Композиције Филипа Гласа

Devin Powers - Score, 2011.

Девин Паверс, „Партитура“, 2011.

Лета 2009. године било је неиздрживо вруће. Не волим лето јер нисам рођена на простору који је адекватан за то годишње доба. Лета су за срећније народе, лепше пејсаже, другачија схватања свакодневног живота. Лето не бих умела да поистоветим са бетоном, али лето са лимуном испред куће бих. Сваки пут када помислм на то годишње доба сетим се Гетеових стихова:

Где лимун рађа, знаш ли краје те,
У густом лишћу поморанџа зре,
Где с плава неба лахор душе чист,
Где миртин цвет уз ловоров стоји лист?
Знаш ли их ти?

Ова тежња ка повратку Аркадији, спокоју грчког (италијанског) поднева, тишини, ведром небу, пастирима и божанствима која заједно чувају стада, лове и воде љубав, клетва је модерног човека који је изгубио то стање, али не и сећање на њега. Меланхолици унапред пате, углавном због губитка, не знајући тачно чега, али свакако губитка нечега што осећају да им по праву припада. Без тог неимењивог ентитета, простора и утиска, меланхолик се осећа нецеловитим. Тада, у часовима ужаса врелине и буке коју врелина ствара, меланхолик осећа неподношљив амбис празнине, вечито плутање. Наставите са читањем