролазиле кроз главу. Сећам се тога као да је било недавно.

Наставите са читањем

Последње позирање Мерилин Монро

Портрети Мерилин Монро које је начинио Берт Стерн

Петог августа 1962. године Мерилин Монро пронађена је мртва. Непуна три месеца раније, 19. маја 1962, отпевала је Happy Birthday, Mr. President Џону Кенедију. То је био вокални увод у последње позирање. Визуелни је уследио са фотографисањем за магазин Vogue. Неколико недеља пре смрти, Норма Џин Бејкер састала се у хотелу Bel-Air са америчким фотографом Бертом Стерном. Каснила је пет сати. Берт имао довољно времена да купи шампањац.

Одакле црвене мрље у облику латиничног слова X? Мерилин их је направила, али не лаком за нокте, већ обичним црвеним маркером. Глумица није одобрила ниједну од ових фотографија, о чему и сведочи акт прецртавања. Није јој се допало како је изгледала, ожиљак од недавне операције на средини стомака био је видљив (изричито је захтевала од Стерна да га уклони каснијом обрадом, што он није учинио). Пијанство је очигледно. Умор и отупелост, то су доминантна стања које најфотогеничније лице двадесетог века oдаје. Оно, из секунде у секунд, поприма готово гротескно обличје, изопачено, злослутно увијеног осмеха, баш као што је и сва каснија, неслућено бестијална конзумација њеног лика. Та конзумација се огледа у декору тинејџерских соба (поред којих свакодневно пролазим), отирача за ципеле (испред станова у које сам улазила), шоља за кафу (из којих сам пила) и свакаквих других, и у новчаном и у естетском смислу јефтиних и беспотребних предмета. И даље учествујемо у експлоатацији лица Норме Џин Бејкер.

Kaда су Берта Стерна после њене смрти питали какав је утисак на њега оставила приликом снимања, одговорио је: „She came alone without makeup. She was gorgeous. I was shocked she was so fit. She was wonderful for photography“. На последњим фотографијама, за разлику од Стерновог утиска, Мерлин Монро изгледа као дух, тело које се бестежински пробија кроз вео сопствене лабилне свести. Крст начињен црвеним маркером акт је разапетог духа који верније него Стерн предочава гледаоцима своје право лице. Најрелевантније за ову причу податке о животу глумице читала сам у књизи Историја љубавница Елизабет Абот. У наставку текста цитирани су одломци, кратки резови који, баш као и приложене фотографије, из цитата у цитат формирају нову слику лица које и даље обожавамо да злостављамо. Наставите са читањем