Pet pesama Miloša Crnjanskog

Miloš_Crnjanski_1914

Miloš Crnjanski 1914. godine

HIMNA

Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je Krv.

Zavejaše gore mećave snega,
nestaše šume brda i stene.
Ni majke ni doba ne imadosmo,
selismo našu krv.

Nemamo ničeg.
Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv.

Rascvetaše se groblja  i planine,
rasuše vetri zore po urvinama;
ni majke ni doma za nas nema
ni stanka ni dece.
Osta nam jedino krv.

Oj.
Ona je naš strašan ponos.

ZDRAVICA

Zdravo svete bledi ko zimski dan
u strahu.

Još je veseo narod jedan,
u krvi pepelu i prahu. Nastavite sa čitanjem

Miloš Crnjanski čita svoje pesme

U arhivi Radio Beograda čuva se snimljen glas velikog pesnika Miloša Crnjanskog. Snimci datiraju iz juna 1966. godine kada je Radio Beograd snimio jednu ambicioznu emisiju o Crnjanskom, prvu po njegovom povratku iz Engleske u Jugoslaviju. Emisija je trebalo da ide u okviru novog serijala „Književni klub“. Ploča je objavljena tek 1978.

AUDIO ZAPIS

Sve tekstove koji se mogu čuti na ploči govorio je Miloš Crnjanski. Na strani A nalaze se pesme Miloša Crnjanskog koje je pesnik sam čitao: „Lament nad Beogradom“, „Serenata“, „Mizera“, „Moja pesma“, „Ja, ti i svi savremeni parovi“, „Stražilovo“. Na strani B može se čuti deo intervjua koji je pesnik dao saradnicima Radio Beograda.

Izvor slika: Discogs

Milo Lompar: „Miloš Crnjanski između Tolstoja i Dostojevskog“ (predavanje)

 

Predavanje profesora Mila Lompara „Crnjanski između Tolstoja i Dostojevskog“ održano je u Ruskom domu u Beogradu gde je bilo reči o književnim uticajima ruskih klasika na Miloša Crnjanskog, njegove romane i njegovu celokupnu misao. Umetnički odnos prema Tolstoju i Dostojevskom detaljno je predočen i može biti veoma korisna smernica u daljem istraživanju ove teme, kao i dopuna dosadašnjim saznanjima o klasicima srpske i ruske literature.

Miloš Crnjanski: „Naše plaže na Jadranu“ (Boka Kotorska)

18745203.jpg

More je plavo, bezmerno, promenljivo, a večno kao nebo.

Tamo gde mora ima, ima daljine, prostora. Na obalama mora zna se za daleke svetove, za druga podneblja, za čudne biljke i čudne životinje; na obalama mora čuje se o bivšim narodima, o silnim carstvima i požarima, o slobodama i robovanju, blagostanju i sjaju za priču.

More hrani. Plodovi čak sa druge strane sveta, pića nepoznata i jestiva neviđena dovoze se na obale morske, kamen i kreč imaju cenu za tuđina. More slavi. Lađe raznose imena naših reka, naših planina, svetitelja i junaka. More teši. Izdaleka vraća se smiren u zavičaj, nigde nije bolje.

More uči, hrabrosti i skromnosti i tišini duše, uviđavnosti. Narodi koji su plovili po morima mirni su i otresiti, samopouzdani, ne izgledaju kao pijani seljaci. More uči ljubavi. Sav svet je brat i sestra; u tuđim zemljama majke i žene, drugovi i veseljaci isti su kao i u nas. Pas je verran i u najdaljim zemljama, a mačka umiljata i vrela. Gde ima mora ima i Boga.

More znači bogatstvo i lepotu. Narodi koji ne znađahu za more, niti su plovili njim, izgledaju često kao stoka grdna, a narodi koji su imali mora i krstarili njime, često se čine kao skup divova. Istorija Holanđana, kraj mora, sva je sastavljena od zlata i dragog kamenja, gospodstva i slave, velikih dela u trgovini, osvajanju, nauci, umetnosti.

Uporedite prošlost uvek radenih, vrednih, izdržljivih i mučeničkih Čeha, sa prošlošću prgavih i ćaknutih Portugalaca koji su otkrili svetove, vladali zemljama i morima i vladaće, u Americi, opet bez po muke. More znači bogatstvo, lepotu i svet. Nastavite sa čitanjem

Miloš Crnjanski: „Dnevnik o Čarnojeviću“ (odlomak)

amare-habeo: “ Henri De Toulouse-Lautrec - La Rousse in a White Blouse. 1889 Oil on canvas, Museo Thyssen-Bornemisza, Madrid, Spain”

Ne, nije ljubav Bog, ni životinja, ni ludilo; ona je magla, magla krvi, mladosti i neba. Zavije sve, te je drago živeti. No magla ostaje večito teška, puna slasti i bola i vezana sa nebom. Ona je često plakala. Ah, nije to bio plač, no grdne krupne suze, grozno velike, navru na njene oči i uzdrhte na trepavicama, dok se otkinu. I danas kad zažmurim, oblije me neka iznemoglost misleći na taj dan. Osećam njene zapupele obraze na mome čelu, osećam  grčenje lakih, tako strašno kao laste lakih ruku, oko moga vrata. Vidim ona čista usta, tako čista, bez onog bolnog, napornog osmeha dragana, a na trepavicama dve grdne suze, pa mi je po nekoliko dana tako grozno teško. Da li ima duša časti? Ko zna. Ali telo ima. U crnom ogrtaču, sa skromnim odelom – jer sam ja videvši njenu đačku sliku, zavoleo to odelo sa suknjicom uvek malo ugužvanom. Očešljana, tiha i uplašena, ona će uvek preda mnom stajati kao bolna jedna senka maglovita, kako gleda kroz prozor i tiho kaže: „Osam sati… treba da idem“. Da, jesen je. Opet život bez smisla. Sve to ne zavisi od mene ni od nje.

Izvor: Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću, Narodna knjiga, Beograd, 2004.

Slika: Anri de Tuluz-Lotrek, 1889.