Уметник и његов пас: Алберто Ђакомети

Ђакометијев бронзани пас задивљује. Био је још лепши док су се крзали његови чудни материјали: помешани гипс и канап или кудеља. Линија његове предње шапе, без наглашеног зглоба, а опет сасвим јасна, толико је лепа да сама самцата одређује гипко држање пса. Јер он лута бесциљно, њушкајући, са њушком спуштеном ка тлу. Сама кост и кожа. Пошто се чудим присуству животиње – једине међу његовим фигурама:

ОН – То сам ја. Једнога дана видео сам себе на улици управо тако. Био сам пас.

А ако је и био изабран најпре као знак беде и самоће, чини ми седа је тај пас изведен као некаква складна шара у којој линија кичме прати линију шапе, али та шара је и дање врховно величање самоће.

Извор: Жан Жене, Атеље Алберта Ђакометија, превео Милојко Кнежевић, Службени гласник, Београд, 2009.

Уметник и његов атеље: Алберто Ђакомети

Doors of Alberto Giacometti's Studio

Алберто Ђакомети, један од најпознатијих скулптора 20. века, на наредним фотографијама забележен је у свом стваралачком простору где га је фотографисао Ернст Шајдегер (Ernst Scheidegger). Фотографије су се појавиле у књизи, заправо каталогу, која је била припремљена за потребе једне изложбе.

Жан Жене је био француски романсијер, драмски писац и песник чија је веза са Ђакометијем био Жан-Пол Сартр. У једном париском локалу, у коме су се тадашњи уметници и интелектуалци окупљали, Ђакомети је видео Женеа, чија му се физиономија допала, нарочито глава, и пожелео је да га упозна и портретише.

Уметници су се упознали 1954. Ђакометијев атеље налазио се у улици Иполит-Мендрон који је Жене од тренутка упознавања често посећивао и чији је резултат Атеље Алберта Ђакометија. У питању је есеј, пун импресија, асоцијативних утисака и запажања о Ђакометију. Ја сам за ову прилику изабрала следеће:

АТЕЉЕ

Тај атеље у приземљу, пак, изгледа као да ће свакога часа да се сруши. Од црвоточног је дрвета, сив од прашине, статуе од гипса, платна из којих извирују влакна, кудеља, или парче жице, сликана сивим, одавно су изгубила онај спокој којим су зрачила у трговаца бојама, све је умрљано и затрпано отпацима, све је привремено и само што се није урушило, све као да ће да се распрши, све лебди: а опет, све то као да је ухваћено у некој апсолутној стварности. Кад изађем из атељеа, кад сам на улици, као да више ништа око мене није стварно. Да ли да кажем? У том атељеу један човек лагано умире, нестаје, и пред нашим очима преображава се у божице. Наставите са читањем