Московски метро

Kiyevsskaya Station, Moscow, Russia, 2015Arbatskaya Metro Station, Moscow, Russia, 2015Mayakovskaya Station, Moscow, Russia, 2014Prospekt Mira Station, Moscow, Russia, 2015Taganskaya Metro Station, Moscow, Russia, 2015 Novoslobodskaya Metro Station, Moscow, Russia, 2015Komsomolskaya Metro Station, Moscow, Russia, 2015Belorusskaya Station, Moscow, Russia, 2015

Све станице које сте могли видети на приложеним фотографијама налазе се у Москви. Називи станица су:

1. Ки́евская
2. Арба́тская
3. Маяковская
4. Проспе́кт Ми́ра
5. Тага́нская
6. Новослобо́дская
7. Комсомо́льская
8. Белору́сская

Фотографије начинио Дејвид Бурдени током 2014. и 2015. године. Овај фотограф рођен је у Канади 1968. године. Студирао је архитектуру и унутрашњи дизајн, што је судећи према његовим фотографијама уочљиво. Интересовање за форму и архитектуру не изостаје у његовом прецизном и строгом формалном приступу.

Метро станице нисмо навикли да гледамо као палате, оне су производ модерног доба, касног 19. века, са великим развојем у 20. веку. Московски метро у том смислу, упркос својој непорецивој лепоти, изгледа анахроно јер производи осећај као да је грађен крајем 18. или током 19. века. У питању је неокласицистички архитектонски образац из тридесетих година 20. века.

Московски метро отворен је 1935. године. Дужина тадашњих линија износила је 11 километара, метро је имао 13 станица. До 2018. године московски метро имао је 224 станице и руту дугу 381 километар. Овај метро спада у пет најдужих на свету. Најдубља возна секција је 84 метра под земљом. Московским метроом дневно се превезе у просеку 6.99 милиона људи а 26. децембра 2014. године метроом се превезло чак 9.71 миллион људи!

Николај Васиљев, историчар архитектуре, у интервјуу за онлајн магазин City Lab, на питање о неокласицистичком изгледу московског метроа рекао је следеће: 

The first order of construction was primarily designed in a Soviet version of Art Deco, with some remains of avant-garde forms. Parts of the second and third orders, which opened in 1938 and 1943, are like this as well. Stations built from that point until the end of the 1950s can be described as Neoclassical with Empire-style motifs, usually for post-war projects treated as war memorials. These make up a little less than a quarter of the total stations in the system, but they are the most visited ones in the center and main line interchanges. Only 44 of total 214 stations are listed as historical monuments, including a few from the ‘50s and nothing since.

Mihail Bulgakov: „Majstor i Margarita“ (odlomak)

Over the town, 1918 - Marc Chagall

O zalasku sunca, visoko iznad grada, na kamenoj terasi jednog od najlepših zdanja u Moskvi, zgrade podignute pre oko sto pedeset godina, nalazila su se dvojica: Voland i Azazelo. Niko ih nije mogao videti odozdo sa ulice, pošto ih je od suvišnih pogleda zaklanjala balustrada sa gipsanim vazama i gipsanim cvetovima. Ali oni su videli čitav grad, gotovo do samih njegovih rubova.

Voland je sedeo na stoličici na rasklapanje, odeven u svoju crnu sutanu. Njegov dugačak i širok mač bio je uglavljen između dve razmaknute ploče na terasi, vertikalno, pa je ispalo da je to sada sunčani sat. Senka mača se polako i nezadrživo izdužavala, mileći prema crnim cipelama na sataninim nogama. Poduprvši pesnicom šiljatu bradu, zguren na stoličici, s jednom nogom podmetnutom poda se, Voland oka nije skidao sa nepregledne skupine dvoraca, gigantskih zdanja i trošnih kućeraka osuđenih na rušenje.

Azazelo koji se beše rastao sa svojim savremenim odelom, to jest sakoom, krutim šeširom, lakovanim cipelama, obučen kao i Voland u crno, nepomično je stajao nedaleko od svojega gospodara, kao i on ne otržući pogled sa grada.

Voland progovori:

„Kakav zanimljiv grad, nije li tako?“

Azazelo se pokrenu i odgovori sa poštovanjem:

„Mesire, meni se više dopada Rim!“

„Da, to je stvar ukusa“, odgovori Voland. Posle nekog vremena opet se začu njegov glas: „A otkud onaj dim tamo, na bulevaru?“

„To gori Gribojedov“, odgovori Azazelo.

„Može se pretpostaviti da je tamo navratio nerazdvojni tandem, Korovjov-Behemot?

„U to nema nikakve sumnje, mesire“

Ponovo nastade ćutanje i njih dvojica gledahu s terase kako se u oknima okrenutim na zapad, na gornjim spratovima, pali izlomljeno, zaslepljiujuće sunce. Volandovo oko plamsalo je isto onako kao jedno od tih okana, iako je Voland bio leđima okrenut zapadu.

Ali onda nešto natera Volanda da odvoji pogled od grada i usmeri pažnju prema okrugloj kuli koja se nalazila iza njegovih leđa na krovu. Iz njenog zida iziđe odrpani, glinom umazani smrknuti čovek u hitonu, u sandalama svojeručne izrade, i s crnom bradom.

„Gle!“, uzviknu Voland, s podsmehom gledajući na pridošlog. „Najmanje sam te mogao očekivati ovde! Šta te dovodi ovamo, nezvani goste?“

„Došao sam do tebe, duše zla i gospodaru senki“, odgovori pridošli gledajući u Volanda ispod oka, neprijateljski.

„Ako si došao do mene, onda zašto me nisi pozdravio, bivši cariniče?“, kaza Voland grubo.

„Zato što ti ne želim zdravlja“, odgovori pridošli drsko.

„Ali moraćeš s tim da se pomiriš“, uzvrati Voland i usta mu se iskriviše u podsmeh, „još nisi ni stigao na krov, a već si uspeo da odvališ besmislicu, i reći ću ti u čemu se ona sastoji – u tvojoj intonaciji. Izgovorio si svoje reči tako kao da ne priznaješ senke, a ni zlo takođe. A da li bi hteo da budeš dobar pa da se zamisliš nad pitanjem: šta bi radilo tvoje dobro kad ne bi bilo zla, i kako bi izgledala Zemlja, kad bi sa nje iščezle senke? Jer, senke bacaju predmeti i ljudi. Evo, tu je senka od moga mača. Ali postoje senke od drveća i od živih stvorenja. Ne želiš li ti to da oguliš celu Zemljinu kuglu, odbacivši sa nje svako drvo i sve živo zbog tvoje fantazije o tome da uživaš u goloj svetlosti? Ti si – glup.

„Ne mislim da se prepirem s tobom, stari sofisto“, odgovori Levi Matej.

„Ne možeš da se prepireš sa mnom s tog razloga koji sam već spomenuo: glup si“, odgovori Voland i upita: „No, reci ukratko, nemoj da me zamaraš, zašto si došao?“

„On me je poslao.“

„Pa šta ti je naredio da preneseš, robe?“

„Nisam rob“, sve više se ozlojeđijući, odgovori Levi Matej, „ja sam njegov učenik.“

„Ti i ja govorimo različitim jezicima, kao i uvek“, odgovori Voland, „ali to ne menja stvari o kojima govorimo. Dakle?“

„On je pročitao majstorovo delo“, progovori Levi Matej, „i moli te da uzmeš majstora sa sobom i nagradiš ga spokojem. Nije ti valjda teško da to učiniš, duše zla?“

„Ništa meni nije teško da učinim“, odgovori Voland, „i tebi je to dobro poznato.“ On poćuta i dodade: „A zašto ga ne uzmete kod vas, u svetlosti?“

„Nije zaslužio svetlost, zaslužio je spokoj“, tužnim glasom kaza Levi.

„Prenesi da će biti učinjeno“, odgovori Voland i dodade, pri čemu mu oko planu: „I ostavi me ovog časa“.

„On moli da i onu , koja ga je volela i patila zbog njega, takođe uzmete“, prvi put se obrati Levi Volandu molećivim tonom.

„E bez tebe se tome nikako ne bismo dosetili. Odlazi.“

Levi Matej posle ovoga nestade, a Voland pozva Azazela i naredi mu:

„Odleti do njih i uredi sve kako treba. Azazelo napusti terasu i Voland ostade sam.“

Izvor: Mihail Bulgakov, „Majstor i Margarita“, prevela Zlata Kocić.

Slika: Mark Šagal, „Nad gradom“, 1914-1918.