Miloš Crnjanski: „Naše plaže na Jadranu“ (Boka Kotorska)

Illustration from Time Was Away. A Notebook in Corsica by Alan Ross (c. 1948), John Minton

More je plavo, bezmerno, promenljivo, a večno kao nebo.

Tamo gde mora ima, ima daljine, prostora. Na obalama mora zna se za daleke svetove, za druga podneblja, za čudne biljke i čudne životinje; na obalama mora čuje se o bivšim narodima, o silnim carstvima i požarima, o slobodama i robovanju, blagostanju i sjaju za priču.

More hrani. Plodovi čak sa druge strane sveta, pića nepoznata i jestiva neviđena dovoze se na obale morske, kamen i kreč imaju cenu za tuđina. More slavi. Lađe raznose imena naših reka, naših planina, svetitelja i junaka. More teši. Izdaleka vraća se smiren u zavičaj, nigde nije bolje.

More uči, hrabrosti i skromnosti i tišini duše, uviđavnosti. Narodi koji su plovili po morima mirni su i otresiti, samopouzdani, ne izgledaju kao pijani seljaci. More uči ljubavi. Sav svet je brat i sestra; u tuđim zemljama majke i žene, drugovi i veseljaci isti su kao i u nas. Pas je verran i u najdaljim zemljama, a mačka umiljata i vrela. Gde ima mora ima i Boga.

More znači bogatstvo i lepotu. Narodi koji ne znađahu za more, niti su plovili njim, izgledaju često kao stoka grdna, a narodi koji su imali mora i krstarili njime, često se čine kao skup divova. Istorija Holanđana, kraj mora, sva je sastavljena od zlata i dragog kamenja, gospodstva i slave, velikih dela u trgovini, osvajanju, nauci, umetnosti.

Uporedite prošlost uvek radenih, vrednih, izdržljivih i mučeničkih Čeha, sa prošlošću prgavih i ćaknutih Portugalaca koji su otkrili svetove, vladali zemljama i morima i vladaće, u Americi, opet bez po muke. More znači bogatstvo, lepotu i svet.

Naše more, Jadran, najlepše je more na svetu. Plavo i bistro, burno i pitomo, gorko i lako. Puno je ostrva i školja, uvala i pristaništa, zaklona i izlaza, nigde mu ravna nema. Jadran je naše najveće blago.

Dobar deo Evrope tu je silazio na trg, da kupuje i proda. Kameno doba, gvozdeno doba, svako doba dovodilo je na Jadran one, što življahu duž Dunava, Save, Bosne, Morave, pod Šarom, Komovima i Dinarom.

Proslavili smo se bitkama na celome svetu. Ratovali smo na sve strane, do Afrike i Azije, ali nam je tek more jadransko raznelo ime po svetu, ime pomoraca, putnika, zidara i pevača. Kraj mora očešljasmo divlju razbarušenu kosu, odenusmo se ljudskim odelom, sazidasmo zadužbine i kule, opasasmo svetlo oružje i zapisasmo knjige o delima božijim. Na Jadranu naučismo sve, puteve graditi, moćnima i slinima odolevati, visoke hramove buzdovanom prebaciti i tuđinu ponosito za sofrom sedeti.

Boka Kotorska  na jugu od Dubrovnika najlepši je i najsiromašniji deo Jadrana. Od Dubrovnika istočno kao da se Norveška preselila u plavo naše more. Iz bistrog toplog mora dižu se sure i demonske vrleti Crne Gore. Velike paome i palme trepere od vetra sa pučine u tropski toplom Hercegnovom, punom nerandža, plavom i žutom, na vrhu stena, kao crep pun cveća.

HERCEG NOVI

Odmah pri ulazu u neosvojivu Boku, iza nekad strašnih utvrđenja generala Mamule, što se kao stene izdižu iz mora, varoš Hercegnovi gubi se u vrtovima.

U pazarne dane trg Hercegnovog lepši je od svih naših južnih trgova. Voće miriše gradom i zelje, a stasiti ljudi, u narodnoj nošnji, silaze sa svojih stena. Poze i pokreti tih ljudi koščatih i visokih, razvedre dušu. Lepota telesa našeg naroda tu je negde duž Podgorice i Hercegovine, duž Drine. Nema joj ravne na svetu.

I danas je varoš na steni kao vrt. Arapski jedan natpis u njenoj tvrđavi kaže: „Pesnici koje put ovuda nanese, neka bi gledajući na me, zanosno klimnuli glavom,da krasna si ti divna zgrado.“

More je neobično plavo nad tvrđavom i puno ljubičastih ježeva, stoleća počivaju na dnu mora. I danas je teren tvrđave tako sačuvan, da se u lepe večeri može razgledati zemljište strašnih opsada Hajredina Barbarose koji je u moćnim borbama u ovim ulicama izgubio osam hiljada muslimana.

Sada su večeri na tim ulicama srebrne i plave, pune hidroaviona naše flote, a pod zidinama njinim čuje se ceo dan meh kupača. Zimi tu cveta ruža.

Kraj varoši, u divnoj šumi, sa vanrednim mestima za mirno kupanje, beli se manastir Savina. Pun je starih povelja i hrisovulja, moći, krstova, petohljebnica. Zidan je nekad davno u tursko doba, ikonostas mu je vrlo lep, a zidovi su mu pokriveni freskama. Oko crkve je staro groblje, sa mramornim grobovima, u kojima su izrezani durbini pomoraca i topovi oficira. Divni leandri bele i crvene uokolo i visoko dižu pinije i čempresi.

Dubrava oko manastira lepa je kao antičko pozorište, pod morem.

PERAST

Dok je Dalmacija bila puna tuđina najpraznija je ostala Boka. Tamo, ona brda, u kojima se bele stari gradići, pod ogromnim stenama Lovćena, pepeljaste boje.

Kad se između tih brda, zabrazdi brodom, ulazi se u jedno kameno staro pozorište, u kome igraju balet brda, talasi, šume, planine, strašni krševi, plave vode, cveće i voće, vitki zvonici, pitomi vrtovi i ludi oblaci. Celo jutro ili celo veče oko lađe sjaje, sevaju, crvene, plave, zelene, žute stene i vrhovi. Sunce zalazi kao zlatna, rumena, zapaljena mumija, a mesec izađe, kao bela koza na vrh stena Krivošija.

Toliko je jasna zvezda na nebu i u vodi i u granju da se čini kao da se ceo svet jedanko trese. Pri tome je tolika tišina, da se svaki čun pre čuje, no primeti.

Uz Dubrovnik, Perast, Cavtat i Budvu leto je puno neverovatno lepih bića i vanrednih tradicija, a lepota žena, arhitekture, prošlosti, tamo je sasvim neočekivana. Obala je tamo niz divnih brodova, nerandža, knjiga, škola, igara, vezova, crkva i sve to, iz prve ruke, ostatak turskih, levantinskih, mletačkih, španskih i francuskih mornarica.

U Perastu imate vrlo lepih slika iz baroka. Pejsaž lepiš i je od bretanskog, a lepota devojaka pod Crnom Gorom, kakve nigde nema, vitka i čista i koščata.

Zaliv Boke, pred Perastom, sužava se kao plava reka i naziva se „Verige“, jer tu su razapinjali noću lance protiv tuđinskih galija. Iza varoši je ogroman profil stena Krivošija.

Mondenski Pariz nalazi da je vredno otići među Baske, popeti se u njina brda, udisati njin oštri vazduh, ovamo iz Beograda i Zagreba niko ne dolazi. Četristo Amerikanaca, međutim, koji su iz Dubrovnika naišli na Kotor, zastali su zadivljeni pred demonskom lepotom ovoga kraja.

Tu, u moru, leži obala Perasta, najčudnije varoši u Boki, pusta i mrtva, zarasla travom. Risan, ilirskih kraljeva, jedva se vidi u dnu zaliva.

Perast je zorom kao mrtav labud. Beo, prebledeo, sa mahovinom po krovovima. Taj stari grad, potpuno izumro, ne zna više da priča. Kupača ovde jedva ima, ma da je zgodno, tiho, a voda divna. Više ih je u toplom, ali veselom Prčnju, gde društvo beogradskih ženskih lekara ima svoje odmorište.

U opštinskoj zgradi starog Perasta pokazuju stare mačeve i lepe slike. Iznose putniku staru svilenu zastavu Rusije koja se vila na admiralskom brodu admirala Matije Zmajevića, admirala Petra Velikoga. Plava je i bela i raspada se, ali je njen plavi krst još divan.

Perast ima nedovršen hram iz doba svoje slave. Ta ruševina je vanredna sa svojim crnim mramornim stubovima, sa svilenim odeždama katoličkog primasa Srbije, Andrije Zmajevića, čiji su divni motivi puni persijskih ornamenata.

Pred Perastom u moru su dva romantična ostrva. Jedno je naročito čuveno, radi svoje čudotvorne Bogorodice. Sa njega se dugo gleda pakleni, pepeljasti avet Lovćena.

KOTOR

Jedna starinska kamena dvorana u stvari, cela ta varoš, nad kojom visi stenje, kao oblaci, nad kojom teče, pljušti, magli se i rumeni Lovćen, mesto neba, noći i zore.

U dnu najčudnijeg fjorda na svetu, sav u tvrdim gradskim bedemima, među vrelim i zastajalim vodama te tvrđave, taj grad je leti kao zažarena pećina skamenjenih lavova. On je centar za lepe i nezaboravne izlete u brdo, do Skadarskog jezera, Bara i Budve.

Mesečina u tom gradu, noću, sasvim je neobična. Rasipa se po dvorovima starim, hiljadugodišnjim stenama, po jarbolima i jedrima što se noću žute, prosipa se po vrtovima i gudurama. U mraku dišu vrtovi ruža, granata, čitave provalije, zastrte lovorom, senkama lešnika, smokava i zamršenim žbunovima karanfila.

Hram, na sred grada, prastara crkva Svetog Tripuna, modri se i rumeni kao neka lepa gradska kapija sa kulama, što vodi od Lovćena.

Drvo je u njoj kao porfir, a izrada mramora teška i lombardska. Vrh oltara sjaji anđeo, kao Meštrovićev, nad mauzolejem Cavtatskim.

BUDVA

Iza Kotora, spušta se plavo i sinje more‚, duž crnogorske obale, u divnim plažama Budve, Svetog Stefana, Bara i Ulcinja u maglu stenja i talasa. Vanredne te peščane plaže, na žalost još su zapuštene i slabo poznate, ali ko tu jednom prođe, uvek se ovamo vraća da provede leto u sunčanju, talasima i divnim noćima.

Na otvorenom, čistom Jadranu, sazidana u prastaro doba, Budva je i danas najčudesnija naša primorska varoš. Pod njom pučina, sinje more, sve do JOnskog mora.

U tvrdim i starim zidinama, varoš je sva crvena od vetrova. A okolo teče oko nje peskovita plaža kakve nema ni jedno naše letovalište. Duge žalove kupališta Mogrena i Jaza niko koji ih poseti neće zaboraviti, radi njinih teških ljubičastih talasa. Leti se tu nastane kolonije ferijalnog saveza. No i pravi gurmani dolazili bi ovamo na letovanje samo da poznaju budvanski ribolov i kuvane rakove. Kao što bi i pesnici vraćali se svake godine na obalu peščanu Paštrovića, u naš divni Sveti Stefan koji leži kao školjka uz obalu mora, rumena i divna.

Otuda pa dalje Jadran je jedno ljubičasto i plavo nebo što se ljulja pod našom zemljom da je polepšava, uzdiže, umiva večno.

Kogod bude proveo, ma samo jedno leto na njegovim obalama, nikad ga više u životu zaboraviti neće, kao ni Sunce.

Izvor: Miloš Crnjanski, Naše plaže na Jadranu, Izdanje Jadranske straže, Beograd 1927.

Slika: John Minton

Miloš Crnjanski: „Mizera“

Image result for Eugène Carrière Sleeping

Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog
fenjeri.
Da l’ noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad ti?

Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima ko u mrtvačkom sanduku
što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana
gde smeh vri?
O nemoj da si topla, cvetna,
o ne budi, ne budi sretna
bar Ti mi, Ti.

O ne voli, ne voli ništa,
ni knjige ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekada iznenada
u dobrom društvu još i sada
na čijoj strani si?

O, da l’ se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?
Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi i bludnice
bili nevini?

Stid nas beše domova cvetni’,
zarekli smo se ostat nesretni
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna sitna kiša.
Gde si sad Ti?

Lirika Itake u časopisu A . A . A

Lirika Itake PDF

Slika: Eugène Carrière, Sleeping, 1897.

Miloš Crnjanski: „Portre“

Duša ti je raskidana, čista, bolna,
bleda kao lica ruskih nihilistkinja.
pogled ti je gorak i svet, ko u madona,
u kapelama gde kandilo jedva tinja.

Ozbiljna si i tužna i poštena.
Kad tiho sviraš Betovena
čelo ti je puno teških bora,
kao da si muško, što se svud potuco,
sa Hristom, Mefistom i sa Don Huanom,
u životu veselom i tužno nasmejanom.
Kao prosjak sa barikada puco,
i ko Cezar dolazio sa mora.

Al čim se zaljubiš…
članci tvoji i grudi malene
i kolena tvrda ko kruna od srebra,
i blede usne što brzo zarumene,
i sjajna laka rebra
čine te markizom…

U strahu očiju plavih,
i žilica jako ljubičastih,
i grudi ko cvetovi što venu,
cvetovi beli prvi…

Markizom, što bleda od uživanja
bezbožna, ironična kad se zora javi
odlazi ispod grana.
I ostavlja draganu za uspomenu
dve tri kapi ljubičaste krvi.

Slika: I. S. Glazunov | И.С.Глазунов

Književna kritika o Milošu Crnjanskom od 1919. do 1940. godine

Ja videh Troju, i videh sve.
More i obale gde lotos zre,
i vratih se, bled i sam.

Na sajtu Zadužbine Miloša Crnjanskog moguće je pronaći sve tekstove objavljivane u tadašnjoj periodici, ali i uz pojedina izdanja, koji se tiču stvaralaštva Miloša Crnjanskog, i to u periodu od 1919. do 1940. godine. Ovo je nezaobliazna adresa za svakog proučavaoca dela ovog autora, bilo da je reč o srednjoškolskom ili visokoškolskom obrazovanju (osnovne, master ili doktorske studije) i stoga bi na ovaj sadržaj trebalo posebno obratiti pažnju. Interesantno je videti koja su sve imena bila prisutna na međuratnoj književnoj sceni i koji broj časopisa je postojao tada.

Književna kritika od 1919. do 1923. (O Crnjanskom su pisali Sima Pandurović, Branko Lazarević, Ljubomir Micić, Svetislav Stefanović, Isidora Sekulić, Milan Dedinac i drugi)

Književna kritika od 1924. do 1929. (O Crnjanskom su pisali Isidora Sekulić, Milan Kašanin, Marko Ristić, Miodrag Pešić i drugi)

Književna kritika od 1930. do 1935. (O Crnjanskom su pisali Marko Ristić, Mita Dimitrijević, Isidora Sekulić, Rastko Petrović, Miroslav Krleža i drugi)

Književna kritika 1940. (Na sajtu je priložen samo jedan prikaz „Dnevnika o Čarnojeviću“, anonimnog autora)

Priložene slike deo su kataloga izložbe posvećene Milošu Crnjanskom u Muzeju Vojvodine. Autorka kataloga je Lidija Mustedanagić.

Izvor slika: Riznica srpska (tu možete pročitati i tekst priložen u katalogu)

Dva pisca u kulturi: Miloš Crnjanski i Ivo Andrić

Miloš Crnjanski: „Eterizam“
Drugu Ivi Andriću

Moja je bajka:
da se u snu dok se spava
dobra čine, i da ništa
nije java.
Nismo znali a imali smo
čedo u daljini.

Rekao sam ti cvet jedan lak
ispuniće tvoje misli.
Sve osmehe koji su od bola svisli,
sačuvaće zrak
negde u daljini.

O ničeg nek te nije žao.
Zato sam ti tu misao dao
tužnoj goloj i beloj,
neveseloj.
Gledaj u jesen mirno,
kako se gubi dan
i ljubi.

Blago kao jedno zvono
da zazvoni u daljini
mišlju tom sam te dodirno.

U maloj sali Kolarčeve zadužbine 29. marta 2017. godine profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, dr Milo Lompar održao je predavanje posvećeno klasicima naše kulture, iz ugla društvenog prijema, statusa i tretmana. Predavanje je započeto poređenjem Getea i Šilera, njihovog prikaza na spomeniku u Vajmaru. Veoma suptilno predstavljene razlike. Počinjući sa temom razlike, Milo Lompar detaljno i metodično govori o vezi ova dva pisca, njihovom poznanstvu i društvenoj prihvaćenosti.

Slika: Sava Šumanović

AUDIO SNIMAK PREDAVANJA 

Miloš Crnjanski između Tolstoja i Dostojevskog

 

Predavanje profesora Mila Lompara „Crnjanski između Tolstoja i Dostojevskog“ održano je u Ruskom domu gde je bilo reči o književnim uticajima ruskih klasika na Miloša Crnjanskog, njegove romane i njegovu celokupnu misao. Umetnički odnos prema Tolstoju i Dostojevskom detaljno je predočen i može biti veoma korisna smernica u daljem istraživanju ove teme, kao i dopuna dosadašnjim saznanjima o klasicima srpske i ruske literature.

Nikola Milošević: „Filozofska dimenzija književnih dela Miloša Crnjanskog“

Nedavno sam naišla na tekst Nikole Miloševića o Milošu Crnjanskom u PDF formatu, a njegov pronalazak u beskraju internet sadržaja poklopio se sa otkrićem i tri ulja na platnu na kojima se nalazi naš umetnik pa sam odlučila da svoja otkrića predstavim u jednoj objavi, a nju ću posmatrati kao vitrinu unutar malog galerijskog prostora koji je posvećen ovom piscu.

Nikola Milošević je pisao:

Književna dela Miloša Crnjanskog spadaju upravo u dela onog tipa koja, srazmerno lako, mogu navesti čitaoca da o njima donese pogrešan i površan sud.

Ne treba ići daleko, pa da se nađu primeri koji će potkrepiti ovo tvrđenje. Dovoljno je samo setiti se onih poznatih stihova što se nalaze u zaglavlju našeg rada: A prah, sve je prah, kad dignem uvis ruku i prevučem, nad providnim brdima, i rekom. Na prvi pogled, učiniće nam se da ovi stihovi imaju samo jednu dimenziju, da ovaj kratki odlomak iz Stražilova predstavlja samo adekvatan izraz izvesne melodije, melodije koja prijatno uzbuđuje naš sluh, i ništa više.

FILOZOFSKA DIMENZIJA KNJIŽEVNIH DELA MILOŠA CRNJANSKOG

Uz ovaj odlomak i link ka eseju, prilažem i deo gostovanja Nikole Miloševića u emisiji Nivo 23 u kojoj nam činjenica da Miloš Crnjanski nije hteo da prevodi Kitsa može mnogo toga reći o njemu.

 

 

Miloš Crnjanski: „Stražilovo“

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

I ovde, proletnje veče
za mene je hladno,
kao da, dolinom, tajno, Dunav teče
A, gde oblaci silaze Arnu na dno
i trepte, uvis, zelenila tvrda,
vidim most što vodi, nad vidikom,
u tešku tamu Fruškog brda.

I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom,
što u reci, rascvetan kao krin, blista,
znam da ću, ovog proleća, zakašljati ružno
i vidim vitak stas, preda mnom, što se roni,
verno i tužno,
senkom i korakom, kroz vodu što zvoni,
u nebesa čista.

I, tako, već slutim
da ću, skoro, dušu sasvim da pomutim.
I, tako, već živim,
zbunjen, nad rekama ovim, golubijski sivim.

Poveo sam davno tu pognutu senku,
a da sam to hteo, u onoj gori,
poznao grožđe, noć, i terevenku,
i potok, što sad, mesto nas, žubori.

I, tako bez tuge,
oči su mi mutne od neke bolje, duge.
I, tako, bez bludi,
na usnama mi gorka trulost rudi.

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i laka.

Znam da mi u kosu,
po zori rumenotamnoj,
tuđa, umorna, ruka, bledi sumrak prosu.
A da veselosti mojoj, čiloj i pomamnoj,
dve zaspale, bolne, dojke ne daju
da se glasnim krikom baci po trešnjama,
što mi ostadoše u zavičaju.

I, mesto da vodim, pogledom zelenim,
kao pre, reku što se sliva,
da skačem, ko Mesec, po gorama pustim,
i zažarene šume da potpirim,
sad, plavim i gustim,
snegom i ledom, smešeći se, mirnim
sve što se zbiva.

I, tako, bez veza,
steže me, ipak, rodna, bolna, jeza.
I, tako, bez doma,
ipak će mi sudba postati pitoma.

Ne, nisam, pre rođenja, znao ni jednu tugu,
tuđom je rukom, sve to, po meni razasuto.
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,
i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto.

I, tako, bez bola,
vratiću se, bolan, voćkama naših polja.
I, tako, bez mira,
patiće gorko, mnogo šta, od mog dodira.

Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i, kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i jaka.

Lutam, još vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud pođoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

I ovde, rumen krina,
sa devojačkog rebra,
ja, zorom, umorno brišem, bez milina.
A kad utopim čun Mesečev, od srebra,
u novo more jutra i trave,
sednem na oblak, pa gledam svetlost,
što se po nebu, uz moje strasti, jave.

A mesto svog života, davno živim,
bure i senke groznih vinograda.
Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka;
tek rođenjem došlu,
sa rasutim lišćem, što, sa grobom Branka,
na moj život pada.

I, tako, bez groba,
veselost je neka, u meni, rugoba.
I, tako bez tela,
duša mi je nevidljiva, i nevesela.

Jednog proleća, i ja sam gorko znao
da, kroz svirale devojačkog rebra, zdravlje
dajem.
I grudi svoje, u grožđu, krikom, raskidao,
nag, na dnu neba, opivši se zavičajem.

I, tako, bez lica,
na liku mi je senka jarca, trešnje, tica.
I, tako bez stanka,
teturam se vidikom, bez prestanka.

Lutam, još, vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud pođoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

Drhtim, još vitak, od reka i nebesa.
Miluje vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnuću, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davno, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Za jedan blagi stas,
što, prvi put, zaljulja
višnje i trešnje, poljupcem, kod nas
i poskoči, vidikom, sa ritova mulja.
Za društvo mu, što po vinskom mehu
svelo lišće rasu, sa osmehom mutnim,
preskačući, prvi put, potoke, u smehu.

A, mesto svog života, znam da, po vidiku,
taj smeh rasut, nad svakim telom, golim,
i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi,
pun zvezda i zraka, moj se šapat sliva,
u izmoždene grudi,
jer se, u proleću, sve to opet zbiva,
svuda, gde ja volim.

I, tako, bez reči,
duh će moj sve tuđe smrti da zaleči.
I, tako, bez traga,
rasuće mi ruka živa tela mojih draga.

Jer ljubav će moja pomešati, tajno,
po svetu, sve potoke, i zore,
i, spustiti na život, vedro i beskrajno,
i kod nas, nebo, i senku Fruške gore.

I, tako, bez zvuka,
smeh će moj padati, sa nebeskog luka.
I, tako, bez vrenja,
za mnom će život u trešnje da se menja.

Drhtim, još vitak, od reka, i nebesa.
Milujem vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnuću, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davnom, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem i ja, da duhom potamnelim,
teškim, neveselim.

I ovde, reku jednu
vidim, pod svojim telom,
da hladi laku, srebrnu, zemlju, nepreglednu.
A, kad mi prospe trešnje po duhu obolelom,
i, kraj Meseca, i ovde, zvezda zablista,
vidim da je, u ranom umiranju,
moja, i tuđa, mladost, gorka i jedna ista.

I, mesto moje sudbe, sa užasom novim,
susrećem davni život, bolan i prozračan.
A, kroz ovu zemlju, svilenu i prozirnu
čim, uplašeno, spustim devojačko telo,
kroz maslinu mirnu,
vidim, daleko, opet, lišće svelo
i zavičaj oblačan.

I, tako, bez kretnje,
tuđinu, poljupcem, dižem, u vetrove proletnje.
I, tako, bez znaka,
dozivam golu dragu, iz mekog, toskanskog, mraka.

A prah, sve je prah, kad dignem uvis ruku
i prevučem, nad providnim brdima, i rekom.
I, neizmerno slabe, sve te trešnje, što se vuku
sa mnom, po svetu, sa zemaljskim lelekom.

I, tako, bez tame,
duh moj sa mračnim voćkama pokriva me.
I, tako, bez imena,
istom žaloscu milujem brda neviđena.

Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem, i ja, sa duhom potamnelim,
teškim, neveselim.

Lutam, još,vitak, sa šapatom strasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim;
tišina ce stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

I ovde, bez boje tajne,
ni jedne voćke nema,
nebesne one boje, gorke i beskrajne.
A kad razgrnem doline, rukama obema,
i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela,
na dnu je, opet, žalost, nejasna i laka,
vazduhom kupanih voćaka i tela.

I, mesto srebrnih pruga, zabrežja i reka,
susrećem, kao u snu, umorne misli, svoje.
A, nad trešnjama i mladim višnjama,
tamnu i dugu maglu, što se svuda širi,
u život pred nama,
gde se strast, polako, u umiranju smiri,
i čula upokoje.

I tako, bez reda,
mladost uvijam mirom, snegova i leda.
I tako, bez puta,
moje milovanje, po umiranju luta.

A mir, svud je mir, kad raspem što je bilo
i priklonim glavu na ono što me čeka;
na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo
i smeh, i divna bestidnost, daleka.

I, tako, bez mora,
prelicu život naš, zorama Fruških gora,
I, tako, bez pića,
igracu, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bića.

Lutam, još, vitak, sa šapatom strašnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim,
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

AUDIO ZAPIS PESME 

Preporuka: Art Nit (o poemi) | Art Nit (o piscu)

Crteži Miloša Crnjanskog

O ovim crtežima nisam uspela da pronađem nikakve adekvatne informacije. Ni godine nastanka, ni eventualne povode nastanka, ni to da li su negde bili izlagani, ni to u čijoj su bili kolekciji. Na sajtu Narodne biblioteke Srbije crteži su predočeni javnosti, ali bez detaljnijeg opisa (ili isti postoji ali zahvaljujući neorganizovanom i zastarelom izgledu sajta ja nisam uspela da ga pronađem). Stoga, kako bi predstavljanje bilo potpunije, uz ove crteže, prilažem tri pesme iz zbirke „Lirika Itake“ Miloša Crnjanskog, objavljene 1919. godine.

SERENATA

Čuj, plače Mesec mlad i žut.
Slušaj me, draga, poslednji put.

Umreću, pa kada se zaželiš mene,
Ne viči ime moje u smiraj dana.
Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog.

Pevaće ti: da sam ja ljubio jesen,
A ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole,
No stisak granja rumenog uvenulog.

A kad te za mnom srce zaboli:
Zagrli i ljubi granu što vene.
Ah, niko nema časti ni strasti
Ni plamena dosta da mene voli:

No samo jablanovi viti,
I borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
I borovi pusti ponositi.

PRIČA

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem dogodine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

MRAMOR U VRTU

Kad ćutke sedaš
do nogu mojih i gledaš,
jesenje puteve sumorne,
a usta ti poblede malo kriva
od bola,
ja osetim da si živa.

Mrtva si mi gola.

Koža me tvoja puna tankih žila
seti kako sred razvalina
poprskanih muškom krvlju
već hiljade godina
zmije puze na žene mramorne.

Dojke sa pupom kao kap vina
na beloj ruži punoj mesečina,
sete me smrti.

Tada, zalud širim grane
na tebe golu.
Sve mi se čini zbog tebe je jesen
i čim zaspim
u ludoj će strasti i bolu
iz tvojih cvetova mlečnih
jedna kap u jesen da kane.
Nada mnom se u lišću svelom
udi tvoji zasijati,
mrtvi, mramorni, večni.

Izvor: Narodna biblioteka Srbije

Miloš Crnjanski čita svoje pesme

U arhivi Radio Beograda čuva se snimljen glas velikog pesnika Miloša Crnjanskog. Snimci datiraju iz juna 1966. godine kada je Radio Beograd snimio jednu ambicioznu emisiju o Crnjanskom, prvu po njegovom povratku iz Engleske u Jugoslaviju. Emisija je trebalo da ide u okviru novog serijala „Književni klub“. Ploča je objavljena tek 1978.

AUDIO ZAPIS

Sve tekstove koji se mogu čuti na ploči govorio je Miloš Crnjanski. Na strani A nalaze se pesme Miloša Crnjanskog koje je pesnik sam čitao: „Lament nad Beogradom“, „Serenata“, „Mizera“, „Moja pesma“, „Ja, ti i svi savremeni parovi“, „Stražilovo. Na strani B može se čuti umetnikom glas koji je bio deo intervjua dat saradnicima Radio Beograda.

Izvor slika: Discogs

Miloš Crnjanski: „Dnevnik o Čarnojeviću“ (odlomak)

 

Ne, nije ljubav Bog, ni životinja, ni ludilo; ona je magla, magla krvi, mladosti i neba. Zavije sve, te je drago živeti. No magla ostaje večito teška, puna slasti i bola i vezana sa nebom. Ona je često plakala. Ah, nije to bio plač, no grdne krupne suze, grozno velike, navru na njene oči i uzdrhte na trepavicama, dok se otkinu. I danas kad zažmurim, oblije me neka iznemoglost misleći na taj dan. Osećam njene zapupele obraze na mome čelu, osećam  grčenje lakih, tako strašno kao laste lakih ruku, oko moga vrata. Vidim ona čista usta, tako čista, bez onog bolnog, napornog osmeha dragana, a na trepavicama dve grdne suze, pa mi je po nekoliko dana tako grozno teško. Da li ima duša časti? Ko zna. Ali telo ima. U crnom ogrtaču, sa skromnim odelom – jer sam ja videvši njenu đačku sliku, zavoleo to odelo sa suknjicom uvek malo ugužvanom. Očešljana, tiha i uplašena, ona će uvek preda mnom stajati kao bolna jedna senka maglovita, kako gleda kroz prozor i tiho kaže: „Osam sati… treba da idem“. Da, jesen je. Opet život bez smisla. Sve to ne zavisi od mene ni od nje.

Izvor: Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću, Narodna knjiga, Beograd, 2004.

Preporuka: Dnevnik o Čarnoijeviću PDF 

Iz pisma Ive Andrića Milošu Crnjanskom

Toliko je moj položaj u svetu neprirodan – ono na šta mislim kad sam sam i ono što radim i govorim kad sam s ljudima da posle svakog dodira s ljudima padam kao pokošen i drhtim u bolu i besanici dok kroz mene neprestano prolaze i ponavljaju se, kao slova reklama koje ne svetle, sve reči koje sam preko dana upio. Da ne bih više mučio tu muku koja postaje nepodnošljiva, ja zabranjujem sebi da se sećam. Tako još uvek živim, ali u neprirodnom i bolnom položaju, otprilike kao neko ko je obešen za noge.

Iz pisma Iva Andrića Milošu Crnjanskom, 2. februar 1930.

Tarot karta obešenog čoveka

Miloš Crnjanski: „Objašnjenje Sumatre“

Miloš Crnjanski: Sumatra

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok
mesto njega, rumeno teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.

 

Urednik Srpskog književnog glasnika, Bogdan Popović, pozvao me je, pri štampanju Sumatre, da u obliku nekog dodatka izložim sa njom i svoje „Vjeruju“ o poeziji.

Mada i mi, „najnoviji“, imamo, razume se, svoje intensije u književnosti, ne mogu o njima da govorim bez zbunjenosti, jer, prvo: drugi, oduševljeniji od mene, bi to bolje izvršili, a, osim toga, ja ne verujem da ubeđivanje, u književnoj borbi, u borbi uopšte, išta pomaže.

Zato, i kad bih mogao da pretpostavim čitaoca koji nije cinik, ne bih mogao da pokažem one vrednosti u našoj najnovijoj lirici, koje ja, lično, držim da su vrlo velike. Mogu samo, u konturama, bez sinteza, da otkrijem misli koje vladaju, sa one strane, papirnate, barikade, gde smo mi.

Najnovija umetnost, a osobito lirika, napada se, većinom, zbog njene „tame, nerazumljivosti, dekadentnosti“, itd. O tome se ne može govoriti bez ironije!

Većina nas, najnovijih, iako se nalazimo na političkoj levici, odbacuje sve korisne, popularne, higijenske dužnosti, koje poeziji, kod nas, ljudi bez osećanja za umetnost, a prepuni sociološkog samoljublja, tako često nameću. Socijalizam, na primer, mi ne bismo širili lirskim pesmama!

I tako, o toj našoj književnoj „kritici“, koja je često apsurdna, mi ne govorimo.

Ali da najnovija poezija nije ni ludorija, ni dekadenstvo, to će svaki uvideti, kad bude saznao za uticaj ruskih futurista, i „dekadenata“, njinog, prefinjenog, časopisa koji se zove Mir iskustva, u ruskoj revoluciji. Ni naša, najnovija, umetnost, a najmanje poezija, ne spava, kako je često čitaoci zamišljaju, kao neka lepotica, u kuli od slonovače. Još je ta kula „eburnea“, moćna, kao stanice bežičnog brzojava.

Većinu tih napada na najnoviju, našu poeziju, vodi bedna glupost malih sredina. Baš je „popularnost“ naše književnosti bila uzrok da je bila tako ustajala. Uostalom, i prava popularnost često je veoma smešna. To znaju svi oni koji su videli šta je ono što milioni Nemaca smatraju da je veliko kod Getea.

„Rasno, jasno, prosto“ u umetnosti ne pomaže ništa. Sve je to dao Vitmen, pa ipak je, pola stoleća, bio, za Amerikance, budala.

Postoje neminovnosti. Nepopularnost najnovije poezije, i kod nas, svojevoljna je! Sav ovaj uvod bio je, uostalom, potreban samo zato da bih preko mnogo čega mogao preći ćutke.

Ostaju protivnosti koje se ne mogu preći ironično. Te se neće rešiti brzo. Položaj, duh, naše poezije, posle rata i, ne mogu a da ne napišem, posle Skerlića; sasvim je nov i izmenjen. Pale su ideje, forme i, hvala bogu, kanoni!

Najnovija umetnost, a osobito lirska poezija, pretpostavlja izvesne, nove, osetljivosti. Oni koji ne mogu da dišu izvan predratne, umetničke, atmosfere, prilaze joj uzalud.

Svud se danas oseća da su hiljade i hiljade prošle i kraj lešina, ruševina, i obišle svet i vratile se doma, tražeći misli, zakone i život kakvi su bili. Tražeći staru, naviklu, književnost, poznate, udobne, senzacije, protumačene misli. Lirsku poeziju večnih, svakidašnjih metafora, ono drago cile-mile stihova, hrizantema, koje su cvetale u našim, nedeljnim, dodacima. Ali su došle nove misli, novi zanosi, novi zakoni, novi morali! Može se biti protiv nas, ali protiv naših sadržaja, i intensija, uzalud.

Svet nikako ne želi da čuje užasnu oluju nad našim glavama. Tamo se tresu, ne politička situacija, niti književne dogme, nego i sam život. To su mrtvi, koji pružaju ruke! Treba ih naplatiti!

Kao neka sekta, posle toliko godina, dok je književnost značila samo razbibrigu, mi sad donosimo nemir, prevrat, u reči, u osećanju, u mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga, neposredno, u sebi. Iz mase, iz zemlje, iz vremena našeg, prelazi na nas. Ne da se ugušiti!

Pesnik je bio, kod nas – gde je Kranjčević mislio o njemu kao o iskupitelju – fanatik novih, nacionalnih, pokreta. Zar da od sve te mistične radosti ostane samo mistika lepozvuke čegrtaljke slikova? Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo, strmoglav, u budućnost. Odbacili smo bivše zakone. Večiti problem „njenog venčanja“ nas ne buni!

Odelili smo se od ovog života, jer smo našli nov. Pišemo slobodnim stihom, što je posledica naših sadržaja! Tako se nadamo doći do originalnih, a to znači i „rasnih“, izraza. Nismo odgovorni za svoje „ja“! Ne postoje nepromenljive vrednosti!

Bez banalnih četvorokuta i dobošarske muzike dosadašnje metrike, dajemo čist oblik ekstaze. Neposredno! Pokušavamo da izrazimo promenljivi ritam raspoloženja, koji su, davno pre nas, otkrili. Da damo tačnu sliku misli, što spiritualnije! Da upotrebimo sve boje, lelujave boje, naših snova i slutnji, zvuk i šaputanje stvari, dosad prezrenih i mrtvih. U formi to nije bogzna šta! Ali, delimo ritam sunčanih dana, od večernjih ritmova. Ne mećemo sve to u pripravljene kalupe.

Opet jednom puštamo da na našu formu utiču forme kosmičkih oblika: oblaka, cvetova, reka, potoka. Zvuk naših reči nerazumljiv je, jer se navikao na menjački, novinarski, zvanični, smisao reči. Davno je Bergson odelio psihološko vreme od fizičkog. Zato je naša metrika lična, spiritualna, maglovita, kao melodija. Pokušavamo da nađemo ritam svakog raspoloženja, u duhu našeg jezika, čiji je izaz na stupnju feljtonskih mogućnosti!

Stih je naš zanesena igračkica, pa svoje pokrete čini u ekstazi. Svoju ekstazu pretvara u gole pokrete. U lirici to nešto vredi! Oslobodili smo jezik banalnih okova i slušamo ga kako nam on sam, slobodan, otkriva svoje tajne. Nije to bilo tako davno, kad je Dučić, ismejan, usudio se da napiše da „šušte zvezde“! Mi, dabogme, odosmo dalje!

Možda te, formalne, novosti manje zanimaju čitaoca? O njima treba govoriti drugi put. Što se, pak, tiče naših, hipermodernih sadržaja, mi ih se ne bojimo. Za njima korača masa onih koji su među lešinama, pod otrovnim gasovima, osetili i te kako „hipermoderne“ senzacije. Pa su izgubili radost, koju im ni porodica ne može vratiti više. Oni su osetli mnogo štošta što se naziva „bolesnim“ u poeziji. Mi izražavamo sve što oni još kriju, što ih muči, ali neizbežno sustiže. Tvrdimo, fanatično, da postoje nove vrednosti, koje poezija, oduvek pre nego život, nalazi!

Pokušavamo da, svesno, pokažemo te nove sastojke u ljubavi, u strasti, u bolu. Pokušavamo da oslobodimo, mnoge, bivših sramota, veza, zakona i zabluda! Verujemo u te nevidljive, predestinirane, slušaoce i čitaoce naše!

Kao što verujemo u dublji, kosmički zakon i smisao, radi kojeg se tuga, iz Kamoenjšovih soneta, kroz tolika stoleća, prenosi u nas.

Ako su feljtoni literatura, onda moderna poezija postaje ispovest novih vera. Inače, sva ta hrpa stihotvorstva, zanata, ne bi bila ništa drugo do odvratno traćenje vremena. Ali naš slobodni stih, naša nerazumljivost – kome je milije „bolest“ – sasvim je nešto drugo. Ono Aristotelovo: kad smo budni imamo svi isti svet, a kad sanjamo, svako svoj!

Sad bi trebalo da se upustim u metričke diskusije. Međutim, za to je, prvo, još rano, a, drugo, ja nisam nikad bio toliko savestan kao neki Malerbov đak. Neću da budem ni duhovit, pa da upotrebim ironiju Edgara lana Poa. Bez prepirke o versifikaciji, ja ću, prosto, da ispričam kako dolazi do tih pesničkih, hipermodernih, buncanja, kao što je Sumatra.

Osetih, jednog dana, svu nemoć ljudskog života i zamršenost sudbine naše. Video sam da niko ne ide kuda hoće i primetio sam veze, dosad neposmatrane. Kraj mene su, tog dana, prolazili Senegalci, Anamite; sreo sam jednog svog dobrog druga, koji se vraćao iz rata. Kadga zapitah otkud dolazi, on mi reče: iz Bukhare!

Mati mu je bila umrla i komšije njegove behu je sahranili. Neko mu je pokrao nameštaj, kod kuće. Ni postelje, veli, nemam!

A kad ga upitah kako je putovao, on mi reče: „Preko Japana i Engleske, gde su me uhapsili“.

„Pa šta misliš sad?“ – pitao sam ga. „Ne znam ni sam. Sâm sam. Ti znaš da sam se bio verio. Ona je otišla nekud. Možda nije dobijala moja pisma. Ko zna šta će i ona dočekati? Ne znam ni sam šta ću, možda ću dobiti mesto u nekoj banci“.

Sve se to odigralo na stanici u Zagrebu. Posle sam ja seo u voz i otputovao dalje. U vozu je bilo prepuno sveta, naročito vojnika, žena u ritama, i mnogo zbunjenih ljudi. U vozu nije bilo osvetljenja i videle su se samo senke. Mala deca ležala su, na podu vagona, oko naših nogu. Iznuren, nisam mogao oko da sklopim.

Dok su oko mene pričali, primetio sam da su i ti glasovi nekako teški i da ljdski govor, pre, nije tako zvučao.

Zagledan u mračne prozore, sećao sam se kako mi je moj drug opisivao neke snežne planine Urala, gde je proveo godinu dana u zarobljeništvu. On je dugo, i blago, opisivao taj kraj na Uralu.

Osetih tako svu tu belu, neizmernu tišinu, tamo u daljini. Polako sam se nasmehnuo. Gde sve taj čovek nije bio! Sećam se da mi je pričao i o nekoj ženi. Iz njegovog opisa zapamtih samo njeno bledo lice. On je nekoliko puta ponavljao kako ju je tako bledu poslednji put video.

U mom sećanju, nervozno, počeše tako da se mešaju bleda lica žena, od kojih sam se i ja rastajao, ili koja sam video po vozovimai brodovima. To me je gušilo, te iziđoh u hodnik. Voz je bio stigao u Srem i prolazio ispod Fruške gore. Neke grane udarale su u okno, koje je bilo razbijeno.

Kroz njega je u voz padao vlažan, mokar, hladan miris drveća i čuo sam žubor nekog potoka. Stali smo bili pred jednim razrivenim tunelom.

Hteo sam da sagledam taj potok što je u mraku žuborio i učinilo mi se da se rumeni, i da je veseo. Oči su mi bile umorne od nespavanja, a obuzela me je bila teška slabost od dugog putovanja. Pomislih: gle, kako nikakvih veza nema u svetu! Eto, taj moj drug voleo je tu ženu, a ona je ostala negde daleko u nekoj zavejanoj kući, sama, u Tobolsku. Ništa ne može da se zadrži. I ja, kud sve nisam išao.

A eto, ovde, kako veselo teče ovaj potok. On je rumen, i žubori. Naslonih, dakle, glavu o razbijen prostor. Neki vojnici, prelazili su, za to vreme, sa krova na krov vagona. A sva ta bleda lica, i sva moja žalost nestade u žuborenju tog potoka u mraku. Voz nije mogao dalje. Valjalo je preći, preko Čortanovačkog tunela, peške.

Bilo je hladno. Išao sam u gomili nepoznatih putnika. Trava je bila mokra, pa smo klizili lagano, a neki su i padali. Kad smo se uspuzali na brdo, pod nama se, u svitanju, ukazao Dunav, siv, maglovit. Sva ta magla, iza koje se naziralo nebo, bila je neizmerna i beskrajna! Zelena brda, kao ostrva nad zemljom, nestajala su još u svitanju. Bio sam zaostao iza ostalih.

A moje misli, jedako su još pratile mog druga na onom njegovom putovanju o kojem mi je, bezbrižan, sa gorkim humorom, pričao. Plava mora, i daleka ostrva, koja ne poznajem, rumene biljke i korali, kojih sam se setio valjda iz zemljopisa, jednako su mi se javljali u mislima.

Najzad, mir, mir do zore, polako je ulazio i u mene. Sve što je moj drug pričao, pa i on sam, poguren, u pohabanom, vojničkom šinjelu, ostalo je zauvek u mom mozgu. Odjednom sam se sećao, i ja, gradova, i ljudi, koje sam ja video, na povratku iz rata. Prvi put primetih neku veliku promenu u svetu.

Na drugoj strani tunela, čekao nas je drugi voz. Mada je u daljini već svitalo, u vozu je opet bio potpun mrak. Iznuren, opet sam seo u mračan kut vagona, sam samcit. Po nekoliko puta rekoh sam sebi: Sumatra, Sumatra!

Sve je zamršeno. Izmenili su nas. Setih se kako se pre drukčije živelo. I pognuh glavu.

Voz je pošao i zatutnjao. Usoavljivalo me je to da je sve sad tako neobično, i život, i te ogromne daljine u njemu. Kud sve nisu stigli naši boli, šta sve nismo, u tuđini, umorni, pomilovali! Ne samo ja, i on, nego i toliki drugi. Hiljade, milioni!

Pomislih: kako li će me dočekati moj zavičaj? Trešnje su sad svakako već rumene, a sela su sad vesela. Gle, kako su i boje, čak tamo do zvezda, iste, i u trešanja, i u korala! Kako je sve u vezi, na svetu. „Sumatra“ – rekoh, opet, podrugljivo, sebi.

Odjednom se trgoh, neki nemir u meni, koji nije stigao ni do svesti, probudio me je. Iziđoh u hodnik, gde je bilo hladno. Stajali smo opet u nekoj šumici. U jednom vagonu su pevali. Negde je plakalo jedno dete. Ali svi ti zvuci dopirali su do mene kao iz neke neizmerne daljine. Pređe me jutarnja jeza.

Video sam još Mesec, sjajan, pa se i nehotice osmehnuh. On je svud isti, jer je mrtvac.

Osetih svu našu nemoć, svu svoju tugu. „Sumatra“, prošaptah, sa izvesnom afektacijom.

Ali, u duši, duboko, kraj sveg opiranja da to priznam, ja sam osećao neizmernu ljubav prema tim dalekim brdima, snežnim gorama, čak tamo gore do ledenih mora. Za ona daleka ostrva, gde se događa ono što smo, možda, mi učinili. Izgubio sam strah od smrti. Veze za okolinu. Kao u nekoj ludoj halucinaciji, dizao sam se u te bezmerne, jutarnje magle, da ispružim ruku i pomilujem daleki Ural, mora indijska, kud je otišla rumen i sa mog lica. Da pomilujem ostrva, ljubavi, zaljubljene, blede prilike. Sva ta zamršenost postade jedan ogroman mir i bezgranična uteha.

Posle, u Novom Sadu, u jednoj hotelskoj sobi, napravio sam od svega toga jednu pesmu.

Miloš Crnjanski: „Priviđenja“

Crtež Miloša Crnjanskog

Crtež Miloša Crnjanskog

Zaista, zrak si samo? I to je sjaj u meni
što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni
na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?

Odlazim, dakle, sa tela toplih, i mladih, srna,
ledu, na vrhu nekom, u bolnom svom hitanju?
A plač mi samo vraća se, porfiru jednog zrna,
što visi, o dršćućem, žarkom, koncu, u svitanju?

Tu, tu bih, u ovom životu, da me oblije slap
svih divota čulnih, kao pad mirisnog mleka.
A čini mi se, jedna jedina, takva, blista kap,
nad peskom pustinja, i tla, nad zemljom, daleka.

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,
što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prazne samo seni,
na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?

Miloš Crnjanski: „Lament nad Beogradom“

Miloš Crnjanski

Miloš Crnjanski

 

Jan Majen i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim i mrem
i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
nego samo čudovišta, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas, i plove i jezde,
i urliču: “ Prah, pepeo, smrt je to.“
A viču i rusko „ničevo“ –
i špansko „nada“.

Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

Espanja i naš Hvar,
Dobrović mrtvi, šeik sto se u Sahari beli,
priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moci,
već neki papagaji, čimpanzi, neveseli,
što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.
Jedan se „Leiche! Leiche! Leiche! “ dere.
Drugi mi šapće: „Cadavere!“
Treći: “ Leš, leš,leš.“

Ti, međutim, širiš kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
prelivši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.

Ti, prošlost, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i na nebu, Mljeci,
prividjate mi se jos, kao san, talas, lepi cvet,
u društvu maski, koje je po mene došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,
nego neke ruševine, aveti, i stećci,
što ostaju za nama na zemlji, i, u travi.
Pa kažu: “ Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!“
A viču i francusko „tout passe“.
I naše “ prošlo“.

Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imaš streljača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge,
a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagrem pasti na me kao kiša.

Ližbua i moj put,
u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
priviđaju mi se još, dok mi žižak dršće ko prut
i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
nego neke nemoćne, slabe, i setne seni,
što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im život baš ništa nije dao,
pa šapću “ nao, nao, nao“
i naše “ ne, ne“.

Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
Tebi su naši boli sitni mravi.
Ti biser suza naših bacaš u prah.
Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
u koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.

Finistere i njen stas,
brak, poljupci bura što je tako silne bila,
priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,
dok, u prošlosi, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan.
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“.
Pa krešti njino “ ombre, ombre“. –
i naš „grob“ i „mrak“.

Ti, međutim, krećeš, ko nas labud večni,
iz smrti, u krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
u onoj gde su karavani seni,
ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dušu, koplje, ruku i nogu,
Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

Život ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,
nego neka pena, trenuci, šapat u Kini,
što šapće, ko i srce, sve hladnije i tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni Jang, ni Jin,
ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.

Ti, međutim sjaš i sad
kao san moj tavni, kroz bezbroj suza naših,
večan, u mrak i prah,
krv tvoja ko rosa pala je na ravni ko nekad
da hladi tolikih samrtnički dah,
grlim još jednom, na tvoj kamen strmi,
i tebe i Savu i tvoj Dunav trom,
sunce se rađa u mom snu, sini, sevni, zagrmi,
ime tvoje, kao iz vedrog neba grom,
a kad i meni odbije čas stari sahat tvoj,
to ime će biti poslednji šapat moj